УБИЦЕ СА 5.000 МЕТАРА ВИСИНЕ

Демонстрација силе и кукавичлука: Војници Бундесвера су као натовски ратници показивали одважност 1999. док су, „уместо гасних комора и метка у потиљак, као у (старом) Аушвицу, то (у новом) комјутерски чинили с висине“ (Оскар Лафонтен), а само неколико дана после Кумановског споразума кукавички ликвидирали двојицу беспомоћних Срба усред Призрена док су, у време мартовског погрома, пред помахниталом албанском руљом „побегли као зечеви“ („Шпигл“) у касарне, одбијајући да прискоче у помоћ (чак) избезумљеним немачким полицајцима а камоли животно угроженим Србима

Историја је заиста пуна неочекиваних заокрета и парадокса. Исписујући ове речи, као констатацију, четврт века након НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, неизбежно се намеће, пре свега, помисао на политичке биографије њених главних, и злогласних, актера: Хавијера Солане, Јошке Фишера и Герхарда Шредера. Списак би дакако могао да буде дужи. Овај је, међутим, у једној чињеници посебно илустративан – некадашњи заклети пацифисти преобратили су се, наједном, у разјарене ратнике у рушилачком, бомбашком нападу и походу на нашу земљу.
Бивши ватрени шпански социјалиста, који је, запаљивим говорима, позивао на барикаде против западног војног савеза Хавијер Солана издаће, овога пута у улози генералног секретара Алијансе, 23. марта 1999. године, у 22.19 часова, наредбу команданту НАТО снага, америчком генералу Веслију Кларку да „покрене ваздушну операцију у Савезној Републици Југославији“. Ту злокобну одлуку Солана је, у обраћању новинарима, пред телевизијским камерама, уз безочно неприкладно „Добро вече, даме и господо“, саопштио смиреним гласом и готово с олакшањем.
И генерал Кларк ће промптно, не часећи, већ сутрадан, за нас незаборавно трагичног 24. марта, покренути бенигно названу, одавно припреману „операцију“. А заправо беспоштедни рат без преседана у дотадашњој историји против једне земље у срцу Европе. Пустошни и разарајући рат који ће трајати бесконачних 78 дана. Оно што је, договорено и програмирано, као објашњење и правдање нечега што се није могло, и не може правдати и оправдати – НАТО агресије као „хуманог чина“, да би се „спречило насиље и репресија над цивилним (албанским) становништвом Косова“ – агресори ће потом несустало и провокативно понављати. Све до данашњег дана: учинили су то, у заједничкој изјави, уз 25. годишњицу агресије, амбасадори Француске, Италије, Немачке, Норвешке, Сједињених Америчких Држава и Велике Британије у Београду.

„ХУМАНИСТИЧКИ“ ИМПЕРАТИВ И немачки (социјалдемократски) канцелар Герхард Шредер је, као главни аргумент за слање немачких војника у трећи рат против Србије и Срба, користио „хуманистички императив“: да се спречи наводни геноцид над косовским Албанцима! У вечерњем обраћању нацији 24. марта, смишљено инсценираном (из библиотеке, без војних симбола, без заставе и грба) кад су НАТО бомбардери, међу њима и немачки, увелико почели да изручују смртоносни товар, канцелар је рекао да се влада „дуго ломила шта да ради“. На крају крајева, наставио је, први пут се немачки војници после Другог светског рата „шаљу у борбене акције“. Позвао је грађане да „у овом тешком тренутку стану уз своје војнике“. Уверавао је војнике и њихове породице да ће „учинити све што је у људској моћи“ како би заштитио живот војника „у тешкој и опасној акцији“ . Уз опаску да се не може искључити „свака опасност по њихов живот“. Наглашавао је да НАТО агресија „није рат“ него „хуманитарна акција“. Неколико година касније Герхард Шредер је признао да је НАТО агресија, умотана у „хуманитарну операцију“, била флагрантно кршење међународног права…
А синтагму о рату „ради спречавања геноцида“ до бесвести су експлоатисала (посебно) два министра у Шредеровој влади. Шеф дипломатије (из странке Зелених) Јошка Фишер и министар одбране (социјалдемократа) Рудолф Шарпинг. Шарпингу су се привиђали концентрациони логори у Приштини, одвајање деце од родитеља, убијање наставника пред њиховим ђацима. Оно „пред чим ниједан цивилизовани Европљанин не сме да затвара очи“, ако не желимо „да гледамо изобличену гримасу историје“. Реч је, иначе, о министру који је јавно лансирао „српски план“ о масовном протеривању косовских Албанаца, фамозну „Поткову“ (Потковицу). Судски је доказано да „Поткова“, дотурена Немцима с бугарске стране, није постојала. То није спречило Азема Власија, бившег (комунистичког) лидера косовских Албанаца да с тим, пре неколико дана, у изјави једном београдском дневнику, барата као неупитном чињеницом. Немачки, у то време, шеф дипломатије и вицеканцелар Јошка Фишер је, као да се такмичио с њим, ишао још даље од Шарпинга: оно што се догађало на Косову и Метохији, у његовој злокобној интерпретацији, било је равно (новом) Аушвицу. И ускликнуо: бомбе су потребне да би се зауставили „српски есесовци!“.
Тадашњи лидер Социјалдемократске партије (СД) и, кратко време „суперминистар“ (финансија) у Шредеровој влади (напустио је, демонстративно, све функције 12 дана пре НАТО агресије) Оскар Лафонтен јавно је устао против сумануте сатанизације српског народа. Упозорио је (тада већ бивше) колеге министре да би онај ко каже „никад више Аушвиц“ морао да каже да се, такође, никад један народ, као у овом случају српски, не сме сатанизовати. Реагујући директно на Фишерове чудовишне изјаве, Лафонтен, цитирајући Петера Хандкеа, усмерава причу о Аушвицу на праву адресу: „Ми желимо да спречимо Аушвиц. Добро. Али сада је НАТО створио нови Аушвиц. Онда су биле гасне коморе и метак у потиљак, а данас то раде компјутерске (НАТО) убице са 5.000 метара висине…“

СВЕДОЧЕЊЕ ПЕТЕРА ХАНДКЕА А Петер Хандке је говорио као непосредни сведок. Почетком априла 1999. године демонстративно је дошао у Београд. Обилазио је с пријатељима град и људе који су демонстрирали. Описао је своја сећања. „Сећам се свега. Био сам на улици. Дувао је ветар и била је нека тишина свуда около…“
У есеју „Марс напада“ констатовао је о НАТО убицама: Они који нападају и који су убили хиљаду људи, они не припадају ни Европи ни планети Земљи. Осетио је неку врсту „гађења према људској врсти“. И записао: „Сада бих први пут волео да живим деведесет година. Да живим и запишем све шта се дешава Србима. Срби су нови Јевреји над којима се обавља нови холокауст. И желео бих да и они као Јевреји, и ја са њима, запишу сваку реч, сваки проглас који објављују медији новог нацизма.“ Уз опаску да је и НАТО, као својевремено Хитлер, заљубљен у смрт коју сеје…
Генерал Хајнц Локвај, човек о којем је „Печат“ потпуније писао у једном од претходних бројева (оном јубиларном, осамстотом), назвао је поређење онога што се збивало на Косову с Аушвицом „монструозном тврдњом“. Као Немац, рекао је генерал Локвај, морам да се стидим кад чујем шта говоре немачки министри. Ствари због којих би обичан грађанин, обичан Немац, био оптужен за релативизацију Аушвица.
У овлашном спомињању имена које не бисмо смели да заборавимо, у оваквим поводима, и без њих, уз гласовитог Ноама Чомског, само још једно, такође гласовито име – Харолд Пинтер. Британски писац и нобеловац међу првима је, громким гласом, НАТО агресију назвао „разбојничком“. Изјавио је да га је стид „што је Британац“. Због чињенице да су се „Блер (британски премијер), Кук (шеф дипломатије) и Робертсон (министар одбране) упустили у окрутна убиства“. У једној телевизијској емисији Пинтер је констатовао да је „једини циљ ове акције (бомбардовања) успостављање америчке доминације у Европи и претварање Косова у америчку колонију“. Суштину америчке спољне политике дефинисао је овако: „Љуби ме у д… или ће те звизнути у главу. Милошевић је одбио да пољуби америчку стражњицу и Клинтон је ударио српски народ у главу, с катастрофалним последицама за Косово.“ А у лондонском „Гардијану“ констатовао: „НАТО агресија је лоше смишљена, погрешна и катастрофална. Она је тотално нелегална и вероватно означава последњи ексер на мртвачком сандуку Уједињених нација…“

ПРВЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ ПОСЛЕ ПРИМИРЈА У подсећањима на улазак Немачке у трећи рат против Југославије (Србије и Срба) у једном веку, не би ваљало заборавити и следећу чињеницу: прве српске жртве дан после уласка Кфора на Косово и Метохију пале су у Призрену, изрешетане куршумима немачких војника! Догодило се то (само) четири дана после потписивања Кумановског споразума, који је превиђао распоређивање неколико десетина хиљада припадника Кфора, под заставом Уједињених нација. Била је субота, 12. јун, када је у Призрен умарширало, пред поноћ, хиљаду немачких војника, од око две хиљаде колико је било предвиђено да „чувају ред и мир“ у граду и околини. Новинарка „Шпигла“ Сузана Келбл, која је пратила улазак немачког контингента у српску покрајину, бележи да „војници нису имали појма шта их чека“. А дочекало их је, већ ујутру, изненађене: албанске девојке су везивале цвеће око њихових шлемова а момци их дизали на рамена… Разговарала сам, каже новинарка, са високим официрима. Били су „потпуно затечени толиком радошћу Албанаца и дубоким страхом Срба“.
Већ јутарњим сатима 13. јуна умало није дошло до оружаног инцидента између припадника Војске Југославије који су се повлачили и војника Бундесвера који су се (тек) распоређивали у Призрену. Група Албанаца вређала је југословенске војнике. Одмах су се, једни наспрам других, с упереним пушкама, нашли немачки и српски војници. Кад је неко, сведочи немачка новинарка, испалио три метка у ваздух, чинило се да је „општа пуцњава неизбежна“. До тога, ипак, није дошло – официри на једној и дугој страни „успели су да обуздају своје војнике“ и све је „окончано без жртава“. Ситуација тога дана у Призрену је била драматична и експлозивна. Албанци су брутално насртали на Србе који су покушавали да се извуку из града. Било је доста туча. Немачка команда била је принуђена да појача присуство војника на улицама. У центру града, поред тенка „лукс“ распоређена је јединица поручника Давида Ферка. На несрећу, у том тренутку улицом долази, у брзој вожњи, аутомобил. Двојица несрећних путника, Срба, покушавају, панично, да побегну из града. И избегну линч. Остаје нејасно да ли су немачки војници наредили да се зауставе. Несрећници су то учинили у сваком случају, кад су видели уперено оружје. Кренули у рикверц. Касно. Поручник Ферк издао је наредбу за отварање ватре на „непријатељски објект“. Касније ће се утврдити да је на аутомобил двојице Срба испаљено 220 куршума. Аутомобил је изрешетан. Возач смртно погођен. Сувозач је, с тешким ранама, запомагао пред камерама другог програма немачке телевизије ЗДФ (сниматељ је био Србин): „Ајде бре, аман, немој да ме снимаш, вози ме… у болницу.“ Одвезли су га, нешто касније, али му није било спаса. Радило се о Жарку Андрејевићу, који је пре судњег дана радио као портир у „Косово вину“. Од кише куршума усмрћен је возач Славко Веселиновић, избеглица из Босне, који је радио у „Електродистрибуцији Призрен“.
Суд у Кобленцу, који је испитивао случај, закључио је да су немачки војници „пуцали у самоодбрани“. Прихватио је одбрану поручника Ферка: „Нисам убио зато што сам хтео, већ што сам морао. И погодио сам у праву мету…“ Раније споменути министар одбране Рудолф Шарпинг одликовао је убицу Ферка високим одликовањем за „беспрекорно испуњавање војне дужности“.
Познати немачки новинар Јирген Елзесер, писац књиге „Ратни злочини – бестидне лажи и НАТО жртве у косовском сукобу“, тврди: Несрећни „Срби нису били никаква претња немачким војницима“. Имали су, истина, оружје у колима, али искључиво за „самоодбрану“. Знали су „шта их чека ако их албански терористи ухвате живе…“ Ништа им није помогло. Пали су као прве немачке жртве на српском тлу после Другог светског рата.
Војници Бундесвера неће се показати тако „одлучни и храбри“ приликом мартовског погрома албанских терориста над српским живљем и светињама пет година касније. Управо у Призрену. Понашали су се, пред помахниталом руљом успаничено, „као зечеви“. Иако је тадашњи министар одбране Петер Штрук похвалио немачке војнике да су „одмереним реаговањем спречили ескалацију и заштитили људске животе“, утицајни немачки политички недељник „Шпигл“ је, после исцрпног истраживања, 2. маја 2004, под насловом „Зечеви с Косова“, констатовао да је „Бундесвер у сузбијању нереда одиграо јадну, чак срамну улогу“. Немачки војници су, наиме, побегли, сакрили се као зечеви у касарне. Појавили су се, у оклопним возилима, тек кад се „албанска руља издивљала и окончала акцију уништавања…“
Нису чак притекли у помоћ ни „фрустрираним немачким полицајцима“. А камоли несрећним Србима…