TOMAS KRAUS „Čovečanstvo“ je izgovor za neaktivnost pojedinca

Razgovarale Biljana Đorović i Mara Knežević-Kern

Kada sam 1999. godine posle bombardovanja došao u Srbiju tragao sam za ljudima koji se bave antropozofijom i na svoje veliko iznenađenje otkrio da je ovde duh Getea i Štajnera jednako vitalan kao u Evropi koja se smatra kolevkom ove filozofije, što govori o jedinstvu čoveka i prirode i o čovekovoj ravnopravnoj ulozi i odgovornosti u kreiranju svemira i sopstvenog života

„Pakao je napravljen od kancelarijskog papira“, uzviknuo je Kafka, a tom linijom je krenuo i naš sagovornik Tomas Kraus napustivši udobnost svog socijalnog položaja da bi krenuo u avanturu osvajanja slobode. On je posle dugogodišnjeg rada na mestu direktora berlinskog stacionarnog Instituta za decu sa posebnim potrebama odlučio da i u praksi sledi filozofiju slobode, podigavši glas protiv obrazaca i diktata novih regulativa kojima se unutar EU nastoji da  reguliše sve što raste, pliva, hoda i leti – od formatizacije ljudi do stepena zakrivljenosti krastavca.
Čitav Krausov život je u osnovi prožet traganjem za slobodom i pronalaženjem zajednica slobodnih duhova širom sveta: od Nemačke do Japana, Rio de Žaneira, Rusije… da bi u Srbiji otkrio onaj specifični slovenski impuls koji ga je zadržao i naterao da se vraća i možda na kraju tu i ostane.
U njegovoj organizaciji do sada je održan veliki broj konferencija u Evropi, Latinskoj Americi i Rusiji. U Beogradu je posle bombardovanja 1999, organizovao niz  socijalnih projekata, a tokom poslednjeg boravka u Beogradu priredio je trodnevni seminar o socijalnim odnosima i individualnom življenju pod nazivom: „Čovek kao mera svih stvari“.
U Beograd se često vraća i zbog male zajednice upornih i izuzetnih ljudi iz centra „Da živimo zajedno“, koji su se ogromnim naporima organizovali prikupljajući na volšeban način sredstva za opstanak.
Tomas tvrdi da bi se Centar u kojem su azil našli mladi ljudi sa posebnim potrebama mogao meriti sa mnogim evropskim visokobudžetskim institucijama, dokazujući da su entuzijazam i humanost jači od svih sankcija, administrativnih prepreka i siromaštva.

Mišel Fuko je smatrao da se savremeni čovek našao u odnosu sa silama koje dovode do posthumanizma – kraja ili smrti čoveka. Sile tehnike, tehnologije i biotehnologije, čovek-mašina ili mitološko biće poput minotaura, sve kombinacije su u rezonantnom polju i sve su moguće. Kako vi gledate na budućnost čovečanstva?
O ljudima možemo misliti uopšteno kao o vrsti, ali nikad ne smemo izgubiti iz vida čoveka kao individuu – jedinstvenu i neponovljivu, u kojoj se tokom čitavog života odvija evolucioni proces razvoja. Od rođenja pa do smrti njegov duh je izložen permanentnoj promeni. Zbog te dinamike i raznovrsnosti u stepenu razvoja pojedinaca neophodno je i uzbudljivo razmenjivati iskustva i energiju kroz socijalne kontakte, u kojima se otvara mogućnost susreta sa veoma starim umovima. Ali nikada ne treba smetnuti s uma celinu bića, uvažavati i fizičko i duhovno, neprestano izloženo dejstvu kosmičkih sila koje tek treba da upoznamo. Razmenjivati, jednostavno i lako iskustva i energiju sa ljudima širom sveta za mene predstavlja jedno izuzetno iskustvo. S druge strane, postoje drugi delovi ljudskih potencijala koji su potpuno zanemareni i odumiru.
Socijalne mreže kakve su Facebook, Twitter i druge, otvorile su nove mogućnosti čije krajnje konsekvence nije jednostavno predvideti. Vi ističete da je veoma važno izbegavati laži i u komunikaciji, u procesu socijalne umetnosti  govoriti istinu o sebi. Kod socijalnih mreža, međutim, ljudi svoju lošu stranu ne prikazuju. Komunikacija u okviru ovih društvenih mreža odvija se po utvrđenoj, tipskoj agendi; u standardizovanom, dirigovanom i šablonizovanom maniru.
Kad je komunikacija u pitanju postoje, uprošćeno rečeno, dva tipa kontakta: bliski ljudski kontakt i virtuelni kontakt. Tehnologija predstavlja način da se realizuje mogućnost komunikacije na veliku daljinu i odmah, što ima svojih praktičnih prednosti, ali pogledajmo ovu situaciju fenomenološki: sedim sam u sobi, a ispred mene je kompjuter. Nalazim se u autističnoj situaciji u kojoj pričam sam sa sobom; moje misli su preko tastature pretočene u medijum jezika i čitava komunikacija je posredovana tehnologijom, bez bliskog kontakta sa drugim ljudskim bićem. Vremenom se ukazala potreba za osmišljavanjem međuljudskih odnosa, kako ne bismo automatski prihvatali ono što nam tehnologija nameće, prouzrokujući niz socijalnih problema. Ova oblast ljudske delatnosti postala je predmet izučavanja takozvane „socijalne umetnosti“, koja pokušava da uspostavi ravnotežu između svih raspoloživih načina da se uspostave socijalni kontakti – kako u porodici tako i van nje… U pitanju je nastavak evolucionog procesa čije tokove ne možemo unapred znati.

Da li je za veštinu komunikacije u novim uslovima, koje nam je tehnologija nametnula, potrebno imati poseban dar kako bismo prepoznali i izbegli opasnost potpunog otuđenja?
Komunikacija, bez obzira na to da li ste vrhunski umetnik ili menadžer u kulturi, gubi ljudsku supstancu i pretvara ljude u neku vrstu autističnih osoba. Tehnologija s druge strane prestaje da bude tek proteza, produžetak humanih potencijala, već postaje supstancijalni deo komunikacije…Trebalo bi se zapitati zbog čega ljudi gledaju u ekrane, kad mogu da gledaju kroz prozore? Nije li deo manipulacije i to što se najpoznatiji operativni sistem naziva prozor. Ovaj program zaista predstavlja prozor u svet, posredovan i omogućen tehnologijom. Zahvaljujući ovom prozoru ja mogu da komuniciram sa Japanom, Indijom, Latinskom Amerikom u isto vreme, ali život je tamo, iza naših prozora, na ljudskim licima koja nam govore mnogo više od onoga što možemo dobiti pred prozorom u virtuelnu stvarnost. Problem je u tome što se ljudi ne mogu uključiti ili isključiti kad nam dosade, u odnosu sa njima potrebno je mnogo više ulaganja od onog poteza na daljinskom za promenu kanala.
Socijalna umetnost pokušava da nam  osvesti ovaj proces, bez obzira na to da li je reč o odnosima unutar porodice i prijatelja ili se radi o poslovnim i slučajnim susretima. Trebalo bi imati na umu da je svaki oblik komunikacije umetnički čin. Ovaj proces možemo da zamislimo kao proces slikanja koji u sebi nosi problem sa kojim se umetnik susreće pristupivši praznom platnu. Uvek iznova čovek mora da postavi pitanje odakle početi, gde povući prvi potez…Rezultat je nepredvidljiv, ali jedinstven i neponovljiv. Socijalna umetnost ima zadatak da osvesti taj proces, kako ne bismo unapred osujetili mogućnost za kvalitetan ljudski susret.  Odnosi među ljudima grade se dugo i njihov kvalitet zavisi upravo od sposobnosti da se otkrije i sačuva neponovljivi kolorit u odnosu sa svakim pojedincem.

Vi ste od rane mladosti radili na telesnom razvoju koji je prema Štajnerovoj „Duhovnoj nauci“ jednako važan kao i duhovni napredak. Izabrali ste jednu od najtežih disciplina rock climbing i na samom vrhuncu odustali. Zbog čega?
Još kao dete sam počeo da se bavim penjanjem po stenama (rock climbe), pošto sam želeo da postanem alpinista. I bio sam zaista dobar penjač, pre 20 godina sam dostigao najviši nivo na svetu  u ovoj disciplini. Penjanje po stenama obavlja se na autentičnim stenama isključivo u prirodi i postoje projekti penjanja koje treba savlađivati nekoliko godina da bi ste se popeli na vrh bez padanja. Penjanjem sam se bavio deset godina, neprekidno, dok iznenada nisam shvatio da je ovaj sport postao reduktivan: nije mi ostavljao prostor za bilo šta drugo i suzio je moj život na taj jedan jedini projekat apsolutne koncentracije, neophodne da se popnete od podnožja do vrha. Dešavalo se da se nađem na 700 metara visine pred samim rešenjem zadatka i da ne uspem, potpuno svestan trenutka dekoncentracije koji me je koštao uspeha…U jednom takvom trenutku  u SAD shvatio sam da se bavim poslom koji predstavlja redukciju  života, a nikako pravi život.

Bio je to vrhunac vaše „materijalističke egzistencije“?
U pravu ste, rock climbing predstavlja crvenu liniju u mojoj biografiji. Kada se jednom nađete na 700 metara visine, vi ni u životu više ne možete da stagnirate – možete samo gore. U pitanju je bilo to što me materijalistički koncept života više nije ispunjavao, počeo sam da ga doživljavam kao redukciju moje ličnosti. U potrazi za duhovnom dimenzijom došao sam u kontakt sa Valdorf pedagogijom Rudolfa Štajnera i posvetio se proučavanju antropozofije na Univerzitetu u Švajcarskoj, nastavivši izučavanje ove materije na Studijama za socijalni rad Univerziteta u Berlinu.
Tokom poslednjih deset godina okrenuo sam se socijalnom radu sa ljudima sa posebnim potrebama. I tek kada sam počeo da radim sa njima kockice su se sklopile u mozaik. Rock climbing u materijalističkom svetu, a potom  rad na jednom posebnom duhovnom planu – kakav je rad sa ovim socijalno skrajnutim osobama – zatvorili su nekakav magični krug gde sam našao sebe i došao do sopstvenog metoda pristupa osobama kojima je u tom smislu potrebna pomoć.

Niste ostali ravnodušni prema događajima u Srbiji i otvoreno ste osudili metode koje je vaša zemlja primenila pre i tokom agresije 1999. godine. Šta vas vezuje za nas?
Osećao sam se veoma loše zbog svega toga što je Nemačka uradila Srbiji, posebno tokom ovih poslednjih godina i pogotovo zbog uloge Nemačke u bombardovanju 1999. godine. Tada je ona po treći put učestvovala u bombardovanju Beograda. Prvi put sam u Srbiju došao 1993. godine i od tada svake godine dolazim. Dodatna veza je svakako to što sam u Beogradu upoznao i svoju sadašnju suprugu koja se takođe profesionalno bavi umetnošću socijalne komunikacije i radi kao predavač u Pragu…Za Srbiju me profesionalno vezuje i to što sam  – kao kod penjanja po stenama – u jednom trenutku sebi postavio pitanje: šta u ovoj situaciji mogu da učinim i šta uopšte čovek kao individua može da učini?

U kojoj meri pojedinac može da utiče na politička i socijalna zbivanja u svetu?
Moje je mišljenje da čovek zapravo samo kao individua i može nešto da učini. Čovek kao pojedinac može i mora da bude odgovoran, a ne kao entitet nekakvog bezobalnog čovečanstva. Čovečanstvo je tek izgovor za neaktivnost i neodgovornost pojedinca. Svet se može promeniti samo ako pojedinac ne pristane na ulogu nemoćnog posmatrača i preuzme odgovornost za ono što se u njegovom okruženju događa. I ja sam u ovom slučaju tako postupio, smatrajući da je svako oklevanje i distanciranje neka vrsta saučesništva.

Antropozofija kao nauka donosi i rešenja za prevazilaženje krize upravo u ovom najmračnijem periodu čovečanstva. U Srbiji ovaj pokret ima dugu tradiciju, mada nije masovan, kao što nije masovno ni sve ono što ne obećava „iskupljenje“, ni lak put ka zvezdama. Da li je možda upravo ovde moguće održati plamen evropske duhovne tradicije?
Kada sam 1999. godine posle bombardovanja došao u Srbiju tragao sam za ljudima koji se bave antropozofijom i na svoje veliko iznenađenje otkrio da je ovde duh Getea i Štajnera jednako vitalan kao u Evropi koja se smatra kolevkom ove filozofije, što govori o jedinstvu čoveka i prirode i o njegovoj ravnopravnoj ulozi i odgovornosti u kreiranju svemira i sopstvenog života. U Evropi je sa globalizacijom nauke i kulture došlo do sistematskog gušenja ovog pokreta – od urušavanja sistema Valdorf obrazovanja do homeopatske medicine. Antropozofiju su proglasili anahronom upravo u trenutku kad je njeno učenje, recimo o značaju ekologije, postalo imperativ opstanka, ali pokretanje tih tema današnjoj Zapadnoj civilizaciji nije u interesu.
Vi ste možda baš zahvaljujući izloženosti sistematskom pritisku od strane „razvijenih“ zemalja Zapada razvili mehanizme samoodbrane, pa je u tom smislu i značaj ovog pokreta kod vas veoma ozbiljno shvaćen. Kad sam to shvatio počeo sam da razmišljam o tome da Evropu dovedem u Srbiju, od koje ima šta da se nauči, pa sam pristupio organizovanju međunarodnih susreta u Beogradu pod nazivom „Susreti“.  Uporedo, tokom svih tih godina socijalno-umetničkim pristupom upoznajem ljude koji postaju veoma važan deo mog života. Jedan od njih je Dejan Kozić iz institucije „Živimo zajedno“, sa kojim sam ove godine organizovao Kongres za osobe sa posebnim potrebama. Ovakav Kongres pokrenuo sam prvi put u Berlinu 1998. godine, za pet stotina osoba sa posebnim potrebama. Kongresi se po pravilu organizuju za profesionalce koji određuju i usaglašavaju svoja mišljenja, saznanja i istraživanja.
Drugi evropski kongres je održan u Dornahu u Švajcarskoj, 2001. godine (2. European Congress for people with special needs), treći u Pragu (2005), a četvrti u Hagu (2008). Na dva poslednja učestvovale su i osobe sa posebnim potrebama iz Srbije. Na ovim skupovima se godišnje okupi oko 700 osoba sa posebnim potrebama, iz Indije, SAD, Rusije… Zaključio sam da je internacionalizacija problema neophodna za njihovo rešavanje, pa sam počeo da putujem i organizujem ovakve kongrese po čitavom svetu.

U toku je proizvodnja „suvišnih“ ljudi. Tehnološki, civilizacijski i kulturološki stvara se situacija u kojoj ljudi pristaju na gubitak ljudskih prava, socijalne države i zaštite. Šta možemo da naučimo od socijalno disfunkcionalnih osoba na ovom „funkcionalnom“ balu pod maskama?
Ja sam radio sa svojom suprugom u instituciji koja se bavila ljudima sa posebnim potrebama tokom 16 godina. Sve ove ljude karakterišu veoma važne odlike: oni nikada ne stavljaju maske, nikada se ne pretvaraju, nemoguće je delovati na njih manipulativno i propagandno. Ako su ljuti oni će to i pokazati, ako su srećni mogu vas ljubiti čitav sat bez prestanka. Ovi ljudi su sačuvali ljudskost i humanost koju smo mi izgubili, a njihove potrebe su samo one stvarne: vole život i često su nezadovoljni svojom situacijom, ali nisu robovi artificijelnih potreba nametnutih od strane pi-ar menadžmenta. U njihovom svetu nema laži i pretvaranja – oni su ono što jesu.

Eugenika ulazi na velika vrata uz logističku podršku naučnika -kreatora GM organizama koji razaraju telo i dušu, što je na polju kulture spektakularno najavljivano (zlo)upotrebom ljudskog tela, živog i mrtvog koje je postalo materijal za razaranje i stvaranje. Da li se to ponovo prepoznaje fašizam na delu?
Dolazim iz zemlje u kojoj je pre 72 godine rođena ideja o uništenju svih ljudi sa bilo kakvim telesnim i  mentalnim nedostacima. Tada je i započeto sa realizacijom toga plana, čija je platforma zagovarala ubijanje ili sterilisanje ljudi koji su zbog svog genetskog nasleđa „teret za državu“. Do 1940. godine na hiljade Nemaca iz staračkih domova i institucija za mentalno obolele ubijeno je plinom.
Prošli smo dug put od eugenističke ideje o njihovom uništenju do deklaracije UN po kojoj osobe sa ovakvim potrebama imaju ista prava kao i mi…Da li će ovaj proces biti reverzibilan zavisi samo od nas, pa i svoj internacionalni angažman za zaštitu nemoćnih i otpisanih, među kojima su i socijalno diskriminisani, smatram doprinosom u ovoj borbi… Kao čovečanstvo našli smo se u specifičnoj situaciji, bez presedana u istoriji, i zato ne smemo dozvoliti da humanost kao mogućnost iščezne.

Čini se da istinska humanost nestaje uporedo sa povećanjem broja zakona koji nastoje sve da regulišu. Inkluzija je jedna od magičnih reči koja se u poslednje vreme rabi u Srbiji, pre svega u političke svrhe, kako bi se zamaglili pravi problemi u ovoj oblasti, naročito finansijske prirode.
Zakoni koji su zaštitili ljude sa posebnim potrebama rezultat su dugotrajne borbe za koju su zaslužni oni koji su svoj pogled na ove probleme dobili iznutra, u direktnom kontaktu sa ovim osobama, kao i zahvaljujući upornosti osoba sa invaliditetom koje su hrabro ušle u ovu borbu. Ali, zakoni sami po sebi – poput konvencije UN kojom su izjednačena prava jednih i drugih i promenjena definicija „normalnosti“ – predstavljaju samo preduslov za rešenje problema fizički zavisnih od pomoći drugih, kao što zakon o pravima čoveka ne obezbeđuje porciju pirinča za gladne.

U pravu ste kad upozoravate da „inkluzija“ ovim zakonima predviđena otvara veliki broj nerešenih pitanja – kako etičke prirode, tako i u vezi sa materijalnom podrškom, „dobrim namerama“ zakonodavca. Iz iskustva znam da je za kvalitetnu inkluziju potrebno dosta novca i dodatnog osoblja, što u vašem slučaju predstavlja veliki problem.
Briga za drugog, za njegovu egzistencijalnu situaciju, osećaj da smo deo čovečanstva i da patnje drugog čoveka ne bi smele da nas ostave ravnodušnim, od krucijalnog značaja je u situaciji u kojoj je čovek transformisan u koncept koji kreiraju potrebe multinacionalnih kompanija. Vrhunac odgovornog ponašanja kada su kompanije u pitanju predstavlja isplata odštete. I u tom smislu vaše iskustvo pokazuje da ljudi sa posebnim potrebama imaju svoju misiju!
Moja iskustva su veoma zanimljiva. Između ostalog, osnovali smo i jednu  instituciju za osobe sa specijalnim potrebama u malom selu u Nemačkoj. Selo je bilo u teškoj finansijskoj situaciji, bez novca, bez budućnosti. Oni koji su u njemu živeli odavali su se u velikoj meri alkoholizmu. Tokom deset godina postojanja i rada naše institucije ovo selo je doživelo suštinsku transformaciju, pri čemu su se ključne promene u ljudima desile zahvaljujući kontaktu sa osobama sa invaliditetom. Kod većine stanovnika se povratio osećaj samopoštovanja i ljudi su otkrili smisao života kroz zadovoljstvo angažovanja za druge.
Meštani su počeli da učestvuju u uređenju prostora i pomagali su nam na sve moguće načine; čak je i crkveni život dobio nov impuls i zamah. Organizovali smo festivale u koje smo uključili i stanovnike iz okolnih sela. Bilo je to veoma značajno iskustvo: osobe sa specijalnim potrebama podigle su opšti nivo svesti i stvorile jedinstvenu duhovnu atmosferu u kojoj je mogla da se razvija „umetnost svesti“ koja se bitno razlikuje od pojma „intelektualnost“, na čemu je insistirao i R. Štajner.

Da li se evropske institucije i naučna javnost kreću u pravcu unapređivanja odnosa prema licima sa specijalnim potrebama?
Nedavno sam napustio instituciju u kojoj sam radio tokom poslednjih šesnaest godina, gde sam tokom poslednjih jedanaest godina bio direktor. Reč je o državnoj instituciji u Berlinu čiji je rad finansiran iz budžetskih sredstava. Napustio sam ovaj posao, iako mi je garantovao pristojan život i sigurnost, zato što je došlo do razilaženja u percepciji pristupa osobama sa posebnim potrebama, koji se ne može i ne sme u potpunosti pokriti zakonskim regulativama jer guše originalnost, inventivnost, kreativnost i slobodu. Obrazovan na „Filozofiji slobode“ na tako nešto nisam mogao da pristanem. Po novim propisima, zakonima, regulativama, podzakonskim aktima… kao direktor više nisam imao u svojoj nadležnosti kontakte i direktan rad sa ljudima, već se moja aktivnost iscrpljivala i okončavala pred kompjuterom. Percepcija i imaginacija o onome šta je ljudsko biće, šta je individualnost, neophodnost da se svakom pojedinačnom slučaju pristupi kao jedinstvenom, nestajali su uporedo sa regulativom.

Govorite o menadžmentu percepcije?
Upravo tako. Čitava promena bila je u suprotnosti sa Valdorf pedagogijom koja je nastala početkom prošlog veka iz potrebe da se u obavezno obrazovanje unese element kreativnosti, ne bi li se oslobodilo od bilo kakvih dogmi – kako onih koje je u to vreme nametala crkva, tako i onih sa elementima ideologije. Štajner je svoj školski program namenjen u početku za predškolski uzrast gradio na saznanjima iz antropozofije (nauke koja čoveku daje ravnopravnu ulogu u kosmičkom poretku stvari), njen cilj je kreativno obrazovanje pojedinca kako bi postao svesniji i slobodniji član zajednice živih bića. Ni tada, a ni danas sloboda nije poželjan princip, pa ne čudi što je u Nemačkoj sve veći broj ljudi nezadovoljan klasičnim obrazovanjem i klasičnim sistemskim rešenjima jer onemogućavaju čoveka da sačuva svoje vitalne kapacitete, svodeći ga na neku vrstu programiranog softvera…Pitanja šta je duša, kako ohrabriti individualnost, u čemu je suština ljudskog bića, kako primeniti kreativan proces rada na ljude sa posebnim potrebama i one druge, postavljaju se iz raznih specijalizovanih centara i specijalizovane „stručnjake“ udaljavaju jedne od drugih, umesto da se desi susret u jednoj tački koja bi onemogućila svođenje čoveka na objekat koji primenjuje i na koga se primenjuje sve veći broj propisa.

Kome je ovakvo obrazovanje dostupno danas?
Nažalost, Štajnerova početna ideja da se svoj deci omogući ovakav pristup obrazovanju i da se priđe obučavanju nastavnog kadra koji bi ta znanja na adekvatan način mogao da prenese pretvorila se – usled komercijalizacije i „racionalizacije“ – u svoju suprotnost, pa je ovakav sistem obrazovanja postao dostupan samo bogatim Nemcima upoznatih sa pogubnim posledicama standardnog kibernetskog koncepta obrazovanja…Sistem klasičnog obrazovanja u Nemačkoj se uveliko urušava, pa je došlo do toga da  87odsto učenika i studenata nema kapacitet da percipira drugu osobu na pravi način, ni da razume postupke drugih.

Zanimljivo je da ste vi optimista u pogledu budućnosti ljudskog roda. Verujete da su čovekovi potencijali, njegova svest, misaoni kapaciteti i sposobnost intuitivnog znanja iznad koruptivnih i destruktivnih kapaciteta neoliberalne pošasti, koja je tehnologiju i artificijelnost ultimativno suprotstavila prirodi?
Da, ja sam optimista. Već se sada uviđaju tendencije koje to nesumnjivo potvrđuju. Ja sam napustio instituciju koja mi je obezbeđivala lukrativni život, napustio sam ono što se naziva „dobar posao“  i krenuo u susret neizvesnosti za koju sam ubeđen da će biti zanimljivija od kancelarijskog papira i kompjuterskog ekrana. I svakako od gubitka slobode i kreativnosti, za šta  je trebalo da budem tako dobro plaćen.
Sistem je metastazirao u fazi u kojoj individualnost redukuje na softver – program u kojem čovek ne poseduje više sposobnost logičnog mišljenja, sagledavanja sopstvenih kreativnih potencijala, kao ni budućnost. Jednostavno ostaje bez budućnosti: biće zamenjen softverom koji u datom poretku više odgovara novim konfiguracijama. Dakle, to više nije svet gde se ljudska bića  kao takva mogu realizovati. Uništenje individualnosti je prva stvar kojoj se moramo odupreti, jer samo individua može promeniti svet. I ceo sistem sa svojim medijima, obrazovanjem i svakodnevnom propagandom nas ubeđuje u suprotno: da pojedinac ne može ništa, da je bespomoćan. Nasuprot tome, ubeđuju nas da je sistem svemoćan i da je sasvim prirodan proces u kojem su nas pretvorili u robove, žele da poseduju naše duše i da nas konstantno nadziru. Možete služiti, ali samo u meri u kojoj ste korisni u smislu profita. Zauzvrat dobićete malo i nedovoljno za vaš opstanak, ali i time morate da budete zadovoljni – jer ima toliko drugih koji nemaju ni toliko. U osnovi svi ste bezvredni – poručuje nam moć koja je stvorila sistem. Vi ste nepotrebni, vi ste suvišni! To može da prihvati samo osoba koja nije razvila kreativne kapacitete, ni  svoju individualnost u meri da posumnja da je to tako. A ta laž je danas postala opšte mesto.

Dakle, vi niste pristali na tu laž i vaš život se sada realizuje kao eksperiment koji može da pokaže da li ste u pravu.
Da, ja živim jedan takav eksperiment. Već pet godina dokazujem da sam u pravu i da su promene moguće samo ako ste istinski slobodni od sistema koji vas formatizuje, unificira, lišava slobode. Da bi sistem u tome uspeo, kao što vidimo, neophodno je da nas potpuno represira zakonima i regulativama(meni ovo zvuči suvišno: sve mora da bude propisano i regulisano). Kazne za prekršaje zakona i propisa, od kojih su mnogi glupi i besmisleni, sve su veće. Ustanovljava se institucija plaćenog doušništva. Kafka je tako video pakao.

Šta mislite o Evropskoj uniji i njenoj budućnosti?
Evropska unija počiva na birokratiji koje je sve više i više, na beskrajnim ograničenjima i zabranama, kontroli većine ljudi i na pogoršanju opštih perspektiva za život. Normalan ljudski život nije poboljšan ovakvim vidom globalizacije.

Kakav je odnos Nemaca prema Evropskoj uniji?
Ekonomska situacija i uslovi života za prosečnog Nemca se iz dana u dan pogoršavaju, tako da je sve više onih koji postavljaju pitanje o smislu ovog ujedinjenja. Svakako se smisao može naći u proklamovanom idealu multikulturalnosti i zajednici u kojoj više neće biti ratova, ali kako vidimo tako nešto se ne realizuje. Ono što je na delu je pogoršavanje uslova života prosečnog čoveka, sve više ograničenja i zakona, sve manje istinske kreativnosti i rešenja na osnovu kojih bi mogli da sa dovoljno optimizma gledamo na dane koji dolaze. Izuzev ako ne krenemo u susret slobodi.