SAVA ŠUMANOVIĆ Sfinga i sirena

Piše Dejan Đorić

Šidske slike Save Šumanovića sve su sem psihotične. Nikad se u istoriji novije srpske umetnosti nije pojavilo radosnije, svetlije i duševnije slikarstvo. U zimskim pejzažima Šida i njegove okoline slikar je  prepoznavao i pitominu pariskog neba, pa ih pojedinci  više cene od Van Gogovih predela…

Medija centar „Odbrana“ od početka ove godine sasvim menja izlagačku koncepciju. U „Velikoj galeriji“ Doma Vojske Srbije više neće izlagati umetnici po konkursu, već „Galerija“ postaje neka vrsta muzejske institucije u kojoj će se prikazivati dela iz naših vodećih muzeja ili iz fonda Vojnog muzeja i same „Galerije“. Medija centar „Odbrana“ štampa za svaku izložbu i kvalitetan tipski katalog u boji. Prva izložba koja je obeležila veliki zaokret u izlagačkoj koncepciji bila je „Sava Šumanović. Put do slike“. Autorke izložbe koju je videlo četrnaest hiljada posetilaca tokom decembra i januara su Vesna Burojević i Ljubica Jukić. Vesna Burojević je autorka teksta u katalogu i direktorka Galerije slika „Sava Šumanović“ iz Šida,  odakle su pozajmljene slike i akvareli.

HARIZMA I NADAHNUĆE
Opšte mesto u srpskoj likovnoj kritici i istoriji umetnosti kojim se određuje delo Save Šumanovića (1896-1942) i najčešće navođena  teorijska odrednica je sezanizam. Nije u pitanju pravac već estetski upliv koji, kako misli Miodrag B. Protić, posreduje „Savremeniji pogled na tradiciju, začaranu zatvorenu shemu i uticaj“. Postimpresionizam je za Savu Šumanovića raskršće puteva ka kubizmu, neoklasicizmu i Pusenu, koje etapno prelazi tokom svoje slikarske karijere. Sveukupnim, apsolutnim, potpuno ostvarenim slikarstvom pokušao je da razreši čvorišta umetnosti dvadesetog veka. U njegovom delu susreću se paradoksalno analitički metodi kubizma, destrukcija i rastakanje oblika i svetlosti (zaveštanje impresionizma i postimpresionizma), ekspresionistički patos i tragika sa gotovo bolnom i dirljivom željom da se očuva tradicija. Nasuprot drugim velikim slikarima koji su išli do kraja u ogoljenju materije, Šumanović slikarstvo shvata kao veliki, ciklični, veličanstveni i svečani oblik stvaranja. Ceo njegov opus izraz je  poštovanja, samopožrtvovanosti i odanosti Umetnosti, nalik   višedecenijskom kićenju neveste. Malo je srpskih umetnika tako vedro, radosno, umiveno, svečano i samopouzdano slikalo,  rumenim nebesima i toplim inkarnatom erotizovanih figura ispunjavalo sliku. Svaku, pa i najmanju sliku, doživljavao je kao veliki,  značajan i pun likovni oblik. Posebno se to uočava na  akvarelima slikanim na neki čudan, posan način, kao da je vodenost tehnike manje važna. Svako delo za njega je bilo vid slavlja i svečanosti. Njegov lični, dendistički, visoko kulturni, evropski način života kosmopolite, ali i rodoljuba koji je izgubio život jer je  odbio zahtev ustaša da se potpiše latinicom, njegova snažna, ali aristokratska, nimalo balkanska pojava, udruženi sa delom u kojem sve trepti, vibrira, isijava svetlošću i energijom, čine ga osobenim slikarom u generaciji pre Drugog svetskog rata. Mada je to bilo vreme izuzetnih,  značajnih slikara, oni su često bili više ili manje lokalne pojave.  Samo su Nadežda Petrović, Ljubomir Micić sa svojim zenitizmom, Milena Pavlović Barili i Ivan Tabaković znali da drže korak sa svetskim dešavanjima, grčevima, eksplozijama i posuvraćanjima istorijskih avangardi. Mada su cene Šumanovićih dela na pariskim aukcijama  simbolične u odnosu na ovdašnje, a  savremena nemačka publika i kritika ga smatra samo nastavljačem Lotove škole, u  provincijalnoj  sredini koja je oskudevala glamurom, elitizmom, i visokim shvatanjem kulture, uz Milenu Pavlović Barili bio je jedini slikar sa harizmom i nadahnućem, misijom u svojoj sredini. Šumanović i čuvena Požarevljanka  su kažnjeni za svoju hrabrost i izuzetnost, živeli su kratko i umrli tragično. U odnosu na njihov elan, erotiku, višak posvećenosti i auru, drugi deluju skromno. Šumanovićevo slikarstvo uvek je prožeto erosom, kristalno jasno, čistih boja, slikano „bez očevidnog napora, iako ne bez truda“, kako sa oduševljenjem 1927. godine piše pariski kritičar Žak Gen.

CRNO SUNCE MELANHOLIJE
Često u nauci pretpostavljen pariskom, kubističkom periodu velikih formata, ideja i uzora, Šumanovićev labuđi pev, coup de grace opusa predstavlja šidski period. Tada nastaju slike neuslovljene istorijskim avangardama, uticajima i poukama. Poslednjih dvanaest godina života, pre nego što će ga ustaše 1942. godine ubiti, Šumanović je u Šidu ušao u period najtežeg ludila (u kojem ga je povremeno obasjavala normalnost) i najlepšeg slikarstva. On je kao Gogen, Kirhner, Vols i Arnulf Rajner bio u opasnoj senci Van Goga, stigmatiziran bolešću i suicidnošću. U bizarnoj igri sudbine koja nadmašuje literarnu, profesor crtanja po imenu Jung, kao u nekom psihoanalitičkom romanu, u četrnaestoj godini zainteresovao je Šumanovića za umetnost učeći ga da slika kao Van Gog! Tada je doživeo saturnovsku inicijaciju i kasnije ga je obasjalo crno sunce melanholije koje je prvi izgravirao Direr na svojoj čuvenoj grafici,  čiji će opaki sjaj zadugo bacati senku na njegovu čestitost. Šumanović se u šidskom periodu vratio jednostavnosti slikanja želeći da kaže da ne haje za bolest i da nema ludih slikara jer je umetnost zdravlje. Njegove šidske slike su sve sem psihotične. Nikad se u istoriji novije srpske umetnosti nije pojavilo radosnije, svetlije i duševnije slikarstvo. U zimskim pejzažima Šida i njegove okoline slikar je  prepoznavao i pitominu pariskog neba, pa ih pojedinci  više cene od Van Gogovih predela. O njima ne možemo suditi sa istorijskih pozicija, u tom smislu  su anahroni. Ako  pak svečanu, prozračnu i prosunčanu atmosferu njegovih pejzaža shvatimo sa emotivnog, ljudskog stanovišta, sledeći osećanja koja u nama izaziva lep dan, nesputana priroda i vedro nebo, ako porušimo u sebi barijere istorijskog resentimana i intelekta, onda razumemo zašto je Šumanović jedan od velikih evropskih slikara. On je na emotivnoj i duhovnoj visini do koje se mnogo poznatiji od njega nikad nisu uspeli.
Pripada najosobenijim, ukletim slikarima, kakvi su u srpskoj i crnogorskoj umetnosti Novak Radonić, Miloš Tenković, Leon Koen, Igor Vasiljev i Uroš Tošković. Igor Vasiljev je bio neopisivo lep mladić koji je stvarao jezivo i rugobno  slikarstvo, često nadahnuto Van Gogom. Sava Šumanović je bio povremeno pomračenog uma, a stvarao je najvedriju umetnost. Negde na tim putanjama nemogućeg, dijagonalama između Boga i smrti, čvorištima i kontrapunktima emotivnog i duševnog, saznajnog i telesnog, treba možda tražiti razloge, kako tek sada vidimo, Šumanovićevog zavidnog, neshvaćenog prodora u umetnost i lepotu. Nijedan istoričar umetnosti, kritičar, do sada nije adekvatno rešio i rastumačio tu sirenu srpske umetnosti. To nije ni toliko važno. Zov koji  Šumanović upućuje, osećanja i interesovanje koje pobuđuje,  svest koja se budi u dodiru sa njegovim delom iznad svega su, pa i iznad posustalog dvadesetog veka.
To su samo neki od razloga zašto se iz generacije u generaciju, publika, javnost, kolekcionari i  stručnjaci posvećuju Šumanovićevom delu, znajući da ga je stvorio jedan od najvećih slikara u istoriji srpske umetnosti, svakako najznačajniji i najostvareniji iz perioda pre Drugog svetskog rata. Sfinga i sirena, Šumanović je među utemeljiteljima jedne male, ali bogate kulture.