Široko polje nerazumevanja

Piše Milovan Danojlić

Naše viševekovno iskustvo robovanja, obnovljeno pod okupacijama i diktaturama 20. veka, loša je osnova samopoštovanja. Od izjalovljenih nada i pogrešnih očekivanja naš je svet zapao u pometnju; razoružan i zbunjen, i dalje očekuje spasenje pod svakojakim nerazumnim pogodbama

Osim brojnih vidljivih prepreka na trnovitom putu prema Evropskoj uniji postoje i neke važne, a nevidljive teškoće. One su civilizacijske prirode i olako se prenebregavaju. Istorijska iskustva koja određuju pogled na svet kod Zapadnjaka i Balkanaca veoma se razlikuju. Naš, zabačeni deo kontinenta vekovima se očajnički borio za slobodu i elementarno ljudsko dostojanstvo, dok je Zapad, i kad je pokoravao zemlje i narode, i kad im je donosio slobodu, nastupao kao osvajač. U nametanju demokratije i kodeksa ljudskih prava Zapad se i danas ponaša imperijalistički. Podela uloga je nepromenljiva: na jednoj strani samouvereni gospodari sveta u jagnjećoj koži neokolonijalizma, a na drugoj rajetinski sindrom pokoravanja ublažavan prkosnim pojedinačnim ispadima…

*
Naše viševekovno iskustvo robovanja, obnovljeno pod okupacijama i diktaturama 20. veka, loša je osnova samopoštovanja. Od izjalovljenih nada i pogrešnih očekivanja naš je svet zapao u pometnju; razoružan i zbunjen, i dalje očekuje spasenje pod svakojakim nerazumnim pogodbama. Nekad je računao sa Francuskom; danas jedni pogleduju prema Rusiji, drugi prema Evropskoj uniji. Neprijatelje naših neprijatelja ubrajamo u prijatelje i saveznike, što je detinjasta računica. A lepotica nastanjena u Briselu ponaša se kao klasična faćkalica: obećava ono što ne želi dati, daje što mora, raznim uslovljavanjima odlaže čas istine, i drži nas na oku jedino zato da joj se ne otmemo ispod kontrole.

*
Ekonomsko, medijsko, pravno i vojno nasilje, koje trpimo počev od devedesetih, još uvek nam nije dovoljno da bismo došli sebi. U moćnike se veruje i kad nas njihovi potezi užasavaju. Bombardovanje iz 1999. godine je deo građanske inteligencije doživeo kao strogu roditeljsku kaznu, što upućuje na neke nevesele istorijske analogije. Ko hoće da upozna psihologiju saradnje sa tiranima u bližoj i daljoj prošlosti, neka se pozabavi logikom i kazuistikom onih koji predlažu prihvatanje svršenog čina na Kosovu. Da su se naši preci držali realpolitičke filozofije mi bismo i danas živeli pod Turcima. Dakako, mirenje sa zlom je, na kratke staze, probitačnije od junaštva. Postoji, međutim, i onaj iracionalni činilac, zvan dostojanstvo čoveka-pojedinca i zajednice kojoj pripada. Da nije tog činioca, pitanje bi bilo tehnički lakše i suštinski beznadežnije.

*
Dugo pripremana vojnim i propagandnim sredstvima otmica Kosova je izvedena na brzu brzinu, kako se već vrše slični pljačkaški poduhvati. Nasilnici razumeju jedino jezik sile, a mi smo ih dočekali nemoćni u svakom pogledu, oslabljeni spolja i iznutra. Što je bilo bilo je, sad je važno pribrati se i ne praviti nikakve ustupke. Napor novih okupatora da nam isteraju istorijsko pamćenje iz glave, upozorava na njegovu izuzetnu važnost za naš opstanak. Ko poriče prošlost, odriče se budućnosti. Zagovornici Realpolitike boluju od kokošjeg slepila; oni ne vide da je sadašnje rešenje bahata improvizacija silnika. Svaka sila je za veka.

*
Od bombardovanja zagluhnu uši, oslabi moć suđenja, otkaže čulo snalaženja. Prošli smo kroz dve vrste vazdušnih napada: rakete su rušile državne zgrade i mostove, dok su propagandne laži ubijale pamet. Zaostale bombe verbalnog nasilja i dalje se povremeno oglašavaju. Videh, nedavno, na „Trećem kanalu“ Francuske televizije, arhivski snimak koji, po rečima komentatora, prikazuje kolone Albanaca kako „beže ispred srpske policije koja sprovodi etničko čišćenje“. Za razliku od srpskih policajaca koji se ne vide, avioni NATO-pakta su još kako vidljivi, ali se ne dovode u vezu sa bežanijom nesrećnih ljudi. Zamenjen je red uzroka i posledica, ispremetani vremenski tokovi. I istinite slike, kad se dobro nameste i prikladno usmere, mogu biti u službi laži, te razorne vanživotne antimaterije.

