Kako se uništavaju stočni i živinski fondovi

Piše Nataša Jovanović

Bez 1,5 miliona kokoški i 150.000 junica, koliko je poklano samo u jednoj godini ili pri jednom talasu, Srbija na otvoreno tržište 2014. godine može samo u prosjačkim ritama, što ne bi bio zločin sam po sebi, kada sa tim direktne veze ne bi imala država koja kreira ovakvu agrarnu politiku

Mišljenje ministra Saše Dragina kojim se naša poljoprivreda opisuje samodovoljnom ne bi trebalo ignorisati, jer iako dijametralno suprotno stvarnom stanju, ova (ne)skromna ocena znači da osim što nije bilo nikakve agrarne politike, na njoj se u skorije vreme neće ni raditi. A Srbija nema vremena. Jer sa padanjem tržišnih barijera 2014. godine, našu zemlju očekuje intenzivna konkurencija sa većim kompanijama. U susret ovoj godini druga tržišta ubrzano pripremaju jaču konkurenciju, rade na ubrzanom konsolidovanju farmi, dozvoljavaju prisustvo lokalnih veleproizvođača sa kritičkom masom, upućuju farmere da se ujedine i stvore saveze… Kod nas se agrarna politika svodi na izvoz šećerne repe, kukuruza i soje, a potom uvoz šećera, brašna i mleka.
O mogućnosti da se kukuruz, recimo, preusmeri na ishranu stoke se ne razmišlja, već smo, kao posledica činjenice da je 40 odsto stočnih fondova uništeno, usmereni na uvoz.

ZATVARANJE FARMI
Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom. Agrarni budžet donet za ovu godinu, na šta su mnogi upozoravali, nije razvojni jer poljoprivreda, koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.
Ne tako davne 1990. godine imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Po tim procenama Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat. A da bi se obnovio stočni fond, kako upozoravaju farmeri, neophodno je da prođe nekoliko godina. Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto farmera ne dobija nikakve subvencije. Uz to ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane  za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i online casino pokoljem stoke. Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije.

UTIRANJE STOČARSTVA
Dok države u regionu uživaju 40 odsto veće subvencije, krucijalni deo prihoda farmi, greške srpske agrarne politike najupadljivije se vide u rapidnom zatvaranju malih i srednjih farmi.
Srpska industrija mlečnih proizvoda zaostaje u svim vrednostima, pri čemu broj krava po farmi u Srbiji iznosi 1,9 (poređenja radi u zemljama liderima on je 48, u nerazvijenim 2), dok je na farmama pod kontrolom „Salforda“ taj broj 8.  U zemljama liderima broj krava po farmi iznosi 48, sledbenicima 29, a nerazvijenim zemljama dve.
I dok su kod nas neobičnom logikom iz sistema premija i subvencija izbačeni veliki proizvođači, razvijene zemlje u obezbeđivanju dugoročne, pouzdane, jeftinije i kvalitetnije ponude mleka zasnivaju na velikim farmama. Konsolidacija mlekara, govore inostrani primeri, garantuje manje troškove, veći standard kvaliteta, liderstvo u cenama i konačno bolju prodajnu cenu. Selektivne i male subvencije, pak, vode utiranju stočarstva koje je, po definiciji, osnovna proizvodna grana zemlje.
Novo doba konkurencije koje je pred nama znači ukidanje kvota od 2015. godine, direktno plaćanje bez obzira na količinu, tržište bez izvoznih subvencija i uvoznih tarifa, pritisak na cene sirovog mleka i mlečnih proizvoda. Bez priprema, EU standardi i snaga konkurencije će pogoditi Srbiju, novi panevropski lideri će ući na otvoreno domaće tržište, neefikasne farme i mlekare neće preživeti,  dok će državna pomoć modernizaciji mlekarskog sektora biti ograničena pravilima EU. A program prilagođavanja mlečne industrije je veoma bitan jer je jedan od najkompleksnijih problema EU problem agrara, a najveći problem unutar agrara je upravo problem mleka. Čini se da ako se ovako nastavi sa vođenjem agrarne politike, na šta je „Pečat“ u više navrata upozoravao, subvencije za proizvodnju mleka biće upotrebljene za socijalno zbrinjavanje farmera.

Živinarska farma

POKOLJ KOKOŠAKA
Stanje u mlekarskoj industriji nije usamljen primer. Poskupljenje jaja za 19 odsto nastalo je usled pokolja čak milion i po kokošaka! Poljoprivrednici koji nemaju mogućnost izvoza, ali zato trpe jaku konkurenciju na sopstvenom tržištu zbog nesmetanog uvoza ovih proizvoda iz BiH, Makedonije i Nemačke, nemaju, kako tvrde, računicu da ostanu u ovom poslu. Samo je kukuruz, kao jedan od osnovnih inputa, sa prošlogodišnjih 7,5 poskupeo na 22 dinara po kilogramu, a da bi se isplatilo cena jednog jajeta trebalo bi da košta kao kilogram kukuruza, što je, tvrde, nemoguće. Kako upozoravaju proizvođači umesto optimalnog broja koka nosilja koji bi trebalo da bude oko 3,5 miliona, mi imamo svega 2,5 do 2,8 miliona…
Tako priča o jajima počinje da nalikuje onoj o mesu, a obe objašnjavaju činjenicu da  u 1.961 selu u Srbiji danas ne živi nijedan stanovnik, dok u 200 sela nema mlađih od 20 godina. Svakako porazniji je podatak, na šta su upućivali pojedini stručnjaci, da je od ukupno 4.800 sela u Srbiji svako četvrto u fazi nestajanja. To znači da će za deceniju i po sa mape naše zemlje nestati 1.200 sela, pokazuju poslednja istraživanja.
Da je u poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija moguće da se selo ugasi, a mleko i jaja postanu deficitarna stavka, teško je poverovati, ali kako taj deficit ministar ne vidi kao svoj profesionalni promašaj, onda ni priča o logici, bar kada je u Srbija u pitanju, ne pije vodu.
Da li će ovako predvođeni poljoprivrednici postati  socijalna kategorija, da li ćemo izvoziti pšenicu da bi uvozili hleb, te da li je to dobra priprema za pristupni period EU, možda će najbolju ocenu dati sama EU kada uporedi nezavisne analize sa odgovorima koje je Srbija spremila.

Један коментар

  1. Avatar

    Sve je unisteno struchno , ali kad sam chuo da sada kuka i Dragin, a josh kad sam chuoo da je profesor na Poljoprivrednom fakultetu, umal se nisam prevrnuo. Kad pre stize do profesure jel preko Monsanta, iostalih genetichara, zasluzeno…dakle ova zemlja je ciljano unishtavana godinama uz pomoc vlasti i nemara opozicije, i Kosht=unica ima tu svoju veliku odgovornost ali i ti radikali i jedni i drugi(SNS =SRS) sve dramoseri, samo kritikuju , primaju plate i kukaju nad srpstvom ugashenim,…..
    Sav taj kadar politichki koji sedi na funkcijama 20 godina i uzimaju plate, zaradise penzije, samo se zezaju,….mladi nece ni doziveti penzije, njih to ne tangira. Sve je to mediokritetska istrosena …..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *