POKOLJ SVINJA Nišan u stočare

Piše: Nataša Jovanović

Za misleće građane podatak koji govori da smo bitno smanjenu proizvodnju svinjskog mesa  nadomestili uvozom smrznutog iz Brazila i Argentine, prilično je uvredljiv

Samo u jednoj godini vladavine Miloša Obrenovića Srbija je u Austro-Ugarsku izvezla milion svinja. Danas, nepuna dva veka kasnije, za Srbiju ne samo da je nezamisliv izvoz milion svinja, u recimo zemlje EU, već trend uvoza svinjskog mesa govori da strategija razvoja poljoprivrede ide u pravcu njenog potpunog uništenja. Delovanje i učinak tekućih ministara poljoprivrede svodi se na utiranje sela, činjenicu da su otkupne stanice stoke po mesnim zajednicama privatizacijom postale bitne tačke lokalnih kriminalnih miljea, nepostojanje nacionalne strategije, stvaranje divljeg tržišta, uništavanje fondova, te uloge uvozničkog lobija. U svemu tome ministar poljoprivrede Saša Dragin igra krajnje perifernu ulogu, pa je za misleće građane podatak koji govori da smo bitno smanjenu proizvodnju svinjskog mesa nadomestili uvozom smrznutog iz Brazila i Argentine , prilično uvredljiva.

UVOZ TRULOG MESA
Da je stočarstvo u Srbiji zapostavljeno najbolje pokazuje podatak da po hektaru oraničnih površina imamo 0,30 uslovnih grla stoke, dok je taj broj u EU 2,2 grla po hektaru! Katastrofalan pokazatelj je i činjenica da stočarstvo u bruto društvenom proizvodu agrara učestvuje samo sa 30,5 odsto, što je karakteristika nerazvijenih zemalja. Kada bi taj udeo bio 60 odsto, smatraju stručnjaci, to bi pokrenulo i sve ostale prerađivačke delatnosti u ovoj privrednoj grani… Situacija je danas takva, kako svedoče stočari, da je krajem januara Srbija zabeležila drastičan pad otkupnih cena živih svinja, a trend će biti nastavljen bar u narednih mesec-dva, zbog čega se glasno izražava nezadovoljstvo koje preti da rezultira prinudnim pokoljem stoke, kao što je to bio slučaj pre nekoliko godina. Cene tovljenika u otkupu od seljaka trenutno iznose od 90 do 100 dinara po kilogramu kada je reč o prvoj klasi, što znači da su cene niže klase jeftinije i kreću se oko 60 dinara, dok se svinje sa farmi prodaju za oko 120 dinara po kilogramu. U istom periodu prošle godine ove cene su iznosile oko 150 dinara. Proizvođači napominju da su cene sirovina velike, subvencije i podsticaji mali, te da bi za tov žive vage jedva prihvatljiva cena bila ona od 120 dinara, pri čemu u nju ne bi bila uračunata cena rada. Ukoliko država ne bude reagovala na pad cene tovljenika, spremni su, navode, da pokolju stoku.
„Strategija poljoprivrede ne postoji ni u naznakama, a u konceptu liberalnog koncepta država nije napravila nikakav razvojni program. S druge strane, hladnjače su pune uvoznog mesa sumnjivog kvaliteta. Nije tajna da istovremeno dok nas ubeđuju da će Ministarstvo poljoprivrede napraviti strategiju razvoja stočarstva, te da su pozatvarane farme samo statistička greška, u veleprodajnim lancima po popularnim cenama prodaje se svinjsko meso i prerađevine hranjene GMO proizvodima. S razlogom strahujemo da će se situacija od prošle godine, kada je udar online casino na svinjsko meso bio veliki upravo zbog uvoza iz Argentine i Brazila, reprizirati. Svima je jasno da put zamrznutog polutrulog mesa ide preko Ministarstva poljoprivrede i odseka za dobijanje dozvola“.