*
Direktor poznatog pariskog nedeljnika izjavljuje da je 85 posto vesti o srpskim zločinima na Kosovu izmišljeno. U jeku slavnog rata (devetnaestorica protiv jednog!) Toni Bler je osnovao posebnu ćeliju za plasiranje izmišljenih optužbi protiv Srbije, u tradiciji Orvelovog Ministarstva laži. Mi smo se tešili nadom da će istina pobediti. I pobeđuje, ali prekasno. Režis Debre, saborac Če Gevare iz Bolivije, objavio je obimnu reportažu sa Kosova gde, uzgred, saopštava kako je ručao u jednoj šiptarskoj piceriji. Ceo slobodoumni Pariz se digao protiv Debrea. Na porobljenom Kosovu nije smela postojati nikakva šiptarska radnja koja normalno radi! Iz Pariza su to bolje znali od Debrea, koji je bio na licu mesta. Dan-dva kasnije novi filozofi su, na prvoj strani „Monda“, objavili proglas pod naslovom „Zbogom, Debre!“ Ostracizam je i danas na snazi.

*
Laž su progutali i neki među nama da bi, sa malim teškoćama varenja, postali glasnogovornici agresora na zgarištima zaostalim iza rata. Ne, nismo bez grehova, rat je prljava radnja, pa ipak, mračna je sprdačina da oni koji su potamanili čitave narode severne i južne Amerike, krvožedni konkvistadori tamo, pronalazači gasnih komora ovamo, drže vakele protiv etničkog čišćenja zemlji u kojoj gotovo trećinu stanovništva čine pripadnici nacionalnih manjina. I tu, ponovo, dotičemo jednu od tačaka trajnog nerazumevanja. Naša tradicija je u gutanju nepravdi i u povremenim izlivima besa, a njihova u osvajanju i gospodarenju.

*
Izgubili smo samopouzdanje. Valjda smo ga nekada imali previše, pa smo ostali i bez onog nužnog za samoodržanje. Propala su nam dva velika projekta  moderne istorije: zajednička država Južnih Slovena, i pokušaj izgradnje pravednijeg društva. Previše se stidimo tih neuspeha. Ima poraza koji su časniji od izvikanih pobeda. Ovo što je ostalo od bivše države – pola tuceta vazalnih republičica – deluje prilično obeshrabrujuće. Širom smo otvorili vrata svetskim lešinarima. Među pomiriteljima zavađenih južnoslovenskih plemena našli su se čak i Turci, i Nemci, kao dobri poznavaoci terena. A glavni meštar sviju hulja jedini zna zašto je sve ovo zakuvao, i šta je dobio.

*
U toj, od dela Međunarodne zajednice priznatoj balkanskoj državici, živi narod koga su njegovi mentori dugo nazivali po srpskom imenu jedne ptice (kos-merula). Kosovari su uglavnom muslimani okruženi brojnim hrišćanskim manastirima, crkvama i crkvištima, i ne boje se prokletstva koje im blizina takvih svetinja može doneti. Sadašnji zaštitnici Kosovara, udaljeni hiljadama kilometara, o njihovoj istoriji gotovo ništa ne znaju i ne žele da znaju, dok su učenjaci zemlje od koje su se odvojili o njima pisali s razumevanjem i poštovanjem koje komšijama ukazuju dobre komšije.

*
I tu, ponovo, uočavamo nerazumevanje koje je teško otkloniti. Naša iskustva sa Islamom razlikuju se od iskustava imperijalnih sila. One su kolonizovale muslimanske narode, dok smo mi vekovima bili kolonija najjače muslimanske zemlje. Zapadnjaci i danas, od Kazablanke do Bagdada i Karačija, nastupaju kao samosvesni gospodari, dok mi na njihove ratove u Aziji gledamo očima nekadašnje raje. Nije prošlo ni vek i po otkako su knezu Mihailu uručeni ključevi beogradske tvrđave. Oslobodili smo se jarma, ne i zlih uspomena. A opet, i pored razumljivih opterećenja, mi slovenske Muslimane bolje poznajemo i više uvažavamo nego kolonizatori dojučerašnje podanike iz Magreba. Mi smo sa muslimanskom sirotinjom u krvnom srodstvu; age i begovi su, i njima i nama, došli s one strane Atlantske bare.

*
Pitaju me, ponekad, da li Islam ugrožava Evropu. Ne umem da mislim u tim, geostrateškim kategorijama. U meri u kojoj je konzervativan, Islam ponajpre ugrožava samog sebe. Ono što sam, živeći trideset godina na Zapadu, zapazio, svodi se na uviđanje da su doseljenici iz Severne Afrike, ovde, građani drugog reda. To je dovoljno da u meni probudi osećanje solidarnosti. Formalno, oni imaju sva građanska prava; u suštini, ta dekorativna dosetka samo učvršćuje njihov podređeni položaj. Sve je na prvi pogled u redu, a ništa nije kako treba. Nezadovoljnicima ostaje da neguju prkosni verski identitet.

*
Razumem ih.

3 коментара

  1. Avatar
    Љубомор

    Алал вера, но има ли кога
    да те изречене истине дотера
    до памети нашег умишљеног “бога”,
    те престане народ да заварава.

  2. Avatar

    Дивно пишете Миловане,
    Уживам да читам ваше чланке. Ваши ставови су ми блиски. Моје питање је зашто све не пишемо ћирилицу?

  3. Avatar

    А ја што ћу, али са киме ћу?
    Мало руках, малена и снага,
    једна сламка међу вихорове,
    сирак тужни без нигђе никога…
    Моје племе сном мртвијем спава,
    суза моја нема родитеља,
    нада мном је небо затворено,
    не прима ми ни плача ни молитве;
    у ад ми се свијет претворио,
    а сви људи паклени духови.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *