Sirotinja pred evropskim bedemima

Piše Miroslav Stojanović

Evropljani grozničavo pokušavaju da odbrane svoju tvrđavu „blagostanja, demokratije i slobode“ pred talasom afričkih izbeglica (koje se iskrcavaju na obale Italije), čijem su učešću u tamošnjim prevratima i „revolucijama“ juče srčano aplaudirali

Evropljani su u šoku. Još se nisu stišali euforični izlivi zadovoljstva zbog uspešnih prevrata u Tunisu i Egiptu i snažnih potresa širom arapskog sveta, čiji ishod je još neizvestan, a (ne)očekivani ceh stiže za naplatu: talas afričkih izbeglica hrli, bukvalno davljenički, u trošnim lađama, u krajnje riskantnoj avanturi, ka prostoru „blagostanja, slobode i demokratije“ koji se takođe grozničavo pretvara u tvrđavu, uspaničeno pokušavajući da zatvori sve kapije i prolaze pred najezdom nepoželjne sirotinje.
Uzalud usamljeni glasovi i opomene da nije u redu u isto vreme „aplaudirati revolucijama“, a okretati leđa njihovim posledicama. Cinizam i dvoličnost visoke politike i pragmatičnih interesa čine svoje.
Nemačka kancelarka Angela Merkel poručuje očajnicima iz čamaca da su nepoželjni. Cilj njene vlade je da se stvori rešavanje problema u njihovim zemljama, otvaranje perspektive i stvaranje šansi da ostanu u sopstvenom zavičaju.

PAKTIRANJE S DESPOTIJAMA
Lakše reći, nego učiniti, primećuje na to „Špigl“ uz konstataciju da „otvaranje perspektive i davanje šansi“ iziskuje vreme, a arapska sirotinja traži spas odmah, bez odlaganja.
Da bi obuzdali moguću „afričku najezdu“ – u jednom času, pred takvom opasnošću, pravljeni su čak planovi da se u pomoć pozove NATO! – evropski lideri su „paktirali“ s tamošnjim despotijama i problematičnim liderima koje sada usključale i gnevne mase proteruju i svrgavaju s tronova: ljudska prava su bivala, konstatuje „Špigl“ sporedna stvar kad se radilo o zaštiti „evropskih bedema“.
Sada se prva na udaru, i na isturenom frontu, našla Italija. Njeno majušno ostrvo Lampeduza, na samo stotinak kilometara od afričke obale, bukvalno je okupirano: na njemu je u ovom času više izbeglica iz Tunisa, nego domaćeg življa.
Vlasti su proglasile vanredno stanje, a zvanični Rim jetko i s gorčinom saopštava da su ga Evropljani, u kroćenju haosa na njihovim južnim granicama i pred mogućom humanitarnom katastrofom, ostavili na cedilu.
Italijanski ministar unutrašnjih poslova Roberto Maroni, predstavnik desničarske stranke „Liga severa“ u Berluskonijevoj vladi, koji nikad nije ispoljavao prevelike simpatije prema strancima, pokušava da prene Evropljane jakim rečima i alarmantnim predskazanjima o iseljeničkoj   „eksploziji severnoafričkih država“.
Spominje se, u tom kontekstu, podatak da je prema jednom istraživanju obavljenom još 2006. godine u Tunisu, znatno pre sadašnjih potresa i erupcije gneva, dve trećine građana ove zemlje, onih najvitalnijih, između osamnaest i četrdeset godina, želelo, kad bi im se ukazala prilika, da pobegne preko granice.
Prelazna vlada u Tunisu je, inače, energično odbila ponudu Rima da pošalje sopstvenu policiju kako bi tamo, na afričkoj obali, zatvorila prolaze i sprečila ukrcavanje izbeglica.

ARGUMENT „DABLIN 2“
Šta učiniti s izbeglicama sa Lampeduze? Pokušavajući da spreči katastrofu, italijanske vlasti su jedan deo njih prebacili na Siciliju, ali ne bi da sav teret padne na njihova pleća, tvrdeći da je ovo ne samo njihov nego i „evropski problem“.
Iz Brisela poručuju kako su spremni da pruže logističku i finansijsku pomoć Italijanima preko Evropskog ureda za obezbeđenje granica, ali da je konačna sudbina afričkih izbeglica u isključivoj nadležnosti italijanskih vlasti. Pozivaju se pri tom na propis „Dablin 2“, koji su prihvatile i potpisale sve članice Evropske unije, a on predviđa da se zahtevi izbeglica za dobijanje prava na azil postavljaju, i rešavaju, u zemlji – članici na čije tle su najpre kročili.
S tim argumentom se barata i u polemici koja je planula u samoj Nemačkoj, između onih koji smatraju da bi ova zemlja neizostavno trebalo da prihvati jedan broj afričkih izbeglica („reč je o zajedničkoj, evropskoj odgovornosti“, primećuje poslanik u Evropskom parlamentu, član vladajuće liberalne partije Aleksander Alvaro) i onih u većini, iz tabora konzervativaca, koji se tome energično protive. Imaju previše, kažu, nevolja s neželjenim došljacima s evropskog juga, pri čemu se kao najveći problem spominju pristigli iz Srbije i Makedonije.
To je očigledno postao evropski problem koji bi lako mogao da se obije o glavu našim građanima: iz Brisela, naime, stižu upozorenja da bi njihov beli šengen lako mogao da opet pocrni. O ovom problemu i mogućem ukidanju bezviznog režima raspravljaće, na inicijativu Holandije i Francuske, kako se čuje, ministri unutrašnjih poslova i pravde na redovnom sastanku 24. februara, ali se ne predviđa donošenje konačne odluke. Ona bi, po najgorem scenariju, mogla da padne tek u junu.
Alarm su najpre uključili Belgijanci, upozoravajući na „pogubne posledice vizne liberalizacije“. Ovu zemlju je zapljusnuo neočekivano veliki broj azilanata iz Srbije i Makedonije. Uglavnom Albanaca i Roma.
Prema podacima statističkog ureda „Eurostat“ o „naglom porastu broja zahteva za azil iz Srbije i Makedonije“, broj azilanata je u trećem kvartalu prošle godine skočio za 173 odsto u odnosu na prethodni kvartal. U prvom kvartalu 2010. godine bilo je 3.265 zahteva za azil koji su podneli građani Srbije. Taj broj je od aprila do juna smanjen na 1.685, da bi, neočekivano, u trećem kvartalu skočio na 4.590.

EFEKAT SARACIN
Odlukom o ukidanju viza balkanskim državama (Srbiji, Makedoniji, pa Crnoj Gori, i Bosni i Hercegovini) predviđeno je da će njena primena biti „podvrgnuta kontroli“. To će učiniti evropski inspektori u narednih mesec dana, a od njihovog izveštaja, koji bi bio predočen nadležnim ministrima EU najkasnije u junu, zavisiće da li će građani Srbije opet stajati u redovima pred stranim ambasadama ili ne.
Političari kojima su usta puna visokih principa, među njima je i onaj o slobodi putovanja, brzo i lako pokažu drugo lice kad ta sloboda dotakne, nepovoljno, njihove nacionalne interese. Tada lako padaju  verbalna zaklinjanja s kojima se, olako i pompezno, baratalo i mahalo kao svetinjama, poput one o multikulturalnom, multietničkom i multikonfesionalnom evropskom svetu.
Bila je to velika „levičarska zabluda“, saopštavaju sada konzervativni evropski  lideri Angela Merkel i njen britanski kolega Dejvid Kameron.
Živeli smo predugo u uverenju, kaže Merkelova, da će gastarbajteri (koje, inače, u zemlju nisu mamili i dovlačili levičari, nego kapitalisti) ostati neko vreme i otići. Nije se to dogodilo. Ostali su, bez velike želje da nauče jezik i da se integrišu, živeći u paralelnim svetovima, saopštavajući resko: onaj ko ne zna nemački, nema šta da traži u ovoj zemlji.
Ta njena izjava i kategoričnost kancelarke koja obično nije sklona (pre)jakim rečima, iznenadila je mnoge u svetu, iako je, pre svega, bila izrečena za „domaću upotrebu“. „Efekat Saracin“ činio je svoje. Reč je o knjizi socijaldemokratskog političara Tila Saracina (o njoj je „Pečat“ svojevremeno obavestio čitaoce) koja je izazvala snažan politički potres koji se još ne stišava, tezama poput one da će muslimani „demografskom bombom“ (natalitetom) osvojiti Nemačku, kao što su to Albanci učinili s Kosovom i da bi, za nekoliko decenija, lako mogli da budu manjina u sopstvenoj zemlji.
Saracinova knjiga o mogućem „sumraku Nemačke“ mesecima drži vrh liste bestselera i beleži nezapamćenu prođu. Njen sadžaj je dodatno naelektrisao javnost i podstakao strah od „ugroženosti“, pre svega od radikalnog islama. Istraživači javnog mnjenja su saopštili da bi za eventualnu  „Saracinovu stranku“, glasao (bar) svaki peti Nemac!

INTERNACIONALA ULTRAKONZERVATIVACA
Bilo je to, očigledno, alarmantno upozorenje velikim, etabliranim partijama. Iako sam Saracin nema nameru da osniva stranku, niti da napušta Socijaldemokratsku partiju, ako ga zbog „provokativnih teza“, kako su mu zapretili, ne isteraju, očigledno je dao za to „šlagvort“ drugima.
U Berlinu je nedavno osnovana, na njegovoj „platformi“, stranka zvučnog naziva („Sloboda“) na čijem čelu se našao doskorašnji član i funkcioner nižeg ranga, Merkelove Hrišćansko demokratske unije (CDU) Rene Štadkevic. Stranka novog „lidera“, čoveka koji je 1989. godine pobegao iz Istočne Nemačke preko Mađarske na Zapad, broji za sada oko šest hiljada članova, ali su njegove ambicije očigledno velike: računa da će parolama poput one da će, ako se nešto demografski radikalno ne preduzme, „Alžir lako biti u Berlinu“, da je islam „osvajačka religija“ (iščitao je, kaže, Kuran i utvrdio da se dvesta puta u njemu govori o smrti drugovernika), strogo, rigorozno kontrolisanom useljavanju, zabrani podizanja džamija, kritičnosti prema EU i uvođenju referenduma kao izraza „neposredne demokratije“, pogoditi u nerv „većinsko raspoloženje građana“ i već u prvom pokušaju uskočiti u parlament.
Njemu su uzori ultrakonzervativci koji su već postali odlučujuća politička snaga u Belgiji, Holandiji (s „junakom antiislamskog pokreta“ Gertom Vildersom) i Švedskoj, a u kontekst ideje o stvaranju njihove „internacionale“, s naglašenim zadovoljstvom ističe da je na izboru za šefa stranke Štadkevicu lično čestitala Sara Palin, bivša kandidatkinja za potpredsednika republike na listi Republikanske stranke.

TRAG „SRPSKE RUKE“ U „EGIPATSKOJ REVOLUCIJI“
Konzervativci su uvek strahovali od formiranja političke stranke desno od njih, iako su svi dosadašnji pokušaji da se na tom spektru „ustoliči“ iole respektabilna i opasna politička snaga bivali neuspešni.
U analizi pozadine i uspešnom odvijanja „egipatske revolucije“, najuticajniji nemački dnevnik „Frankfurter algemajne cajtung“ otkriva i trag „srpske ruke“. Veliku, ako ne i presudnu ulogu u egipatskoj drami, koja je dovela do svrgavanja Hosnija Mubaraka, igrali su, navodno, „savetnici“ iz Tunisa i, posebno, Srbije.
Mladi, školovani i gnevni Egipćani su pozvali u pomoć beogradske „Otporaše“ koji su im velikodušnu ustupili svoj „recept“, svojevremeno spravljen u američkoj režiji. Jedna od organizacija koja je aktivno učestvovala u „uličnom ratu s policijom“ (koristeći, po uputstvu „Otporaša“, sirće i crni luk za neutralisanje suzavca), uzela je za svoj amblem „Otporovu“ stisnutu pesnicu.