Arapsko proleće u Minsku?

Piše Bogdan Đurović

Zašto u Belorusiji već 16 godina, i pored uloženih ogromnih sredstava, ne uspevaju zapadni pokušaji rušenja predsednika Aleksandra Lukašenka po modelu obojenih revolucija?

Kako su se iznenada pokvarili, tako su se iznenada i popravili odnosi između Minska i Moskve, izjavio je nedavno beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko i tako samo dodatno raspalio maštu brojnih analitičara koji pokušavaju da dokuče šta se to dešavalo između dve bratske zemlje poslednjih meseci. Lukašenko je ponovo uspostavio dobre radne odnose sa ruskim sagovornicima, pre svega sa predsednikom i premijerom, Dmitrijem Medvedevim i Vladimirom Putinom. Samim tim, mada je bio prilično uzdrman letošnjom negativnom kampanjom koja je krenula iz Rusije, ako ništa drugo – pokazao je da na njega uvek treba računati.
Sa druge strane, Zapad ne može očima da ga vidi, pošto su propali pokušaji Brisela i Vašingtona da potpuno razdvoje Rusiju i Belorusiju. U Minsk su tokom 2009. godine dolazili redom komesari EU, pa čak i Havijer Solana, a Lukašenko im je davao vrlo primamljiva obećanja. Počeo je deo njih da sprovodi i u jednom trenutku je izgledalo da beloruski režim postaje neprijatelj Moskve. Posebno je to postalo vidljivo kada je Lukašenko odbio da prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, što je bilo njegovo javno obećanje. A sa druge strane, preko medija je poručivao Rusiji da mora više da daje Belorusiji…

ARAPSKI SCENARIO
Međutim, posle razbijanja opozicionih demonstracija u centru Minska, u izbornoj noći 19. decembra prošle godine, Lukašenko ponovo postaje neprijatelj Zapada. Parlamentarna skupština OEBS-a zbog toga sada planira osnivanje međunarodne komisije za rasvetljavanje događaja od 19. decembra, kada su povređene desetine ljudi, a petorica predsedničkih kandidata završili iz rešetaka. I pokazalo se ponovo: ogroman novac koji Zapad 16 godina ulaže u rušenje Lukašenka i jačanje njegove opozicije, ne pomaže u ovom slučaju.
Što ga više ruše, izgleda, beloruski Baćka je sve jači! U čemu je njegova tajna? Zanimljive odgovore na ovo pitanje ponudio je beloruski politikolog Dmitrij Rodin, on spada u grupu onih koji podržavaju beloruskog predsednika. Pa i više od toga, Rodin se pojavljuje među analitičarima koji smatraju da bi Lukašenko trebalo da se kandiduje za predsednika Rusije! Utoliko su njegova svedočenja zanimljivija i podrobnije ćemo ih predstaviti u narednim redovima. Takođe, Rodinov stav je da su minski događaji od 19. decembra bili pokušaj revolucionarnog prevrata, po modelu koji je proteklih nedelja viđen u arapskim zemljama. Ali, Rodin podvlači da „arapsko proleće“ u Minsku neće proći.
Sve metode koje Zapad koristi ne bi li jače zaljuljao Lukašenka nemaju efekta. Najviše što bi Brisel mogao da učini, jeste uvođenje embarga na isporuke naftnih derivata iz Belorusije u EU, pre svega dizela u Holandiju i Veliku Britaniju. U tom grmu, međutim, i leži zec – belorusko gorivo po kvalitetu nije lošije od zapadnog, ali je dvostruko jeftinije, pa bi štetu pretrpeli i evropski uvoznici! Protiv toga se bune i baltičke zemlje jer ubiraju velike dažbine od tranzita venecuelanske nafte za Belorusiju, koja se potom prerađuje i istim putem vraća nazad za Evropu u vidu derivata. Bio bi to dvostruki gubitak, pre svega za Letoniju i Litvaniju koje teško pogođene finansijskom krizom popunjavaju veliki deo državnog budžeta od ovih poslova.
Rodin smatra da u Belorusiji ne postoje uslovi za „arapski scenario“. Jer, beloruski narod nije gladan i to je zalog Lukašenkove sigurne budućnosti. Plate nisu visoke u poređenju sa evropskim, ali su i cene značajno niže za svu robu, a posebno cene hrane. Zato veliki broj Letonaca i Litvanaca masovno kupuju hranu u Belorusiji. Isto tako, beloruski seljak je taj koji najviše glasa za Lukašenka i to najbolje pokazuje kakvu vrstu politike on vodi. Treba znati da Belorusija ne samo da nije ukinula besplatnu dodelu državnih stanova, već je to još više pojačala poslednjih godina. Besplatne stanove dobijaju svi oni koji rade u budžetskim ustanovama i javnim preduzećima, porodice sa više dece i druge povlašćene socijalne kategorije.
I iz ovoga se vidi da je državno ustrojstvo Belorusije u najvećoj meri socijalno orijentisano i Lukašenko ne beži od reči „socijalizam“, što u ovoj zemlji nema nimalo pogrdan prizvuk. Tako je Belorusija zadržala plansku privredu i model po kojem uspešni deo svog profita prelivaju onima u težoj situaciji, od čega najviše koristi imaju poljoprivrednici koji nisu prepušteni sami sebi kao u nekim drugim zemljama. Takođe, na ovaj način izbegava se situacija da izumiru neka velika i važna, ali manje „tržišna“ preduzeća. Tako beloruska privreda u praksi demantuje osnovni postulat „liberalnog kapitalizma“ – da su najvažniji produktivnost i profit, pa makar svi drugi pocrkali, uključujući i same radnike! Kod Baćke je najvažnija solidarnost i pomoć slabima da prežive.
Mnogi će nazvati ovo utopijom, ali to zaista funkcioniše i Belorusija postiže bolje rezultate od svojih suseda u mnogim oblastima. Lukašenkov recept je jednostavan – što manje nezaposlenih, to više zadovoljnih građana. Što više nezavisne i nacionalne politike, to manje strepnje i laganja uoči svakih izbora.

PRAVO NA PUN STOMAK
Poseban deo je kriminal. Za razliku od Rusije, koja kuburi sa raznovrsnim mafijama, od kojih su one sa Kavkaza najozloglašenije, u Belorusiji gotovo da ne postoji ni etnički, ni organizovani kriminal. Ili, bar ne postoji u tom ekstremnom obliku. Godinama beloruske službe, ukazuje Rodin, vode rat do istrebljenja protiv organizovanog kriminala, primenjujući poseban recept: zakazuju „poslovne“ sastanke sa mafijašima, gde ih jednostavno likvidiraju bez milosti. Tako preostalima šalju demorališuću poruku – da je bolje da se okanu takvog zanata ili da napuste zemlju. Mnogi su se tako i vratili u „legalne tokove“.
Sa druge strane, Belorusija ne dopušta dolazak inostrane radne snage kao Rusija, preplavljena imigrantima iz Gruzije, Azerbejdžana, Kazahstana, Kirgizije i svih ostalih sovjetskih republika. Jer, mnogi od njih čim se dokopaju Rusije, počinju da se uvezuju sa svojim etničkim kriminalnim grupama, koje su veoma zatvorene i konspirativne. Toga u Belorusiji nema, što donosi i više posla za sopstvene državljane. Stoga ne čudi što je Belorusija zemlja u kojoj gotovo i nema kriminala. A tome doprinosi i stroga kaznena politika. Za gram droge u džepu dobija se i do osam godina zatvora, a za teška krivična dela – streljanje. Ipak, građani nemaju strah od milicije i ona je mnogo manje korumpirana nego u zemljama u okruženju. Beloruski milicioner odgajan je na vrednostima patriotizma i služenja narodu.
Takođe, u ovoj zemlji je gotovo nezamislivo da se državni funkcioneri, sadašnji ili bivši, razmeću luksuzom. Poznat je slučaj kada je Lukašenko „nagazio“ neke policijske generale, jer su zidali velike kuće. Pitao je odmah – kako ti imaš toliku kuću, veću od moje, a imaš manju platu od mene? I smenio ih je, a imovina im je bila zaplenjena. Uveo je pravilo da svako mora da dokaže odakle mu sredstva. Ili drugi primer, kada je javno pozvao saradnike u obilazak zatvora, gde im je pokazao da ima još praznih ćelija… A u te ćelije je trpao i lekare koje prime mito od 20 dolara, a za krupniju korupciju u državnoj upravi sleduje – doživotna robija.
Imaju i Belorusi tajkune, ali kako kaže Rodin, ruski oligarsi takvim „siromasima“ ne bi ni ruku pružili da se pozdrave. Tako u Belorusiji nema preterano izraženih kontrasta između bogatih i siromašnih, kao u drugim zemljama. Ali, zato je država glavni poslodavac. Lukašenko ne dozvoljava da najveća beloruska preduzeća dospeju u ruke stranaca, čime omogućava da on odlučuje o svim važnijim ekonomskim pitanjima. Recimo, izgradnja jednog kilometra puta u Belorusiji košta mnogo manje nego u drugim državama, a po kvalitetu su ovi drumovi na evropskom nivou.
Svi ovi primeri koje navodi Rodin, jesu dobra ilustracija stanja u Belorusiji danas. Verovatno bi to stanje bilo i bolje, da ova zemlja nije već dugo pod zapadnom blokadom. Navodno zbog demokratije i ljudskih prava, a suštinski zbog nezavisne i proruske spoljne i unutrašnje politike. Međutim, Rusija kompenzuje ove gubitke svom savezniku, sa oko šest milijardi dolara godišnje, u vidu bespovratnih donacija. A što se ljudskih prava tiče, u Belorusiji se striktno poštuje ono najvažnije – pravo na pun stomak. Dokle god su Belorusi siti i Baćka će biti na broju.

8 коментара

  1. Avatar

    Аутор текста очигледно никада није био у Белорусији. Ово што је написано је у стилу што је баби мило то јој се и снило. Литванци и Летонци иду у Белорусију у шопинг. Мислим стварно…

    Путеви једнаког квалитета као и европски. No comment.

    Чак и да је све ово тачно, а није, аутор је превидео једну чињеницу – то што Белорусија има, има захваљујићи парама које добија од Русије. Тачка.

  2. Avatar

    Gospodine K. nije tebi do ovog clanka nego te on podseca na vreme pre dolaska DOS-a na vlast.

  3. Avatar

    Pravi podaci:Realni iznos BDP po stanovniku u Belorusiji je nesto preko 14.000$
    Belorusija nije zaduzena,spoljni dug je veoma mali.
    Godisnji izvoz Belorusije iznosi 43 milijarde dolara.
    Nezaposlenost u Belorusiji je najmanja na svetu ,i zvanicno iznosi 1%,na evidenciji nezaposlenih se nalazi samo 35 hiljada ljudi.
    Realna kupovna moc prosecne plate u Belorusiji je duplo veca nego u Srbiji.
    Belorusija ima veoma razvijenu industriju.
    Realan rast BDP prosle godine je bio 7.8 %(najbrzi u Evropi)
    Rast industrijske proizvodnje prosle godine u Belorusiji je iznosio 11%
    Prosecna plata po tamosnjom kursu je oko 350 evra,ali realna kupovna moc prosecne plate je daleko veca nego u Srbiji jer su cene su puno nize,sto je najvaznije svi rade.
    Posao se dobija odmah posle zavrsenog formalnog obrazovanja,i zaposljavanje je obavezno na osnovu skolske spreme.
    Mlad covek veoma lako dolazi do sopstvenog stana,a zdravstvo i skolstvo su na visokom nivou i besplatni.
    To je glavni razlog zasto je 80% stanovnistva podrzalo Lukasenka na izborima.

  4. Avatar

    E pa to se ne svidja NATO-fasistima da Belorusima ide dobro. Oni bi i tamo da dovedu sluge kao sto su Tadic i Sutanovac ili Dinkic. Pa da uguraju “demokratiju”. Koliko je to posrana Evropa uspela videli smo i u Ukrajini. Juscenko i Timoscenko. Oni se okrenuse Rusiji a da li je to pametnije ostavljam svakome da sam primeti. Tamo gde ne vlada Göbels i Nemacki ambasador to je moguce. U Srbiji vladaju NATO-fasisti sa domacim najamnicima. I zato ima da nas nema.

  5. Avatar

    Све горње је 101% тачно. Ја сам жив сведок. Белорусија личи на ДДР, ако се ње сећате. Све чисто, уредно, нигде пикавца на земљи. Нема глади, људи живе у скромном изобиљу. Све функционише. Био сам у фабрици Дампера у Жодину, гума у БЕЛШИНИ. Ред, чистоћа, рад. Некада је ПРОГРЕС снабдевао наше руднике и велике копове огромним дамперима. Где су данас, има ли иједан у Србији, Црној Гори? Нема. Зашто? Вероватно нема %%%. ПРОГРЕС им је остао дужан, распала се Југа, продавац био СССР, нестало продавца, нестало купца. Нестало пара. Белорусија има све што треба. Белорусија ради. Поштују се закони. Нема сваки дан неких Давоса и реформатора, нема европских шетача, нема алтернативу. Батко или Баћко слуша пулс народа. Демократске изборе нико не може да купи. Ничим. То је поносан народ. Слични су Србима, исти карактер и лик – али тамо нема шпартања Европе и НАТО са џаковима пара, да дају ко год хоће да руши државу. Дали би стотине милијарди да их домаћи и страни надувани мешатари, Солане, Брунови, Ђелићи, Кушнери, Вокери, НВОи, Б92 и Жене у црном “уреде”, одн унереде као Србију. Србији треба десет година само да се поврати на нормално размишљање. Да има два Батка, одмах би почео да се ради Коридор 10, плави мост, сопственим силама. Били би изграђени са два пута мање пара и два пута брже. Нема код њих СЦТа из Љубљане, на тендеру победила фирма пред стечајем са оптуженим директором (кога лично,познајем). И – ко је крив? Левча из града Београда и стручна јавност која је протествовала, али %%%%% је био јачи? У Србији нема довољно радних руку, пројектаната, грађевинских машина. Купите машине, остало ИМА. Милион незапослених не ради, а ништа није завршено. Влада која то посматра и свашта обећава треба да се покрије укаканом поњавом по глави, а не да зове мешетаре у помоћ, ра разграде ово што је остало. У Србију неће доћи страна радна снага него само СТРАНА УПРАВА, спонзорисана од Владе и партија, да однесе што се однет може. Србијо, мајко – узми Белорусију, пријатељску нам земљу – за пример. Коментатор, који жали што тамо нема ДОС-а, што имају алтернативу која се зове човек и БЕЛОРУСИЈА – нека иде у Владу и Скупштину Србије, нека доносе Декларације и законе које пише туђин и непријатељ, тамо је велика и моћна брбљаоница.

  6. Avatar

    Svaka cast Gordane, u potpunosti se slazem sa tobom!

  7. Avatar

    Gordane brate sve što si rekao je tačno ali mi nećemo imati vremena za normalno razmišljanje jer danas čovek ne poštuje čovek i nama spasa jednostavno nema..

  8. Avatar

    eh da nam je jedan Lukasenko…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *