KOSMET Ne slomiše ga, al` zube polomiše

Piše Miodrag Zarković

Gledano iz Beograda, pitanja vezana za Kosovo i Metohiju mogu da deluju besmisleno preteška. Ali, na udaljenosti od svega šest sati vožnje autobusom, na samom Kosmetu, sva ta pitanja dobijaju odgovore. Tamo, u tami napuštene prizrenske crkve, na doručku koji su vam pripremili prištinski Srbi ili pred velelepnim oltarom Visokih Dečana, samo će vam se kazati i zašto i kako država Srbija mora da se vrati u predele na kojima je nastala

Dama se, kaže nepisano pravilo lepog ponašanja, ne pita za godine, ali ako je ipak zamolite da vam otkrije svoj uzrast, primetićete u njoj tragove snebivanja. U kratkom, jedva uočljivom trenu, posle vašeg pitanja a pre njenog odgovora, videćete da joj, maltene do granice oklevanja, nije baš najprijatnije da vam prizna koliko već dugo hoda ovim svetom. Da li na delić sekunde oboren pogled, da li nemir koji će kakvim naglim pokretom zadržati u rukama, da li pritajeni osmeh kojim setno prihvata da je igra završena, tek, nešto će već njenom sagovorniku pokazati da bi dama radije produžila igru prikrivanja, igru u kojoj će ga, možda, izgledom i držanjem neprimetno zavarati da je mlađa nego što jeste.
Taj tren, to ogledalo složenosti sopstvenog odnosa prema vremenu koje nezadrživo prolazi, mnogo će lakše primetiti sagovornik, nego sama žena. Ima žena koje ga uopšte nisu ni svesne. Ima i onih koje ratoborno pokušavaju da odbace taj tren ili da ga nadvladaju, pa njihov odgovor o godinama stoga liči na izazov sagovorniku. Ali, sve do jedne nose ga u

sebi. I upravo taj tren, uvek negde između nesigurnosti i buntovništva, oličava samu suštinu živahnog, razigranog ženskog duha, onog koji odvajkada opčinjava muškarce.
Nešto veoma slično takvom trenu može se videti kod Srbina, kada ga pitate koliko dugo nije bio na Kosovu. Nikada njegov odgovor neće biti ravnodušan i strogo informativan, kakav bi bio odgovor na pitanje kada je poslednji put bio na moru ili zimovanju, ili u diskoteci, ili u pozorištu, ali čak i pre nego što vam pruži odgovor, možete kod Srbina primetiti isti onaj tračak snebivanja. Kao da pokušava da najpre sam sa sobom izmeri vrednost onoga što će vam reći, a pri tom negde zna da nijedan odgovor neće biti zadovoljavajući, jer bi i on voleo da može da vam kaže da je koliko juče kročio u Dečane, Prizren, Gračanicu… Kao i kod žena i njihove starosti, tako i ovde važi pravilo da je odgovor bolji što je brojka manja, i obrnuto.
Većina Srba nije ni svesna tog momenta. Ima i onih koji ga surovo guše u sebi, pa će vam odgovoriti arogantnim likovanjem nad time što nikada u životu nisu bili na Kosovu i zaricanjem da nikada neće ni osetiti potrebu da odu tamo. Ali, taj momenat je u svima nama. Obavezno između trijumfa i predaje, molitve i kletve, jauka i urlika, taj će se tren primetiti u očima i na licu svakog Srbina, i onog koji se ponosi svojom nacijom, i onog koji istu prezire, i onog koji je odavno zaboravio da li srpstvo u njemu budi ponos ili prezir. U svakoj prilici, upravo po tom nezaobilaznom trenu možete da razlikujete Srbina od pripadnika neke druge nacije.
Petnaest godina. Toliko je bilo prošlo od 1996. godine i moje poslednje posete rodbini u Gnjilanu, u međuvremenu mahom raseljene po centralnoj Srbiji, do nedavnog hodočašća po srpskim crkvama i manastirima, u organizaciji pokreta „Naši 1389“. Iz Beograda se nas tridesetak (od kojih jedan unikatni Slovak i dva original Rusa), u jednom autobu

su, uputilo ka okupiranoj Pokrajini u večernjim časovima u petak, 18. februara. Na liniju razdvajanja Kosova i Metohije od ostatka Srbije stigli smo u subotu ranom zorom. Dva dana pošto su Šiptari proslavili treću godišnjicu jednostrano proglašene nezavisnosti.
Usledio je nezaboravni vikend u mom životu, tokom kojeg sam imao čast da upoznam sada jedva znane ljude, koje će naredna pokolenja izučavati kao velikane. Tokom kojeg su me brutalni primeri bestijalnog iživljavanja nad prebogatom srpskom kulturom bacali u očaj, bes i nespokoj, a onda me u neko blaženo spokojstvo vraćala nesalomiva izdržljivost te kulture. Tokom kojeg sam „Na straži pored Prizrena“, čuveni hit „Zabranjenog pušenja“, slušao u najneverovatnijem ambijentu na svetu – usred Prizrena, u autobusu kraljevačkih registracija, koji sledi rotaciona svetla obavezne policijske pratnje.
Proklet bio ako do mog sledećeg odlaska na Kosmet opet prođe 15 godina…
Na ovaj put me je, inače, pozvala sestra, koja je letos sa „1389“ prošla Vidovdanski marš (pešačenje od Beograda do Gračanice). Niko od organizatora nije ni znao da sam novinar, sve dok se nismo upoznali u autobusu. Ovo je bitno napomenuti kako niko ne bi moje prisustvo pobrkao sa kakvim nedoličnim samoreklamerstvom onih koji organizuju hodočašća. Uostalom, momci i devojke iz „1389“ već pet godina, jednom zimi i jednom leti, obilaze srpske svetinje po Kosmetu i nikada im do sada nije ni palo na pamet da se o tome hvališu po medijima.

RUGLO OD DRŽAVE
Za proteklih deceniju i po, Kosmet je prilično propao, što sasvim sigurno nema nikakve veze sa mojim odsustvom. Onomad, sredinom devedesetih, to je bila Pokrajina koja je nesporno zaostajala za ostatkom države po stepenu razvijenosti, ali je i kao takva bila veličanstvena, što zbog prelepe, skoro divlje prirode, a što zbog mistično privlačnih gradskih sredina, koje su odisale jedinstvenom mešavinom evropsko-pravoslavnog i orijentalno-islamskog duha. Bilo je to, u krajnjem slučaju, pre nego što se dogodilo sve ono za šta mi optužujemo Šiptare i sve ono što oni nama stavljaju na teret, pa nerazmrsivi odnosi dve nacionalne zajednice, mada nikada nisu omogućavali opušteno uživanje, barem nisu nalagali grčeviti oprez. Danas je potpuno drugačije, što je vidljivo još pri samom ulasku na Kosmet. Uveliko u 21. veku i pod vojno-civilnim nadzorom onih država koje nadobudno nameću svoja merila kao najnaprednija na planeti, Pokrajina sada nije samo zaostala – a čak je i zaostalija nego onomad – nego je i zapuštena. U svakom smislu, od higijenskog, preko urbanističkog, do društvenog i političkog. Gde god se okrenete, videćete hrpe đubreta, stihijski zbijene kućerke koji uglavnom prkose znanim zakonima estetike, razrovane ulice, prašnjave i blatnjave puteve…
I to nema toliko veze sa tim što je „Kosova“ nastala na zločinu, iako je upravo tako stvorena. Krv nevinih natapa i temelje SAD, recimo, ali čak ni putopisi Evropljana po severnoameričkom kontinentu u 19. veku nisu javljali o kakvom tamošnjem ruglu. Ono što se opaža na današnjem Kosmetu, međutim, ne može se opisati nijednom drugom rečju. To je istinsko ruglo, naročito u poređenju sa slikom iste Pokrajine od pre samo deceniju i po. I to ruglo govori da nijedna nacija, samim tim ni Albanci, nema snage da stvori dve države, pa još jednu pored druge, a pogotovo kada se ni narodi iz te dve celine ne slažu baš najbolje – kosmetski Šiptari tako su i nazvani upravo da bi se razlikovali od Albanaca iz Albanije.
To ruglo, baš zato, upozorava da će ideja o državnom ujedinjenju svih Albanaca sve više jačati, te da će u bliskoj budućnosti porasti do eksplozivnih razmera, kakve smo već imali prilike da osetimo u nedavnoj prošlosti. To je ruglo rečitije i od izbornog uspeha partije Aljbina Kurtija, čije osnovno programsko načelo i jeste „Velika Albanija“. Šiptari, jednostavno rečeno, nemaju drugog rešenja nego da što pre pripoje Kosmet nekoj stabilnijoj državnoj tvorevini, i sve će više biti svesni toga.
Kako da i ne budu svesni, kada im se ekonomija maltene svodi na auto perionice. Dok ulazite na Kosmet, možete lako da steknete utisak da tamo svaki automobil ima svoju perionicu. Na svakih desetak metara naletećete na natpis „auto larje“, uz koji vrlo često stoji i engleski prevod „car wash“. Nekada su to propisne perionice, nalik onima u civilizovanim sredinama, ali najčešće su to izrazito neugledni, navrat-nanos sklepani limeni kontejneri, iz kojih će vozilo izaći prljavije nego što je tamo ušlo. Uz to, većina „perionica“ izgleda napuštena, kao da odavno nije u funkciji, ali je vlasnika mrzelo da je uklanja, pa će do daljnjeg ostati da stoji kao svojevrstan spomenik „genijalnim“ ekonomskim „vizijama“ nekog tamošnjeg Dinkića.
– Auto perionice su najlakše ulaganje, zato ih i ima toliko, ali retko su koga usrećile – objašnjava jedan od policajaca iz pratnje, koja nas je preuzela čim smo stupili na teritoriju „Kosove“.
Od perionica su, praktično, brojnije samo zastave. Ali, ne zastave „nezavisne Kosove“, na drugom mestu po zastupljenosti. Po prozorima i terasama najčešće su okačene albanske zastave, pa tek onda kosovske, što opet govori čemu će, sve otvorenije, stremiti Šiptari. Uz njih skoro uvek stoje i američke crveno-bele pruge, što pokazuje od koga će Šiptari očekivati presudnu pomoć u ostvarivanju narednih ciljeva.

VESELA SRPSKA DECA
Ako je neko očekivao da u takvom kosmetskom haosu, tačnije, po enklavama ka kojima smo se uputili, odavno određene za žrtveno prinošenje pomenutom haosu, zatekne jadne i preplašene Srbe, taj je u najmanju ruku zakasnio. Ukoliko su ikada takvi i bili, Srbi preostali na Kosmetu više nisu ni jadni ni preplašeni, mada im sumorna svakodnevica nudi nebrojene razloge da strahuju i od sunca i od tame, i od buke i od tišine, i od uniforme i od bezakonja. Ničeova nadvremenska misao da „sve što me ne ubije – čini me jačim“, verovatno nikada i nigde nije dobila toliko jasnu potvrdu kao u slučaju kosmetskih Srba, najžilavije svetske populacije u novom milenijumu, koja će u istoriji ostati upamćena ne kao znamenje trpljenja, nego kao simbol prkosa.
Taj tihi, ali neumoljivi prkos, ta iskonska potreba da se izdrže sve nedaće ne zarad pukog izdržavanja, nego zarad nekog srećnijeg vremena koje neće morati da se izdržava, već će moći da se živi dostojanstveno, to ih nosi do konačne pobede. Pobedi su bliži nego što je iko mogao da predvidi, jer su se kosmetski Srbi u zavidnoj meri izborili za svoj način života. Postojanošću, otpornošću, nadljudskom smelošću, primorali su silnike zakrvavljenih očiju koji su im kidisali na ognjišta i svetinje da ih sve više ostavljaju na miru.
Kosmetski Srbi trguju u dinarima kad god mogu, ne propuštaju službe u lokalnim crkvama koje su često nanovo podizali iz pepela, vole Srbiju i iznad svega vole svoj, srpski Kosmet. Sve im je to u proteklih skoro 12 godina bilo zabranjivano i uskraćivano, svaka od ovih odluka nosila je i nosi sa sobom smrtnu opasnost, ali ovi junaci uzimaju nazad ono što im pripada i po pravu i po pravdi. Njihovi zlotvori, i šiptarski i belosvetski, tražili su od njih samo jedno: da odu. Ali, preostalim kosmetskim Srbima to nije padalo na pamet. Nisu hteli da odu i tačka. A tek sada neće! Sili i nepravdi koje su im se s proleća 1999. godine bukvalno sručile na glavu, Srbi su se stoički odupreli vekovnim nasleđem svog nacionalnog bića. Nemani su pokazali zube. I neman sada može da radi ovo ili ono, ali više nikada ne može da ih uplaši.
Srbi sa Kosmeta rađaju decu, mnogo dece. U svakoj srpskoj enklavi kroz koju smo prošli čuje se radosna dečija graja. Ne cika i histerična vriska, poput one u obdaništima po predpristupnim, evrokandidovanim, viznooslobođenim gradovima Tadićeve, Čedine i Dinkićeve Srbije, već dečiji smeh. Jer se tamo, u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji, ljudi sa decom igraju. Tamo decu grle, ljube, nose na ramenima – rade sve ono za šta bi ih u Americi i američkim kolonijama širom sveta uveliko proglasili pedofilima i oteli im mališane. A srpska deca su tamo na Kosmetu srećna i vesela, onako kako su deca svuda bila srećna i vesela vekovima unazad, dok još o dobrobiti dece nisu počeli da brinu činovnički monstrumi opterećeni korektnostima svih boja i dezena.
Sve smo to videli već u prvom susretu sa kosmetskim Srbima, u centru Prištine, u crkvi Svetog Nikole koja se renovira od skrnavljenja tokom martovskog pogroma iz 2004. godine. Ovo je ujedno bio i prvi dolazak „1389“ u Prištinu, dok su na ostala mesta koja smo obišli svraćali i ranijih godina. Subotnja liturgija je i inače uvek dobro posećena, a vest o autobusu iz Beograda sigurno je okupila i veći broj pravoslavnih vernika od uobičajenog.
Posle liturgije, pozvani smo na doručak koji su nam u crkvenom konaku pripremili tamošnji Srbi i njihovo sveštenstvo. Postavljeni oko velikog stola, često smo ustajali i preljubaznim domaćinima, naročito starijima među njima, nudili da sednu.
– Taman posla, pa vi ste naši gosti – odgovarali su kao po pravilu, ostajući pored stola, sa ozarenim izrazom na licu. I time je, u stvari, sve rečeno. Nismo, dakle, mi obišli njih, nego su oni ugostili nas. Ogromna je to razlika. Oni, okruženi bodljikavim žicama, OVK krvolocima i stranim okupatorima, ugostili su nas, koji dolazimo iz kao bajagi slobodnog dela države, živimo u kao demokratiji, glasamo na nečemu što podseća na izbore i verujemo u bajke o slobodnim tržištima.
Momci iz pokreta „Naši 1389“ pri polasku su ostavili prištinskim Srbima humanitarnu pomoć, ali svi smo odatle poneli utisak da su prištinski Srbi, kojih je ostalo svega stotinak, celom svetu očitali humanitarnu lekciju o tome kako se u obruču brani dostojanstvo i čuva sloboda.

NISU SVI ŠIPTARI ZA „KOSOVO“
Istu lekciju ponovili su nam i Srbi iz ostalih mesta koja smo obišli. Prvog dana, u subotu, svratili smo još do Gračanice, pa onda Lipljana, u kojem su Srbi do bombardovanja činili 90 odsto stanovništva, a danas svega petnaestak procenata, zatim Starog Grackog, gde su jula 1999. godine šiptarski teroristi masakrirali 14 lokalnih žetelaca, i na kraju smo se obreli u Orahovcu, gde smo i prespavali kao gosti tamošnjih Srba.
Priština živi gradskim ritmom, u kojem naš autobus jedva da je iko sa strane i primetio, a Gračanica je naseljena pretežno Srbima. Ali, u Lipljanu smo imali prvi neposredniji kontakt sa lokalnim albanskim stanovništvom. Kada se autobus, pod vidljivom pratnjom policijske patrole, zaustavio pred ulazom u crkvu Presvete Bogorodice, na omanjem trgu preko puta okupi se grupica od pet do šest šiptarskih mladića. Jedan od njih poče da se okreće oko sebe, kao da po zemlji traži kamen kojim bi nas gađao. Uopšte, cela ta grupa izgledala je vrlo preteće u prvom momentu, kada su iz našeg autobusa izašla dva sveštenika i nekoliko devojaka koje su sedele napred. Ali, kada je izašao i muški deo ekspedicije – a pokret „Naši 1389“ nekako i nije poznat po zakržljalim metroseksualcima, nego po fizički besprekorno spremnim mladićima – Šiptari više nisu delovali preteće, već onako, reklo bi se radoznalo, dok je opasnost od incidenata nestala kao da je nikada nije ni bilo. Čak ni onaj što je tražio kamen nije ništa uputio ka nama. Ili nije našao prigodan projektil, ili je, vođen nekim tajanstvenim motivima, odustao od namere.
Sve je to bilo u kontrastu sa raspoloženjem albanske omladine koju smo mogli da posmatramo u putu, kroz prozore autobusa: gde god su nas primetili, pokazivali su nam srednji prst ili kakve druge uvrede i pretnje. Ali, eto, kada su momci sasvim nalik na njihove vršnjake koji su nam dobacivali tokom celog puta, dobili priliku da zaprete ozbiljnije, pa još u prvom momentu izgledali kao da će upravo to i uraditi, ipak se ništa nije dogodilo. Multikulturalnost na delu, valjda, šta bi drugo pa moglo da bude…
Šalu na stranu – ako je sve ovo napred uopšte i bila šala, a ne ipak pravilna procena nas nekoliko koji smo više od ostalih bili usredsređeni na držanje lokalnog stanovništva – za to što je celokupan boravak naše ekspedicije na Kosmetu protekao bez incidenata, zaslužna su dva faktora. Pod jedan, niko iz grupe nije ni bio nameran da provocira ili izaziva na bilo koji način. Pojedinci kojima je ovo bilo osmo ili deseto hodočašće na Kosmet, a čije su ponašanje spontano sledili ostali putnici, jesu hrabri, ali nisu ni ludi, ni glupi. Obilazak srpskih svetinja na Kosmetu nije baš sasvim naivan čin, a pre pet godina, kada je „1389“ započeo tradiciju odlaska u najugroženija i najzabačenija mesta, to je svakako bilo i pitanje hrabrosti; nasuprot tome, na teritoriji sa koje je proterano više stotina hiljada Srba i gde su ljudi bili masovno otimani kako bi im bili vađeni unutrašnji organi radi dalje prodaje, provociranje stanovništva bilo bi čista ludost i glupost. A organizatori putovanja, nije zgoreg ponoviti, nisu ni ludi, ni glupi, već hrabri.
Pod dva, patrole kosovske policije koje su se smenjivale u našoj pratnji bile su vrlo korektne. Od Srba, a bilo ih je nekoliko u tim patrolama, to se i moglo očekivati, ali je ponašanje šiptarskih policajaca bilo prijatno iznenađenje za nas koji smo prvi put učestvovali u ovakvom hodočašću. Po povremeno paničnim reakcijama ovih ljudi, kada bi ugledali šal u bojama srpske trobojke oko nečijeg vrata ili srpski grb na jakni, moglo se zaključiti da oni o mogućim rizicima svog zadatka znaju ipak više nego što mi možemo da pretpostavimo. Svejedno, sve vreme su se držali vrlo profesionalno.
U ćaskanjima sa njima, za vreme pauza, mogli smo jasno da naslutimo da nisu ni svi Albanci zadovoljni situacijom na Kosmetu. Niko od njih nije ni rečju potvrdio ono što su nam govorili kosmetski Srbi – da jedan, ne baš beznačajan deo Šiptara, ne bi imao ništa protiv da se srpska država vrati na Kosovo i Metohiju – ali je mnogo toga u ponašanju ovih etničkih Albanaca upućivalo upravo na taj zaključak. Koliko je brojna ta populacija, nemoguće je precizno proceniti bez nekog opsežnog, strateškog istraživanja. Ako vam nešto znači utisak ovog izveštača, onda neka bude izrečena smela pretpostavka da bi, od onih Šiptara koji nisu uprljali ruke nevinom srpskom krvlju, neka blaga većina možda i bila spremna da prihvati Srbiju, samo ako bi im to donelo poboljšanje životnih uslova. A s obzirom na životne uslove na Kosovu i Metohiji, čak bi i ovakva, postdinkićevska Srbija, tamo bila prepoznata kao priželjkivano poboljšanje, koje bi posle određenog vremena ipak naišlo na izvesnu meru prihvatanja.
Ne bi to prihvatanje, normalno, išlo lako. Ne bi  rešilo ni sve, ni najveće probleme u Pokrajini, niti bi ekspresno dovelo do nečega što Boris Tadić, u pretežno šarlatanskom shvatanju nacionalnih zadataka, naziva „istorijskim pomirenjem Srba i Albanaca“. Posebno bi bilo nevolja sa šiptarskom omladinom, koja zaista deluje ogrezla u mržnji prema svemu što ima veze sa Srbijom, a nije umorna od ratova i sukoba poput starijih naraštaja. Ali, pitanje koje ovdašnji, izdaji skloni namćori, prečesto postavljaju – „šta bi Srbija pa radila sa dva miliona nezadovoljnih kosovskih Albanaca“ – nije toliko nerešivo kao što bi oni voleli da bude. I to ne samo zbog toga što Šiptara, i zadovoljnih i nezadovoljnih, ima mnogo manje od dva miliona, već prvenstveno zbog toga što je i njima samima jasno da ova nakaza od „države“, proglašena kao bajagi u njihovo ime, nije ni samostalna, ni slobodna, ni održiva.

POROĐAJ USRED POGROMA
Boravak kod srpskih porodica, kojih je ostalo svega nekoliko stotina na periferiji Orahovca, samo je potvrdio sve ono što smo o kosmetskim Srbima već bili zaključili. Preko noći podeljeni na grupice od po troje-četvoro i raspoređeni po okolnim kućama, sledećeg jutra smo, kada smo se ponovo okupili u autobusu, svi nosili iste utiske: o neizmernoj, nalik rodbinskoj gostoprimljivosti naših domaćina, o njihovoj bezgraničnoj sreći što im u kući spava neko iz Srbije, kao i o vrhunskim kulinarskim veštinama orahovačkih domaćica, koje su nam pripremile prave pravcate gozbe.
U kući Šarića, koja je ugostila vašeg izveštača, žive gazda i gazdarica, Bogdan i Jovanka, sa sinom, snajom i njihove tri ćerkice. Srednja, Teodora, rođena je 17. marta 2004. godine upravo u toj porodičnoj kući, zato što niko iz KFOR-a nije mogao da je vozi do porodilišta jer je tog dana počeo zloglasni pogrom kosmetskih Srba. Danas je Teodora, kao i njene sestre, mila i vesela devojčica, kojoj su roditelji obezbedili ono jedino što je delovalo kao da im niko ne može obezbediti: srećno detinjstvo. Kako Šarićima, ali i ostalim Orahovčanima sa decom, polazi to za rukom, vajni režimski menadžeri po Beogradu ne samo da nemaju pojma, nego ih ni ne zanima da saznaju.
Elem, u nedelju ujutru smo, svi barem malo bucmastiji i rumeniji, započeli drugi dan hodočašća, koji je predviđao obilazak manastira Svetih vrača u Zočištu, crkve Bogorodice Ljeviške u samom Prizrenu, manastira Svetih aranđela pored Prizrena, velelepnih Dečana, manastira Gorioč u Istoku i manastira u Banjskoj, pa povratak kući. Na polasku iz Orahovca, tamošnji Srbi poručili su nam isto što i oni iz ranijih enklava: „Dođite nam opet, nemojte da nas zaboravite“. Proklet bio ako do mog sledećeg odlaska na Kosmet opet prođe 15 godina…
U Zočištu smo prisustvovali liturgiji, posle čega nam je sveštenstvo manastira pričalo o strahotama kroz koje su prošli u proteklim godinama, ali i o ništa manje potresnoj istoriji ovog kraja. I ponovo smo mogli da primetimo zaista nesvakidašnji dar koji kosmetskim Srbima kao da je rođenjem dat, a o kojem priučeni „stručnjaci“ iz marketinških agencija po Beogradu ili poslušničkih redakcija prorežimskih medija, mogu samo da maštaju: dar da budu interesantni. Ti ljudi, Srbi sa Kosova i Metohije, ili svi imaju po hiljadu godina, pa slušaocima onda samo prenose lično iskustvo i sećanja, ili su najbolji pripovedači koji su ikada hodali Zemljom. Oni vam sa jednakim žarom i uverljivošću pričaju i o tome kako su se marta 2004. godine branili od naoružanih šiptarskih bandi, i o tome kako su sami Turci sredinom 19. veka kaznili Sinan pašu zbog toga što je srušio crkvu Cara Dušana, i o tome kako je Car Dušan u 14. veku pomirio Srbe i Grke. Prosto rečeno, kosmetski Srbi su izgleda genetski predodređeni da budu savršeni turistički vodiči. Kao da su svi odreda vrsni i obučeni predavači, pažljivo odmerenim, a veoma živopisnim rečima dočaraće vam najvažnija mesta nesagledivo raskošne istorije svog zavičaja.
Neosporno je da svako od nas voli selo, gradić ili kvart u kojem je odrastao, ali retki su među nama oni koji bi pričom o zavičaju mogli da drže pažnju tridesetak ljudi. Srbima koji su nas dočekivali to je ipak polazilo za rukom, i to s lakoćom koja potpuno razoružava. Kada se srpska država jednom bude vratila na te prostore u punoj meri, neko bi morao da u računicu o turističkim potencijalima Kosmeta uvrsti i ovaj talenat tamošnjih Srba.
Na čemu su brusili takav talenat, nije teško zaključiti. Predeli kojima smo prošli su, kao i celo Kosovo i Metohija uostalom, prebogati istorijskim značajem. Za svaki tamošnji kamen, potok ili proplanak, vezana su viševekovna predanja. Ceo je Kosmet sazdan na njima, pa zato i sam deluje kao kakvo jedinstveno predanje, koje po nekim sopstvenim zakonitostima i nahođenjima poprima obrise čas elegije, čas junačkog epa. Ko da ne bude ponosan na takav zavičaj!

OSKRNAVLJENA PRIZRENSKA SVETINJA
Iz tog ponosa, prirodno se rađa posebna vrsta rodoljublja, vidljiva u svim srpskim sredinama na Kosmetu. To je neograničena ljubav ne samo prema otadžbini, već i prema svemu što je doprinelo da vaša otadžbina bude ovakva kakva je, sa svim svojim prednostima i nedostacima. To nije ono rodoljublje koje uvek ima spreman odgovor na priglupa pitanja tipa „Egzit“ ili „Guča“, već rodoljublje koje zna da izaziva i hrani znatiželju putnika namernika. Ništa lepše nego kada vas u sredinama ovoliko bogatim kulturom i tradicijom, dočekuju ljudi koji svemoćno vladaju istorijom.
I ništa strašnije nego kada vas negde dočeka samo istorija, ogoljena i usamljena. Kada nema domaćina koji će vam približiti kulturu, tradiciju i predanja te svetinje u koju ste upravo zakoračili. Kada vaše oči, očarane prelepim freskama i ikonama, a zgrožene tragovima plamena potpaljenog bezumnom mržnjom, traže živu dušu koja bi vas pripovedanjem sprovela kroz to neslućeno bogatstvo i neupamćenu tragiku, ali nalaze samo pustoš, tamu i hladnoću napuštenog, oskrnavljenog vrela uzvišenosti. Retko koji prizor može da izazove takvu teskobu, kao ulazak u praznu crkvu Bogorodice Ljeviške, u samom centru nekada prestonog srpskog grada Prizrena.
Ova crkva retko burne prošlosti predstavlja zastrašujuće verno svedočanstvo o satiranju srpske kulture. Datira od najranijih tragova hrišćanstva na ovim prostorima – veliki kralj Milutin podigao ju je početkom 14. veka, na ostacima katedrale iz 11. veka, koja je pak bila podignuta na ruševinama neke još starije, ranohrišćanske crkve. U 18. veku, Turci su je pretvorili u džamiju, kidajući joj freske čekićima i prekrivajući ih malterom. U prvoj polovini dvadesetog veka, ponovo je pretvorena u pravoslavni hram, a oštećene freske su restaurirane sve do 1976. godine.
Koliko će sada biti potrebno da se obnovi, Bog sveti zna, pošto su je razularene šiptarske horde zapalile marta 2004, iako ju je navodno štitio nemački sastav KFOR-a. Dve godine kasnije, Unesko je uvrstio crkvu Bogorodice Ljeviške na svoju listu Svetske baštine, što bi trebalo da znači da je sada pod nekom naročitom pažnjom i zaštitom. Kako to izgleda, može da se vidi iz prisećanja Igora Marinkovića iz „Naši 1389“ na to kako je izgledao njihov prvi dolazak u Prizren, pre dve godine:
„ Autobus nas je dovezao do crkve, gde nas je dočekao KFOR. Mi smo izašli i čekali da nas puste unutra, ali Nemci su rekli da ne mogu da nam otvore kapiju crkve jer nisu uzeli ključ, pošto u planu putovanja nismo naveli da hoćemo i da uđemo u crkvu, već samo da ćemo je obići. Pokušali smo da im objasnimo da je to besmislica, jer se svakako podrazumeva da hoćemo da se pomolimo u crkvi kada već dolazimo do nje, ali oni su nastavili da se prave blesavi i ponavljali su nam da moramo da se vratimo u autobus. Utom su se oko nas već okupili lokalni Šiptari, koji su počeli da dobacuju. Iskreno, ne razumem jezik, ali prilično sam siguran da nisu dobacivali nama, već policiji koja nam je bila u pratnji i nemačkim vojnicima. Nemci su se zato malo uspaničili, ali mi smo im rekli da ne mrdamo odatle dok nam ne otvore crkvene dveri. Kad su videli da zaista mogu samo silom da nas sklone, odjednom su stvorili ključ, koji su držali u jednoj napuštenoj trafici, odmah pored. Ušli smo i zatekli haos, crkvu punu đubreta koje su lokalci ubacivali kroz prozore. Kada smo izašli, Nemci su hteli odmah da nas potrpaju u autobus i pošalju dalje, ali smo im onda rekli da će morati da sačekaju dok očistimo crkvu. Sačekali su nas, valjda postiđeni prizorom koji smo zatekli. Počupali smo zaraslu travu i sakupili đubre. Na kraju se jedan od nas, u pratnji vojnika, izdvojio da bi kupio kese kojima bismo odneli đubre iz crkve. Ušao je u obližnju radnju i zatražio kese od prodavca. Ovaj mu je pružio kese, ali je odbio da uzme pare zauzvrat: „Video sam kako ste očistili crkvu, to je naša bruka, ne morate da platite“, rekao je prodavac. Mala je to uteha za sve što su njegovi sunarodnici napravili, ali njegov gest je valjda neki dokaz da nisu baš svi prizrenski Šiptari ostrašćeni u svojoj mržnji prema Srbima.

MI TE ŠTITIMO, A TI BEŽI
Neostrašćenih, međutim, zaista nema mnogo u Prizrenu, koji je skoro potpuno očišćen od Srba. Preostalo ih je jedva dvadesetak u ovom gradu, gde ih je pre bombardovanja bilo nepunih deset hiljada. Ni lepšeg grada na Kosmetu, ni veće tragedije za tamošnje Srbe.
Razmere te netrpeljivosti mogli smo i sami da osetimo, pošto autobusi odnedavno ne mogu da prođu do crkve, jer je ulica – i dalje, začudo, pod nazivom Nikole Tesle – kojom su ranije prilazili ovom delu grada, sada prepolovljena stihijskim proširivanjem neke zgrade. Zato se autobus parkirao tri uličice dalje od crkve, a mi smo onda prepešačili tih nekoliko stotina metara, u sunčano nedeljno prepodne, dok su lokalni mlađi muškarci zastajali i odmeravali nas pogledima punim mržnje. Incidenata nije bilo, pa ni uvredljivih gestova ili povika, što je možda moguće objasniti isto kao i onu scenu iz Lipljana, dan ranije, ali nepogrešivo se dalo osetiti da bi najradije nasrnuli na nas, a da bi vrlo verovatno to i pokušali kada bi moglo da ih se skupi dovoljno za kratko vreme. Izraz da napetost visi u vazduhu savršeno precizno opisuje tu pat poziciju u kojoj se, ćutke i u mimohodu, popreko gledamo sa prizrenskim Šiptarima, koji su svi do jednog, što god radili pre toga, zastajali čim bi nas ugledali. Negde je ostalo nejasno i da li je pojačano prisustvo policije – u šetnji kroz Prizren pratila nas je trostruka patrola policije, ali od Kfora nije bilo ni traga ni glasa, uprkos proklamovanoj zaštiti crkve od strane Uneska – više smirivalo ili podgrevalo napetost.
Sve u svemu, u autobus smo se vratili bez ijednog incidenta, ali u raspoloženju koje je bilo vidno narušeno scenama spaljivane, opustošene crkve. Čak bi i najtvrđi ateista, da je tog prepodneva ušao sa nama u tamu crkve Bogorodice Ljeviške, uvideo da šiptarski pir iz 2004. godine nije bio zločin prema pukom objektu, već atak na živo, srpsko nacionalno biće. Tako bi ga valjalo i tretirati kada jednog dana dođe vreme za polaganje računa.
Dočekamo li taj dan, neizmerne zasluge za to nosiće Evica Đorđević i ljudi poput nje. Ako uopšte ima još nekog ko bi mogao da se meri sa ovom ženom, čija hrabrost i istrajnost teško da imaju premca u savremenom čovečanstvu. Evica je majka četvorogodišnje Milice, šećera od devojčice, jedinog srpskog deteta u današnjem Prizrenu. Njih dve zatekli smo u Manastiru svetih arhanđela, smeštenom na nestvarno čistoj i brzoj Bistrici, tri kilometra južno od Prizrena, u kotlini okruženoj najstrmijim i najkrševitijim planinama koje možete da zamislite. Manastir, koji je takođe bio paljen i rušen marta 2004. godine – i od čijeg je kamena, sredinom 19. veka, Sinan paša napravio najveći prizrensku džamiju – čuvaju austrijski vojnici u sastavu Kfora. Evica i njena ćerka svakodnevno, iz svog stana u Prizrenu, dolaze u manastir, jer jedino tamo mogu da nađu potpuni mir.
Pošto smo se izigrali i islikali sa Milicom, seli smo oko njene majke. Ova žena, prefinjene lepote i ponašanja koje odaje najviše obrazovanje, ispričala nam je kakav je sve teror istrpela od povlačenja naše vojske sa Kosmeta, samo zato što nije htela da napusti stan koji joj je ostao od roditelja.
– Bombardovanje sam dočekala u crnini, jer sam bila u žalosti za majkom, koja se upokojila prethodne godine. I otac mi je bio preminuo nekoliko godina ranije, tako da sam povlačenje naše vojske dočekala potpuno sama – počinje Evica Đorđević potresnu ispovest.
– Dok su odlazili, komandanti srpskih vojnih snaga govorili su nama, preostalim Srbima, da ćemo morati da se iselimo. Znala sam da ja neću otići, ali sam u neverici gledala kako su mnogi poslušali generale i krenuli u izbeglištvo. Rešila sam da ostanem po svaku cenu, pa šta bude.
I bi svašta. Evicu Đorđević su otimali, prebijali, vređali, zastrašivali, pretili joj, pokušavali da je ubiju… Ne samo krvoloci iz OVK, osiljeni povlačenjem srpske vojske i policije, već i njene prve komšije, koje su organizovale prave zavere ne bi li je naterale na bekstvo.
– Svašta su mi pisali po vratima, razbijali mi prozore, najstrašnije me psovali kada god sam promolila glavu iz stana. Po završetku bombardovanja, do kraja 1999. godine ubijeno je pedesetak Srba u Prizrenu. I sama sam provela ko zna koliko neprospavanih noći, očekujući da će ubice doći i po mene. Kleknem, molim se Gospodu, osmatram ulazna vrata i tako do ujutru. I eto, niko nije došao.
Kosovska policija ju je u dva navrata bukvalno kidnapovala iz stana i direktno joj pretila da će je ubiti ako se ne iseli. Nisu se ni potrudili da makar osmisle formalne razloge za privođenje, već bi je jednostavno pokupili i sproveli kao da je kriminalac, pa bi joj onda naređivali da beži iz Prizrena ako hoće da sačuva glavu na ramenima.
Zatražila je pomoć od Kfora, ali je tamo naišla na najgore licemerje. Strani vojnici su joj pokazali spisak svih njenih rođaka u centralnoj Srbiji i pitali je zašto se lepo ne iseli kod nekog od njih!
– Jedan nemački oficir mi je rekao: „Niste mi jasni vi Srbi. Eto, vi tvrdoglavo ostajete ovde, a možete da odete tamo u Srbiju i da budete slobodni.“ E, tu nije bio u pravu, jer ja mogu da budem slobodna samo u stanu koji sam nasledila od roditelja. U mom stanu.
Usred pogroma iz 2004, Kfor ju je odveo iz stana u sportsku salu, gde su na brzinu bili sklepali prihvatni centar. Evica je, međutim, sve vreme insistirala da se vrati kući, što joj je omogućeno tek na Sretenje, 15. februara, naredne godine.

SLOBODAN BEOGRAD OSLOBAĐA KOSOVO
Pre četiri godine rodila je Milicu, za koju kaže da joj je dar od Boga. Miličin otac nije izdržao pritiske i izbegao je iz Prizrena pre nego što se Evica porodila, tako da je ona ostala sama, najpre u drugom stanju, a onda i sa bebom. U stvari, ne potpuno sama, pošto je negde u to vreme počeo da joj pomaže Adem Mujović, jedan od njenih komšija. Kada se Milica rodila, Adem je rešio da se ne odvaja od nje i Evice, kako bi samim svojim prisustvom sprečio dalje nasrtaje na njih dve. Danas ga Milica zove deda i on joj je, kako kaže njena majka, najbolji drugar. Evica je beskrajno zahvalna Ademu, koji je u međuvremenu promenio veru i prešao u pravoslavlje. O dirljivom prijateljstvu Evice i Milice sa Ademom, koga sada svi zovu Adam, emitovan je prilog u emisiji „Kvadratura kruga“ na RTS, na jesen prošle godine. U tom prilogu, Adam je rekao da ima petoro biološke unučadi, ali da mu je Milica jednako draga. Ako mu nije čak i više prirasla za srce.
Dok smo polazili dalje i opraštali se od Evice, Milice i Adama, moj grešni mozak pokušavao je da matematički izmeri Evičinu hrabrost, poredeći je sa „junaštvom“ onih koji se po Beogradu bestidno hvališu nekakvim nemerljivim doprinosima u borbi za „slobodu“ i „demokratiju“. Pitao sam se, na primer, koliko bi u Evičinom svetu opstao jedan Slobodan Homen, onako jeziv i strašan kakvim ga je Bog dao. Sama pomisao na ovog bivšeg „otporaša“ u potpuno neprijateljskom okruženju, iz kojeg panično i glavom bez obzira beži posle tri minuta, ostavljajući iza sebe sve što ima, sve što je nasledio od porodice, proizvela je u meni neko sladostrašće, koje je onda zahtevalo nova i nova poređenja. Zamislite, na primer, Tomu Zorića u stanu usred Prizrena. Zamislite Vladimira Vukčevića ili Bruna Vekarića. Ili Marka Karadžića. Mlađana. Čedu. Jelenu Trivan. Natašu i Sonju. Petra Lukovića. Brankicu. Antifašistu Jova. Njegovog naslednika Čanka…
Ređala su se imena kao na traci. Sve sami nabeđeni heroji i pravdoljupci, doživotno ganuti ličnim zaslugama i vazda radi da o istima pripovedaju nadugačko i naširoko. Svest o tome da i sam ne bih izdržao ni deo onoga što je prebrodila Evica Đorđević, sramila me je iznutra; ali, bi mi lakše kada shvatih da svako od nas, ma koliko se osetio malim i beznačajnim dok stoji naspram istinskog herojstva kakvo smo prepoznali u Evičinoj ispovesti, uvek može da se uteši podsećanjem na rđe i nesreće iz beogradskih političkih i kulturnih „elita“, od kojih će u svakom merenju ispasti bolji i vredniji.
Da li bi iko od nabrojanih, pitao sam se u ovom imaginarnom rijaliti programu pod radnim nazivom „Odbrana evropskih vrednosti usred Prizrena“, izdržao u Evičinoj koži više od sedmice, dana, ili sata. Odgovor svi znamo. I taj odgovor u velikoj meri pojašnjava zbog čega nam nabrojani „hajduci demokratije“ ne samo nameću neljudski izbor između Evice i Kacina – koje je sramno čak i porediti, a kamoli im davati jednaku važnost nekakvim izborom ili obmanjivanjem kako nas na taj izbor niko i ne tera – nego od nas još jedva prikriveno očekuju da zaboravimo ovu Srpkinju iz Prizrena, najhrabriju ženu na svetu, i prigrlimo slovenačkog ratnohuškača.
Iz Prizrena smo se uputili u Visoke Dečane, neprolazno podsećanje na to koliko su vrednosti srednjovekovne srpske imperije bile veličanstvenije od ovih „evropskih vrednosti“ u koje nas kolumnisti svih postojećih dnevnih listova u Srbiji neprestano uteruju. Nadasve elegantan, manastir Dečani je dokaz da raskoš ne mora da podrazumeva razvratno šepurenje, kakvom smo često izloženi u masovnim glasilima savremene, tranzicione Srbije. Ne, raskoš može da se pretoči i u plemenitu izuzetnost, koja je nesumnjivo krasila Stefana Dečanskog, čije se mošti ovde nalaze. Čak i njegovim moštima narodno verovanje pridaje tu plemenitost – svako ko se provuče ispod prigodno uzdignutog sanduka, kažu, biće izlečen od bolesti.
Eto, to je Kosovo i Metohija. U jednom času, slušate strahotnu ispovest majke jedinog srpskog deteta u Prizrenu. Već u sledećem, stojite ispred neprocenjivo dragocenog pozlaćenog oltara, kojim je srpska civilizacija zanavek ostavila ponositi trag u povesti. Čas vam se duša steže u sablasno pustoj crkvi Bogorodice Ljeviške, čas vam u Dečanima zastaje dah ispod drevnog lustera za sveće, napravljenog od oružja junaka Kosovske bitke. Čas se setite kako je pretprošle godine Džozef Bajden samim svojim dolaskom oskrnavio Dečane, te da je lane to isto uradila Hilari Klinton u Gračanici; a onda shvatite da će Visoki Dečani i Gračanica stajati tu gde su i kada Džozef i Hilari budu uveliko nestali sa ovog sveta.
Kao da je celo Kosovo i Metohija neprestano u traganju između stradanja i uzdizanja. Retka su takva mesta na kugli Zemaljskoj. I sva su odvajkada nestabilna, trusna, rizična. Valjda mesta na kojima su vekovi sakupili toliku lepotu i takvo bogatstvo, nikada i ne mogu da budu mirna.
Dok smo kasnije, naveče, napuštali Kosovo i Metohiju, ponovo mi je na pamet pala Milica iz Prizrena. Uskoro će, kroz neku godinu, stasati za školu. U koju će školu ići to dete, koje nema sa kim ni da se igra?! Ne mogavši da smislim ikakvo rešenje, upuštam se u maštanje. Kako bi bilo lepo da do Miličinog polaska u školu oslobodimo Kosovo i Metohiju i tamošnje Srbe! Da mogu da uživaju u svojoj zemlji, koju su nam slavni preci ostavili. Znam, ipak, da je to verovatno nemoguće u tako kratkom roku. Zato što oslobađanje Kosova i Metohije ne može ni da započne pre nego što oslobodimo jednu drugu srpsku svetinju – Beograd. Obećavam sebi da ću naredni put na Kosovo i Metohiju krenuti iz slobodne srpske prestonice.
Proklet bio ako do sledećeg hodočašća na Kosmet budem čekao više od godinu, dve.