Na Zapadu ništa gledljivo

Piše Miodrag Zarković

Programi stranih kanala na kablovskoj televiziji

S obzirom na sve bogatiju kablovsku ponudu, sasvim je moguće uporediti srpske televizijske programe sa onima sa Zapada. I, rezultat tog eksperimenta unapred deluje kao da će biti poguban po ovdašnje stanice. Uistinu, koliko loš i jadan bi trebalo da bude televizijski program sa kojim poredite domišljatost i maštovitost srpskih stanica, pa da srpske stanice ne budu osramoćene?! A ovi sa kojima ih poredimo, na prvi pogled deluju veoma razvijeno. Jer, u produkcijskom pogledu, zapadne TV stanice su u nemerljivoj prednosti u odnosu na konkurenciju iz ovog dela sveta, samim tim i na srpske televizijske kuće. Iako se i kod njih uveliko osećaju posledice ekonomske krize, još uvek, na primer, prave one zahtevne emisije čiji voditelji, zarad uverljivosti priloga, trčkaraju sa kontinenta na kontinent. Ali, raskoš produkcije je i najveća prednost zapadnih kanala. Što se tiče maštovitosti ideja i veštine stvaranja emisija, ne zaostajemo previše, ako uopšte. Prvo, zato što srpske televizije imaju retke bisere, koji ničim ne zaostaju za sličnim programima sa Zapada (recimo, putešestvija Jovana Memedovića). Drugo, zato što je većina emisija na zapadnim kanalima dosadna, predvidljiva, prostačka, idejno siromašna… Sve isto kao i kod nas, samo je upakovano u bleštavije pakovanje i nešto je rutinski doterano.
Na „Diskaveriju“, na primer, često se prikazuje jedna emisija, u kojoj je nepregledno brojna grupa nazovi istraživača pokušavala da utvrdi ko je jači, ajkula ili krokodil. Pa su onda napravili mehaničke modele ove dve zveri, koje su potom sukobili i dobili „pobednika“ (krokodil). I to traje više od sat vremena! Njihove zamišljene face dok računaju, pa onda dramatična izrada krokodilove donje vilice, potom opet njihove zamišljene face, pa rad na levoj krokodilovoj nozdrvi, zatim još jednom njihovi „mudri“ pogledi u prazno, pa proračuni idealnog oblika ajkulinog peraja… Sve prošarano, normalno, njihovim zamišljenim licima. Užas! Niti je to čime se bave ikome bitno (čak ni ajkulama i krokodilima), niti se tim nebitnim budalaštinama bave na iole zanimljiv način. Zato je takvu emisiju nemoguće odgledati odjednom, ali pošto je svako malo repriziraju, naletećete na nju dovoljan broj puta kako biste znali kakav su rezultat ovi „genijalci“ dobili na kraju.
Ne dao vam Bog, takođe, da vas privuku pompezne reklame za neku emisiju na „Histori“ kanalu – samo će zloupotrebiti vašu znatiželju, koju značajni istorijski događaji prirodno bude. Na kraju uludo protraćenog sata, shvatićete da ste 45 minuta gledali najave najava za najavu poslednjih 15 minuta emisije, u kojima je prikazana suština, a da je ta suština krajnje nedorečena i da vam nije otkrila ništa novo, niti epohalno.
Ako se, pak, opredelite za dramske sadržaje, tu imate zaista „bogat“ izbor, između dosadnih krimića o šablonizovanim serijskim ubicama („Foks krajm“) i kao jaje jajetu sličnih sitkoma o pederima i lezbejkama („Foks lajf“).
Dodajte na sve to one grozno monotone rijaliti programe, od kojih se ne zna koji ima prostiji i besmisleniji zaplet. U jednom od njih, četiri homoseksualca od običnog muškarca prave metroseksualca. U drugom, posmatrate bezličnu svakodnevicu jedne prilično poremećene američke porodice, koja s generacije na generaciju prenosi zaluđenost motociklima. U trećem, satima posmatrate kako još jedan fanatik opterećen automobilima od neke prastare mašine i u krajnje nerealnim uslovima pravi istu takvu, samo znatno šareniju mašinu – kakve ćete koristi imati od tog „nauka“, nije jasno ni vama, a ni njemu.
Da ne pominjemo čuvene „Mit basterse“, najprecenjenije TV autore u istoriji televizije.
Sa mnogo više resursa, zapadne TV stanice prave skoro identično tupav program, kao i njihove srpske kolege. Ovi „naši“ barem imaju opravdanje: Tadićev režim je na vlasti, pa bolje i ne smeju, sve i kada bi možda znali. A šta u svoju odbranu mogu da kažu vrli TV autori sa Zapada?!