VREME KRIZE I POKOLJA
Istovremeno sa padom izvoza Srbija je godinama unazad postala i sjajan teren za ilegalan uvoz mesa u Srbiju. Samo u 2009. godini  uvezeno je 4.200 tona svinjskog mesa, a van granica naše zemlje je prodata svega 581 tona za 2,4 miliona dolara.
Otuda je valjda vrednost stočarske proizvodnje u Srbiji u 2009. godini procenjena na 1,67 milijardi dolara, što je za 69 miliona dolara manje nego prethodne godine.
Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dr Vitomir Vidović, koji ima i sopstveni reprocentar za svinje, nedavno je primetio da umesto da se bavi donošenjem sistemskih mera u poljoprivredi koje bi dugoročno rešile probleme, Ministarstvo poljoprivrede Srbije u vreme krize i pokolja stoke traži od raznih komisija za zaštitu konkurencije da ispitaju postojanje monopola na tržištu u vezi sa cenom tovljenika koju klaničari isplaćuju proizvođačima tovnih svinja.
„Eto, sad smo došli u situaciju da imamo manje od dva miliona tovljenika, a mogli bi da tovimo i po 14 miliona kada bi imali valjanu agrarnu politiku. Međutim, umesto da gradim reprocentre po Srbiji, to niko od mene ne traži, podižem ih po okolnim zemljama“.
I dok nam stočarstvo opada po godišnjoj stopi od dva do tri odsto, u Vladi Srbije rezolutno tvrde da nestašice mesa neće biti! Tu činjenicu ne bi trebalo dovoditi u sumnju s obzirom na to da je u prvih osam meseci 2010. godine Srbija uvezla meso i mesne prerađevine u vrednosti od oko 26 miliona dolara, što je oko tri puta više u odnosu na isti period prošle godine. Neko je sarkastično primetio da je izjava Vlade surovo tačna jer nestašice neće biti iz razloga što se meso sve manje kupuje, budući da statistike govore da se broj siromašnih u Srbiji približava gornjoj granici. I dok se stočni fondovi zatvaraju usled selektivnih subvencija i nedostatka novca za impute Srbija izvozi pšenicu i kukuruz, a Direkcija za robne rezerve sve više podseća na ustanovu za gašenje socijalnog požara, nego na regulatorno telo tržišta. Da li iza politike uništavanja poljoprivrede stoji otvaranje granica za uvoz mesa i prerađevina sumnjivog i onog kvaliteta koji počiva na GMO tehnologiji?

PROGRAM REZERVI
Društvo srpskih domaćina na čelu sa profesorima sa Poljoprivrednog fakulteta, te eminentnim  stručnjacima iz raznih oblasti privrednog života upozoravaju da bi umesto da finansiramo zalihe zamrznutog mesa u robnim rezervama bilo bolje da se  domaćinstvima sa radnom snagom i zemljištem da određeni broj grla stoke bez naknade, odnosno da poljoprivrednici ne moraju ništa da investiraju. Poljoprivredni proizvođači uključeni u „Program rezervi mesa u živoj stoci“, stoji u studiji čiji autori su članovi pomenutog društva, koristili bi za sopstvene potrebe sve što je prinos i prirast od te stoke, a u svakom trenutku morali bi imati preuzeti broj grla stoke. „Kada država dođe u situaciju da bi trebalo da reaguje na tržištu zbog nestašice mesa, ona može da povuče određeni kontingent od na primer 10 ili 20 odsto grla i praktično svežim mesom reši problem nestašice mesa na tržištu, a da na taj način ekonomski ne uništi proizvođače“.
U realizaciji ovakvog programa najvažnije je da preuzeti broj grla stoke obezbeđuje održivost takvih gazdinstava. Ako poljoprivredniku date pet krava, on od toga ne može da izdržava porodicu, niti da ima dugoročno ekonomski održivo gazdinstvo i da uz sopstvena dodatna ulaganja postepeno unapređuje i specijalizuje svoje gazdinstvo. Međutim, ako mu date 30 krava ili 100 ovaca ili 20 suprasnih nazimica, stoji u studiji, on će od toga moći da izdržava porodicu i da postepeno razvija svoje gazdinstvo. Pri tome je vrlo važno istaći da, za razliku od ratarske proizvodnje koja zahteva prisustvo proizvođača na gazdinstvu najviše desetak radnih dana godišnje, stočarska proizvodnja „vezuje“ poljoprivrednika za gazdinstvo svakog dana u toku godine.
Drugi, izvesniji scenario je potpuno pusto selo. A bez stočarske proizvodnje nema ni demografske održivosti i vezanosti poljoprivrednika za selo. Zašto i poljoprivrednici nemaju pravo na po 10.000 evra za obezbeđenje radnog mesta na sopstvenom gazdinstvu?