Почетна / Друштво / Tumbanja bez tajni

Tumbanja bez tajni

Piše Branko  Radun

Politički odnosi u Srbiji, pre svega u vladajućem ljubavnom trouglu moći u vrhu zemlje, dominantno zavise od onih koje nismo birali i na koje nemamo uticaj, a neretko su to ljudi čiji novac nije ovde ili pak oni kojima Srbija nije „matična država“

Čini se da je glavna dilema u čaršijskim analitičkim krugovima da li će vlada izgurati ovu godinu zajedno ili ćemo krajem godine imati izbore. Za prevremene izbore je glavni argument prazan budžet koji treba da se konsoliduje rasprodajom onog što je preostalo, pre svega „Telekoma“. Od procene kako će se proći u ovoj transakciji i kakvo će stanje budžeta biti posle, zavisi u velikoj meri i vreme raspisivanja izbora.
Drugi element stabilnosti i trajnosti vlade su odnosi između ključnih centara moći, a to su nekoliko glavnih političara, nekoliko bitnih tajkuna i nekoliko moćnih ambasadora u Srbiji. Stoga politički odnosi dominantno zavise od onih koje nismo birali i na koje nemamo uticaj, a neretko su to ljudi čiji novac nije ovde ili im Srbija nije „matična država“. Vrlo je verovatno da čak ni predsednik i premijer ne znaju tačno kada će biti raspisani izbori.

VLADAJUĆI TRIJUMVIRAT
Srbijom u usko shvaćenom političkom smislu vlada trijumvirat Tadić, Dinkić i Dačić. Odnosi ove trojice, ali i njihovih političkih struktura određuju budućnost ove vlade, kao i Srbije. Iako je bilo jasno da je Dinkić svojom agresivnom propagandom („Fijat“, „1000 evra svakom“), i na momente izuzetno prljavom kampanjom protiv patriotskog bloka, bio ključni igrač dolaska DS-a do pozicija vlasti, njegova pozicija se u vladi menjala.
Ubrzo po formiranju vlade miljenik medija i DS-a postao je Dačić. Prelaskom u tabor „evropejaca“ on je Tadiću omogućio da se konačno dočepa vlasti. Tada je nastupio i „medeni mesec“ između DS-a i SPS-a koji je vrhunio u evrolevičarskim zavetima, ali i u prodaji NIS-a. Protiv toga je pak bio treći igrač u vladi – Dinkić. No, kako je vremenom uspeo da konsoliduje svoju poziciju, odnosi na relaciji DS i G17 Plus se postepeno menjaju. Iako je bilo ozbiljnih razmišljanja u vrhu DS-a da se sa vladajućeg broda reše teškog balasta u vidu nepopularnog G17, najodgovornijeg za sveopštu bedu u Srbiji, od toga se  odustalo jer se Dinkić pokazao kao vešt igrač, koji, za razliku od Tadića, kontroliše svoje barone, a uz to ima i dalje moćnu stranu podršku.
U ovoj vladi je Dačić uspeo da ojača svoju poziciju i da se javnosti prikaže kao ozbiljniji političar, što i nije neki uspeh u odnosu na korumpirane i neprepoznatljive političare vladajuće koalicije.
Onda je večiti ministar propalog zdravstva povukao potez i otišao sa vlasti zbog „duboko ličnih“ razloga. Iako čaršija maštovito priča, gotovo je sigurno da je Dinkić, preko Tomice, povukao zanimljiv potez „žrtvujući“ ovog nepopularnog ministra koga je pratilo toliko afera da je postao simbol korumpiranog sistema u zdravstvu. Ovako je Dinkić ušao sa manje balasta u „poslednji krug“ pred izbore, a Tomici je verovatno obezbeđena neka međunarodna sinekura. Svima dobro. Osim toga tu je i priča o rekonstrukciji vlade koju Dinkić promoviše. Iako od  rekonstrukcije nema ništa, jasno je da je ovim potezom Dinkić ojačao  poziciju i stvorio sebi prostor za retoriku tipa „ja sam hteo rekonstrukciju, ali oni nisu  smeli“.
Ovaj potez, ali i neke druge  Dinkićeve „manevre“, Dačić je s pravom shvatio kao deo posredne strategije koja ugrožava njegovu i poziciju političke strukture oko SPS-a, budući da on ne može tako lako da se „oslobodi“ nekih svojih ministara. No, uprkos tome što im nije do najavljivane rekonstrukcije, na to ih ne može naterati ni Tadić koji teško da može da smenjuje svoje političke kadrove (naročito Šutanovca i Pajtića koje više i ne kontroliše), ipak im nije ugodna situaciju u koju ih stavljaju promoteri priče o „rekonstrukciji“. Čini se da iako Dinkić ovakvim akcijama ne jača mnogo svoj rejting (daleko je ispod cenzusa), zapravo slabi pozicije Tadića i Dačića.

SLABI KRALJ I MOĆNI BARONI
U sklopu ovih nedoumica, pojavljuje se i ozbiljnije pitanje – da li bi Dinkić mogao da krene ne samo na Dačića, već i na Tadića? Rivalstvo sa Dačićem je razumljivo i u kontekstu političkih igara u vladajućoj koaliciji, ali i u kontekstu  značajnijih geopolitičkih igara u kojoj su igrači profilisani.. Dinkić je uz neke ministre, poput Šutanovca, viđen kao ključni NATO lobista u vladi, dok je Dačić, iako prihvaćen i „rado viđen gost“ i u evroatlantskom svetu, ipak i garant „energetskog sporazuma“ sa Rusijom. Tadić je u „proevropskoj“ vladi neko vreme pokušavao da balansira između nato lobista i oportunista, što ga je stavilo u poziciju slabog kralja među moćnim baronima.
No, ni to nije moglo dugo potrajati. Diplomatskom kapitulacijom od 9. septembra u UN, kada smo kao zemlja prihvatili da nam diktiraju „rezoluciju“, nastupila je potpuna erozija otpora prema zahtevima koji dolaze sa Zapada. Tadićev režim od tada gubi orijentaciju i „ne zna gde udara“ . Stoga se čini da ga postepeno i dozirano Zapad, i pored sve veće „kooperativnosti“, pušta niz vodu, kao i  ovakvu vladajuću koaliciju. Trenutni potezi i aktuelna dešavanja u vladi mogu se stoga tumačiti kao nastojanje da se dođe do što bolje startne pozicije pred izbore. Ili, možda, pred neka nova „dešavanja naroda“, poput onih koja danas gledamo u Mubarakovom Egiptu.

Један коментар

  1. lAKO JE OVAKO PRICATI TREBA NESTO PREDUZETI




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *