Logori Francuske

Piše Danijel Vračar

Francuska je u periodu od 1939. do 1945. godine internirala 600.000 osoba u 200 logora. Ovaj broj interniranih ljudi, do sada potpuno nepoznat, zaprepastio je čak i stručnu javnost

Zahvaljujući uglednom istoričaru Deniju Pešanskom (Denis Peschanski), autoru dela „Francuska logorâ“ („La France des camps“), saznajemo da je u Francuskoj od 1939. do 1945. godine u oko 200 logora, kojima su upravljale domaće vlasti, bilo internirano 600.000 ljudi: španskih, nemačkih i italijanskih izbeglica, Jevreja koji su se pred Hitlerom sklonili u Francusku, ratnih zarobljenika poreklom iz kolonija, francuskih komunista, Roma…
Ovaj broj interniranih ljudi, do sada potpuno nepoznat, zaprepastio je čak i stručnu javnost.

ZLOGLASNI GIR
Jevrejski statut („Le statut des juifs“), donet 3. oktobra 1940. godine, dobro je poznat i široj javnosti i poznavaocima ove problematike. Međutim, vrlo malo se spominje zakon, usvojen dan kasnije, koji je dopuštao prefektima policije da interniraju sve inostrane Jevreje. Ova politika interniranja u Francuskoj započela je još u februaru 1939, kada je u Rijekrou otvoren prvi logor za izbeglice iz Španije.
Pri pomenu oko 200 logora, nužno je napraviti razliku između termina. Francuska je otvarala logore za interniranje, ali u njoj nije bilo koncentracionih logora, osim onog u Štruthofu, u Alzasu, kojim nisu upravljali Francuzi već Nemci.
Francuske vlasti internirale su one pojedince koje su doživljavale kao potencijalnu pretnju. U uklanjanju ovih ljudi zaobilazila se pravna procedura. U svom uvodu za delo „Zaboravljene“ Lilo Petersen, ćerka jednog internirca, naznačila je razliku između nemačkih i francuskih logora: „Nemci su uništavali, Francuzi su ostavljali da se umre.“ Logoraši nisu bili ubijani, kao u Nemačkoj ili u Poljskoj, ali su često umirali u velikom broju. Od bolesti, gladi, hladnoće.
Sve je bilo pokrenuto početkom 1939, kada se Treća Republika suočila sa jednom vanrednom situacijom: u Francusku je prešlo oko 475.000 Španaca koji su se sklonili pred Frankom. Francusku je još 1938. godine zahvatio talas ksenofobije, što potvrđuje i zakon donet 12. novembra te godine, on je dozvoljavao interniranje „neželjenih stranaca“, u prvom redu Španaca. Čak je i javnost ksenofobično podstrekivana, a sve u cilju jačanja nacionalnog identiteta uoči očekivanog rata s Nemačkom. Francuska vlada je bila ubeđena da će Franko blokirati granicu. On je, međutim, dopustio republikancima da slobodno napuste Španiju. Tako se početkom 1939, samo na plažama Arželea, u pokrajini Langdok-Rusijon, već nalazilo oko 100.000 izbeglica. Oni su morali sami sebi da podignu barake u kojima će boraviti.
Logor-simbol ovog vremena je Gir, u pokrajini Pirineji-Atlantik. On je izgrađen u proleće 1939, u velikoj brzini zbog snažnog pritiska španskih izbeglica. Kasnije su u njega internirani i Jevreji; u njemu je, kao osmogodišnja devojčica bila zatočena i Marion Vizel, supruga Elija Vizela. U Giru je bilo 382 barake, napravljene po ugledu na model baraka koje su francuski vojnici gradili tokom Prvog svetskog rata. Ovakve barake bile su tokom rata podizane na samo nekoliko dana i služile su za kratkotrajan predah vojnicima. Pravljene su od drvenih dasaka, sa krajnje improvizovanim vratima i bez prozora, i pokrivane običnim platnom. Leti je boravak u njima bio podnošljiv, ali zimi je bilo hladno i nije postojala ni najmanja zaštita od kiše. Ako bi nekako i zatvorili sve otvore, ljudi bi ostali u potpunom mraku i bez dovoljno vazduha. Ovako je u početku bio uređen logor u Giru. Svakako, odmah je rečeno da je on privremenog karaktera i da će biti zatvoren u jesen 1939, ali to se desilo tek 31. decembra 1945. godine!

ZABORAVLJENA LICA OKUPIRANE FRANCUSKE
U septembru 1939, kada je izbio rat, svi nemački državljani koji su se nalazili u Francuskoj bili su zadržani u policiji. Sa druge strane, u Engleskoj su antinaciste i Jevreje iz Nemačke oslobodili. U Francuskoj, pak, tokom prva tri ratna meseca zatvoreno je 20.000 nemačkih državljana, od kojih su čak 80 odsto njih bili ubeđeni antinacisti. Za francusku vladu i armiju rat protiv Nemačke nije imao ideološku dimenziju, već je doživljavan kao sukob između dva naroda, što je bilo potpuno apsurdno. Francuzi su čak internirali i 7.500 nemačkih Jevreja proteranih iz Badena, uglavnom dece, starijih osoba i duševnih bolesnika. Posle sloma francuske armije, vlada u Višiju je prihvatila brigu o ovim osobama i svih 7.500 Jevreja poslala u logor, u Giru; njih 1200 umreće tamo tokom prve dve zime.
Sa vladom u Višiju, od leta 1940, na scenu je stupila politika koja je od samog početka bila politički i ideološki isključiva; tako je u decembru 1940. godine u slobodnoj zoni, kojom se upravljalo iz Višija, bilo 55.000 interniranih, dok su u okupiranom delu Francuske Nemci zatočili tek 3000 ljudi!
Već u jesen 1940. godine vlada u Višiju suočila se s ozbiljnom krizom u vezi sa organizacijom logorâ, jer je broj interniranih bio prevelik. Logor u Rivsaltu uvećan je na 620 hektara. Ovaj prostor je pripadao francuskoj armiji, da bi 1939. godine bio preuređen za prihvat španskih izbeglica. On je mogao da primi najviše 25.000 ljudi. Tokom 1942. godine postao je centar za okupljanje Jevreja iz južne (neokupirane) zone Francuske; iz njega je, preko Dransija, 2800 ljudi deportovano u Aušvic. Ovaj logor, u koji su sve do 2007. godine internirani stranci koje je trebalo deportovati iz Francuske (pre svega Marokanci), biće preuređen i 2014. godine otvoren kao memorijalni centar.
U međuvremenu je i francuska vlada u Višiju ublažila svoj odnos prema internircima. Deo njih se sporazumeo s vlastima i obavezao da neće napadati novi poredak, dok je drugi deo dogovor s vladom dopunio novčanom uplatom. Tako se desilo da su se logori ispraznili: od 55.000 ljudi krajem 1940, u njima je u junu 1942. godine bilo tek 9.000 osoba. Većina muškaraca organizovana je u grupe stranih radnika, legalnu strukturu koju je formirala višijevska vlada (želeći time da naglasi svoju nezavisnost u odnosu na Nemce), dok su deca evakuisana zajedno sa svojim majkama ili smeštena u prihvatne domove.
Istovremeno, u okupiranoj zoni postojala su i 22 logora u kojima je od 1940. do1944. godine bilo zatočeno oko 70.000 francuskih ratnih zarobljenika, tzv. „urođenika“ – afričkih crnaca, Madagaskaraca, Antilaca, Azijata, Arapa iz severne Afrike… Njih je u januaru 1943. godine od Nemaca preuzela francuska administracija. Oni su potpuno zaboravljeni posle završetka rata. Armel Mabon (Armelle Mabon), jedina istoričarka koja je napisala delo posvećeno ovim ljudima („Ratni zarobljenici ‘urođenici’“ iz 2010), nazvala ih je „zaboravljena lica okupirane Francuske“.

Zloglasni logor Gir

GRADSKI LOGORI
Kada su Nemci 1942. godine započeli sa deportacijama u koncentracione logore u Nemačkoj i Poljskoj, oni su se poslužili već postojećom mrežom logora za interniranje. Istina, već u avgustu 1940. godine su iz logora u Alijeu, u blizini Angulema, u Mauthauzen deportovali 900 španskih republikanaca, da bi od kraja 1940. godine počeli da interniraju Rome (tokom rata bilo je internirano oko 3000 Roma, najviše u severnoj, okupiranoj zoni Francuske), a od 1941. godine komuniste i Jevreje. Logori su od 1942. godine postali tranzitne zone iz kojih su se vršile deportacije, pre svega Jevreja. Naravno, sve poslove vodila je francuska administracija: do novembra 1940. godine francuska armija, a posle toga Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Francuzi su logore obrazovali na najrazličitijim lokacijama. Da bi logor bio otvoren potrebne su bile samo dve stvari: vozovi i bodljikava žica. U Pitivijeu, odakle su deportovani Jevreji uhapšeni u maju 1941. godine i u velikoj raciji iz jula 1942, bio je ranije logor za ratne zarobljenike. Samo iz Pitivijea i Bon-la-Rolanda deportovano je u Aušvic 16.000 Jevreja; njih je francuska žandarmerija uredno sprovela sve do nemačke granice. Logori su se ponekad nalazili u gradovima, pa je lokalno stanovništvo u svojim nedeljnim šetnjama često dolazilo i do njih. Posmatrali su internirce i često im davali nešto hrane. Postojalo je sažaljenje, naročito u odnosu na Jevreje i političke zatvorenike, ali ne i prema Romima! Takođe, u logore su pretvarani i stadioni, ciglane, stare gradske tvrđave, blokovi zgrada namenjenih socijalno ugroženom stanovništvu…
Što se tiče francuskih direktora i čuvara logora, oni su se obavezali na poslušnost državi. Kada su se u leto 1942. godine suočili sa masovnim hapšenjima Jevreja, manji deo njih pokazao je veliku revnost u ovim progonima, drugi deo, takođe malobrojan, odlučio je da pruži otpor, dok je većina ćutke izvršavala primljena naređenja. Ipak, šestorica direktora logora su tada, pod raznim izgovorima, podnela ostavke.
Posle završetka rata ponovo se primenjivala isključiva politika: u logore su sada smešteni zarobljeni pripadnici Vermahta i nemačko civilno stanovništvo, kao i veliki broj pojedinaca optuženih za kolaboraciju s okupatorom, te crnoberzijanci. Uslovi ni tada nisu bili zadovoljavajući, pa je tako u La Šovinriju, kod Poatjea, više stotina njih umrlo. Većina logora je potom srušena, svi tragovi su uklonjeni, barake rasprodate lokalnim seljacima (ovi su od te drvene građe podizali štale za stoku) i na njihovom mestu zasađeno drveće. Tako danas u francuskom pamćenju gotovo da i ne postoji uspomena na te logore. Od njih 200, danas su sačuvana samo dva – u Milu i Rivsaltu – i to jedino zahvaljujući činjenici da se posle rata njima služila francuska armija. To su jedina dva mesta gde se još uvek može osetiti šta je zaista bio logor u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata.

Један коментар

  1. Avatar
    MABON Armelle

    Merci beaucoup d’évoquer mon livre sur les prisonniers de guerre mais comment avez-vous pu en avoir connaissance?
    Je ne comprends pas votre langue. Dommage car l’article semble bien intéressant
    Armelle Mabon

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *