Da li je moguća srpska zen priča?

Piše Aleksandar Dunđerin

Zbirka kratkih priča Srbe Ignjatovića „Prolazna kuća“ pokazuje da  srpska književnost može da bude zanimljiva i kada nije utemeljena na nekoj njenoj bogomdanoj autohtonosti, nego na veštini uvoza licence i njenog preoblikovanja

„Ne govorite toliko! Čuvajte reči, vetar ih zoblje, od vas već čini beslovnike!“ Ove reči igumana Žiče Grigorija (iz romana Gorana Petrovića „Opsada crkve Svetog Spasa“) mogle bi sasvim dobro da ilustruju poetičku suštinu najnovijeg proznog ostvarenja Srbe Ignjatovića „Prolazna kuća“. Međutim, autor je oblikujući ovu zbirku kratkih priča verovatno imao na umu sentencu persijskog astronoma iz jedanaestog veka: „Izgovorena reč vredi više od hiljada pisanih stranica“. Jer, ovaj iskaz predstavlja sublimaciju zen priča koje su predstavljale matricu na koju je Ignjatović nakalemio svoj originalni umetnički izraz, jednako kao i dalekoazijska kratka proza gnomičan i prožet mudrošću, pojednostavljen a istovremeno višeznačan i višesmislen, minimalistički apstrahovan.
U glavnom toku istorije srpske književnosti oslanjanje na istočnjačku mudrost i budističko učenje uglavnom je strano i nepoznato. Daleki istok neće čitaocima u većoj meri biti približen ni posle ovog Ignjatovićevog dela, budući da se zen filozofija u Ignjatovićevim pričama iz zbirke „Prolazne kuće“ prvenstveno projektuje u strukturu samih proznih minijatura, odnosno u shvatanje književne umetnosti kao delatnosti koja mora da sadrži određenu pouku, i čija se lepota upravo ogleda u višesmislenosti naravoučenija, u nemogućnosti da se ono odgonetne na „prvu loptu“. Na tematskom i idejnom planu većina priča aktuelizuje specifične srpske probleme, bilo da je u pitanju odnos prema istoriji („Deus ex machina“), pravoslavnoj dogmi (odeljak „Sudbine“), evropskoj civilizaciji u razdoblju Nove Evrope („Varvari“, „Predlog Briselu“, „Zagonetka“), ili aktuelnom trenutku, obeleženom specifičnim oblikom divljeg kapitalizma („Junakinje dana“) i partokratije („U vlasti demona“). Poseban „šmek“ Ignjatovićevoj zbirci priča daju poglavlja „Elementi“ i „Nepovrati“; prvo sadrži svojevrsne autopoetičke zapise autora (kao, recimo, priča „Savršena rečenica“), pokatkad i oštru kritiku književnog života („Istinita bajka“), dok druga sabira dobronamernim humorom oblikovane anegdote iz života što anonimnih, što proslavljenih srpskih stvaralaca (recimo Miodraga Bulatovića ili Vaska Pope), sa kojima je Srba Ignjatović proteklih decenija drugovao.
Sve u svemu, zbirka kratkih priča Srbe Ignjatovića „Prolazna kuća“ pokazuje da  srpska književnost može da bude zanimljiva i kada nije utemeljena na nekoj njenoj bogomdanoj autohtonosti, nego na veštini uvoza licence i njenog preoblikovanja. Srba Ignjatović je zen priču, interpolirajući u nju isečke iz naše sumorne svakodnevice 21. veka, prilagodio srpskom podneblju. Otuda i deluje da mu je kao pretekst za knjigu mogla da posluži i mudrost pravoslavnog igumana, a ne samo persijskog astronoma.
Ipak, približavajući se, u želji da sačuva reči i iz straha da ne postane beslovesnik, posle desetine objavljenih knjiga, „savršenoj rečenici u kojoj je sadržan čitav roman“, Srba Ignjatović se jednako udaljavao od prve lige književnih stvaralaca. Za to je sam kriv – srpska književnost, za razliku od azijske, ipak zahteva od autora, ma koliko bio darovit, i ma koliko to bilo nepravedno, više od „savršene rečenice“; između ostalog i hrabrost da se, i po cenu vlastite propasti, katkad obračuna sa njom.

___________________

Bule

Naime, pošto je obezbedio valjan prevod rukopisa svoje proze na francuski, Bule je napisao propratno pismo i sve zajedno uputio u Pariz, Galimaru.
U pismu se predstavio jasno i glasno, nije štedeo u komplimentima na sopstveni račun. Jedan od njih je bio da je on „najveći prozaista Balkana“.
U učtivom odgovoru, zahvalnici koja je prećutno značila da od posla neće biti ništa, izdavačev urednik inokorespondent je uzvratio posežući za podacima iz samog autorovog pisma: „Mi Vas izuzetno cenimo, poznato nam je da ste Vi danas najveći prozni pisac s Balkana“, što je Buleu bilo više nego dovoljno. Fotokopirao je to mesto i priključio ga novom pismu upućenom uglednom nemačkom izdavaču…
„Kada ga Francuzi toliko cene, biće da je pun pogodak! – navodno je pomislio tamošnji urednik – „Treba da i mi požurimo!“
I tako se zamajac pokrenuo.

___________________

Lov

Stari maršal je podigao lovačku pušku i put jata jarebica što su prhnule u nebo ispalio čitav plotun sitne sačme.
Psi su razdraženo lajali ali, za pakost, nijedna ptica ne pade pogođena u nisko žbunje.
Dosetljivi ađutant se s poštovanjem naže prema lovcu i prozbori:
„Neverovatno… Mrtve, a lete.“

Један коментар

  1. Avatar

    схватих зен приче ал ми ове измичу, вероватно да је проблем у преводу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *