EGIPAT Gladni hleba, siti Amerike

Piše Dejan Lukić

Ono što  se sada zbiva u Egiptu nije samo puki ustanak tako dugo bačenih, već tri decenije, na margine društvenog dijaloga, niti je samo puko obaranje do srži korumpiranih režima u energetski i strateški vitalnom delu sveta, nego je razgradnja celokupne arhitekture američke politike u regionu

Preko četrdeset posto ljudi u dolini Nila živi na dva dolara dnevno. Egipćani su gladni hleba i siti Imperije. Predsednik Hosni Mubarak istrošio je i poslednje parče njegove „šagrinske kože“; pred masovnim buntom nezabeleženim u istoriji zemlje, od hijeroglifa do danas, gladni hleba i siti Amerike uzeli su ulicu u svoje ruke; policija je pobegla, vojska – noseći stub režima još od  prevrata Gamala Abdel Nasera početkom pedesetih godina prošlog veka, odbila je da puca na narod; antivladini slogani ispisani su na tenkovima; policijski čas je mrtvo slovo pre nego što je bio uveden; delovi političke elite, tajkuni i oligarsi zauzeli su sva mesta na letovima u jednom pravcu, za Dubaji, Rijad i drugde… „Monumentalni haos vlada pod nebeskim svodom, situacija je izvrsna“, rekao bi Mao Ce Tung.

TRENUTAK ISTINE U „MAJCI SVETA“
Ono što  se sada zbiva u Egiptu, posle onoga što smo videli u Tunisu i onoga što, kad-tad, sledi u Jordanu, Jemenu i dalje, nije samo puki ustanak tako dugo  bačenih, već tri decenije, na margine društvenog dijaloga, niti je samo puko obaranje do srži korumpiranih režima u energetski i strateški vitalnom delu sveta, nego je „razgradnja celokupne arhitekture američke politike u Regionu“ u kojem tako dugo vlada „produženi kolonijalizam drugim sredstvima“.
Tuniski prevrat, egipatska revolucija i ono što iza njih neminovno dolazi, znače, po oceni velikog broja analitičara i na Zapadu, regionalni iskaz „globalnog političkog buđenja“, od Latinske Amerike do Evroazije. U ovom egipatskom slučaju to je  buđenje u interakciji socijalnog ustanka  i odbijanja kvislinških režima – motorne regionalne poluge kolonijalizma drugim sredstvima. „Nadmoćna većina ljudi na Bliskom istoku svesna je da suština demokratskih i socijalnih promena nije samo u oslobađanju od korumpiranih  vladara, nego u razlazu sa američkom imperijalnom politikom koja je stub vladavine i održavanja despotskih režima“ („Global riserč“).
Sa ovog  stanovišta, manje-više zbirno mesto nepristrasnih analiza, obaranje Ben Alija u Tunisu ili Mubaraka u Egiptu transcendira značaj ličnosti, mada je odlazak egipatskog apsolutiste po milosti Imperije, u trenutnoj fazi drame,  operativna parola revolucije.
Uočljiva karakteristika procesa, iniciranog  svrgavanjem Ben Alija u Tunisu, je očiglednost da su napadnuti upravo proamerički režimi – Tunis, Egipat, Jordan, Jemen… sa potencijalnim nastavkom u Saudijskoj Arabiji i Zalivu.
Egipat se u kolokvijalnom arapskom žargonu oslovljava  kao „Majka sveta“ („Um Dunja“). Zbog geostrateškog značaja, mnogoljudnosti (84 miliona stanovnika) i  kulturno-političkog zračenja u arapskom svetu, Egipat je ovog trenutka „momenat istine“ celog ovog talasanja masa. Pre skoro 60 godina (1952) pukovnik Gamal Abdel Naser srušio je vojnim pučem egipatsku monarhiju i oterao Britance sa Sueckog kanala. Naserova vlada je bila skup mladih, nacionalno intoniranih oficira koji su u to vreme predstavljali  stabilizujuću, progresivnu snagu u postkolonijalnom Egiptu. Naserova revolucija bila je sekularna i socijalistička. Na spoljnom planu Naser je bio u konfliktu sa  kolonijalnim Zapadom  i u strateškoj saradnji  sa tadašnjim Sovjetskim Savezom.
Posle Naserove  smrti, njegov naslednik, tadašnji potpredsednik skupštine i drug iz pokreta mladih oficira, Enver El Sadat, otvorio je egipatska vrata  varijanti divljeg arapskog kapitalizma, u praktično polufeudalnoj zemlji. Sadat je, uz to, bio fasciniran Imperijom i ta fascinacija bila je jedan od ključnih motiva njegovog (po mnogima preuranjenog) sklapanja mira sa istorijskim neprijateljem, Izraelom, na crvenom tepihu u Beloj kući. Tu  hrabrost, ali istovremeno anatemu u arapskom svetu, Sadat je platio  životom u atentatu islamista (1981). Kao dopisnik iz Kaira u tom istorijskom momentu i kao putnik u avionu preko Sinaja kada je Sadat sletao „u vučju jamu“, na aerodrom u Tel Avivu, i danas nosim neizbrisivo sećanje sa koliko je slavlja na Zapadu Sadat ispraćen na put u Izrael, a sa koliko prokletstva u arapskom svetu.
Hosni Mubarak je nasledio Sadata i nastavio njegovu politiku divljanja zapadne varijante kapitalizma i fascinacije Imperijom. Trideset godina njegove vladavine bile su maskarada parlamentarne demokratije, cvetanje endemske korupcije, teror policije i strašnih „Muhabarata“ (tajna policija), siromašenje siromašnih i bogaćenje „bezobrazno bogatih“… A sve uz punu podršku kolonizatora drugim sredstvima.

MIR SA IZRAELOM
Za službu Imperiji Mubarak je do današnjih dana dobijao svake godine oko 1,3 milijarde dolara vojne i 800 miliona dolara ekonomske „pomoći“. Tenkovi koji su ovih dana izvedeni protiv naroda na ulice Kaira, Aleksandrije i  drugih gradova američki su tenkovi; avioni koji su trebali da iznad kairskog neba uteraju strah u kosti demonstrantima, američki su avioni iz američke „pomoći“. Od 1979. godine kada je Sadat potpisao mir sa Izraelom, Amerikanci su u egipatski kvislinški režim i Mubarekovu fascinaciju  Zapadom, usuli 45 milijardi dolara.
„Krišcan sajans monitor“ svojevremeno je na direktan način saopštio čemu su služile ove milijarde; „Taj novac ima zadatak da održi stabilnost egipatskog režima, da osigura podršku američkoj politici u regionu, neometan pristup Sueckom kanalu i obezbedi mir sa Izraelom.“
Sve je to sada dovedeno u pitanje i u neku ruku znači  početak žetve oluje  koju je Amerika decenijama, posle britanskog i francuskog kolonijalizma, sejala prostorom Bliskog istoka odgajajući svoje diktature i diktatore.
Ironično, usred demonstracija na ulicama arapskog sveta, od Tunisa, preko Jemena, do Jordana, američki  državni sekretar Hilari Klinton izjavljuje u nekoj simbiozi bunila i autizma: „Naša je procena da je egipatska vlada stabilna i da trenutno razmatra načine na koji će odgovoriti legitimnim potrebama i  interesima egipatskog naroda“. Baraku Obami trebalo je posle ove katastrofalne procene Stejt departmenta dva dana da shvati da je  Mubarak potrošio svoju šagrinsku kožu i da se igra bliži nepovoljnom kraju, pa da onda u dobrom američkom maniru pošalje Mubaraku ličnog izaslanika koji mu je – kako otkrivaju upućeni u Londonu – diplomatski, ali jasno saopštio da je pušten niz vodu sada kada je odslužio svoje.
Šta je, dakle, na dnevnom redu revolucije gladnih hleba i sitih Amerike; kakvo mešanje karata predstoji i ko će popuniti opasan vakuum posle pada   egipatskog despota po milosti Imperije? U ovom trenutku turbulencije jedino je jasna linija razgraničavanja između pobunjene mase koja hoće raskid sa dosadašnjim i pokušaja dela unutrašnje elite i Zapada na čelu sa Vašingtonom, koji traže i dejstvuju u pravcu „mirne tranzicije“ i „demokratskih reformi“. Što u prevodu znači nastavak istog drugim sredstvima.
Istovremeno, na aktivnoj sceni uočljiv je izuzetno značajan fenomen odsustva snaga islamskog fundamentalizma. U najboljoj sekularnoj tradiciji narod u Egiptu (i u Tunisu) digao se protiv opresivnih režima, korupcije, siromaštva i odsustva građanskih sloboda. Cinična teza zapadnih liberala  da u arapskim zemljama impuls demokratije prosperira samo u uskom krugu liberalnih elita, a da je mobilizacija masa moguća isključivo kroz religiozni fundamentalizam i rigidni nacionalizam, definitivno je oborena egipatskim (i tuniskim) primerom.
U Tunisu, posle progonstva američkog čoveka i diktatora po milosti Imperije, u privremeno formiranoj vladi nije, na primer, bilo nijednog pripadnika islamista, niti, pak, radikalne levice. Liberalni filistri, obavljači radova za Imperiju u Regionu, Obama u Vašingtonu i Kameron u Londonu, doživeli su to kao dobar znak – u seriji loših – i priliku da se status quo samo malo reformiše, budući da bi i u Egiptu i drugde, iz tako „reformisanih“ garnitura ispali ključni neprijatelji kolonijalizma drugim sredstvima – islamisti i radikalna levica.

OBARANJE KORUMPIRANIH DESPOTA
Sa ove tačke trebalo bi osmatrati faze budućeg scenarija i varijante ishoda. Za sada je iz većine zvaničnih nastupa na Zapadu jasno kakav bi ishod odgovarao Vašingtonu, Londonu i – u velikoj meri – Briselu: malo više  istog, sa nešto reformske kozmetike. Ako bi tok događaja mogao da se skrene na tu stranu (što je manje verovatno), na način da „naši despoti“ prežive, uz nešto liberalne šminke, to bi, kako procenjuje jedan broj analitičara, samo na kratko odgodilo nepovoljan kraj ali bi neminovno dovelo do potonjeg haosa… U tom slučaju bi trebalo očekivati žestok kontraudar radikalnih islamista širom regiona, uz dodatnu komponentu ulaska u igru i iranskog faktora. Paničan strah od ove varijante vidi se u izjavi  Tonija  Blera za Si-En-En: „Promena  je, izgleda, neizbežna, ali ona mora da bude mirna i da osigura stabilnost“.
Praktično, „stabilna promena“ u Egiptu jedino bi značila kompromis opozicije sa Mubarakom, uz dozirano uključivanje u postojeću „reformisanu“ vlast elemenata „kooperativne opozicije“. U svakom  slučaju, to bi trebalo da se izvede bez trenutno najorganizovanije političke snage – Muslimanske braće, koja za sada samo posmatra i vreba sa margina događaja.
„Gardijan“ (29. januar) u redakcijskom komentaru na ovo beleži: „Govoriti o mirnoj tranziciji naprosto je bestidno. Poslavši tenkove i specijalnu policiju na narod, Mubarak je sam učinio ovaj ishod nemogućim… Momenat istine je nastupio: ili će se nešto malo promeniti tako da sve ostane isto (i kasnije dovede do haosa) ili će doći do istinskog raskida“.
„Istinski raskid“ je, po većini ocena, terminalna stanica arapske bune. Iza toga ostaje, pak, otvoreno pitanje ko će da ispuni taj vakuum posle Mubaraka i kako će se izvesti završna scena „raskida“. Pokret gladnih hleba i sitih Amerike trenutno je prilično amorfna masa koju bi želeli da, kada prođe prvi talas revolucionarnog žara, „pripitome“ ili kidnapuju „reformisani“ eksponenti Imperije; bez  Mubaraka, ali sa licem prihvatljivim za Imperiju. S druge strane, ozbiljna i realno moguća varijanta ishoda je da arbitrarnu ulogu preuzmu u jednom momentu igre islamisti Muslimanske braće što je, opet, scenario noćne more i strateške katastrofe za Ameriku. Bez obzira na to što su današnja „Braća“ fleksibilnija varijanta „Braće“ iz vremena  osnivača pokreta, Hasana al Bane, ili, kasnije, radikalnog vođe i ideologa Sejida Kotba, koji je  završio na vešalima u Naserovom zatvoru.
Dolazak islamista bio bi, zatim, prva katastrofa za Izrael budući da bi došla u pitanje cela dosadašnja konstrukcija mirenja Arapa sa Davidovom državom, u kojoj je Egipat bio Alfa i Omega. Izraelska nacionalna bezbednost  počiva na mirovnom ugovoru sa Egiptom, jedinom arapskom zemljom, pored Jordana, koja je potpisala mir sa Izraelom.
Perspektiva strateške saradnje jednog islamističkog Egipta sa islamskom teokratijom u Iranu, dobila bi, takođe, ovim razvojem jak impuls, mada – ujedinjen u antiamerikanizmu – front između sunitske Muslimanske braće i  šiitskih ajetolaha u Teheranu, na duži rok manje izgledna varijanta.
Advokati  demokratskih sekularnih promena koji trenutno čine jezgro pokreta gladnih hleba i sitih Amerike, za sada su spontana, nekoherentna snaga, ujedinjena prvenstveno u misiji obaranja korumpiranih despota, a protiv Imperije koja korumpirane režime decenijama drži na grbači masa. Jedina donekle organizovana snaga  u pokretu je formacija  mladih, „Pokret šesti april“, kopija svojevremenog „Otpora“ u Srbiji. „Šesti april“ na svom sajtu  otvoreno govori da mu je, između ostalih, uzor srpski studenski pokret iz vremena obaranja Miloševića, dok je organizaciona struktura i modus operandi identičan sa „srpskom sestrom“. Razlika je, međutim, fundamentalna. Srpski „Otpor“ je u Srbiji, Gruziji, Ukrajini, Kirgiziji i delimično Belorusiji, rušio ili pomagao u rušenju režima za račun i novcem Imperije, dok „Šesti april“ trenutno ruši ključni režim Imperije u ključnoj zemlji arapskog sveta. Pri tome je, međutim, otvoreno pitanje da li će „Šesti april“ i neke druge grupe udružene u trenutni ustanak, u jednom trenutku odigrati trojanskog konja Imperije u planovima pripitomljavanja revolucije sada kada je Imperija praktično pustila niz vodu svoje dosadašnje despote u Tunisu i Egiptu, u koje je investirala tolike milijarde? Ima nekih znakova da „Šesti april“ u Egiptu već obavlja posao kakav su, za istog naručioca, obavljali falangisti srbijanskog „Otpora“.
Na ovoj tački turbulencije i istorijskog raskršća na Bliskom istoku  kolumnista „Gardijana“ Slavoj Žižek, sumira celi hepening primedbom da „hipokrizija liberala na Zapadu zaista zaustavlja dah. Javno podržavaju demokratiju i ljudska prava, a sada kada narod, zarad sekularnih – a ne  religioznih – sloboda i pravde ustaje protiv tirana, svi su odjednom zabrinuti; zašto se ne raduju sada kada je sloboda dobila šansu“?
Zato što pad kvislinških režima u Regionu nagoveštava pad cele arhitekture kolonijalizma drugim sredstvima. Od Nila do Dunava. I dalje.

3 коментара

  1. Avatar

    Interesantan i poucan tekst, objavljen u engleskoj stampi o desavanjima u Egiptu.

    The Telegraph,UK. 28.01.11.

    Egypt protests: secret US document discloses support for protesters
    Here is the secret document sent from the US Embassy in Cairo to Washington disclosing the extent of American support for the protesters behind the Egypt uprising.

    Deo tajnog dokumenta kaze:

    “On December 23, April 6 activist xxxxxxxxxxxx expressed satisfaction with his participation in the December 3-5 \”Alliance of Youth Movements Summit,\” and with his subsequent meetings with USG officials, on Capitol Hill…”

    Po svemu sudeci, ipak je u igri trojanski konj Imperije…a narodu neka je Bog u pomoci sa “demokratskim promenama” koja dolazi iz gorepomenutog mesta.

    A evo i linka, pa ko voli – nek izvoli, taman da uporedi sa onim sto se zbivalo kod nas 5. oktobra.
    http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/africaandindianocean/egypt/8289698/Egypt-protests-secret-US-document-discloses-support-for-protesters.html

  2. Avatar

    Kada se analizira američko i britansko djelovanje u prošlosti, stiče se utisak da se ovo ne dešava slučajno, odnosno sve miriše na začine anglo-američke kuhinje i sve su prilike da će biti po onoj narodnoj “sjaši kurta da uzjaše murta”, ili što bi ameri rekli “fejs-lifting”. Amerika svaku svoju unutrašnju krizu rješava, pokrećući ratove u raznoraznim dijelovima svijeta i nije bilo američkog predsjednika da nije vodio rat, a sad se sve čačka oko Irana.
    Kao, Mubarak je američki saveznik. Pa šta? I Sadam Husein je bio. I panamski predsjednik je bio. I talibani su bili. I još mnogi drugi pa ih je Amerika zamijenila nekim novim doradjenim, jer takve Amerika proizvodi kao na fabričkim trakama.

  3. Avatar

    Izuzetno dobar tekst.
    Najsramniji akt Mubarakovog rezima je bio njegova uloga strazara izraelskog koncentracionog logora koji se zove Gaza.Egipatski narod mu nikad nije ovo oprostio, koliko god zapadni analiticari pokusavaju da ove dogadjaje ‘objasne’ nedostatkom hrane. Egipcanski narod, na suprot Srba, ne nagradjuje izdajnike.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *