KOSTA ČAVOŠKI Linč protiv Koštunice je samoponižavanje Srbije

Razgovarala Nataša Jovanović

O cenzuri i autocenzuri, gaženju slobode reči, nekadašnjoj kaznenoj psihijatriji i savremenoj medijskoj hajci, pre svega na DSS i njenog lidera Vojislava Koštunicu govori akademik prof dr Kosta Čavoški

„Jedan od mojih prvih napisa u novinama upravo je bio o ugroženoj slobodi. Posredi je moj članak u „Studentu“ od 6. oktobra 1970. godine – dakle, pre 41 godinu – koji sam napisao u odbranu slobode štampe povodom zabrane novosadskog studentskog lista „Index“ i „Vidika“, beogradskog studentskog lista za književnost, umetnost i filozofiju. Tom prilikom polazio sam od poznate ideje Džona Stjuarta Mila da sloboda štampe predstavlja pravu, premda ne u svakom pogledu dovoljnu, naknadu za atinski Pniks (mesto gde su se sastajale narodne skupštine) i rimski Forum“, kaže u intervjuu za „Pečat“ profesor dr Kosta Čavoški.
Prema njegovima rečima ove i mnoge potonje zabrane ugrožavale su i ograničavale slobodu štampe, a time i slobodu misli. Ali je tada bar na Univerzitetu ipak bilo glasila otvorenih za kritičke napise o tadašnjoj vlasti, pa su javni tužioci i sudovi bili prisiljeni da ih s vremena na vreme zabranjuju.

Kako u okolnostima kada zvanično postoji sloboda javne reči komentarišete cenzuru i autucenzuru, najfrekventnije reči u medijskom diskursku Srbije?
Danas se javna glasila više ne zabranjuju. Ne zbog toga što se postojeća vlast više ne plaši javne kritike, nego zato što slobodnih glasila, sem nekoliko časnih izuzetaka, više nema. Ključne televizijske stanice su ili pod državnim monopolom ili u vlasništvu stranaca, tako da se kritička reč u tim medijima unapred osujećuje uređivačkom politikom, koja je postala svojevrsna zamena za negdašnju policijsku i sudsku cenzuru. Na sličan način su i urednici dnevnih i nedeljnih novina postali svojevrsni cenzori, unapred znaju koga i koliko treba objavljivati ili prećutati, a čije napise ili izjave uopšte ne treba oglašavati. Zato i nije čudno što danas ogorčeni mladi ljudi jedini izlaz nalaze u uličnim protestima. To me je učvrstilo u uverenju da ova nenarodna kvislinška vlast neće pasti na izborima nego na ulici.

Važite za čoveka koji je kroz ceo život svoj autoritet, moralni i profesionalni, stavljao na kartu odbrane progonjenih. Smatrate li da je moralna obaveza svakog da uzme u zaštitu ugroženu slobodu, ma čija ona bila?
Pre 41 godinu kao asistent Pravnog fakulteta u Beogradu javno sam branio i osuđenog vođu Studentskog pokreta 1968. Vladimira Mijanovića. Njemu je, kao predsedniku fakultetskog odbora Saveza studenata Filozofskog fakulteta, stavljeno na teret štampanje lista „Frontisterion“ u kojem se „na negativan i uvredljiv način, zlonamerno i neistinito prikazuju društveno-političke prilike u našoj zemlji“. Takođe je bio optužen i za organizovanje protesta protiv američke agresije na Kambodžu i sastavljanje letka gde se protestuje protiv represivnih mera prema pojedinim omladinskim i studentskim listovima. Tako „teška dela“ kvalifikovana su kao neprijateljska propaganda –  „delikt mišljenja“ – pa je Vladimir Mijanović osuđen na 20 meseci strogog zatvora. I mada sam na samom kraju izrazio nadu da će svetlost potisnuti tamu, Vladimir Mijanović je na pravdi Boga robijao skoro dve godine.
Već tada sam jednom za svagda shvatio da je čovek prevashodno biće slobode, da je sloboda njegova suština, te da lišavanje slobode zbog delikta mišljenja i sličnih dela predstavlja lišavanje ljudskosti. Otuda je sveti zadatak svakog moralno odgovornog čoveka da ugroženu slobodu uzme u zaštitu ma čija ta sloboda bila. Sve su to bili razlozi zbog kojih sam od tada pa do sada, sam ili sa istomišljenicima, uvek javno protestvovao zbog lišavanja slobode i svakog drugog zlostavljanja u slučajevima „ delikta mišljenja“.

Od 1970. godine pa sve do 1984. godine nijedna peticija upućena tadašnjim vlastima u kojima se protestvovalo zbog gaženja ustavnih sloboda i prava nije prošla bez vašeg potpisa.
Služili smo se tom pravnom formom da bismo se bar delimično zaštitili od mogućeg progona, pošto je ondašnji Ustav jemčio pravo obraćanja građana odgovarajućim državnim organima. Iako smo verovali da će nas takva pravna forma zaštititi, bilo je i peticionaša – kako su nas pogrdno nazivali – koji su samo zbog svog potpisa stradali. Pri tom su ondašnje vlasti prilikom vršenja progona primenjivale nejednaka merila: uglednije i poznatije ličnosti su obično bile zaštićene, dok su zlostavljanju i kažnjavanju po pravilu bili izloženi mladi, mahom nedovoljno poznati pojedinci, baš kao što je to i danas. To je naravno bila velika nepravda i mi smo to dobro znali. Zato smo se trudili da pribavimo potpise najuglednijih književnika i univerzitetskih profesora u nadi da će time i ostali potpisnici biti zaštićeni. U tome je bio najuspešniji Vladimir Mijanović, koga su svi poštovali, pa mu je zbog toga polazilo za rukom da pribavi potpis i Desanke Maksimović.
Pored skoro redovnog podnošenja peticija kad god je neko zbog neke izjave ili napisa bio uhapšen ili izbačen sa posla, povremeno smo sastavljali i peticije kojima smo tražili poštovanje ljudskih sloboda i prava zajemčenih Ustavom i međunarodnim konvencijama koje je naša država ratifikovala. Jedna od najznačajnijih peticija bio je i naš zahtev da se ukine delikt mišljenja kao takav.

Koja je bila sledeća faza Vašeg delovanja u odbrani ugrožene slobode?
Sledeća faza u odbrani ugrožene slobode bila je obrazovanje Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja. Prelomni događaji koji su doveli do osnivanja ovog Odbora bili su najpre hapšenje, a potom i suđenje beogradskoj šestorici – Vladimiru Mijanoviću, Miodragu Miliću, Dragomiru Olujiću, Pavlušku Imširoviću, Milanu Nikoliću i Gordanu Jovanoviću – kao i drakonska kazna od osam godina robije dr Vojislavu Šešelju, izrečena na prvostepenom suđenju u Sarajevu. Bilo je naravno i pre toga raznovrsnih progona, osuda i utamničenja vrsnih pojedinaca koji su slobodno govorili i pisali, kao i mnogih drugih skoro anonimnih nesrećnika lišavanih zvanja, posla i slobode zbog onoga što su mislili i govorili. No, dok se to zbivalo pod Titovim autoritarnim režimom, koji je imao i jednu izrazito totalitarnu crtu (progon neistomišljenika i kažnjavanje delikta mišljenja radi odbrane svetosti komunističke ideologije), to se u nekoliko primalo kao neumitna sudbina iako je i tada bilo vrlo odlučnog, pa i masovnog otpora tom neskrivenom nasilju i ideološkoj odmazdi. Ali posle Titove smrti, sa prvim ozbiljnijim znacima slabosti komunističkog režima i pukotinama na prividno jedinstvenoj brionskoj Jugoslaviji, konfederalizovanoj Ustavom iz 1974. godine, takvi progoni više nisu mogli da prođu bez ozbiljnijeg i masovnijeg otpora. To se najpre moglo uočiti posle hapšenja pesnika Gojka Đoga 1983. godine koje je izazvalo tako silovite proteste na tribinama u Udruženju književnika Srbije i široj javnosti, da je on naposletku morao da bude pušten iz zatvora. A kada je protiv pomenute beogradske šestorice podignuta optužnica i predsednik veća Okružnog suda u Beogradu Zoran Stojković zakazao početak suđenja za 8. novembar 1984. godine, morao se preduzeti delotvorniji i institucionalizovaniji oblik otpora.

Koji je još bio uslov za stvaranje ustanovetog tipa  koja bi predstavvljala svojevrsni oblik otpora tadašnjem režimu?
Pored ovakvih dramatičnih okolnosti, drugi uslov za osnivanje značajnije i trajnije ustanove bili su odvažni i preduzimljivi ljudi koji će se tom izazovu odazvati. Iako je tada u Beogradu bilo nekoliko desetina pojedinaca spremnih i kadrih da to učine, jedini među njima u stanju da okupi najuglednije ljude na srpskoj i jugoslovenskoj političkoj sceni bio je Dobrica Ćosić. Njegov ugled i uticaj u javnosti tih godina nepojmljivi su za današnjeg čitaoca, koji to vreme nije i lično doživeo. Još od Cicerona pravi se bitna razlika između vlasti (potestas), podrazumeva moć i prinudu, i autoriteta (auctoritas), počiva na vrlini i mudrosti. Za razliku od mnogih tadašnjih vlastodržaca koji su svi, izuzev Josipa Broza, možda i zauvek zaboravljeni, Dobrica Ćosić nije imao nikakvu vlast, ali je imao takav ugled i javni uticaj, to jest autoritet u ciceronovskom smislu te reči, da mu nije bilo ravnog među ovdašnjim stvaraocima, naučnim radnicima, opozicionarima i drugim uglednicima. I, što je još važnije, svi u ondašnjoj Jugoslaviji su ga dobro znali, bez obzira na to da li su ga iskreno uvažavali i podržavali ili žestoko mrzeli i osporavali.
Iako je Dobrica Ćosić bio jedini Srbin koji je mogao osnovati jugoslovenski Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, ni njemu to nije pošlo za rukom. Zato se naposletku okrenuo uglednim saradnicima i prijateljima u Beogradu. Tek kasnije se videlo koliko je njegov izbor bio dobro promišljen i razuman. Umesto da bira samo one koji su već tada bili poznati, pa i ozloglašeni disidenti i opozicionari ili javno obeleženi nacionalisti, on je nastojao da uključi što veći broj do tada neosporavanih u javnosti, inače izuzetno poznatih i uglednih intelektualaca. Tako se među članovima Odbora našlo čak 13 članova Srpske akademije nauka i umetnosti, od kojih su samo Mihailo Marković, Ljubomir Tadić i sam Dobrica Ćosić bili sa stanovišta zvanične politike veoma osporavane ličnosti, dok svi ostali akademici, članovi Odbora, po pravilu nisu do tada ulazili u tekuće političke okršaje ili su to činili veoma retko. Predstavi o političkoj uravnoteženosti i nepristrasnosti Odbora posebno su doprineli Gojko Nikoliš, španski borac i general-pukovnik u penziji, i Andrija Gams, ratni zarobljenik u Osnabriku i ugledni profesor prava.

Tragom režimskih pritisaka na javnu i kritičku reč naišli ste i na stravične primere kaznene psihijatrije. Kako je bilo vaše iskustvo suočavanja sa takvim „političkim“merama?
Možda najveće poražavajuće iznenađenje s kojim smo se tokom svog petogodišnjeg delovanja suočili bila je zloupotreba psihijatrije u političke svrhe, praktikovane u Sovjetskom Savezu, a po svoj prilici i u drugim istočnoevropskim zemljama. Do tog otkrića došli smo zahvaljujući Tomislavu Krsmanoviću, s kojim sam se povremeno susretao i od koga sam saznavao za takve zloupotrebe. Kako je ovo pitanje bilo isuviše ozbiljno, Krsmanovićeva reč nije bila dovoljna, pa sam tražio od njega da mi pribavi odgovarajuće dokumente, naročito veštačenja i sudske presude. Njemu je pošlo za rukom da prikupi podatke o 24 slučaja proganjanja i lišavanja slobode i poslovne sposobnosti pojedinaca. Na osnovu tih dokumenata najpre sam sačinio privremeni izveštaj, a potom je Odbor izdao čak četiri saopštenja u kojima smo se zalagali za oslobođenje lica lišenih slobode bez ikakvog vremenskog ograničenja. Iako sam se na početku svog izveštaja oglasio nepozvanim da procenjujem da li su date psihijatrijske dijagnoze bile valjano utvrđene, kao potpuni laik sada mogu reći ono što sam tada zapazio. Vladimira Markovića i Milisava Živanovića lično sam poznavao i sa njima više puta razgovarao. Jedina ozbiljna mentalna slabost Vladimira Markovića, koji je više od tri godine proveo u zatvoru, bila je njegova žarka želja da bude politički novinar, a da nije bio u stanju da proceni šta se pod autoritarnim režimom sme, a šta ne sme javno reći i objaviti, što je možda bio znak njegove neprilagođenosti datim prilikama ili jedva primetne duševne nezrelosti. Kada se devedesetih godina prošlog veka prestalo sa progonom mišljenja i javne reči, on je u svojstvu samozvanog novinara redovno dolazio na konferencije za novinare Srpske liberalne stranke na kojima sam i ja govorio, i postavljao, obično prvi, umesna pitanja. Mi smo, i pored toga, nerado na njih odgovarali, pošto on nije bio kadar da naše odgovore objavi. Milisava Živanovića upoznao sam u njegovoj 76 godini života, posle devet godina i deset meseci provedenih u psihijatrijskom odeljenju zatvorske bolnice. Na moje veliko iznenađenje, bio je u znatno boljem mentalnom stanju od mnogih svojih vršnjaka i nije pokazivao nikakve znake senilnosti, a kamoli neke ozbiljnije duševne bolesti. Nije poznato kako je uspeo da sačuva duševno zdravlje u desetogodišnjem bolesnom okruženju, ali bi mu na tome mogli pozavideti i njegovi vršački psihijatri veštaci, kojima to nije uvek polazilo za rukom.
Nakon zalaganja pomenutog Odbora takva mera bezbednosti više nije izricana.  Posebnu pažnju zaslužuje način na koji su ovakva, navodno mentalno obolela lica upućivana u zatvor na neodređeno vreme. Pod Titovom strahovladom pojedini psihijatri, pod izgovorom psihijatrijskog veštačenja, tvrdili su da duševno bolesno lice može da izvrši verbalno krivično delo (širenje lažnih vesti, neprijateljsku propagandu, povredu ugleda Josipa Broza Tita i njegovih doglavnika) i da to delo ima svojstvo verbalne agresije, da bi potom predlagali sudu da umesto vremenski ograničene kazne zatvora izrekne vremenski neograničenu meru bezbednosti smeštaja u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa, što je u ovakvim političkim slučajevima bilo do kraja života.
Upravo je u toj stvari Odbor doživeo neočekivani uspeh. Već 6. januara 1986. godine objavio je saopštenje kojim je zahtevao da se puste na slobodu Vladimir Marković, Milisav Živanović, Radomir Veljković i Đorđe Simičić, kojima je bila izrečena pomenuta mera bezbednosti. Saopštenje je u javnosti izazvalo veliko zaprepašćenje, pošto mnogi nisu znali kako se i zbog čega se u političkim slučajevima izriče ta mera bezbednosti, dok su se oni koji su to dobro znali – psihijatri, tužioci i sudije – i dalje pravili nevešti. Koliko je nama poznato, posle tog saopštenja u slučajevima politički verbalnih krivičnih dela, takva mera bezbednosti više nije izricana. U međuvremenu mi je pošlo za rukom da o tome razgovaram sa Kirom Gligorovim, čiji je ugled kao čelnika SR Makedonije povredio Milisav Živanović. Gligorov, koji je već od sina Vladimira čuo šta je posredi, odmah mi je rekao da uopšte nije znao da zbog povrede njegovog ugleda neko robija u zatvorskoj bolnici. Ja sam mu hitro uzvratio: „Ako niste znali, sada znate.“ I zaista, Milisav Živanović je ubrzo pušten na slobodu, u čemu je Kiro Gligorov sigurno imao udela.
To nas je ohrabrilo da 9. marta 1987. godine zahtevamo oslobođenje i Radomira Veljkovića, kome je početkom 1973. godine izrečena pomenuta mera bezbednosti zato što je podneo krivičnu prijavu protiv Josipa Broza Tita. Posle četrnaest i po godina on je pušten na slobodu. Po svim lekarskim nalazima pre hapšenja bio je duševno zdrav. Nismo, međutim, bili u stanju da utvrdimo kakve je posledice na njegovu psihu ostavilo toliko tamnovanje u zatvorskoj bolnici među duševnim bolesnicima. Nezavisno od takvog okončanja svih tih tamnovanja proglašenih za mere bezbednosti, nema nikakve sumnje da je svim znanim i neznanim nesrećnicima zbog potpune moralne bezobzirnosti tužilaca, psihijatara i sudija, život bio potpuno upropašćen.

U tom periodu došlo je do masovne zabrane javnog izražavanja kritičkog stava?
Jedan od dalekosežnih oblika zatiranja slobode mišljenja, koji je pogađao samo prave stvaraoce, pisce i publiciste, bila je zabrana objavljivanja, uključujući i zabranu već objavljenih knjiga ili članaka u novinama i časopisima. Kako se osamdesetih godina prošlog veka još uvek sprečavalo objavljivanje knjiga, članaka, pa i pesama politički nepodobnih pisaca, u redakcijama i štamparijama su postojale crne liste na kojima su se nalazila imena takvih prokazanih autora. Stoga, kada bi neko od takvih stvaralaca ponudio svoj rukopis za objavljivanje, redakcija bi ga odmah odbila, a rukopis, ukoliko je politički sporan, dostavljala ideološkoj žandarmeriji (komisiji) Partijskog komiteta. Ukoliko bi neka smelija redakcija i pokušala da ga objavi, direktor štamparije je bio dužan da to spreči i da sporan rukopis ili otisak već sačinjenog sloga dostavi Službi državne bezbednosti. Pri tom se baš i nije čitao ceo rukopis, nego se o njegovoj nepodobnosti za štampu i objavljivanje zaključivalo na osnovu imena autora i teme kojom se bavio. Ako bi zbog nebudnosti ponešto i promaklo nekoj redakciji i štampariji, zabranu objavljivanja izricao je Viši Partijski komitet. Takođe valja spomenuti tada uobičajenu praksu da se posle izdržane kazne, a često i posle same istrage, osuđenim i progonjenim spisateljima sprečava svako objavljivanje i bilo kakvo javno delovanje. Toj vrsti nezakonitog lišavanja osnovnih ustavnih prava bili su, pored ostalih, izloženi i Vlado Gotovac, Milovan Đilas, dr Franjo Tuđman i dr Vojislav Šešelj.

Zabrana objavljenih knjiga takođe je bila deo naše stvarnosti, zbog čega su neki taj period nazivali renesansom srednjovekovlja. Podsetite naše čitaoce na to vreme?
Ipak su najstrože bile zabrane već objavljenih knjiga pošto su one, pored žigosanja u javnosti, izlagale velikim iskušenjima i autore i izdavače. Rekorder po zabranjenim knjigama bio je dr Vojislav Šešelj. Odbor je svojim saopštenjima protestvovao protiv zabrana pet njegovih knjiga: „Hajke na jeretika“, „Veleizdajničkog procesa“, „Disidentskog spomenara“, „Demokratije i dogme“ i „Knjige za lomaču“. Bilo je to svojevrsno vrzino kolo: sud zabranjuje Šešeljevu knjigu, a ta njegova zabrana postaje sadržaj sledeće knjige koju opet zabranjuju… i tako unedogled. Nisam siguran da smo bili kadri da svojim saopštenjem protestujemo protiv zabrane svake njegove knjige. Sa pravnog stanovišta posebno je bila odurna zabrana knjige Milorada Vučelića „Osumnjičeno društvo“, 15. juna 1987. godine. Ona je zapravo predstavljala zbirku Vučelićevih članaka i eseja objavljenih u periodu od 1981. do 1986. godine u „Politici“, „NIN-u“, „Intervjuu“, „Idejama“, „Književnoj reči“ i „Književnim novinama“. Nijedan od ovih pojedinačno uzetih napisa nije u trenutku objavljivanja izazvao podozrenje tužioca i potonju sudsku zabranu, iako je tiraž ovih listova bio je neuporedivo veći od tiraža knjige koja je tada zabranjena. Javni tužilac je, međutim, našao da uz osumnjičeni uvodni tekst „Od krize ka agoniji“ i odgovarajuće likovno rešenje na koricama, svi ovi napisi, „iako pojedinačno ranije objavljeni, sada u svojoj ukupnosti i povezanosti sa navedenim uvodnim tekstom i likovnom opremom knjige dobijaju posebnu dimenziju i daju knjizi posebno obeležje“. Ništa nije pomoglo ni uveravanje izdavača da je i osporeni uvodni tekst „Od krize ka agoniji“, uz neznatne izmene već dva puta bio objavljen: u časopisu „Književnost“ br. 6-7 za 1986. godinu i u „Književnim novinama“ od marta 1987. godine, pod naslovom „Suočimo se sa istinom“.

Verovatno danas ima onih koji će na temelju uvida u Vaša saopštenja, reći da ste branili i one pojedince koji to, po onome što su kasnije činili, nisu zaslužili.
To su bili Franjo Tuđman, Marko Veselica, Vladimir Šeks, Dobroslav Paraga, Janez Janša, Alija Izetbegović, Hasan Čengić, Omer Behmen i Džemaludin Latić, svima poznati po svojoj ulozi u potonjem građanskom ratu. Naš Odbor se trudio da bude pravedan i nepristrasan, pa smo uzimali u zaštitu svakoga kome su bila narušena njegova ljudska prava, nezavisno od nacionalne pripadnosti i političkog opredeljenja. Mislim da nam je to služilo na čast. Naš pristup je bio prevashodno pravni, pa kad god smo bili sigurni da su nekome u ondašnjoj Jugoslaviji bila povređena njegova prava i osnovne slobode, mi smo odmah reagovali i upućivali odgovarajuće zahteve i saopštenja. Danas, nažalost, takve nepristrasnosti nigde nema na tlu bivše Jugoslavije.

Zašto je Odbor prestao sa radom?
Odbor je prestao sa radom kada su krajem 1989. godine osnovane prve opozicione političke stranke – Demokratska stranka, novembra 1989. godine, i Srpska narodna obnova, decembra 1989. godine. Prisećam se da je na jednom od poslednjih sastanaka Borislav Mihajlović Mihiz rekao da očekujemo od onih koji dolaze da nastave našu borbu, a ako ne uspeju da ćemo se opet okupiti. I od tada je prošlo više od 21 godine, pa su nas u međuvremenu mnogi naši članovi zauvek napustili. A i oni koji su pretekli već su u poodmaklim godinama. I tada, potpuno neočekivano, sve nas je zgranula beskrupulozna kampanja protiv jednog od naših najuglednijih članova dr Vojislava Koštunice. Njemu je, na opšte zaprepašćenje, preko javnih glasila upućen poziv za saslušanje o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića. Poziv mu je sa prve stranice „Politike“ uputila ministar pravde Snežana Malović, a to isto je učinio i Miljko Radisavljević, jedan od „specijalnih tužilaca“. Po Zakonu o krivičnom postupku, niko od njih nije vlastan da upućuje bilo kakve pozive u krivičnom postupku. Tužilac to može samo zahtevati od policije ili istražnog sudije, dok se ministar pravde, kao upravni organ, ni na koji način ne može mešati u krivične slučajeve koji su u toku. Otuda su takvi pozivi preko javnih glasila notorno bezakonje. Posebno bi bilo zanimljivo da tužilac Miljko Radisavljević obavesti javnost zašto Vojislava Koštunicu nije ispitao dok je ovaj bio premijer i da odgovori na pitanje da li je tada Vojislav Koštunica na bilo koji način vršio pritisak na njega.
Još je sporniji pojam političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. To nije pravni nego sociološki, politički, pa i istorijski pojam. Sa stanovišta krivičnog prava na temelju kojeg postupaju policija i sudovi jedino se može govoriti o saučesništvu u ubistvu u vidu, recimo, podstrekivanja na ubistvo, tako da postoji neposredna uzročna veza između podstrekivanja i izvršenog dela. Sve ostalo nije u domenu prava nego sociologije, političke nauke i istorije. Otuda ako neko zaista želi da istraži političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića trebalo bi da uposli odgovarajući institut ili stručnjake za sociološka i politikološka istraživanja. To bi čak mogao biti predmet istraživačkog novinarstva, ali nikako policije i sudstva. Imajući sve ovo na umu, odgovorno tvrdim da je u javnosti i kvislinškim glasilima pokrenuta hajka na Vojislava Koštunicu, koja ima karakter javnog linča.
Ovde je posredi očigledna instrumentalizacija Ministarstva pravde, tužilaštva i policije u predizbornoj kampanji, čime je pravosuđe na najpoganiji način zloupotrebljeno. Još je gore što se jedna tragična smrt koristi za političke obračune i promocije. Izgleda da stranka na vlasti nema čime da izađe na izbore sem zloupotrebe jedne potresne smrti. Čak bi se moglo reći da po svoj prilici Demokratska stranka ima znatnu manju podršku birača nego što to sprovedene ankete pokazuju, a Demokratska stranka Srbije znatno veću. Zašto bi, inače, u ovom trenutku kad je izborna kampanja već otpočela čelnici DS našli za potrebno da pokrenu ovu prljavu kampanju protiv Vojislava Koštunice i njegove stranke – DSS-a?

Kampanja koja je povedena protiv Vojislava Koštunice uticala je da se Odbor  za odbranu slobode misli i izražavanja oglasi posle 21 godine. Ko je inicijator ove ideje?
Čim smo saznali za ovu sramnu kampanju protiv Vojislava Koštunice, nas nekoliko članova negdašnjeg Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja rešilo je da se oglasi. To su Dobrica Ćosić, osnivač i predsednik ovog Odbora, Matija Bećković i moja malenkost. Dana 14. marta 2011. godine mi smo izdali saopštenje kojim osuđujemo kao sraman i nedostojan čin pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa ubistvom Zorana Đinđića, a zatim pozvali odgovorne državne vlasti da prekinu ovu beskrupuloznu kampanju protiv Vojislava Koštunice, te da kriminalce traže i nađu među pravim kriminalcima. I što je još važnije, zatražili smo da se prekine i onemogući dalje samoponižavanje Srbije i moralno razaranje srpskog društva.
Upravo je Dobrica Ćosić izneo ideju da bi iznova trebalo osnovati Odbor koji bi se bavio teškim i učestalim kršenjem elementarnih ljudskih prava. Jedino je pitanje da li u srpskoj duhovnoj eliti ima spremnosti za takvo angažovanje. Kada je u jesen 1984. godine Dobrica Ćosić rešio da osnuje Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, uspeo je da okupi čak 13 akademika i još šest uglednih profesora Univerziteta i naučnih radnika. Nisam više siguran da bi danas mogli naići na takav odziv.
A da je za osnivanje takvog odbora nastupila preka potreba potvrđuje drakonsko kažnjavanje navijača i, po rečima Slobodana Homena, jeziv odgovor države na zbivanja povodom „Parade ponosa“ („gay“ parade). Sigurno su svi primetili da je deset pripadnika „Obraza“ već šest meseci u pritvoru, a da su optuženi za krivično delo za koje se može izreći i deset godina zatvora. To je takođe drakonsko postupanje, manje podstaknuto krivičnopravnim, a mnogo više političkim razlozima. Posredi je očigledna namera da se mladim ljudima, koji jedini mogu ovu nenarodnu i kvislinšku vlast srušiti na ulici, uterati strah u kosti. Sve su to razlozi koje bi morali navesti najuglednije predstavnike naše duhovne elite da se baš u ovom slučaju iskažu i javno osude takvo drakonsko postupanje pravosuđa. A kako su takvo postupanje prethodno nagovestili politički moćnici i vlastodršci, to je još jedan razlog da se ovi mladi ljudi uzmu u zaštitu.