„Evro-konstruktivna“ destruktivnost Beograda

Piše Dragomir Anđelković

Novi kosovski pregovori predstavljaju nastavak kapitulantske politike koja je kulminirala sa povlačenjem srpske rezolucije upućene Generalnoj skupštini UN. Zato se i ne treba čuditi što kosovski mediji trijumfalno izveštavaju da su pregovori počeli bez naglašavanja srpskih pregovarača da je Kosovo sastavni deo Srbije

Malo je falilo da početak pregovora Beograda i Prištine bude odložen za neki drugi dan. Jer, u utorak, umalo da na pregovore nije doputovala delegacija Prištine. Do toga je moglo da dođe pošto se odužila sednica tamošnje Skupštine, na kojoj se raspravljalo o rezoluciji kojom bi bili određeni okviri za pregovore. No, pošto je munjevito i oštro reagovala Ketrin Ešton, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, delegacija Prištine se, bez skupštinske rezolucije, brže-bolje uputila u Brisel. Izvršavanje naloga (neo)kolonijalnih gospodara vazda je bilo i ostalo iznad demokratske procedure.
U Beogradu to takođe dobro znaju. Ali, naša vlast, ne da u skladu sa tim nevoljno postupa, već posvećeno kolaborira. Svesna je da je jedna stvar delovati rukovođen interesima i željama svog naroda, makar i nauštrb demokratskih normi, a druga je raditi protiv njih. Jedno je povijati se pod udarima snažnog vetra, kako bi se koliko-toliko zaštitili nacionalni interesi, a drugo je postati tuđinski satrap u sopstvenoj zemlji. Nažalost, sadašnji srpski vlastodršci izgleda pristaju da budu baš to. Zato i nastoje da, suštinski ako ne i površno gledano, drže pregovore daleko od očiju javnosti.

EVROATLANTSKI KONJI?
O sklapanju spoljnopolitičkih aranžmana, knez Meternih – po mnogima najznačajniji diplomata prve polovine 19. veka – metaforično je rekao: „Ništa nije korisnije od saveza čoveka i konja, ali treba biti čovek a ne životinja“. A naši vlastodršci su radi lične i partijske koristi prihvatili da od nas, za račun nedobronamernih stranaca, prave konje.
Piter Fejt, šef kosovske misije EU, tokom naše predizborne kampanje 2008. godine rekao je da je za realizaciju Ahtisarijevog plana, koji je odbacila vlada Vojislava Koštunice, potrebno sačekati ishod srpskih izbora. Tom prilikom je pozvao Srbe da izaberu vladu „kojoj će prioritet biti EU“. Drugim rečima, koja radi imaginarne EU perspektive neće cepidlačiti u vezi sa Kosovom.
Malo zbog lakovernosti i straha srpskih birača, više zbog veštine stranih diplomata i pohlepe naših tajkuna, takvu vladu smo i dobili. Političari koji su u nju ušli pristali su da Kosovo brane više za unutrašnju potrebu nego istinski, te da tako plate ceh za podršku koju su dobili da dođu na vlast. Znamo šta je usledilo: prihvatanje EULEKS-a, odustajanje od podnošenja tužbi protiv bar nekih zemalja koje su priznale secesionistički akt naše Južne pokrajine, sterilno obraćanje Međunarodnom sudu pravde. Ipak, režim je pokušao da povereni zadatak ne obavi baš do kraja, onako kao to žele u Vašingtonu i Briselu.
Nastojeći da pred istorijom sačuva obraz i bar nešto izvuče za Srbiju posle po nas nepovoljne odluke MSP-a, režim je uputio predlog rezolucije GS UN. Na taj način je prihvatao da je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, ali je odbacivao jednostrani način na koji je to učinjeno. Taj paradoks je, u skladu sa predlogom srpske strane, trebalo da bude prevaziđen davanjem Beogradu bar nečega kako bi ozvaničio jednostrani čin Prištine. Kao kompenzaciju za dizanje ruku od većeg dela Kosova, verovatno je, uz ekonomske, lično-partijske i evrointegracione ustupke, želeo da izdejstvuje i zadržavanje severnog dela Kosova.
Međutim, Vašingtonu nije ni na kraj pameti da dopusti da Srbija zadrži i delić onoga što Amerika smatra svojim ratnim plenom. Zato su SAD, kao i evropske saveznice te velesile, burno reagovale. A naš režim, shvativši da je naljutio mentore, preko noći je uradio sve što je od njega traženo. Kako mu je izdiktirano iz Brisela, napisao je novu rezoluciju. U njoj nije bilo ni pomena o neprihvatljivosti jednostrane secesije.

UČVRŠĆIVANJE KOSOVSKE „DRŽAVNOSTI“
Posle neuspelog pokušaja vrdanja, režim je nastavio putem kojim je krenuo 2008. godine. On podrazumeva postepeno, faktičko ako ne i formalno, prihvatanje nezavisnosti Kosova, kada se za to steknu odgovarajući uslovi, tj. kada kritična masa Srba uz asistenciju vlasti prihvati tzv. „kosovsku realnost“. To se još nije desilo, ali je javnost – umnogome i time što je u opozicionim vodama primat preuzeo rezervni evroatlantski tim (SNS) – u velikoj meri amortizovana.
Otuda, u Briselu je procenjeno da su se stekli uslovi za novu rundu pregovora, koji imaju za cilj da dovedu do pobočnog učvršćivanja tzv. „kosovske državnosti“. To se čak i ne krije. Nedavno je Urlika Lunaček, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, izjavila: „Sa strane EU jasno je da neće biti razgovora niti o statusu, niti o granicama (Kosova). Važno i moguće je da se kroz dijalog Kosovu omogući učešće u međunarodnim institucijama i regionalnoj saradnji.“ U tom duhu započinju pregovori.
U Briselu i Beogradu, horski se ponavlja da će se pregovori voditi oko „životnih pitanja“, odnosno kako bi bili unapređeni „životni uslovi građana“. Kako je juče rekao šef srpskog pregovaračkog tima, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Borko Stefanović – tema razgovora, bar u prvoj fazi,  biće katastri, aviosaobraćaj, telekomunikacije, predsedavanje regionalnom zonom slobodne trgovine (CEFTA), kao i pitanje carinskih pečata. No, problem je u tome što su zaobiđena mnoga pitanja od kojih zavisi kvalitet života građana Srbije. I to ne samo onih na Kosovu i Metohiji. Beograd je povio glavu i prihvatio da ne insistira na pitanju otete državne imovine (EPS, PTT), nelegalne privatizacije sprovedene uz blagoslov EU, koncesija za eksploataciju uglja.
Pregovaraće se o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, da bi bile zadovoljene potrebe naše secesionističke Pokrajine. Njeni vlastodršci i njihovi evroatlantski zaštitnici žele da bude osigurano učešće Kosova u institucijama gde Srbija to može da blokira, dugoročno neometan tok robe ka našoj Južnoj pokrajini i iz nje, odnosno njeno snabdevanje strujom. To im je bitno, kao i da pasoši, registarske tablice, lične karate, diplome tzv. „države Kosovo“ budu priznate od strane Srbije. A ako se to desi – te robni promet između Srbije i njene secesionističke Pokrajine počne da se odvija uz klasičnu carinu, poreze, izvozno-uvoznu dokumentaciju i proceduru, a „državljani“ Kosova sa svojim pasošima, kao i kamionima i automobilima sa tamošnjim oznakama, počnu da krstare Srbijom – Prištini i neće biti potrebno ništa više.

