(De)montiranje pozadine ubistva Đinđića

Piše Nikola Vrzić

Da li je političku pozadinu ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića moguće rasvetliti ako se ne otkrije kako su vođe Zemunskog klana puštene iz zatvora 2001. godine i zašto im se nije sudilo za zločinačko udruživanje, ko ih je i zašto posećivao dok su sedeli u CZ-u, kakva je bila uloga Ljubiše Buhe Čumeta u pobuni „crvenih beretki“, zašto su u „istrazi“ protiv tzv. „Makine grupe“, na jesen 2002. godine, zajedno učestvovali zemunski kriminalni klan i beogradski SUP, zbog čega Dejan Milenković Bagzi posle pokušaja atentata kod „Limesa“ nije optužen za atentat na premijera, iako je za to policija imala obilje dokaza…

Posle sage o rekonstrukciji Vlade Srbije koja će u narednih godinu dana da ispravi sve što je ubrljala u prethodne tri, početka nove sezone „Velikog brata“ i porno snimka kod beogradske „Arene“, Srbiji je ovih dana, kao psu koska, da joj skrene pažnju od najavljenog poskupljenja hleba na 70, krompira koji se prodaje po 100 dinara za kilogram i nastavljene rasprodaje onoga što je još ostalo od ove države, bačena još jedna tema. Ponovo je pokrenuta rasprava o političkoj pozadini ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, koju su samostalni srpski tužioci i nezavisni mediji hitro, kao po direktivi, pretvorili u hajku na predsednika Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunicu; na naslovnim stranama dnevnih novina osvanule su informacije da će „Koštunica biti saslušan o ubistvu Đinđića“, kao da je on lično tog 12. marta 2003. godine povukao oroz, TV izdanje „Peščanika“ na „B92“ u subotu uveče, na samu godišnjicu ubistva, to je gotovo otvoreno i ustvrdilo, pa „Insajder“ u ponedeljak i – ako je neko slučajno propustio – ponovo u utorak, i tek je onim pažljivijima uspelo da primete da će Koštunica možda biti pozvan u svojstvu svedoka, a ne ubice kome je unapred presuđeno i samo je šteta što je zakon ograničio maksimalnu kaznu na pukih 40 godina zatvora.

ČEDA I KOŠTUNIČINA STRAHOVLADA
Najveći žar iskazao je predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović. Poručio je da lider DSS-a „ne sme biti iznad zakona“ i da „odgovor države mora biti hitan, odlučan i beskompromisan. Koštunica nema nikakvo pravo da se krije od pravde pozivajući se na navodnu ugroženost političkim progonom. Sve ono što je radio ovoj zemlji strahovladom kojom je sebi podvrgao celu državu, oduzima mu svako pravo na to“.
Jelena Trivan, potpredsednica Demokratske stranke, pak, pokušala je javnosti da objasni da napadi na Koštunicu nisu nikakva kampanja koja se pomoću Tužilaštva – ne daj Bože u ovoj pravnoj državi – vodi protiv lidera DSS-a, već plod prilježnog rada pravosudnih organa, ali su njene tvrdnje o nezavisnom radu pravosuđa pomalo izgubile na uverljivosti kada je ministarka pravde Snežana Malović otkrila da se kao polazna tačka u istrazi političke pozadine ubistva Đinđića uzima pobuna Jedinice za specijalne operacije iz novembra 2001. godine. Time su nam država i njeno pravosuđe pokazali da im se inspiratori nalaze u „Peščaniku“ i jednom od njegovih omiljenih sagovornika, advokatu Srđi Popoviću, koji je sa istom tezom pre nekoliko meseci podneo krivičnu prijavu protiv Koštunice, generala Ace Tomića, Milorada Ulemeka Legije… Ministarka Malović: „Od izuzetnog značaja je da Tužilaštvo za organizovani kriminal vrlo brzo pokrene krivični postupak za pobunu Jedinice za specijalne operacije i političku pozadinu ubistva premijera Zorana Đinđića. Porodica ubijenog premijera i građani Srbije odavno čekaju odgovor ko stoji iza pobune i političke pozadine ubistva Đinđića.“ A na koju stranu će se istraga, koja se inače „vodi vrlo profesionalno“, okrenuti, ukazala je jedna uzgredna opaska ministarke pravde: „Neće se ponoviti užasan propust kao što je, na primer, činjenica da je prvookrivljenog za ubistvo premijera primio tadašnji ministar policije (Dragan Jočić), o čemu postoji i službena beleška.“
Dakle. Na čemu se baziraju tvrdnje da je Vojislav Koštunica umešan u pobunu JSO iz novembra 2001, iz čega se onda izvlači zaključak da je šurovao sa Legijom i Zemunskim klanom i bio politički patron ubistva Đinđića? Može li potraga za političkom pozadinom atentata da se svede samo na taj događaj ili je sumnjivih događaja – u kojima su Legija i Zemunci mogli da budu zaustavljeni a nisu, i gde su direktno sarađivali sa predstavnicima tadašnje vlasti iako se znalo o kakvim se kriminalcima radi – između 2001. i 2003. godine bilo još barem tri ili četiri? Pokazaćemo da se Vojislavu Koštunici pobuna JSO podmeće kao kukavičje jaje; da je zemunska kriminalna banda političke veze i zaštitu imala na sasvim drugoj strani; da je ovde posredi jedna od najprljavijih kampanja kojima smo imali zadovoljstvo da prisustvujemo u poslednjih dvadesetak godina, što će nam u nastavku dati da naslutimo i odakle je i s kojim ciljem inspirisana. Da li ćemo posle svega toga prići bliže odgovoru na pitanje ko je stajao iza ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića?
Dokaz Koštuničine umešanosti u pobunu JSO (što je, prema Srđi Popoviću, predstavljalo „smrtnu presudu Đinđiću“) pronalazi se u njegovoj izjavi od 15. novembra 2001. godine: „Znate, radi se o ljudima koji po meni, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način nisu ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju jeste takav, a neko od njih je i rekao da nemaju druge uniforme. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. Da su stvari rešavane ranije, ovoga ne bi bilo.“ Ali jedino zašta bi, u toj izjavi, Koštunica mogao da bude optužen, jeste krađa intelektualne svojine. Jer, gotovo identične ocene o pobuni JSO, kako je „Pečat“ nedavno objavio, dan pre Koštunice je na sednici Vlade Srbije izgovorio sam premijer Zoran Đinđić. Poredeći crvene beretke – te „demonstrante, ili štrajkače, ili protestante“ – sa rudarima u štrajku, Đinđić je rekao: „To je kao sa ‘Crvenom zastavom’. Za mene je to tipično javno preduzeće. Ništa nije bolje stanje u ‘Elektroprivredi’ Srbije, niti u železnici, ni u jednom javnom preduzeću, s tim što oni imaju specifično sredstvo za rad, ali za mene je struja još gori problem nego ‘crvene beretke’.“
Ne baziraju se optužbe na Koštuničin račun samo na ovoj izjavi. Teži dokaz njegove umešanosti trebalo bi da bude dopis Uprave vojne službe bezbednosti od 22. juna 2003. godine, upućen Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije. U dopisu se tvrdi da se general Aco Tomić, tadašnji načelnik Uprave vojne bezbednosti, usred pobune JSO, 12. novembra 2001. godine, sastao sa Legijom i Dušanom Spasojevićem, prvim među Zemuncima, garantujući im da vojska neće delovati protiv JSO: „Legija je imao podatke da će doći do sukoba između JSO i ’kobri’, a pošto je mislio da su ’kobre’ potčinjene Upravi bezbednosti Generalštaba, tražio je Tomićevo mišljenje u vezi s ovim. Tomić mu je dao garanciju da se vojska neće mešati (…) Prilikom (ovog) susreta sa generalom Tomićem, Legija je pitao da li može da dođe ’jedan njegov drugar’ da vidi generala koji je uhapsio Perišića. Pošto je vrlo brzo došao Dušan Spasojević, verovatno je bio u kolima i čekao da bude primljen.“ Ovaj dopis je, međutim, čist falsifikat; to tvrde Aco Tomić i Momir Stojanović, potpisnik dopisa, napominjući da se sastanak Tomića, Legije i Spasojevića dogodio godinu dana kasnije, 2002, i da samim tim nije ni bilo reči o držanju vojske prilikom pobune JSO. Dokaz da je zaista tako sadržan je i u samom dopisu, u spominjanju hapšenja Perišića – Perišić je, naime, uhapšen 14. marta 2002. godine, pet meseci posle okončanja pobune.
Koliko je malo verovatna tvrdnja o dosluhu Tomića i Legije i Spasojevića, uostalom, vidi se i iz izjave zaštićenog svedoka Ljubiše Buhe Čumeta, koji je rekao da su mu u leto te iste 2002. godine, kada je održan spomenuti sastanak, Spasojević, braća Simović i Vlada Budala predlagali da ubiju generala Tomića. „Ja sam rekao ne, ne,“ svedočio je Buha.

