Eksplozija ekonomskog balona smrti

Piše Vladislav Panov

Kako neoliberalni kapitalizam, od kojeg poslednjih godina sve „cveta“ i u našoj zemlji,  razara ekonomiju države i sveta, američki dokumentarista Čarls Ferguson maestralno je pokazao u svom oskarovskom filmskom radu „Globalna kriza“ („Inside job“) koji smo videli na FEST-u

Prošlogodišnji dokumentarni biser američkog inženjera i poslednjih godina aktivnog i uspešnog dokumentarnog sineaste Čarlsa Fergusona (i njegov prethodni film, prvenac, „Nema kraja na vidiku“, sa temom rata u Iraku, bio je pre tri godine nominovan za Oskara) koji videsmo na nedavnom FEST-u, pod nazivom „Globalna kriza“ („Inside job“), je baš u vreme FEST-a i osvojio sasvim zasluženog „Oskara“ u kategoriji najboljih dokumentarnih ostvarenja godine.

SLIKA KOJA OTREŽNJUJE
Već sam prevedeni naslov na naš jezik govori sve. Ovo je film koji dokumentovano, snažno, precizno, iako suvoparnim ekonomskim jezikom i terminima, ali većini sasvim pristupačno, objašnjava prave razloge ekonomskog sunovrata u Sjedinjenim Državama, započetog 2008. godine, da bi se potom prelio na čitav svet i još uvek sistematično, nezaustavljivo i poražavajuće efikasno proždire njegovo ekonomsko tkivo i bogatstvo. Ta otrežnjujuća slika koju ovaj film nudi gledaocima tokom puna dva sata je bez sumnje nešto najjezivije što je snimljeno na filmskoj traci protekle godine, a i inače. I iako se film bavi lokalnom, američkom, ekonomskom katastrofom, on je globalno prepoznatljiv. Svako, ma gde živeo, svakodnevno ga oseća na svojoj koži.
„Globalna kriza“ počinje parabolom sa neverovatnim, naizgled neobjašnjivim, ekonomskim kolapsom Islanda, do skoro jednom od država sa najsavršenije uređenim životom upravo zahvaljujući vrednim, poštenim i štedljivim odnosom njegovih stanovnika i vlasti prema prirodnim resursima i svemu što je činilo njihovu ekonomiju. A onda su, pre dvadesetak godina, došli bankari. Oni „veliki“, belosvetski lihvari, prevaranti i prodavci magle koji vole da se zovu i „investitorima“, a kojima je Gordon Geko iz Oliver Stounovog „Vol strita“ bio uzor i inspiracija. Za kratko vreme, u sprezi sa korumpiranim vlastodršcima i zakonodavcima, radnim Islanđanima su preko noći uveli „savršeno slobodnu i modernu kapitalističku ekonomiju“. Kao ona njihova, takođe kapitalistička, koju su imali do tada, nije valjala. Ova nova je omogućila da velike banke progutaju domaće male, inače do tada sasvim efikasne i ovoj zemlji potpuno dovoljne, i u toj novoj predatorskoj „slobodi“ su za kratko vreme temeljno devastirale islandski ekonomski sistem pretvorivši ovu državu u ekonomskog bogalja, dužnika u rangu sa najsiromašnijim zemljama trećeg sveta. Istu stvar, inače, osećamo i mi na svojim plećima pošto je zahvaljujući ovdašnjoj „oslobodilačkoj“ ekonomskoj i političkoj „eliti“ tokom prethodnih desetak godina uspešno uspostavljen isti sistem, pa sada i mi osećamo sve njegove „blagodeti“ – prezaduženost, nemaštinu, nezaposlenost…