ZATVARANJE KOSOVSKOG PITANJA?
„Lepo“ bi bilo da Beograd prizna nezavisnost Kosova, ali to i nije naročito bitno ako svoju Južnu pokrajinu počne da tretira kao državu. A sve govori u prilog toga da je – pod izgovorom da štiti interese preostalih Srba na KiM (koje bi mnogo bolje zaštitili demonstriranjem spremnosti da nanesemo raznovrsnu štetu tamošnjim albanskim separatistima) i radi na otvaranju kapija EU za Srbiju – režim ubrzao kretanje putem koji do toga, naravno fazno, vodi. Isključivo u tom svetlu treba gledati na otpočete pregovore. I zato aktuelna vlast, za razliku od prethodne vlade koja je sve u vezi sa Kosovom radila javno i u dogovoru sa Skupštinom, nastoji da zaobiđe tu instituciju od temeljnog značaja za demokratski poredak.
Evroatlantski agresori primorali su nas 1999. godine da se povučemo sa KiM. Ali, bilo je jasno da od njega ne dižemo ruke, i da ćemo u drugačijim geopolitičkim okolnostima učiniti sve da povratimo taj deo naše teritorije. Bilo je jasno da od svog teritorijalnog integriteta ne dižemo ruke, ni pošto su SAD i neke druge države priznale „nezavisnost“ Kosova 2008. godine. Zato su one i uložile velike napore da preko srpskih poverenika, na različite načine posle 2000. i 2008. godine,  umanje naš kapacitet i volju da se borimo za Kosovo. Sada je uveliko u toku i naredna etapa državno-nacionalne (samo)destrukcije. Beograd treba – uz olakšavanje „životnih uslova“ stanovništvu i vlastima Kosova – bez punog priznanja, da legalizuje nametnuto stanje, i tako umnogome veže ruke nekoj (sigurno ne narednoj) nacionalnoj vlasti, koja bi pokušala da obnovi naš potencijal da oslobodimo KiM, te iskoristi sve povoljniji globalni odnos snaga.
A nije isključeno, možda i polusvesno, čak i da pripremi teren za agresiju kosovsko-metohijskih Albanaca na sever Kosova, odnosno za definitivno „zatvaranje“ kosovskog pitanja. Nedavno je Bedžet Pacoli, tzv. „predsednik Kosova“ – titulu koju naši mediji ne bi smeli da koriste bez navodnika, jer autonomne pokrajine Srbije nemaju predsednike – zapretio da će tokom njegovog mandata na severu Kosova zavladati „red i zakon“. Ako Beograd prihvati kosovske pasoše i carinu, te time usledi novi talas priznanja Kosova, biće nam mnogo teže da se suprotstavimo pohodu albanskih bojovnika na Severnu Mitrovicu, Leposavić, Zubin Potok. A kamoli da sprečimo dalje nasilje nad Srbima južno od Ibra, čak iako sve to bude htela da učini vlast u Beogradu.
No, s obzirom na to kako sada postupa, sumnjam da bi ova sadašnja bila spremna da se odupre čak i nečemu takvom. Da joj je stalo do Kosova i Metohije, zar bi vođenje pregovora poverila jednom funkcioneru Ministarstva spoljnih poslova. Da li je za nju Kosovo inostranstvo? Čak i posle pozerske, predizborne „rekonstrukcije“ vlade, ona i dalje ima Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Ako je vlast privržena ustavnom poretku Srbije, zar nije onda logično da na čelu našeg pregovaračkog tima bude neko iz njegovog sastava? I zar nije neumesno što u našem pregovaračkom timu – što je za ranijih vlada bio slučaj – nema Srba i drugih Srbiji lojalnih građana sa teritorije KiM? Smešno zvuči obrazloženje da njega čine eksperti! Eksperti za šta? Da li za podrivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje?

EVROPSKO „SVETO NIKAD“
Stara je izreka da je diplomatija „umeće laganja za svoju zemlju“. Nažalost, naše aktuelne diplomate i političari koji vode pregovore o KiM, lažu protiv interesa svoje zemlje i naroda. Lažu nas i dopuštaju da nas drugi tretiraju kao Meternihove konje. Možda čak i magarce, a naša narodna izreka glasi: „Ne lipši magarče do zelene trave“.
Pričaju nam da su kooperativni u vezi sa Kosovom da bi osigurali našu evropsku budućnost. A, sve jasnije je, ona je sve neizvesnija. EU je umorna od proširenja, pogotovo kada se radi o stigmatizovanim Srbima. Ko u to sumnja, nek se priseti reči izgovorenih pre neki dan od strane velike hrvatske prijateljice, Doris Pak. Ona je rekla: „Neprijatelji Hrvatske u EU žele zajednički ulazak Hrvatske i Srbije u Uniju“. Zar ovo nema zlokoban prizvuk da će Srbija u EU na „sveto nikad“, te da neki žele i Hrvatima takvu sudbinu. A i da nas prime u Uniju, s obzirom na to kojom brzinom njena kola idu nizbrdo, malo je verovatno da bi od toga imali očekivanu korist.
Zaključak je prost i očit: vlast generalno, i ponaosob na započetim „pregovorima“, trguje Kosovom i Metohijom da bi platila račune onima koji su je ustoličili na čelu države, te kako bi izdejstvovala da joj pomognu da tu još neko vreme ostane. Što se nas tiče, sećaćemo se Njegoševih reči: „Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tirjanin na slaba čovjeka“. I da razmislimo o tome da li smemo da krotko prihvatamo da nas „žuti“ vlastodršci, „napredni“ pretendenti na njihovo mesto i strani mentori svih njih, tretiraju kao ovce, konje ili neke druge životinje.