Na ovom mestu živela je i stvarala Isidora Sekulić

Piše Laura Barna

Isidora Sekulić je odbijala do kraja da prihvati ijedan sistem kao celinu. Prihvatala ih je tek u fragmentima. Ignorantskom spoznajom o pripadnosti bilo kome ili bilo gde osim sebi, stvarala je neki novi, sasvim lični nadvremeni i nadprostorni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost univerzumu

Arheolozi imaju izreku kao tragalačku mantru: Mesto pamti događaje, a reč je o akumulaciji dešavanja koji nabojem dobrih ili loših energija čine iz epohe u epohu nadgradnju, obogaćujući određeno mesto, dajući mu novo kvalitativno lice, ali i naličje. Nekad je to destruktivno, nekad konstruktivno. Kako god, kažemo – istorija.
Isidora Sekulić je prosperitetna energija istorije.
Rođena je 16. februara 1877. godine u malom vojvođanskom mestu Mošorinu, koje nikada nije upoznala, niti je ono kad poznavalo nju. Rodimo se u jednom mestu, a desi se da celoga života tragamo za svojim sudbinskim mestom, i ne smirimo se dok ga ne pronađemo ili dok ono ne pronađe nas. Doslednom stvaralačkom energijom Isidora Sekulić je gradila novo mesto – Beograd, za koji je verovala i javno govorila da je konačno njeno, iako Beograd nikada dokraja nije propustila srcu. Nikoga nije dokraja propustila srcu!

ŠAPATI POKAJANJA
Isidora Sekulić je odbijala do kraja da prihvati ijedan sistem kao celinu. Prihvatala ih je tek u fragmentima. Ignorantskom spoznajom o pripadnosti bilo kome ili bilo gde osim sebi, bez obzira na predodređeno nam mesto, snošenje odgovornosti za učinjeno ili neučinjeno, stvarala je neki novi, sasvim lični nadvremeni i nadprostorni sistem, koji pripadnost određenom nacionu ne isključuje, niti poriče pripadnost univerzumu. Kakva divno iznađena prevodnica! Zato su joj verni saputnici i Aristotel, koliko i Gete, Šekspir ili Njegoš, kao i savremenici Jehudi Menjuhin, Andrić, Crnjanski, Milan Rakić, Anica Savić Rebac, Danica Marković, Milica Janković, Ksenija Atanasijević, Skerlić, Kašanin ili Miodrag Pavlović koji će je, u predsmrtnom času 5. aprila 1958. godine, poslednji držati za ruku u bolnici „Dragiša Mišović“ na Dedinju.
Naročito interesantan se činio Isidorin odnos prema veri, sasvim svoj, iako usvojen iz tradicionalnog korpusa unutarnjim instinktom i skromnim potrebama, pa preveden u lični sistem, u ovom slučaju: lični religijski sistem, ali koji je bivao propusan za ostale vere kao pronosioce lumena kultura raznih civilizacija. Bila je naklonjena versko-filozofskim traktatima „Upanišada“, na primer, koliko i „Bibliji“. Imala je deset sopstvenih molitvi, deset unutarnjih zapisa išaptavanih pokajanjem, ali i nadanjem za oprost, i njima je rasterećeno rukovodila celim bićem, i razumom i srcem, a pri tom ostala hrišćanka – pravoslavka u najsvetlijem smislu. Jedno drugo ne mora potirati kada je um iskreno otvoren. A Isidorin je to bio.
Učaurena u tišini sopstvene sobe, u otvrdlom patrijarhalnom društvu (s konstantnim mirisom palanke) još izmučenom ratovima, a koji svaki put iznova prokinu opnicu skrame kontinuiteta razvoja i prosperiteta države i društva, Isidora je iznašla način kako se izboriti kao književnica – radom.

BITI ŽENA PISAC U SRBIJI
Jer znala je da je borba razuma i srca sizifovski posao, pat pozicija koja je najčešće nepremostiva, a tragična kontradikcija. Zato je energiju i razuma i srca ženskom mudrošću prevodila u literaturu.
Jer znala je da se biti žena pisac u Srbiji graniči sa drskošću, i uspeh joj se teško prašta, a najdublja čovekova drskost ispoljava se mnogo drskije smeškom nego rečima.
Isidora Sekulić je izabrala reč.
„Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“, rezignirano je rekla upravo pesniku Miodragu Pavloviću.
Ali, varaš se, Isidora!
Svaki kamičak je ipak sačuvan, samo smo neke iz kokošjeg i pamćenja i slepila ili poslovične nebrige za vrednosti (naročito ako su one među nama), razasuli po različitim udruženjima i udrugama… čak su poneki završili i u rukama ili džepovima pojedinaca, što svakako nije dobro, ta vrsta posvajačkog egoizma sklonog razdorima jer Isidora Sekulić je dobro svih nas, ma ko da smo i na ma kom mestu bili.
Dakle, vratimo se na – mesto. Možda i na sve Isidorine beogradske adrese: Zmaj Jovina u Zemunu, Studenička, Takovska, Kneza Miloša, konačno Vase Pelagića na Senjaku, gde je provela poslednjih najkreativnijih sedamnaest godina života. I ni na jednoj ne postoji spomen-ploča, baš kao ni na onima u unutrašnjosti Srbije, gde je radila kao nastavnica (Pančevo, Šabac). Inicijativa je bilo, ali bi se uvek neopravdano, s tobože „opravdanjima“, izjalovile.
Što se mene tiče, bila bih ne malo ponosna da živim u kući ili zgradi na čijoj čeonoj fasadi stoji: NA OVOM MESTU ŽIVELA JE I STVARALA ISIDORA SEKULIĆ.