POBUNA JSO I 5. OKTOBAR
Ako već nisu Koštunica i Aco Tomić – a jasno je koliko je kilava teza da jesu – ko je, onda, rukovodio pobunom JSO, osim samog Legije, naravno? Svedočeći svojevremeno pred Specijalnim sudom u procesu za ubistvo Đinđića, tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović je kao podstrekače označio Dušana Spasojevića i Ljubišu Buhu Čumeta, čelnike tada jedinstvenog surčinsko-zemunskog kriminalnog klana. Zoran Vukojević Vuk, ubijeni svedok-saradnik, nekadašnji Spasojevićev vojnik, UBPOK-u je 21. aprila 2003. godine rekao: „Čitavim tokom pobune rukovodili su Spasojević, Čume i Legija. Čume je sve vreme bio na vezi sa Čedom i (Vladimirom Popovićem) Bebom.“
Pažnje je vredno i sećanje Zorana Mijatovića, tadašnjeg zamenika načelnika DB-a, objavljeno u njegovoj knjizi „Sačekuša za Srbiju“, u poglavlju „Priča o Ljubiši Buhi Čumetu“ u kojem opisuje svoj sastanak sa Čumetom i Bebom Popovićem u vreme pobune JSO:
„Vidiš šta rade političari, gori su od mene 300 puta! Jesam lopov, ali za njih sam maloletnik – govori Čume.
Beba skače, polemiše sa Čumetom, brani političare. Spominju neke ljude koji mi ništa ne znače, ali zaključujem da imaju neke veze s kriminalom. Prekidam njihovu diskusiju i kažem:
– Pobuna me interesuje. Lopove prijavi Lukiću (Sretenu, tadašnjem šefu Javne bezbednosti MUP-a Srbije).
– Ti nisi učestvovao u dilovima 5. oktobra i šta se tebe tiče ova pobuna? – govori Čume. – Završiće se ova pobuna čim Đinđić stigne iz Amerike. On mora da ide u Kulu i da klekne tamo. Nemoj više ništa da me pitaš. Oni tamo nikoga više neće da prime, samo njega. Molim te, ne pitaj me ništa više. Pametan si čovek, dosta stvari znaš, to su velike igre.
I nisam ga pitao. Što se mene tiče, mnogo pre pobune sam razmišljao o tome da napustim Resor.“
Pobuna JSO okončana je smenom Mijatovića i načelnika RDB-a Gorana Petrovića, na čemu je – kako su pokazali stenogrami sa sednica Vlade Srbije – insistirao sam premijer Đinđić („Moj predlog je da na ovoj sednici Vlade donesemo odluku o suspenziji načelnika i zamenika Državne bezbednost“), odbivši drugi zahtev „beretki“, smenu ministra policije Dušana Mihajlovića. Na Petrovićevo i Mijatovićevo mesto dolaze Andreja Savić i Milorad Bracanović, bliski saradnik M. U. Legije. Njegovo postavljenje današnji dežurni tumači novije srpske istorije objašnjavaju kapitulacijom države pred Legijom; treba, ipak, podsetiti da je Bracanović već na dotadašnju poziciju načelnika Sedme uprave DB-a, zadužene za prisluškivanje, postavljen na insistiranje Zorana Đinđića – svedočio je pod zakletvom V. Beba Popović – i to po Legijinom nagovoru. A kad smo već kod navodne Đinđićeve kapitulacije pred Legijom i njihovog međusobnog odnosa, valja se podsetiti da je Popović pred Specijalnim sudom govorio i o večeri kod Filipa Ceptera, početkom decembra 2001. godine, dve nedelje posle pobune JSO, na koju je, po Đinđićevom pozivu, došao i Legija, te da je na pomiriteljski sastanak Legije i Stanka Subotića Caneta, u stanu Bebe Popovića, Legiju doveo Zoran Đinđić.
Nusproizvod ili pak jedan od glavnih ciljeva pobune JSO bio je i izlazak Mileta Kuma Lukovića i ostalih Zemunaca iz zatvora, u koji su dospeli u maju 2001. godine posle hapšenja u Parizu. Dušan Spasojević bio je pušten nešto ranije, u septembru, posle čega je pripretio da će ispričati sve što zna o svojim zaslugama za 5. oktobar, što bi moglo da se poveže sa Čumetovom pričom o „dilovima 5. oktobra“ o kojima nije dobro ni pitati.
Sad, gde je u čitavoj toj priči o pobuni JSO „optuženi“ Vojislav Koštunica, zaista, teško je dokučiti. A postaje još i teže kada se osvrnemo na nekoliko događaja koji su imali verovatno i ključnu ulogu za zločin od 12. marta 2003. godine.

UPUTSTVO TUŽIOCA TERZIĆA
Prvi među njima je hapšenje zemunske bande u Parizu i njihovo izručenje srpskim vlastima, maja 2001. godine. Policija tada Tužilaštvu protiv njih podnosi prijave za tri krivična dela – zločinačko udruživanje, iznude i otmice – uz dokaze koji su uključivali i, verovali ili ne, priznanje svih uhapšenih da su u Pariz otputovali kako bi organizovali šverc više od jedne tone kokaina! Tužilaštvo, međutim, ne postupa ni po prijavi za zločinačko udruživanje (Zemunci su to, ponavljamo, priznali, o čemu postoje i zapisnici čije kopije imamo), ni za iznudu, već samo za otmice, za šta je nadležan niži, opštinski sud. Koji ih potom, pre nego što će suđenje početi, pušta da se brane sa slobode, posle čega čitav postupak pada u kliničku smrt. Kako su pušteni? Tako što je, prema tvrdnji postupajućeg tužioca Mioljuba Vitorovića i njegove šefice u Četvrtom opštinskom tužilaštvu Biljane Radovanović, okružni tužilac Rade Terzić na njih vršio neformalni pritisak da se saglase sa puštanjem D. Spasojevića, dok je u slučaju Kuma Lukovića – usred pobune JSO – za to poslao i obavezujuće uputstvo. Zašto, Terziću? Sve postaje mnogo jasnije kada se podsetimo šta je, u dva iskaza policiji, govorio svedok-saradnik Zoran Vukojević: „Onog dana kada su Dušan Spasojević i ostali učesnici otmica privedeni dežurnom istražnom sudiji, Buha je ušao sa Čedomirom Jovanovićem i video se sa Dušanom (…) Veliki problem Buha Ljubiši je bio kako da krivična prijava policije ne ode u Okružni sud, već da predmet zaduži Četvrti opštinski sud u Beogradu. Oko toga je pomogao Rade Terzić preko Čede Jovanovića, ali se spominjao i neki drugi čovek kome svedok ne zna ime.“ I još jedan svedok-saradnik, Dejan Bagzi Milenković: „Čeda je stvarno i pomogao što se toga tiče. Pomogao je jer je on bio siguran da Dušan nema veze s time, sa tom otmicom (Miroslava Miškovića).“
Sam Mišković je, podsećamo i na to, novembra 2007. godine, u otvorenom pismu optužio Čedu Jovanovića za umešanost u otmicu koju su izvršili Zemunci. Rade Terzić je, pak, viđen na proslavi petogodišnjice osnivanja Jovanovićevog LDP-a, krajem prošle godine…
Šta bi bilo da su Zemunci te 2001. godine procesuirani, i da li bi se dogodio 12. mart 2003, možemo samo da nagađamo. Umesto toga, put do atentata Zemuncima je bio popločan posetama Č. Jovanovića u CZ-u – o čemu govore i svedočenja zatvorskih čuvara (ukupno 10 poseta, plus još jedna samo Kumu Lukoviću), i svedoka-saradnika, ali i službene beleške UBPOK-a – i druženja u Šilerovoj, kako su svedočili i Zoran Vukojević i Dejan Milenković.

UBISTVO PRE UBISTVA

Izuzetno važan momenat, koji govori o smrtonosnoj sprezi mafije, policije i politike, bila je i istraga ubistva policijskog generala Boška Buhe. Reč je o događajima s kraja oktobra i početka novembra 2002. godine, kada su pohvatani osumnjičeni članovi grupe Željka Maksimovića Make. Optužnica protiv njih pala je na sudu, kada se – na osnovu iskaza aktivnih policajaca, pošto su oslobođeni čuvanja državne tajne – otkrilo da su priznanja od članova Makine grupe iznuđivana batinama, da su u „istrazi“ učestvovali i Legija i Dušan Spasojević u saradnji sa tadašnjim načelnikom Gradskog SUP-a Milanom Obradovićem, da je sve to na TV-u u Institutu bezbednosti gledao Čedomir Jovanović, da je „krunski svedok“ Slobodan Resimić čuvan kod Spasojevića u Šilerovoj odakle je odvožen na razgovore sa tužiocem Vladimirom Vukčevićem (koji će kasnije postati Specijalni tužilac za ratne zločine)… Sve se, pri tom, dešavalo u trenutku u kojem je Ljubiša Buha Čume, prvi svedok-saradnik, uveliko svedočio toj istoj policiji o kriminalnoj i ubilačkoj sprezi Dušana Spasojevića i Milorada Ulemeka-Legije.
Skrećemo pažnju i na deo iz iskaza prebijanih članova Makine grupe – Spasojević i Legija su ih, naime, primoravali da priznaju da su nameravali da ubiju premijera Đinđića, i to po nalogu Vojislava Koštunice i njegovog saradnika Radeta Bulatovića. Kao da je i pre Đinđićeve smrti počelo njeno podmetanje DSS-u…
Posle istrage tadašnje Službe Generalnog inspektora srpske policije, u kojoj je učestvovao i aktuelni direktor srpske policije Milorad Veljović, Milan Obradović (šef GSUP-a) zbog ove sprege sa Zemuncima i Legijom našao se i u pritvoru. Danas ga, međutim, zatičemo na poziciji direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija u Ministarstvu pravde Snežane Malović.
Obradović je bio na čelu SUP-a Beograd i 21. februara 2003. godine, prilikom pokušaja atentata na premijera Đinđića kod Beogradske arene, tadašnje hale „Limes“. Tada je, podsećamo, u pokušaju uhvaćen Dejan Milenković-Bagzi, a postupanje policije i Tužilaštva u njegovom slučaju predstavljaju možda i najtežu optužnicu na račun onih koji su sprovodili istragu, i njihovih političkih pokrovitelja. Policija je, naime, osim sumnjive prirode samog saobraćajnog incidenta na autoputu, u kojem su učestvovali premijer i njegova pratnja i Bagzijev kamion, imala čitav niz snažnih indicija da je reč o atentatu: Bagzi je poznati član zemunske kriminalne bande, zabeležen još u Beloj knjizi srpskog podzemlja; policija, od početka februara 2003, prisluškuje i njegove i telefone ostalih Zemunaca (ukupno 73 broja), što govori da su bili identifikovani kao organizovana kriminalna grupa; premijerova pratnja odmah govori da se „najverovatnije radi o pokušaju atentata“; pored Bagzijevog, istog dana je na istu ličnu kartu kupljen još jedan kamion, što tezu o zaveri dodatno osnažuje; istraga odmah pokazuje da su Bagzijeve tvrdnje o tome da ne zna od koga je kupio kamion lažne, pošto su prodavci kamiona  identifikovali drugog poznatog člana Zemunskog klana, Miladina Suvajdžića – Đuru Mutavog, kao kupca oba kamiona; Bagzi odbija poligraf; u istrazi učestvuje i inspektor Slobodan Pažin, iako ga je Ljubiša Buha Čume mesecima pre toga, i pred policijom i javno (i ovaj novinar imao je zadovoljstvo da o tome razgovara s njim početkom 2003), označio kao saradnika Zemunskog klana. O svemu ovome postoje nepobitni materijalni dokazi, policijski zapisnici i sudska svedočenja. Epilog: policija ne odlazi da uhapsi Đuru Mutavog, protiv Bagzija ne podnose prijavu za atentat već za krađu kamiona, odnosno falsifikovanje lične karte (iako nemaju nijedan dokaz ni za jedno, ni za drugo), posle čega Bagzi izlazi iz zatvora i nestaje…
Ne samo što je Bagzi pušten, ni da ostali Zemunci nisu momentalno pohvatani zbog očigledne zavere, već prema nalazima Državne komisije kojom je predsedavao Žarko Korać policija posle pokušaja atentata ne podiže mere obezbeđenja na viši nivo. U čijoj je nadležnosti bilo da naredi tako nešto? Formalno, ni u čijoj, pošto nisu bili doneti potrebni propisi, a faktički u nadležnosti Nenada Milića, tadašnjeg zamenika ministra policije, današnjeg zamenika predsednika LDP-a. Tako, makar, proističe iz nalaza Koraćeve komisije koja opisuje da je, u ranijim sličnim situacijama, Milić rukovodio sistemom Đinđićevog obezbeđenja.
A jedan od članova tog obezbeđenja, dugogodišnji Đinđićev vozač Aleksandar Bjelić, pojavio se ovih dana u javnosti demantijem tvrdnji koje je u subotu uveče izrekao Vladimir Beba Popović. Pri tom je saopštio i ovo: „Iako je to od nas konstantno tražio, mi iz neposrednog okruženja premijera Vladimiru Popoviću nikada nismo davali informacije o njegovom kretanju, a ponajmanje o privatnom životu. Nikada nisam prihvatio bilo čiji nalog koji bi mogao da ugrozi interes Zorana Đinđića, pa ni Vladimira Popovića.“
Još jedna zanimljivost, inače, vezana je za „slučaj Limes“: svi njegovi nesumnjivi akteri (Bagzi, Đura Mutavi, Zoran Vukojević koji Bagziju donosi novac i angažuje mu advokata, Ljubiša Buha Čume koji mu preko advokata, posle pokušaja atentata, poručuje „sad može da mi se vrati“) kasnije su postali svedoci-saradnici srpskog Tužilaštva…

LIKVIDACIJA U MELJAKU
Velika enigma ostala je i (politička) odluka o hitnom rušenju Spasojevićevog i Lukovićevog zdanja u Šilerovoj ulici posle uvođenja vanrednog stanja (ako je u pitanju osveta, kako nam je objašnjavano, zašto onda nije srušena i Ulemekova kuća? Ali nije se govorkalo da su se političari kupali kod Legije u kadi na Vidikovcu, već u bazenu u Šilerovoj), ali i ubistvo Duće i Kuma u policijskoj akciji u Meljaku, 27. marta 2003. godine. Policija je tvrdila da su pripadnici SAJ-a zapucali pošto su vođe Zemunskog klana na njih potegle oružje. Obdukcioni zapisnici ove dvojice, međutim, pružili su sasvim drugu sliku; Spasojević je sa svih sedam metaka pogođen u leđa, u klečećem ili ležećem položaju, dok je Luković na licu imao povrede nastale „višekratnim udarcima tupo-tvrdim predmetom“ posle čega mu je iz blizine pucano u glavu. O tome govori prisustvo barutnih čestica oko rane. Posle ovih saznanja, koliko je daleko zaključak da su vođe Zemunskog klana namerno likvidirane? Zašto? Da ne bi progovorili, možda? Ko je tog 27. marta 2003. godine bio dovoljno moćan da tako nešto naredi policiji?
A Dušan Mihajlović će, aprila 2004, izjaviti: „Ja sam, naime, najnesrećniji što su njih dvojica mrtvi, jer bi mogli da nam kažu šta je politička pozadina atentata.“
Stvarno, imajući sve ovo u vidu, šta je ta politička pozadina? „Optuženog“ Koštunicu ne vidimo nigde, a kroz svaku od ovih priča promiču neka druga imena. Uostalom, da su Koštunica i DSS bili politički kišobran Legiji i Zemuncima, kako se to sada tvrdi, zar bi po hitnom postupku 2006. godine svojom skupštinskom većinom menjali Zakonik o krivičnom postupku i omogućili praktično neograničeno zadržavanje okrivljenih u pritvoru, pošto je pripretila opasnost da – zbog zbunjujuće sporog postupka koji je vodio sudija Marko Kljajević – istekne maksimalno vreme pritvora predviđeno tada aktuelnim zakonom, pa da Zvezdan Jovanović i ostali budu pušteni na slobodu? Marko Kljajević, spomenimo i to, posle napuštanja procesa za ubistvo Đinđića pojavljivao se na skupovima LDP-a.
Ako išta, očigledno je da elemenata za istragu političke pozadine ubistva premijera Đinđića i te kako ima. Ima li volje za to? Aktuelna tužilačko-medijska hajka, koja ne spominje ni Meljak, ni Makinu grupu, ni Limes, ni puštanje Zemunaca iz zatvora, a bazira se na stavu o pobuni JSO, kakav je izrekao i Đinđić, i na falsifikovanom dopisu Uprave vojne bezbednosti, to nam nimalo ne garantuje. Već, mnogo više, svedoči da je reč o bezobzirnom progonu političkog protivnika. Otkud taj progon? Ako je u pitanju strah od opozicionara Koštunice zbog predstojećih izbora, kako se često spominje, valjda bi bilo logičnije da samostalno Tužilaštvo i nezavisni mediji u pomoć vladajućoj koaliciji priskoče napadom na njenog mnogo jačeg takmaca, Srpsku naprednu stranku. Ili su DSS i njen predsednik na meti upravo zbog onoga što ih od SNS-a razlikuje? Kampanja u kojoj su sabrani „Peščanik“ i „B92“, LDP i Srđa Popović, uz primetno odsustvo napada na SNS i brutalne nasrtaje na DSS, daju osnova takvoj sumnji. Baš kao i ova zaboravljena izjava tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića, koja bi takođe mogla da posluži onome ko je zaista zainteresovan za istragu političke pozadine premijerovog ubistva: „Legija je bio saradnik ne samo naše službe Državne bezbednosti, nego i mnogih službi državnih bezbednosti i u regionu. Svaki od ovih važnijih kriminalaca bio je saradnik naše službe, jedne službe u susedstvu i jedne velike svetske službe, ako ne i više.“

15 коментара

  1. Avatar

    Задржимо се на садржају налога у 11 тачака. Коштуници је упућен захтев да се обрати јавности и позове на хапшење Ратка Младића, да то прогласи националним приоритетом, а оне, пак, који опструирају тај задатак да смени и отпусти. Такође, затражено је да се јавно обзнани да ће све снаге безбедности на целој територији земље бити укључене у лов на „најпознатијег српског генерала“ и да се за ту прилику објави телефонски број на који би цинкароши могли да пријаве бегунце. Ту је и „предлог“ да се изврши притисак на СПЦ да подржи хватање хашких „бегунаца“. Овај дипломатски извор наводи да је од Србије затражено да испоручи списак свих јатака који би одмах морали бити ухапшени, а у вези с тим помињан је и нови закон којим би се драконским казнама санкционисало помагање „хашким оптуженицима“. Коначно све то би надгледала посебна агенција у оснивању, чији задатак би био искључиво потрага и хватање „озлоглашених“.

    Наравно све то подразумева сарадњу наших и америчких органа гоњења, што значи долазак америчких инспектора и агената у Србију, који би се у договору са нашим службама упустили у лов на главе. Занимљиво је да је Аустроугарска имала сличан захтев упућен Пашићевој влади, у погледу истраге позадине убиства хабзбуршког престолонаследника. Наравно то је Србија тада одбила, иако свесна да је тим чином ударила шамар једној царевини и на тај начин угрозила сопствени опстанак. За разлику од 1914. године, сада нико није спомињао рат или санкције, али је данас српска елита много мање спремна да се бори за народ него онда. Коштуница је одбио, али је Тадић прихватио или барем обећао да ће захтеве испунити.

  2. Avatar

    Sinhronizovana akcija pescanika, b92,tuzioca (zutih), Cede,… Oni vedre i oblace ovom zemljom i pokretaci su svega aktuelnog cime se ova vlast bavi. Sve proverene “srpske patriote”. Mislim da ce uskoro Kostunicu proglasiti za krivca i za zemljotres u Kraljevu!

  3. Avatar
    Љубомор

    Третирани криминалци и садашњи олош сакупљен у ЛДП-у јасно, од пре петооктобарских дешавања били су у спрези. Такође, јасно је да им је Ђинђић окренуо леђа кад је видио да му нису више од користи. Није он само њима окренуо леђа него и великим светским мићницима и службама. Код мафије то не бива. Излазак из спреге плаћа се главом.
    Све је то јасно, али како да се објасни да светски моћници и МИ6 (велика светска обавештајна служба – Краљице мајке) су заштићена “света крава”, табу тема, тако да нико то не сме ни да спомене. Док је томе тако истина о налогодавцу убиства се неће сазнати.

  4. Avatar

    Eldepeovcima,Kandičkoj,NVO-u,B92,Peščaniku,lepom Peri Lukoviću, koji su dobili zadatak i “lovu” da devastiraju sve srpsko i Srbiju, naravno(ako je to uopšte moguće jer je već toliko devastirana)ostala je samao jedna brana-DSS i Voja Koštunica.Uvažavam naravno i neke srpske pokrete(NAŠI,1389,Vidovdan..) ali oni nemaju sredstva.U medijima pored vas ostao je još Vukadinovićev NSMP.(Cenim naravno i nacionalnu opciju koju neguju radikali, ali njih malo ko shvata ozbiljno).Vrapcima je jasno zašto su se, ti soroševci, tako žestoko okomili na Voju.Jer, da nije njega i navedenih “žuti” bi već priznali KiM a Srbija bi već bila u NATO.Srbija će u NATO brzo,neustavno, naravno.Pa evo, već u aprilu, ŠuNATOvac iliti Šuntanovac, organizuje u Bgd. skupštinu NATO.
    p.s.Molim vas da nešto napišete o toj skupštini tj.skupu NATO u Bgd.

  5. Avatar

    A kako niko ne pogleda malo ulogu miodraga kostica i Nenada Canka koji su tesno,prijateljski i rodjacki povezani sa saradnikom Surcinskog klana nenadom opacicem koji je i ponekad obezbedjivao djindjica i druzio se sa njim porodicno u Kosticevoj kuci u Petrovaradinu!

  6. Avatar

    Данас више Ђинђићеве ставове заступа ДСС него ДС…

  7. Avatar

    Poceli su redom da napadaju one koji im smetaju,pocevsi od Voja do Voja.

  8. Avatar

    NOVI SAD – Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina ocenila je da vlasti u Srbiji pokušavaju da, raspisivanjem poternica za državljanima susednih zemalja, prikriju vlastitu nesposobnost za hapšenje haških begunaca Ratka Mladića i Gorana Hadžića.

    “Očigledno je da kroz ove poternice vlasti pokušavaju da prikriju vlastitu nesposobnost da uhapse i Haškom tribunalu izruče Ratka Mladića i Gorana Hadžića, uprkos postojanju brojnih dokaza da su haški begunci u dugačkom periodu uživali zaštitu države Srbije”, navela je Građanska Vojvodina.

    Ta koalicija je ocenila da Srbija raspisivanje poternica za građanima drugih država koristi za unutrašnja politička pitanja, želeći da minimizuje svoju ulogu u ratovima na prostoru bivše SFRJ.

    “Već se više puta pokazalo da domaće vlasti podižu ovakve poternice bez bilo kakvih dokaza i da im nije cilj procesuiranje ratnih zločina, već da su proizvod političke odluke da na medijskom i simboličkom planu relativizuje našu sramotnu nedavnu prošlost”, navodi se u saopštenju.

    Ocenjuje se da “posebno gorak utisak” ostavlja činjenica da se “na udaru srbijanske političko-pravne samovolje” sada našao Jovan Divjak, koji je “jedan od simbola otpora grada koji je bio ubijan tokom četiri godine opsade”.
    Građanska Vojvodina zatražila je od vlasti u Srbiji da se “napokon” suoče sa agresivnom i ubilačkom politikom Miloševićevog režima iz devedesetih godina prošlog veka.

  9. Avatar

    Advokat Vujačić tvrdi da su mu ukrali predmet Karadžića

    Advokat Svetozar Vujačić izjavio je danas da su mu nepoznati provalnici obili kancelariju i ukrali predmet haškog optuženika Radovana Karadžića

    Vujačić, koji je zastupao Karadžića kada je uhapšen 2008. godine,
    obavestio je agenciju Beta da su mu lopovi ukrali samo Karadžićev
    predmet iako je u kancelariji imao mnogo “vrednije stvari” poput
    laptopa i faksa.

    “Sve je bilo na svom mestu. Ništa vredno nije ukradeno”, rekao je
    Vujačić i dodao da su “neobični” lopovi ukrali kopiju predmeta
    Radovana Karadžića u kojoj se nalazi izjava bivšeg predsednika
    Republike Srpske iz jula 2008. posle hapšenja i optužnica protiv
    njega u Haškom tribunalu.

    Vujačić je rekao da je provalu prijavio policiji u beogradskoj
    opštini Stari grad, gde se nalazi njegova kancelarija, koja je
    obavila uviđaj.

    U policiji je agenciji Beta rečeno da je tokom noći obavljen uviđaj
    po prijavi Vujačića.

  10. Avatar

    Britanija organizuje ubistvo Gadafija

    Britanski ministar odbrane Lajam Foks rekao je da postoji mogućnost da libijski vođa Moamer Gadafi sam bude meta vojne intervencije Zapada, ako bi civilne žrtve mogle da budu izbegnute, javlja Bi-Bi-Si

  11. Avatar

    Ko ubija…?

    Ubijen jedan od Gadafijevih sinova?

    Kako prenose pojedini libijski mediji Kamis Gadafi, jedan od sinova Muamera Gadafija poginuo je u sinoćnjem bombarodvanju rezidencije u Tripoliju
    Vest je objavila “Almanara medija”, ali ona za sada nema zvaničnu potvrdu.