APOKALIPSA KAO SVAKODNEVICA
Islandska apokalipsa je danas svakodnevica u najvećem broju zemalja širom sveta, a kako taj neoliberalni kapitalizam kao nezadrživa kancerogena materija razara ekonomiju države, Čarls Ferguson i tim njegovih stručnih pomagača su potom u svom oskarovskom filmskom radu vrlo ilustrativno, detaljno i obavešteno predstavili i kada je reč o Sjedinjenim Državama. Taj sistem bankarskog divljanja uspostavljen je za vreme mandata Ronalda Regana i nikada nije demontiran. Banke su tada zakonski prestale da budu pod kontrolom regulatora i praktično su na „slobodnom tržištu“ mogle da rade što god žele. I to su i činile. U sprezi sa vlašću stvoren je sistem koji omogućava besomučnu preprodaju kredita i potraživanja na osnovu njih, i to takvu da je bankama postalo isplativo ne samo da dele kredite po enormnim kamatama praktično bilo kome, uključujući i one za koje je bilo jasno da ih nikada neće moći vratiti, već i da same sebi pozajmljuju enormne sume novca kako bi u začaranom krugu ludila, korupcije, gramzivosti preko besmislenih kamata naduvavale enormni balon ekonomije koja zapravo uopšte ne postoji, jer nema pokriće u bilo kakvoj realnoj vrednosti, zarađujući pri tom basnoslovne sume. I tako sve do njegove eksplozije pre tri godine koja je razorila i američku i svetsku ekonomiju. Zanimljivo je da su poznata sva imena učesnika u ovoj kolosalnoj prevari i pljački miliona ljudi širom planete. Ti nezasiti ekonomski gusari su preživeli sve administracije, od Reganove do Obamine, i većina njih ne da nije nikada odgovarala ili barem vratila nešto od ukradenog novca, već se trenutno nalazi u Kabinetu Obame na istim ili sličnim funkcijama! Nastavljaju „posao“. I dok oni cinično tvrde kako „rade“ na izvlačenju svetske ekonomije iz krize, njihove banke i dalje ne podležu nikakvoj regulativi i državnoj kontroli jer se to kosi sa sušastvenim kanonom takozvane „slobodne ekonomije“ i tržišta. Niko od nekolicine glavnih krivaca za kolaps američke ekonomije 2008. godine, a u filmu su svi poimence navedeni i svakome je pružena prilika da objasni svoje učešće u krizi, na šta naravno nijedan od njih nije pristao, od navedenih velikih magova ekonomije, bankarstva i ove mafijaške bankarske „elite“ nije odgovarao. Ojadili su milione za njihove ušteđevine, penzije, osiguranja, kuće i automobile, posao i sutrašnjicu, za sam život. I svi su na slobodi, i dalje pod nekim unosnim konsultantskim angažmanima koji im donose milione dolara.

A TO JE NEKO MORAO DA PLATI
I zbog čega svet na ivici propasti grca u blagodetima slobodne kapitalističke ekonomije, koja se sasvim prigodno i životno opravdano više ne zove ekonomijom nego krizom? Na to je „Globalna kriza“ dala odgovor. Njeni proždrljivi akteri su otimali sve što su stigli vadeći iz bankarskog balona milijarde dolara kako bi kupovali nekretnine, jahte, drogu, vozila i sve druge statusne simbole, pa i skupocene prostitutke (čuvena njujorška madam, čije su skupe devojke opsluživale bankare i hiljade ajkula sa Vol strita, se pojavila u filmu i sasvim otvoreno, poimence, govorila o nekima od svojih klijenata). Jedan od vlasnika „Leman Bros“ banke, od čijeg je bankrotstva zapravo i počela američko-svetska ekonomska kriza, je imao, pored mnogih drugih stvari, čak četrnaest jahti i bezbroj skupocenih vila na svim krajevima sveta. A to je neko morao da plati.
Ovo je, inače, film koji treba videti ne samo zato što stručno i poučno daje uvid u razloge krize koji su bolno trivijalni, već mnogo više zato što predstavlja trijumf pravog, neustrašivog, istinski slobodnog istraživačkog novinarstva. Iz njegovih kadrova, zajedno sa dragocenim informacijama o temi kojom se bavi, izbija iskrica vere u ono što je možda preostalo od savremene demokratije. Ta iskrica budi nadu da istinski demokratski svet nije pohlepnošću, bezobzirnošću i samoživošću upravo onih koji su se u njega najviše, najbučnije i najubeđenije kleli, zauvek izgubljen i potrošen.

3 коментара

  1. Avatar

    Иначе та чувена берза Америчка се налази на шпицу Менхетна,гранитног полуострва,нјихов центар,у једној малој улици,у једној јако старој згради,
    лепог старинског типа,среднје величине , која је некада служила као највећа пијаца,или берза робова на свету.Ту су разни ликови доводили бродовима људе ,који су потом ту продавани по велепродајним ценама,те одвођени на југ да би се тамо нашли у малопродаји.

  2. Avatar

    OČI EVROPE UPRTE KA LIBIJI

    Libija je u centru pažnje zemalja čiji nacionalni interesi zavise direktno od ulaganja u naftu i gas, kao što su Amerika, Velika Britanija, Francuska, Italija, Španija, Holandija i Kanada. Najveći profiter od libijske krize trenutno je Rusija, koja razvojem događaja u Libiji učvrščuje svoju poziciju monopoliste u snabdevanju Evrope gasom. Pošto je gasovod koji povezuje Libiju i Siciliju “Zeleni tok” (Greenstream), kapaciteta 11 miliona kubnih metara godišnje, trenutno zatvoren, Rusija izvozi dva i po puta više gasa Italiji. Podsetimo da je “Gasprom” povećao dnevne isporuke Italiji za 30 odsto, odnosno da su “Gaspromove” isporuke ka Evropi sa dnevnog proseka od 63 miliona kubnih metara skočile na 81,1 milion. Sve ove zemlje praktično su dužne da štite interese kompanija koje su proteklih godina uložile milijarde u eksploataciju nafte i gasa u Libiji.

    Italija, na primer, nije vezana za Libiju samo zbog nafte i gasa, već i zbog bankarskih aranžmana. Libija poseduje 7,5 odsto vlasništva u “Unikredit banci”, pa se postavlja pitanje kako će se to odraziti na kreditni rejting te banke. Zemlje Evrope, pre svega Španija (španski “Repsol YPF” je potpuno suspendovao operacije u Libiji) Francuska i Nemačka, čiji uvoz iz Libije 99 odsto čini nafta, volele bi da se čitava stvar ubrzo razreši, kako bi se uspostavili puni kapaciteti eksploatacije gasa i nafte.

    Druge zemlje, poput Britanije, SAD-a, Holandije, takođe imaju interes da se ovi resursi ponovo vrate punoj operativi, ali su više zabrinute koje će kompanije od toga imati profit, odnosno ko će kontrolisati resurse u Libiji.
    SUŠTINA BORBE ZA LIBIJSKE RESURSE

    “Slatka” Gadafijeva naftaSuština borbe za resurse u Libiji nije u tome koliki su trenutni kapaciteti, već u tome da ova zemlja ima ogromne neistražene teritorije za kojima žude strane kompanije. Takođe, treba uzeti u obzir da Libija ima veoma kvalitetnu sirovu naftu sa jako malim procentom sumpora “sweet crude”, istovetnu kao što je “Texas crude” ili poput one koja se eksploatiše u severnom moru “brent crude”. Takvu naftu je mnogo lakše tehnološki i finansijski rafinisati nego “crnu” sirovu naftu iz Saudijske Arabije. “Slatka” libijska nafta je takođe ekološki čistija.

    Španija i Italija su veoma tihe kada se radi o osudi Gadafijevog režima, delom zbog toga što se glavni pogoni za eksploataciju gasa nalaze na severu zemlje u blizini Tripolija u kome Gadafi još uvek ima vlast.

    S druge strane, “Britiš petroleum”, “Šel”, “Ekson” i “Ocidental holdings” nalaze se na u “istočnom bloku” u blizini Sirta, na teritoriji koju kontrolišu pobunjenici. Njihove investicije u sirtski basen su velike, a treba pomenuti da je ova regija veća od Belgije. “Britiš petroleum” ima 54.000 kilometara kvadratnih u koje je uložio preko 20 milijardi dolara. Tako da je britanska podrška američkoj intervenciji u Libiji malo verovatna, jer ukoliko pobunjenici uspeju da skinu Gadafija valjalo bi biti uz narod. “Britiš petroleum” je sa Gadafijem potpisao dokument pod imenom “signature bonus” koji su platili 350 miliona dolara, što za ovu kompaniju celu situaciju čini daleko delikatnijom ukoliko bi pukovnik Gadafi uspeo da se održi na vlasti.

    Analiza strukture i vrsta kompanija koje posluju u Libiji pokazuje da postoji širok spektar firmi sa različitim geografskim i političkim interesima. Postoji najmanje jedanaest čisto nacionalnih naftnih kompanija koje učestvuju u tom libijskom sektoru, koje su sve čvrsto povezane sa svojim vladama i koje bi želele brzo smirivanje nemira u Libiji. Među tim kompanijama je Sektor 6 (NOC) iz azijsko-pacifičkog regiona, uključujući kinesku nacionalnu naftnu korporaciju CNPC, indijsku ONGC i indonežansku “Pertamina” i dve iz Evrope, poljsku “Poliš oil&gas” i tursku “Petroleum”.

    Većina čistih NOC uključeno je samo u proces istraživanja nafte i gasa u Libiji i nisu aktivni proizvođači, ali im je cilj da to postanu na duži rok. Evropske delimično državne kompanije, kao što su ENI, OMV, “Repsol”, značajni su proizvođači u toj zemlji. Zanimljivo je da alžirska državna kompanija “Sonatrah” takođe učestvuje u istraživanju nafte u Libiji.

    Gledajući po regionima, četrnaest aktivnih kompanija je iz Evrope, jedanaest iz azijsko-pacifičkog regiona, šest iz Severne Amerike, dve iz Rusije, jedna (“Sonateh”) iz severne Afrike i jedna (“Petrobras”) iz Južne Amerike, što govori o širokoj geografskoj prisutnosti investicija, stoga i političkim interesima.

    Najznačajniji strani proizvođači nafte u Libiji su: ENI, OMV, “Repsol YPF”, “KonokoFilips”, “Hes”, “Maraton”, “Oksidental” i “Sankor”. Postoje i kompanije s manjim nivoima proizvodnje i manjom imovinom za istraživanje nafte u Libiji, kao što su: “Statoil”, “GDF Suec”, “Total”, “Vinteršal” i “Gasprom”. Eksploatacijom nafte u toj zemlji bave se i kompanije “Šel”, “RWE Dea” i australijska “Vudsajd petroleum”, ali u manjim razmerama.

    Nemački “Vinteršal” je, na primer, veoma izložen prekidu proizvodnje sirove nafte u Libiji, s obzirom na to da više od 70 odsto njegove ukupne proizvodnje dolazi iz te zemlje. Ostale kompanije takođe imaju diversifikovane isporuke, što umanjuje potencijalni uticaj prekida libijske proizvodnje sirove nafte, mada je vrednost akcija kompanije OMV prilično pogođena zbog zatvaranja poslova u Libiji.

    Sve u svemu, zapadne sile, tj. kompanije, ali i Rusija, igraju dvostruku igru, uplašeni su da revolucija u Libiji za ishod ne dobije vlast fundamentalista, ili razmišljaju kako da očuvaju interese i povećaju profite u “post gadafijevskom periodu”. Kako god bilo, postavlja se pitanje da li će Libijci ostati gospodari ili će postati jeftina radna snaga u sopstvenoj zemlji.

  3. Avatar

    Sin beduinskog pastira, rođen 1942. godine u šatoru blizu Sirte na mediteranskoj obali. Napustio je studij geografije zbog vojne karijere.

    Napredak Gaddafijevih mladih oficira u drugoj polovini šezdesetih godina je išao uz korak sa slabljenjem vlasti ostarjelog kralja Idrisa i njegove slijepe državne politike savezništva sa Velikom Britanijom i SAD-om protiv volje naroda, koji je pao pod potpuni utjecaj ideologije panarabizma.

    Druga slabost kraljevog režima postaje njegovo zdravlje i nepostojanje prestolonasljednika, što izaziva zavjere različitih političkih skupina koje pokušavaju zauzeti najbolje pozicije za razdoblje nakon kraljeve smrti. Te skupine na kraju u svojim palatskim borbama istovremeno stvaraju određenu političku ravnotežu, ali ne i stabilnost pošto jedna drugu blokiraju u stalnoj borbi za vlast.
    Napetosti između Libije i Zapada su dostigle vrhunac tokom Reganove administracije, koja je pokušala da zbaci Gaddafija. Godine 1984, britanska policajka Ivon Fletcher je ubijena izvan libijske ambasade u Londonu, dok je dežurala nad “anti-Gaddafijevskim demonstracijama”. Reganova administracija je vidjela Libiju kao neprihvatljivog igrača na međunarodnoj pozornici zbog njene beskompromisne podrške palestinskoj nezavisnosti, njenoj podršci revolucionarnom Iranu u ratu protiv Iraka Sadama Huseina i njene podrške oslobodilačkim pokretima u razvijenom svijetu. Marta 1982. SAD su objavile zabranu uvoza libijske nafte i izvoz Libiji američke tehnologije za industriju nafte.

    SAD su napadale libijske patrolne čamce od januara do marta 1986. godine tokom sukoba zbog pristupa zalivu Sidra, za koji je Libija tvrdila da pripada njenim teritorijalnim vodama. Regan je 15. aprila 1986. godine naredio velike vazdušne napade na Tripoli i Bengazi, nazvane “Operacija Kanjon El Dorado”, koji su ubili 60 ljudi zbog američkih optužbi za libijsku umiješanost u eksploziju bombe u diskoteci u Zapadnom Berlinu

    Tokom većeg dijela devedesetih, Libija je pretrpjela ekonomske sankcije i diplomatsku izolaciju kao rezultat Gaddafijevog odbijanja da potpiše izručenje Sjedinjenim Državama ili Velikoj Britaniji dvojice Libijaca optuženih za podmetanje bombe na let Panamerikena 103 iznad Lockerbija, Škotska.

    Dvije godine nakon presude Abdelbasetu Ali Mohmed Al Megrahiju, Libija je zvanično prihvatila odgovornost za podmetanje bombe iznad Lockerbija. Gaddafi je pristao da isplati odštetu od 2,7 milijardi dolara, tj. 10 miliona dolara za svaku.

    Od polovine devedesetih, Gaddafi je uspio da poboljša svoje veze među srednjoistočnim nacijama. Istovremeno, postao je popularan afrički lider.

    Nakon zbacivanja Sadama Huseina 2003, Gaddafi je objavio da je njegova zemlja imala aktivan program oružja za masovno uništenje, ali da je voljan da dozvoli međunarodnim inspektorima da dođu u njegovu zemlju da ga nadgledaju i unište. Kako se proces uništavanja ovog oružja nastavio, Libija je poboljšala svoju saradnju sa međunarodnom posmatračkom misijom. Godine 2006. Francuska je potpisala ugovor sa Libijom o razvijanju velikog programa za nuklearnu energiju.

    Talijanski premijer Silvio Berlusconi i Gaddafi su sklopili dogovor o zaustavljanju povećanog broja migranata koji su tražili bolji život u Evropi. Godine 2009, postigli su dogovor koji je postao kontraverzna i žestoka kampanja protiv migranata: Libija će ih pokušati zaustaviti da odu iz zemlje, a ako ipak izađu, Italija će ih poslati nazad u Libiju bez mogućnosti da ostvare azil.

    Poznato je da Gaddafi slijedi takozvanu „”Zelenu knjigu”. Riječ je o kolekciji sastavljenoj iz tri dijela: politčkih ideja, društvenih i ekonomskih teorija i vodiča “kako dan za danom voditi Libiju”.
    Gaddafijeva knjiga „Treća univerzalna teorija“, dizajnirana je da bude zamjena kapitalizmu i „ateističnom komunizmu“. Tako u njoj govori o ulozi žene, muškarca, „crnih ljudi“, muzike i obrazovanja za svakodnevni život. Prema Gaddafijevim riječima, Zelena knjiga predstavlja konačno rješenje problema vladinog instrumenta, koja indicira masama put kojim mogu napredovati od doba diktature do doba prave demokratije.

    Rusija i Libija su 2008. vodili pregovore o saradnji, nakon čega su ruski premijer Putin i Muammar Gaddafi otišli na koncert francuske pjevačice Mirej Matje. Poslije koncerta, čuvena šansonjerka je sa Gaddafijem i Putinom popila čaj u beduinskom šatoru u Kremlju.

    Libijski vođa, Muammar Gaddafi je sa svojom suprugom, posjetio bivšu Jugoslaviju 19. novembra 1973. godine.

    Oženio se Sofijom Farkaš, koja je rođena u Mostaru u BiH, i ona je njegova druga žena. Gaddafi ima osmoro biološke djece, od toga sedam sinova. Najstariji sin Muhammad upravlja olimpijskim libijskim komitetom, a treći sin Saadi upravlja libijskom fudbalskom federacijom i igra u Samdoriji.

    Gaddafijeva jedina kćerka Ayesha je odvjetnica koja se pridružila timu odbrane bivšeg iračkog vođe Saddama Husseina.

    Njegova usvojena kćerka Hanna ubijena je u aprilu 1986. godine, kada su SAD bombardovale Libiju. Gaddafijev usvojeni sin, Milad Abuztaia je njegov rođak, zaslužan za spašavanje Gaddafijevog života 1986. godine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *