Izlazak iz kvazi-NVO tame?

Piše Dragomir Anđelković

Uloga Nataše Kandić i njoj sličnih aktivista kvazi-NVO sektora nema samo antisrpsku dimenziju, već je i pogubna po demokratski razvoj našeg društva. Dokle ćemo to tolerisati?

Sredinom februara, Dževad Galijašević, direktor Fonda za humanitarno pravo BiH, optužio je Natašu Kandić, direktorku Fonda za humanitarno pravo Srbije, da je vrlo dobro znala za otmice Srba na Kosovu, odnosno trgovinu organima, ali je o tome ćutala! Motive Natašinog ponašanja pravi borac za ljudska prava iz BiH – kome nije bitna vera i nacionalnost ugroženih ljudi – objašnjava na sledeći način: „Nju istina ne zanima. Ona želi da kaže – da, mi Srbi smo krivi, mi smo monstrumi“.

ASISTIRANJE GLOBALNOM ZLU
Važno je što je navedena osuda došla iz Sarajeva, a što se nas tiče ne bi trebalo ni trošiti reči na dokazivanje antisrpske uloge Nataše Kandić i sličnih. Njihova funkcija je da propagandno deluju protiv našeg naroda, odnosno da mu nameću kompleks krivice i tako sputavaju njegovu vitalnost, a ne da se zalažu za zaštitu ljudskih prava. Da i ne govorimo o njihovom asistiranju haškoj inkviziciji, stvorenoj da pred istorijom opravda američko agresivno, protivpravno ponašanje i podupre proces okupacije srpskih zemalja. Te da se u tom kontekstu ne bavimo učešćem Nataše Kandić – o kome su javno govorili pojedinci izloženi pritiscima – u haškom fabrikovanju osuda nedužnih ljudi.
Ono što ona radi služi srpskim globalnim i regionalnim neprijateljima, čiji je predstavnik Smail Čekić, direktor, navodnog, Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti iz Sarajeva. U pitanju je čovek koji zastupa nakaradnu teoriju o Srbima kao „genocidnom i fašističkom narodu“, a skoro i da prepoznaje „velikosrpsku genocidnu ideologiju“ u pobedama naših tenisera. No, kao što sam rekao, bespredmetno je baviti se likom i delom Nataše Kandić. Bitan je odnos države Srbije prema dotičnoj gospođi, a ne ona sama po sebi. Tačnije, važan je odnos naše države prema samoj sebi, demokratiji i našim nacionalnim interesima, zbirno kristalizovan u kvazi-NVO tački o čijoj opakoj predstavnici govorimo.

IDEOLOŠKI APARAT
Svaka vlast, pa i u demokratskim zemljama, pod svojom kontrolom ima ono što su svojevremeno zapadni sociolozi marksističkog usmerenja nazvali ideološki aparat države. Njega čine institucije koje se bave oblikovanjem mišljenja građana. Tu spada obrazovni sistem, državni mediji i još mnogo toga. Primera radi, preko Ministarstva kulture ili odgovarajućih agencija, vlada može u željenom pravcu da usmeri rad mnogih nevladinih, kako profitnih tako i neprofitnih organizacija. Ko daje novac za snimanje filmova ili štampanje knjiga, pita se šta će se snimati i štampati, koliko god da se priča o nezavisnosti umetnika, izdavača, medija!
Uz pomoć ideološkog aparata države postiže se da ideje do kojih je stalo vladajućim strukturama postanu i ostanu dominante u društvu. A te ideje, nesumnjivo, imaju komponentu koja se odnosi na stranačke i lične interese vladajućih. Ipak, u normalnim zemljama važan je i sloj koji spada u domen nacionalnog interesa. Retke su države koje se ne trude da kod građana razviju patriotski duh i poštovanje prema nacionalnoj tradiciji. Uz državne institucije u tome značajnu ulogu imaju i nevladine organizacije. One su uključene u sveobuhvatni državni sistem rasprostiranja poželjnih ideja, a bar onoliko koliko su korisne na domaćem terenu, važne su kada se radi o borbi za nacionalne interese u tuđem dvorištu! Ne treba isticati ono što osećamo na svojoj koži: sve ozbiljne države, a naročito SAD, imaju delotvorne filijale svog ideološkog aparata u inostranstvu (medije i formalno tamošnje NVO koje, pod izgovorom da se bore za demokratiju, prava manjina i slično, zastupaju američke nacionalne interese).
No, propagandna ofanziva obično ne prolazi bez defanzivnih mera. Inostrane filijale ideološkog aparata SAD obično se suoče sa protivmerama ako na bilo koji način ugroze interese stranih država u kojima deluju. Bilo što se budno nadgleda njihovo finansiranje iz inostranstva (i to suštinski, a ne samo formalno) ili čak i tako da se direktno onemogućava njihova delatnost. Odlučne odbrambene mere protiv inostranog ofanzivnog ideološkog aparata ne preduzimaju samo zemlje koje zagovaraju koncept suverene demokratije, kao što su Rusija, Belorusija ili Kazahstan, već i neke države članice EU (npr. Grčka ili Kipar).

OBESMIŠLJAVANJE SEBE
Drugačije stvari stoje sa našom Srbijom. Nažalost, ona  spada u red malobrojnih zemalja koje ni  na svom terenu ne vode politiku zaštite i promocije nacionalnih vrednosti, odnosno pariranja delovanju inostranih ideoloških aparata, a kamoli da spada u red onih država koje vode (kontra)ofanzivu u inostranstvu. A morala bi na neki način i to da radi, s obzirom na to da spada među retke zemlje čiji je teritorijalni integritet direktno ugrožen.
Dok je deo vladajućih struktura posle petog oktobra nastojao da ne revoltira Zapad, pa je na mnogim poljima popuštao, računajući da će za naciju izdejstvovati milost, a drugi deo naših vlastodržaca imao ulogu američke „pete kolone“, Vašington i njegov manipulativni NVO-medijski servis u Srbiji delovali su energično i planski. Dok je naš nacionalni ideološki aparat „reformisan“, a to znači postepeno paralisan, Nataši Kandić i njoj sličnima dato je da razmahnu krila. Ne samo što je američki ideološki aparat u Srbiji metastazirao, već je i njegovim delatnicima dopušteno da, gotovo po svojoj volji, za vršenje antisrpske misije koriste i naše državne institucije. Uz to, počeli su i da se napajaju novcem iz naših fondova, tj. da protiv Srba rade delimično se finansirajući novcem srpskih poreskih obveznika.
I ne radi se tu jedino o bagatelisanju nacionalnih interesa, već i o potkopavanju demokratije i građanskog društva. Od vlasti koja je, dok god nije shvatila da je to uzaludan posao, pokušavala da nađe zajednički jezik sa Zapadom, postepeno smo došli do kvislinške garniture, a Srbija je počela da poprima konture marionetske države. Nije ni za očekivati da se, u takvim okolnostima, vlast mnogo bavi nacionalnim interesima. Ali, neshvatljivo je da oni koji tvrde da nisu zatočenici suvereniteta, zato što svojim prioritetom smatraju implementaciju „evropskih vrednosti“ i unapređenje „demokratskog ambijenta“, deluju protiv toga! A to rade tako što i dalje daju veliki medijski i svaki drugi prostor kvazi-NVO organizacijama, kakve su one koje vode Nataša Kandić i Sonja Biserko.
Te organizacije se ne bave onim što je u opisu njihovog posla. Ljudska prava su im samo izgovor za delovanje u prilog albanskih, bosansko-muslimanskih i hrvatskih ekstremista, i njihovih američkih mentora. Na taj način, u očima većine srpskih građana kompromituju čitav nevladin sektor. To bi bilo jako opasno i da smo zemlja sa mnogo većom demokratskom tradicijom. Nevladine, neprofitne organizacije – kao moderna središta samoorganizovanja građana – trebalo bi da doprinesu da društvo funkcioniše bolje, ali i da spreče da se država pretvori u monstruoznog, samovoljnog i svuda prisutnog oktopoda.
S druge strane, kvazi-NVO, koje vode propagandni i kulturni rat protiv Srbije, i tako u očima mnogih Srba blate čitav koncept građanskog društva, otežavaju da postanemo zemlja sa razvijenim, kredibilnim neprofitnim sektorom, te da se podigne kultura volonterskog rada i nepartijskog javnog angažovanja građana. A to su uslovi bez kojih naša demokratija neće postati stvarno razvijena. I to nije sve. Govorili smo o podrivanju demokratskih principa, a sada ćemo se osvrnuti i na njihovo, uz dopuštenje vlasti, totalno negiranje.

LEČENJE BOLNE RANE?
Uticaj NVO na vladu i društvene procese, kako kažu pisci knjige „Uvod u demokratiju“ – koja je deo programa obrazovanja o demokratiji i ljudskim pravima OUN – jedino bi trebalo „smatrati demokratskim ako potiče od masovnosti članstva, za razliku od onog koji potiče od koncentracije bogatstva ili moći u rukama nekolicine“. A koliko je masovno članstvo „Fonda za humanitarno pravo“ ili „Helsinškog odbora“ – znamo. Kao što znamo i kolika je moć onih čiju transmisiju predstavljaju te organizacije. Tu se radi o šačici ljudi koji, makar u duhovnoj sferi, terorišu čitavu naciju. To naši vlastodršci i oni koji pretenduju da ih zamene više ne bi smeli da tolerišu pa i pomažu. Valjalo bi o tome da razmisle sada kada očekujemo dolazak Vladimira Putina u Beograd. Ne samo zato što rusko iskustvo u vezi sa izlaskom na kraj sa sličnim kompleksom antinacionalnih i antidemokratskih organizacija, nasleđenim iz Jeljcinovog doba, za nas može da bude inspirativno, već i stoga što bi poseta ruskog premijera trebalo da nas podseti koliko se svet promenio.
Moć i globalni uticaj Amerike ni približno nisu više onakvi kakvi su bili. Ako naši vlastodršci nemaju hrabrosti, u skladu sa tim, da započnu geopolitičku tranziciju, morali bi da u sebi pronađu bar dovoljno mudrosti da otpočnu demokratsku transformaciju zemlje. Ne zaslužuju valjda Srbi manje od arapskih nacija medijsku otvorenost, istinsko uvažavanje ljudskih prava i svekoliko poštovanje demokratskih normi? Uz to, nastojanje da se naš narod i dalje drži u uslovima medijske okupacije i antinacionalne indoktrinacije, ozbiljno može da se obije o glavu vladajućih struktura. A dobar simbolički početak vraćanja države građanima, predstavljao bi radikalno drugačiji odnos prema onima koji na NVO sceni rade protiv njihove svekolike bolje budućnosti.
Da smo normalnija država možda bi se već uveliko posvetili i zakonskoj regulativi u vezi sa pitanjem veleizdaje. Zar pod njega ne spadaju oni koji podržavaju – čak i svojim prisustvom na sednici Skupštine Kosova na kojoj je usvojen secesionistički akt – separaciju dela naše teritorije? I koji na mnoge druge načine rade protiv naroda, Srbije i Republike Srpske? Ipak, da budemo realni i za sada ne idemo toliko daleko. Veliki korak napred biće već i to ako se prostor za društveni uticaj antisrpskih, antidemokratskih kvazi-NVO saobrazi, u skladu sa preporukama OUN, njihovoj bazi. A to znači da bi bile medijski i u svakom drugom pogledu marginalizovane. O finansiranju iz državnih fondova ne bi smelo da bude ni govora.
Sada kada se približavaju izbori, ma kakva nam bila politička ubeđenja, to tražimo od političara. Tu se radi o uvažavanju elementarnih demokratskih standarda, a ne o ma kojoj ideologiji. Da li želimo da živimo u posmodernoj polutotalitarnoj državi ili demokratskoj zemlji? Stoga, uporno pitajmo i vlast i opoziciju kakav stav imaju prema Nataši Kandić i Sonji Biserko – amblemima kvazi-NVO sektora – te kakvu politiku prema njima nameravaju da vode! Ne dopustimo da se bar ta „rak rana“ našeg društva ne leči. Nažalost, još se nisu stekli unutrašnji uslovi za sistematsko distanciranje Srbije od evroatlantizma, ali sigurno jesu za lečenje od zlokobnog „kandizma“.