  12. Avatar

    sve je ovo smesno i jednog dana istina ce da izadje na videlo ….. a to je da zemunski klan nije ubio zorana .. ni ti je zvezdan pucao … ko god ima veci iq inteligincije od broja obuce citav ovaj gore tekst za njega je smesan…..njega je skinula strana sluzba direktno po narucbi zapada… par pametnih ljudi je to vise puta reklo na tv izmedju redova … jel nikad niko nece otvoreno o tome da prica i da kaze istinu posto je to drzavna tajna i o tome se zauvek cuti dok ne dodje trenutak da se otvori dosije…… samo malo sklopite kockice i istina je tu 🙂

  13. Avatar

    Radivoje Petrovic,

    Технологија Западне медијске сатанизације, чији је предмет током 90-их била Србија, данас се са истим жаром примењује на домаћој политичкој сцени на др Војиславу Коштуници, који је у време борбе против Милошевића једини међу опозиционим првацима имао рејтинг да му изађе на изборну црту и – победи. Тада је уживао, иако дозирану, и политичку подршку доминирајуће струје америчких креатора новог поретка на Балкану, свесне да „Шешељ у фраку“, како су Воју тада доживљавали у Вашингтону, једини може да помири демократски приступ и национално достојанство у српском бирачком телу.

    Зашто, после свега, амерички референти за Балкан и њихови марионетски сатрапи у Србији више не воле Коштуницу, па би да га за сва времена угазе у земљу, качећи му ореол политичког убице?

    Иако никада није до краја био по укусу Олбрајтове и компаније, пресудно је, изгледа, било његово поимање националног које се супротстављало свим оним практичним политичким захтевима споља, који су Србију требали да понизе, разграђујући јој плански национално и свако друго достојанство.

    Будући да је у скромном асортиману српских политичких првака мало оних који нису продали душу ђаволу и у име глобалистичке религије издали Србију, демонизирање Војислава Коштунице морало је да добије криминалне, а не политичке димензије, јер је морални и патриотски део његове биографије много јак, чак и у поређењу са убијеним Зораном.

    Воја нема ни једну патриотску мрљу у одбрани Србије током 90-их, без обзира на своје опозиционарство, за разлику од Зорана.

    Када се на случају самопрокламоване независности Космета огласио са београдског митинга, било је јасно да је то његова лабудова песма, у коју је свесно ишао. Одбио је да ради и сарађује на начин који то данас демонстрирају Тадић и компанија. Успут је неко подметнуо и паљевину америчке амбасаде, што је била довољна најава да ће лидер ДСС убудуће бити предмет озбиљних политичких комбинација, како би му се ауторитет и углед срозали.

    Будући да је у скромном асортиману српских политичких првака мало оних који нису продали душу ђаволу и у име глобалистичке религије издали Србију, демонизирање Војислава Коштунице морало је да добије криминалне, а не политичке димензије, јер је морални и патриотски део његове биографије много јак, чак и у поређењу са убијеним Зораном.

    Треба ли подсећати да је мало-мало Воја лично излазио на изборне црте и по правилу побеђивао, за разлику од Зорана који се у таквој трци никада није појавио, вероватно избегавајући да изазива судбину. Воја нема ни једну патриотску мрљу у одбрани Србије током 90-их, без обзира на своје опозиционарство, за разлику од Зорана.

    И док спин доктори монтирају Војине везе са криминалним ганговима, Зоран и њему блиски су са таквима сарађивали и били у вези, почев од ноћи уочи 5. октобра. Кад се томе дода да је Воја посебно цењен и поштован у руском политичком естаблишменту и код премијера Путина, што добром делу Срба нарочито импонује, постаје јасније зашто више Амери не воле Воју.

    Тако смо дошли до нове Сабље 2011. године у којој се за разлику од оне пре осам година, изгледа, неће ићи на квантитет и више од 12.000 ухапшених, већ на квалитет: истакнути припадници марионетске власти у Србији настоје да избришу најнепријатнијег петооктобарског сведока.

  14. Avatar

    Da je pokojni Djindjic ziv danas bi sigurno bio u DSS a nikako u DS ili LDPu.ovo je 100 posto tacno jer je se krajem 2002 i pocetkom 2003 zamerio amerima i stranim mentorima po pitanju Kosova.Pa porucujem onom otporasu Homenu da politicku pozadinu zatrazi tamo negde gde sunce zalazi.narod nije vise glup da pada na njihove fore i sto vise kukaju na Kostunicu to je potvrda da je on POSTEN i da radi ispravno.

  15. Avatar

    Lav Geršman,
    koji se okolo predstavlja kao “magistar bele magije, vidovnjak i parapsiholog” svojevremeno se, kako piše na njegovom internet sajtu, proslavio pogađanjem datuma početka i kraja NATO agresije na našu zemlju. Samozvani “najveći beli mag 21. veka” nedavno je, gostujući u jednoj TV emisiji, izjavio, ostavivši bez teksta ostale goste u studiju, kao i gledaoce kraj malih ekrana, kako je na naslovnoj strani časopisa “Zona sumraka”, još 24. decembra prošle godine, najavio atentat na Zorana Đinđića. Sve bi bilo u redu da ovaj gospodin nije pribegao lukavstvu pa je tuđe proročanstvo (predviđanje Janićija Homoljskog) predstavio kao svoje, napravivši sebi više nego dobru reklamu. Kako smo saznali od kolega iz ovog magazina, postoji mogućnost da pravi autor teksta, kojim je tri meseca ranije najavljen atentat na premijera, zbog krađe intelektualne svojine – tuži Lava Geršmana.
    Bilo bi to prvo sudsko suočavanje vidovitih.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *