Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum
Postoji realna opasnost da teška privredna situacija u Srbiji, a pogotovo na Kosovu, navede pregovarače da u jednom trenutku razmotre i mogućnost korišćenja potencijala svetskog tržišta transplantacionih materijala
Priznajte da biste bili iznenađeni kada bi se u uvodniku „Politike“ pojavila vest da se protiv Hašima Tačija neće voditi istraga zbog trgovine ljudskim organima, pošto su dosadašnja istraživanja pokazala da je uglavnom reč o organima Srba koje nije kažnjivo ubijati. Nekada su u SAD slična pravila važila za Indijance, gotovo su istrebljeni zahvaljujući primeni baš ovakvih „principa“. Ali to se događalo pre stopedeset godina (hm, pa i nije tako davno), a napredak medicine, naročito hirurgije, omogućio je da ova nekada samo „junačka“ razonoda belih pionira preraste u rentabilnu privrednu delatnost.
BEZ BURNIH ODJEKA
Ako mislite da bi vest o razlozima Tačijevog oslobađanja od istrage izazvala skandal na političkoj sceni, znajte da niste u pravu. Vest je već objavljena (bez burnih odjeka) u uvodniku „Politike“, pošto je vešto uklopljena u drugu, neuporedivo manje važnu priču, o krađi glasova na kosovskim izborima, uz neukusno (drugosrbijansko) poređenje sa Srbijom devedesetih godina.
Urednica Biljana Mitrinović, u svom uvodniku 23. februara, napisala je: „Opozicija će takođe pažljivo pratiti svaki Tačijev potez i pokazaće se objektivno moćnijom od matematičke većine koju on ima u Skupštini. Zato će ova Tačijeva vlada biti kao naprsla čaša i pitanje je trenutka kada će početi da propušta vodu. Čak i da istraga o trgovini organima i organizovanom kriminalu ne stigne do Tačija (a kako stvari stoje, tako će i biti s obzirom na nameru da se istraga prepusti Euleksu), političku karijeru može da mu načne jedna „banalna” činjenica: da njegova „nova vlada” nema čist izborni legitimitet. A kosovska vlada kreće sa slabim legitimitetom zato što Tači i njegovi koalicioni partneri nisu imali mere, pa su ih uhvatili kako donose kutije napunjene „podobnim” listićima, tuku se na izbornim mestima i primenjuju sve ono što je Slobodanu Miloševiću već padalo na pamet pre više od desetak godina“.
MOZAIK STRAVE
Nema sumnje da bi i sam Gebels pozavideo na informacionoj figuri koju je upotrebio D. Bujošević u svojim novinama. Vest koja bi, izdvojena, izazvala burnu reakciju, saopštena je uzgred – u zagradi. Novine su je objavile i samo je pitanje vremena da se javnost, polako, saživi sa idejom o nekažnjivosti prodaje srpskih organa na svetskom tržištu „robe i usluga“. Valjda to od Srbije zahteva evropska i svetska zajednica – i to ne zbog sebe, nego zbog nas(?!)
Kada ovu vest uklopite u mozaik informacija o osumnjičenim (a oslobođenim) ratnim zločincima koji su, takođe, ubijali „samo“ Srbe za vreme građanskih ratova u Jugoslaviji devedesetih, kada se setite imena Ganića, Haradinaja, Jurišića, Purde, Orića i drugih znanih i neznanih junaka – lovaca na Srbe, učiniće vam se da ste kao pripadnik ovog naciona na Balkanu – odlična lovina. To bi kod mnogih moglo da izazove strah, no utešno deluje činjenica da je Balkan trenutno u periodu mira (i pomirenja), pa nije loše da tu pauzu iskoristimo za izvinjavanje silama pobednicama, na čelu sa NATO savezom. Srbi su legitimna lovina jedino u vreme rata, kada ih svako sme ubiti gde god ih zatekne, bez prethodnog upozorenja i posebne isprike. Poznato je da rat generiše zločine, ali je glavno pitanje ko je, i kako, generisao građanski rat?
LOVNI I ZDRAVSTVENI TURIZAM
Izvesnu nervozu izaziva saznanje da u mnogim zemljama rat može da počne u svakom trenutku koji svetska Imperija smatra pogodnim. Povod se lako nađe. Setite se samo početka građanskog rata u SFRJ, kada je oružanom silom vršen grub pritisak na srpski živalj u Hrvatskoj da pristane na formiranje nove nezavisne hrvatske države, sa uniformama, znamenjima i valutom, prepoznatljivim iz vremena NDH (1941 – 1945), kao i sa državnom ideologijom podržanom muzičkim repertoarom veselih hrvatskih pesmica koje su slavile pogrome nad Srbima u Drugom svetskom ratu.
U srpskoj javnosti određenu nelagodnost (da ne kažem strah) stvara i približavanje trenutka pregovora Tadića i Tačija o rešavanju privrednih i drugih tehničkih problema dve zemlje i dva bliska režima, koji inspiraciju i podršku traže u evroatlantskim savezima. Primetićete da su, sudeći po svemu, Tačijeve pozicije u evroatlantskom svetu – čvršće. Neki smatraju da postoji realna opasnost da teška privredna situacija u Srbiji, a pogotovo na Kosovu, navede pregovarače da u jednom trenutku razmotre i mogućnost korišćenja potencijala svetskog tržišta transplantacionih materijala u ubrzanju privrednog razvoja svojih zemalja. To bi ih navelo da, čak i u mirnodopskim uslovima, razmisle o podsticajima zdravstvenog i lovnog turizma. Sva je prilika da Tači ima iskustva u ovoj delatnosti.
Ne verujem da bi se R. Kuper, glavni posrednik EU u predstojećem dijalogu, usprotivio razmatranju ovih pitanja, tim pre što u svojim tekstovima otvoreno zastupa stav da bi „postmoderni svet trebalo da se navikne na dvostruke standarde“. Po tom kriterijumu Srbija je već uveliko u postmodernom svetu. I to je jedan od najvećih uspeha njene vlasti.
Mi imamo Tadic batu sto imade Klinton tatu.Njega slusa pa sve raste nema odnjeg boljeg tate.A i packe prima cesto ne boli ga cuti vesto. A klintonka mama fina sto nevole ta Srbina.A ameri blago majci mi smo za njih Indijanci.Oj Srbijo rezervate na celu ti Tadic bate.Poglavica to je pravi narod cesto taj prevari.Ostali smo mi bez Krava zemlje hleba i bez para.Zato velim tome bati idi skute tvome tati.Pusti naseg rezervata nacice se bolji Bata.Sto mu majka ta Srbija i raja mu nasa prija.
SAVO ŠTRBAC, PREDSEDNIK INFORMACIONO-DOKUMENTACIONOG CENTRA VERITAS
Zašto opet plan Z-4
“Po nama je taj plan živ, naši su ga parafirali, a ne odbili u januaru 1995. godine, kako to tvrde Hrvati. Prihvatili su ga i u Ženevi i u Beogradu”
Ni petnaest godina posle hrvatske akcije “Oluja” na Republiku Srpsku Krajinu nema pomirenja, niti jedinstvenog stava oko nje. Dok se u Hrvatskoj 5. avgust slavi kao dvostruki državni praznik, dotle prognani Srbi, kao i oni u matici, smatraju da je toga dana počinjen pogrom nad tim stanovništvom, i taj dan obeležavaju paljenjem sveća i pomenima žrtvama u pravoslavnim hramovima. Čak su ovog 5. avgusta i između rukovodstava Srbije i Hrvatske bljesnule varnice oko ocene tog čina, uprkos zajedničkim najavama da će se sve učiniti da dođe do pomirenja dvaju naroda i na ovom području. U prigodnim tekstovima, a u hronološkim pregledima onoga što se događalo u Kninu, i oko njega avgusta 1995. godine, često se pomene i plan Z-4. Gotovo niko ga ne pominje u smislu njegovog aktiviranja, osim Save Štrpca i članova “Veritasa”, koji tvrde da je plan Z-4 živ, da su iza njega stali najznačajniji svetski akteri, te da je on pravi put za rešavanje srpsko-hrvatskog pitanja u Hrvatskoj. Savo Štrbac kaže za “Akter” da plan Z-4 nisu odbili Srbi, kako se tvrdi, već Hrvati.
“Galbrajt i nije bio uključen u pregovore između Hrvatske i SAD i NATO, već je to radio neki vojni ataše i da je tako dato zeleno svetlo Hrvatskoj da napadne Krajinu, pod uslovom da se štite pripadnici UNPROFOR-a i civili, odnosno da se poštuje Ženevska konvencija”
Posle petnaest godina vi sada tražite primenu plana Z-4. Nije bilo nekih reakcija na taj zahtev?
Bilo je reakcija i ove godine sa hrvatske strane, dok ovde u Beogradu niko ne reaguje na takve stvari. Mnogi će reći, posebno Hrvati, da su Srbi odbili plan Z-4, ali to nije istina. Bio sam prisutan u Kninu, kao sekretar Vlade, kad su ambasadori na čelu sa američkim Piterom Galbrajtom doneli taj plan januara 1995. godine, i delegacija Srpske Krajine, koju je predvodio tadašnji predsednik Milan Martić, rekla je doslovce: „Mi ovaj plan nećemo uzeti u ruke, jer ne znamo šta on sadrži, sve dok ne vidimo kakva će biti sudbina UNPROFOR-a.“ Već je bilo najavljeno da će u martu mesecu UNPROFOR promeniti i ime i mandat i to se i desilo, tako da je UNPROFOR postao UNCRO (skraćenica znači Ujedinjene nacije Hrvatska), a mandat je predviđao da UNCRO izađe na avnojevske granice Hrvatske, kao što je i urađeno. Pre toga je UNPROFOR bio razmešten po sistemu mrlja od mastila po Krajini i nije bio na granicama, bar ne prema Republici Srpskoj.
To je onda značilo da treba da štiti granice Hrvatske?
To je značilo upravo to, kao i da je Krajina otpisana, iako Vensov plan nije prejudicirao političko pitanje. Kada su u januaru 1992.godine došli i razmestili se po sistemu mrlja, već tada je bila puštena vest da će se menjati mandat i naziv, što se kasnije i dogodilo. Svakom razumnom čoveku jasno je šta znači kad UNPROFOR izađe na granice Hrvatske. Posebno je to bilo jasno Srbima iz Krajine, koji su te 1995. godine, kada se razgovaralo o planu Z-4, već četvrtu godinu imali svoju državu, doduše, međunarodno nepriznatu. Desila se promena imena i mandata “plavih šlemova” od UNPROFOR-a u UNCRO, i oni su te 1995. godine u martu izašli na avnojevske granice Hrvatske. A mi smo u Zapadnoj Krajini bili vezani za Srbiju preko Republike Srpske i sve je išlo preko nje, od razmene ljudi i dobara, do oružja.
NI TRUNKA SRAMA ZBOG “OLUJE”
Može li nešto da pomogne i kraj suđenja hrvatskim generalima u Hagu, jer su optuženi upravo za zločine u “Oluji”?
Eto, to suđenje generalima Gotovini, Markaču i Čermaku je u završnoj fazi pred tim međunarodnim krivičnim tribunalom. Optuženi su za zločine u “Oluji” i nakon nje u sektoru Jug. Onovna teza te optužnice je da su optuženi generali, zajedno sa ostalima, kroz udruženi zločinački poduhvat, na čijem čelu je bio Franjo Tuđman, očistili prostor, ne koristi se reč etnički, ali kad sve to pročitate ispada to, jer se kaže da su Srbima uništili staništa, proterali ih, ubijali, zatvarali, rušili sve u cilju da se ne vrate. Ako to nije genocid, onda je to etničko čišćenje. Očekuje se i presuda do kraja godine, ali to Hrvatskoj ništa ne znači, oni i dalje imaju svoju deklaraciju o “Oluji” kao najsvetlijoj bici. Nema ni trunke srama. Fantastični dokazi su izvedeni, još se čekaju Topnički dnevnici. Mi smo u kontratužbi protiv Hrvatske zatražili da sud naredi da se zabrani, odnosno izbriše iz hrvatskih zakona ovaj dvostruki praznik 5. avgusta. Kako može jedna država da postane članica EU ako slavi dan kada je proterala kako oni kažu “svoje građane”, uništila im kompletna staništa i sve ono što je podsećalo na srpstvo?
Jesu li vam ikada ponovo ponudili taj plan posle prvog razgovora?
Bilo je to 2. avgusta 1995. godine. Na poziv međunarodne zajednice, čiji je predstavnik bio Tornvald Stoltenberg, u Ženevu su otišle delegacije Hrvatske i Republike Srpske Krajine. Nisu sedele u istoj prostoriji, pa su medijatori išli čas jednima, čas drugima sa planom od sedam tačaka, koji je garantovao da neće biti daljih ratnih sukoba i ubijanja, i koji je predviđao postepenu normalizaciju odnosa i početak razgovora o političkom pitanju. Treća tačka tog nacrta sporazuma predviđala je da se počnu voditi razgovori o konačnom rešenju srpsko-hrvatskih odnosa u Hrvatskoj, a da kao osnova posluži taj plan Z-4. Srpska delegacija je taj dokumenat parafirala, potom su medijatori otišli kod Hrvata, koji kad su videli srpski potpis, a nisu to očekivali, rekli: “A mi to ne želimo da potpišemo, tražimo bezuslovnu kapitulaciju.”
Zašto nisu hteli da potpišu?
Sve je bila farsa, pa i odlazak njihove delegacije u Ženevu. Tuđman je u međuvremenu, u dogovoru sa najbližim rukovodstvom, doneo 31. jula odluku na Brionima da se krene s akcijom “Oluja” na RSK. Bilo je podignuto 200.000 vojnika, a 137.000 ih je direktno učestvovalo u napadu na Krajinu na UNPA sektore jug i sever. Tome treba dodati i značajne snage Petog muslimanskog korpusa iz Bihaća, koje su istovremeno, kad je krenula hrvatska “Oluja”, prešle preko tih granica u BiH i napali Kordun, Liku, posebno kolone izbeglica koje su išle sa Korduna, Banije, od Gline prema Dvoru.
Gde je u celoj priči američki ambasador Piter Galbrajt?
Valja reći da je trećeg avgusta u Beogradu u američkoj ambasadi održan sastanak sa Galbrajtom, koji je bio najznačajniji ambasador u Hrvatskoj, kao predstavnik najjače sile u to vreme i najvažnije članice NATO. Milan Babić, kao predsednik vlade RSK, toga dana je razgovarao sa Piterom Galbrajtom i pristao na uslove koje je međunarodna zajednica postavila. Galbrajt je iste večeri otišao u Zagreb i sreo se s Tuđmanom, koji je odbio da prihvati ponuđeni plan, pošto je već doneo odluku da sutradan 4. avgusta pokrene akciju “Oluja”. Posle se ispostavilo da Galbrajt i nije bio uključen u pregovore između Hrvatske i SAD i NATO, već da je to radio neki vojni ataše i da je tako dato zeleno svetlo Hrvatskoj da napadne Krajinu, pod uslovom da se štite pripadnici UNPROFOR-a i civili, odnosno da se poštuje Ženevska konvencija.
JESTE LI VI, KAO NEVLADINA ORGANIZACIJA POKUŠALI DA LOBIRATE U SVETU
ZA PLAN Z-4?
“To i radimo, ali mi ne možemo doći do velikih imena i državnika. Imamo taj nevladin sektor i kolege nas razumeju, ali za lobiranje, za promenu istorijskog točka, porebno je daleko više. Vi znate da je lobiranje veoma skupa stvar, ako ne parama, onda privilegijama. Mi u “Veritasu” imamo godišnji budžet od 30.000 evra. Meni se kolega Amir Mušović iz BiH, koji vodi komisiju za Srebrenicu, smeje kad krenemo na put. Kaže: “Ti krećeš bez pare i dinara, a ja imam otvoren račun.” Tako oni mogu na svim kontinentima da otvaraju izložbe, da čak školskoj deci plaćaju da pišu zadatke na tu temu, da daju skupe nagrade, da plate najvažnije ličnosti iz sveta. Mi malo lobiramo i ja se čudim da i ovoliko uspevamo i pored toga što je Hrvatska sve preduzela da degradira moj i rad “Veritasa”. Otišlo se tako daleko da su snimili seriju od pet-šest epizoda pod naslovom “Samo Savo Srbina spasava”. Šta se u toj seriji izgovori na moj račun, teško je prepričati, a to se emituje uoči državnih praznika”.
Ali zašto sada posle 15 godina tražite aktiviranje i primenu plana Z-4, kada je, čini se, sve gotovo?
Po nama je taj plan živ, naši su ga parafirali, a ne odbili u januaru 1995. godine, kako to tvrde Hrvati. Prihvatili su ga i u Ženevi i u Beogradu. Mi Srbi i dalje smatramo da je taj dokument veoma važan, s obzirom na to da se zna ko stoji iza njega i šta je predviđao. A taj plan Z-4 su napravili, i iza njega stoje imena, ambasadora najvećih sila i najvažnijih država sveta. Pored Galbrajta, bio je tu Rus Kerestedžijanc, predstavnici UN i EU. Ima li išta jače od toga i u današnje vreme od tih država i organizacija.
Da li mislite da bi te države, koje su napravile plan Z-4 i ponudile ga obema stranama, i danas stale iza njega?
Mislim da bi. Znate šta meni govore predstavnici iz sveta kad dolaze u Beograd? Uvek mi govore da Srbija, u kojoj nas ima najviše, treba da žešće diplomatski i pravnim sredstvima traži prava Srba iz Hrvatske, između ostalih i statusna prava. Mi smo u Hrvatskoj bili konstitutivni narod, a u tom našem zahtevu za aktiviranjem plana Z-4 stoji da nam i odluka MSP daje velikog povoda i razlog više da tražimo rešenje tog našeg statusa. “Tražili smo aktiviranje tog plana, između ostalog i zbog toga što Hrvati tvrde da se Srbi ne vraćaju, da ih nema dovoljno. I prethodni predsednik Mesić je govorio da je povratak izbeglih Srba za Hrvatsku prioritetno pitanje, ali u praksi se ništa nije uradilo da se Srbi vrate. Neka nam vrate stanarska prava u 42.000 stanova, u kojima je živelo gotovo 200.000 ljudi”
Zar ti iz sveta, sa kojima razgovarate, ne peru ruke, na neki način, kada savetuju da Srbija zahteva sve to, ako se zna šta se u međuvremenu događalo?
Pa ja vam kažem – ako nećete tražiti ništa, neće vam niko ništa i dati. Ako to traži “Veritas” i Savo Štrbac i nema podršku makar i jedne države i to, pre svega, matične, gde nas je najviše, onda to nije ništa. S druge strane, razlog više da mi to tražimo leži i u tome što i nakon 15 godina ti srpsko-hrvatski odnosi se nisu daleko pomerili od ratnih dana. Tražili smo aktiviranje tog plana, između ostalog i zbog toga što Hrvati tvrde da se Srbi ne vraćaju, da ih nema dovoljno. I prethodni predsednik Mesić je govorio da je povratak izbeglih Srba za Hrvatsku prioritetno pitanje, ali u praksi se ništa nije uradilo da se Srbi vrate. Neka nam vrate stanarska prava u 42.000 stanova, u kojima je živelo gotovo 200.000 ljudi.
Sada se sprema neki novi model za obezbeđenje stanova za povratnike?
Sad i gospodin Pupovac (Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog veća, prim.aut.) priča o donatorskoj konferenciji na kojoj će se prikupiti 100 miliona evra, kako bi se rešio stambeni problem bivših nosilaca stanarskog prava. Molim vas lepo, pa to što smo mi tamo imali vredi, bar, tri milijarde evra. Do juče su svi kritikovali taj problem stambenog zbrinjavanja u Hrvatskoj, sad svi to hvale, čak i Srbi u Hrvatskoj na čelu s Pupovcem. Znači, vreme radi za Hrvatsku. Dozvolili su im i preostala tri poglavlja u pregovorima za ulazak u EU i među njima ovo najvažnije – pravosuđe i osnovna prava. Kažu, otvorili smo im ta poglavlja, ali ih nećemo zatvoriti dok ne reše ovo na šta mi ukazujemo. A na šta ukazuju – na diskriminaciju, na dvostruke standarde, na to da je procesuirano manje od dva posto oružanih snaga Hrvatske u odnosu na ukupnu brojku, dok su sve ostalo pripadnici neprijateljske strane, dakle Srbi i pripadnici JNA.
чему смо се смејали доживесмо, банане су нам република.
што смо одбијали да видимо нам је стварност, обећања беху лепа.
овце стоје у реду чекајући не очекајући смрт, као и Србија.
Neki intelektualci imaju bujnu mastu a nedovoljno pameti.
Lepo ste profesore ovu temu opisali ,sarkazam je prisutan ali nije daleko od stvarnih događanja.
Ja bih dopunio, autor ovog biznis plana bi bio neko iz haškog tzv. suda a dobavljač, neprikosnoveni monopolista šok Tači !
Кад је већ тако, а тако је, тачно је, зашто дозволити да се на органима Срба богате Тачи, Солана, Кушнер, Јосиповићи и Силајджићи, а не дозволити да наши домаћи “људи”; Тадић, Чеда, Кораћ, Пешићка, Бисерко, Кандићка, Лихт (па на розе) не развијају уносан бизнис. Јесте да су они сви већ добро профитирали на српским мукама, али зашто да се Сорош и “Велики брат” троше и плаћају поменуте. Легализацијом овог бизниса решавају се два битна проблема: 1 поменути ће за живота имати уносан бизнис и врхунски профит, 2 намењена судба Срба ће бити “елегантно” решена, биће истербљени као Бури, или Индијанци. Док ово пишем слушам из Скупштне овај говор и небулозе турског министра. Гледам удворичку фацу и дивљење Славице, а која не помишља да му постави питање шта би са ГЕНОЦИДОМ што га извршисте над ЈЕРМЕНИМА? Браћо Срби, нема нам спаса са овим властодршцима на челу са Тадићем.