Почетна / Спорт / Sedam izgubljenih fudbalskih finala

Sedam izgubljenih fudbalskih finala

Piše Marko Marković

Ostaju kao najuzvišeniji dometi našeg fudbala: zlatna medalja sa OI u Rimu 1960. godine i trijumfi Crvene zvezde u Kupu šampiona 1991. godine, kao i na Svetskom kupu, iste godine

Od 1955. godine kada je prvi put jedan naš klub startovao u zvaničnoj međunarodnoj konkurenciji (Partizan u Kupu šampiona), pa sve do Lige šampiona, sada, u takmičarskoj 2010/2011 nije bilo takvog kraha, da se izgubi svih šest mečeva. Ujedno, ako ne računamo gol Klea iz penala, protiv Arsenala „crno-beli“ su za 540 minuta samo jednom savladali protivničkog čuvara mreže!?
Takav krah peče, ali ako se vratimo u istoriju našeg najpopularnijeg sporta – doživljavali smo i teže trenutke.
Da reprezentacija ili timovi, svejedno, stignu do same završnice – finala, a onda ne do počasnog trona!?
Dva puta smo se našli nadomak titule prvaka Evrope.
Fudbaleri Jugoslavije, 1962. godine u Parizu igrali su u finalu Kupa nacija (sada je to zvanični Šampionat kontinenta). Odmerili smo snage sa Sovjetskim Savezom. Izgubljen je susret sa 1:2.
Na korak do osvajanja trofeja našli su se:
VIDINIĆ – DURKOVIĆ, JUSUFI – ŽANETIĆ, MILADINOVIĆ, PERIŠIĆ – ŠEKULARAC, MATUŠ, JERKOVIĆ, GALIĆ, KOSTIĆ.
Osam godina kasnije, u istom takmičenju, ponovila se neprijatna priča. Imali smo snažnu ekipu koja je u polufinalu eliminisala zvaničnog prvaka sveta Englesku.
Na putu ka tituli isprečila nam se Italija. Pošto je prvi susret završen nerešeno 1:1, po propozicijama – igrala se nova utakmica. Savladani smo u tom finalu na Olimpijskom stadionu sa 0:2.
Selektor Rajko Mitić izveo je Azurima na megdan, tada najjači sastav:
PANTELIĆ – FAZLAGIĆ, DAMJANOVIĆ – PAVLOVIĆ, PAUNOVIĆ, HOLCER – PETKOVIĆ, TRIVIĆ, MUSEMIĆ, KOSTIĆ, DŽAJIĆ.
Ova priča s izgubljenim finalnim okršajima na najvećim takmičenjima, nastavlja se sa tri uzastopna finala na Olimpijskim igrama.
Dogurali smo do završnih duela i tu padali!
U Londonu 1948. godine na prvom zvaničnom nadmetanju posle Drugog svetskog rata malo je nedostajalo da slavimo.
U završnom susretu poraženi smo od Švedske 1:3.
Kormilari izabranog tima bili su Milorad Arsenijević i Aleksandar Tirnanić.
Oni su na toj utakmici ukazali poverenje najboljim igračima tog vremena:
LOVRIĆ – BROZOVIĆ, STANKOVIĆ – ČAJKOVSKI, JOVANOVIĆ, ATANACKOVIĆ – CIMERMANČIĆ, MITIĆ, BOBEK, ŽELjKO ČAJKOVSKI, VUKAS.
U narednom periodu nastupili smo na Šampionatu sveta u Brazilu i uspeh je bila sama činjenica da smo se domogli tog prava kroz kvalifikacije.
Istovremeno, stvaran je moćan sastav, pa se tako „RODIO“ čuveni Olimpijski tim. Mnogi smatraju najjača reprezentacija svih vremena.
U Finskoj na OI izgubili smo odlučujući meč protiv Mađara – 0:2.
Tročlana komisija: Tirnanić, Lemešić, Arsenijević, ukazala je poverenje standardnoj jedanaestorici:
BEARA – STANKOVIĆ, CRNKOVIĆ – ČAJKOVSKI, HORVAT, BOŠKOV – OGNJANOV, MITIĆ, VUKAS, BOBEK, ZEBEC.
Treća, nije uvek sreća!
Posle Londona i glavnog grada Finske, u dalekoj Australiji 1956. godine opet nismo mogli da se domognemo zlatnog odličja. A tako malo je nedostajalo da se ostvari taj uzvišeni cilj!
Bolji od nas bili su fudbaleri Sovjetskog Saveza – 0:1.
Utakmicu je pratilo oko 120 hiljada gledalaca.
Aleksandar Tirnanić se odlučio za sastav:
RADENKOVIĆ – KOŠČAK, RADOVIĆ – ŠANTEK, SPAJIĆ, KRSTIĆ – ŠEKULARAC, ANTIĆ, PAPEC, VESELINOVIĆ, MUJIĆ.
„ZA DLAKU“ su nam izmakla i dva klupska trofeja.
U Ligi šampiona, za 1965/66 sezonu Partizan je imao sjajan tim! Eliminisani su: NANT, VERDER, SPARTA (Prag), MANČESTER JUNAJTED i onda u finalu u Briselu rival je bio REAL.
Španci su uzeli pehar, a ostao je utisak da je baš u tom periodu po snazi i kvalitetu naš klub bio najjači u Evropi!
Neke druge okolnosti, manje vezane za sam teren, odlučile su ishod meča – 1:2.
Trener Abdulag Gegić nije imao šta da razmišlja o ekipi. Znalo se ko zauzima koje mesto. Izostao je jedino Miladinović jer je isključen u polufinalu u Mančesteru.
A na teren stadiona „Hejsel“ borili su se za titulu Prvaka kontinenta:
ŠOŠKIĆ – JUSUFI, MIHAJLOVIĆ – BEČEJAC, RAŠOVIĆ, VASOVIĆ – BAJIĆ, KOVAČEVIĆ, HASANAGIĆ, GALIĆ, PIRMAJER.
Crvena zvezda je 1979. godine igrala u finalu Kupa UEFA.
I sa njenim susretom i završava se pregled o sedam izgubljenih fudbalskih finala.
Poražen je naš klub protiv BORUSIJE (Menhengladbah) – 0:1. Strelac: Simonsen iz penala. Prva utakmica u Beogradu završena je 1:1.
Pognutih glava napustili su borilište:
STOJANOVIĆ – JOVANOVIĆ, JOVIN – MUSLIN, MILETOVIĆ, JURIŠIĆ – PETROVIĆ, BLAGOJEVIĆ, SAVIĆ, MILOSAVLJEVIĆ, ŠESTIĆ.
Ostaju kao najuzvišeniji dometi našeg fudbala: zlatna medalja sa OI u Rimu 1960. godine i trijumfi Crvene zvezde u Kupu šampiona 1991. godine, kao i na Svetskom kupu, iste godine.
A da li je to dovoljno za toliko promašaja, kad smo se nalazili nadomak najviših uspeha?
Utisak je – NIJE…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *