„Kontra“ ideji o smrti slike

Piše Dejan Đorić

Na stvaralačku nesposobnost aktuelnih predstavnika državne umetnosti mislio je Kusovac kada je u govoru na otvaranju rekao da izložba predstavlja odgovor na „osvetu netalentovanih“, brojnih koji su se na razne načine očajni što ne umeju da slikaju udružili i preuzeli scenu

Galerija „Hexalab“ u Njegoševoj ulici u Beogradu, za veoma kratko vreme postala je kultno mesto  likovnih događanja. Sinonim je za kvalitetne izložbe i kataloge, a njen ugled raste  pažljivim odabirom izlagača i neprestanim podizanjem nivoa. U pozadini uspeha Galerije su slikar Kosta Bunuševac kao član Umetničkog saveta i Nikola Kusovac kao prijatelj kuće. Prve izložbe pratio je dvolisni katalog, a poslednju katalog u boji na dvadeset strana.

POVRATAK SLIKE
Do sada su slike i akvarele izlagali Aleksandar Luković Lukijan, Ranko Beljinac, Borko Petrović, Kosta Bunuševac, Zdravko Mandić i Ljubodrag Janković Jale. U pripremi su izložbe javnosti manje poznatog crtačkog opusa profesora Aleksandra Lukovića, magičnih, ezoteričnih slika Marine Markulić i radova Željka Đurovića. U toku je izložba „Savremeni tradicionalisti. Srpsko slikarstvo 1980-2010“ koju je autorski priredio istoričar umetnosti Nikola Kusovac. Otvorena je do 23. marta i premda je Galerija na prvom spratu, već u prvoj nedelji izložbu je videlo oko hiljadu posetilaca. Koliko su značajna likovna dešavanja  u prostoru ove Galerije i koliko Nikola Kusovac ima uticaja na javnost najbolje svedoči poseta publike. Na otvaranju aktuelne izložbe po prvi put su se na jednom likovnom događaju okupili Dobrica Ćosić, Smilja Avramov, Matija Bećković, Aleksa Buha, Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo, Ivana i Jelena Žigon, uz mnoge ugledne slikare starije  i srednje generacije. Šta je toliko pobudilo njihovu pažnju?
U pitanju je povratak slike, četrdeset osam naših umetnika predstavilo je svoja dela kamernog formata. Da li je okupljanje nekih od najboljih srpskih slikara labuđi pev našeg savremenog slikarstva, vid otpora nihilizmu kako kaže Nikola Kusovac ili uobičajeno predstavljanje, saznaćemo možda uskoro. Činjenica je da ovi slikari ne bi mogli ni grupno, ni samostalno da nastupe u većini beogradskih galerija koje su postale ispostave beogradske Galerije Studentskog kulturnog centra  i žrtve njene politike definisane još početkom sedamdesetih. Na stvaralačku nesposobnost aktuelnih predstavnika državne umetnosti mislio je Kusovac kada je u govoru na otvaranju rekao da izložba predstavlja odgovor na „osvetu netalentovanih“, brojnih koji su se na razne načine očajni što ne umeju da slikaju udružili i preuzeli scenu. Našoj publici i slikarima oduzeta je umetnost, a nadležni u „Hexalabu“ su odlično razumeli sadašnji trenutak i odgovorili na pravi način. Po ko zna koji put se pokazuje da galeriju ne čini prostor, niti publikacije već kontekst i koncept, vreme i ideja.
Tekuća izložba je jedno od najvećih okupljanja savremenih srpskih majstora, slikara koji znaju da slikaju. Sabrali su se oko malenog, oslikavajući daščice koje mogu da stanu na dlan, dela između minijature i kamernog formata (18×14 cm), koja su deo veće kolekcije beogradskog galeriste Vladimira Vlade Đurića, prikupljane dvadesetak godina i nikad u celosti prikazane. Mnogi od zastupljenih umetnika  učestvovali su na „Bijenalima minijature“ u Gornjem Milanovcu, iskusni su u organizaciji malog formata koji ima svoje zahteve i nipošto ne predstavlja umanjenu veliku sliku. U pitanju su neki od najboljih srpskih i crnogorskih slikara, od preminulih Milića od Mačve, Svetozara Samurovića, Dragana Mojovića i Miće Stojiljkovića, starijih Aleksandra Lukovića Lukijana, Ljube Popovića, Ljubodraga Jankovića Jaleta, Siniše Vukovića, Mihaila Đokovića Tikala, Todora Stevanovića, Danice Masniković do Milana Miletića, Zorana Nastića, Kemala Ramujkića, Marine Nakićenović, Vladimira Dunjića, Milana Tucovića, Dragana Vuka Račića, Vase Dolovačkog, Sergeja Aparina, Željka Đurovića, Dragana Martinovića, Borisa Dragojevića, Dragana Ilića Divoga i mlađih, Gorana Mitrovića, Tijane Fišić, Predraga Popare i Predraga Peđe Todorovića.

TRADICIJA JE JEDNA, RELIGIJA JE MNOGO
Kako Kusovac ističe u uvodnom tekstu kataloga, u pitanju su majstori kojima su nezanimljiva nastojanja savremenih ikonoklasta, kao što nisu zagovornici u teoriji  i praksi aktuelne ideje smrti slike. Umesto da stalno deteritorijalizuju, premeštaju, dekodiraju i rekodiraju umetnost, oni samo slikaju, što je sada možda nečuveno, anahrono koliko i avangardno. Uvodeći odbačene kategorije lepog, dobrog i skladnog, redefinišu celokupnu novu umetnost. Savremeni tradicionalisti su individualisti i stvaraoci u vreme medijskog kiča, postmodernih pastiša, virtuelne i industrijske reprodukcije, formiraju vrednosti u doba kada su odbačeni i pogaženi vrednosni kriterijumi. Izgleda da su samo oni u našoj umetnosti svesni da su nacionalni i regionalni isto onoliko koliko i univerzalni, i da se umetnost hrani sokovima sopstvenog tla. U svetsku i evropsku baštinu unose naše najbolje vrednosti, znajući da su oduvek postojale, postavljajući samo jedno pitanje: Postoji li bilo šta savremenije od Tradicije? „Postoji samo jedno znanje: tradicija, jedan poredak: tradicija, samo jedan zakon: tradicija. Tradicija koja je jedna, za razliku od religija kojih je mnogo“ (Bela Hamvaš).