Drugi fudbalski početak sa Izraelom

Piše Marko Marković

Pobedama nad reprezentacijom ove zemlje mogli smo do svetske scene

Susretom u prošlu sredu, u Tel Avivu, naš izabrani tim odmerio je snage sa istim rivalom i daleke 1949. godine!
Upravo, to je i povod da se osvrnemo na taj meč, kao i plasman Jugoslavije na Mondijalu, u Brazilu 1950. godine.
U periodu posle Drugog svetskog rata strogo su bili podeljeni AMATERI i PROFESIONALCI!
Tačno se znalo gde je kome mesto, a na tome je insistirao MOK (Međunarodni olimpijski komitet), kao i Sportske federacije sa cele planete.
To su, naravno, morale da slede i nacionalne asocijacije.
Ipak, u fudbalu se nije išlo do kraja!?
Dok su zemlje, iz takozvanog „ZAPADNOG BLOKA“, na Olimpijske igre slale ekipe sastavljene od amatera iz klubova trećih ili čak četvrtih liga – ekipe ISTOČNOG BLOKA (Sovjetski savez, Rumunija, Bugarska, Mađarska, Poljska, Čehoslovačka, pa i mi) nastupale su u istim sastavima i u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, zatim na samim šampionatima planete, ali i OLIMPIJSKIM IGRAMA!?
Recimo, naši asovi, u prvom redu oni najistaknutiji: Mitić, Bobek, Čajkovski, Vukas, Stanković i ostali – bili su u reprezentaciji, u Londonu na Olimpijskim igrama 1948. godine, ali i na Mondijalu u Brazilu 1950. godine.
Tu i tamo, poneko je stavljao i primedbe na ovakav način izbegavanja pravila i podelu na AMATERE i PROFESIONALCE jer se znalo da upravo najbolji fudbaleri iz država ISTOČNOG BLOKA imaju jedno, jedino životno zanimanje – profesiju: FUDBAL!
A da bi se to koliko-toliko prikrilo FIKTIVNO su se zapošljavali. Reda radi. Tako je, recimo BOBEK bio bibliotekar u domu Armije, drugi su dobijali činove u vojsci, treći su uzimali radnu knjižicu u preduzećima, a da tamo nikada nisu ni kročili!?
Reprezentacija Jugoslavije je uspeh na najvećem takmičenju posle Drugog svetskog rata ostvarila 1948. godine i praktično time je počela da se formira jaka postava za kasnije ispite.
Najvažniji zadatak bio je da se u eliminatornim borbama domognemo Šampionata sveta u Brazilu.
Posle Londona, taman su stasali najdarovitiji i najcenjeniji igrači. Našli su se, tu negde, pedesetih godina u najboljem životnom dobu, pa selektorima nije teško padalo da od najkvalitetnijih izaberu dvadesetak koji će predstavljati dugoročnu okosnicu nacionalne selekcije.
Kad su nailazili međunarodni okršaju, praktično, unapred je bilo jasno – KO ĆE SE NAĆI MEĐU IZABRANICIMA.
Trebalo je da prođe dosta vremena pa da neko uskoči umesto do tada standardnog reprezentativca.
Zar je smelo i da se pomisli da se menjaju: RAJKO, BOBEK, VUKAS?
Tako se stiglo do 1949. godine.
Žreb je odlučio da nam prvi protivnik u kvalifikacijama za SP u Brazilu bude IZRAEL.
Znalo se da smo mnogo jači i samo se postavljalo pitanje – a kad izbacimo ovog rivala, ko je sledeći?
Prvi susret održan je u Beogradu, na starom stadionu Crvene zvezde, 21. avgusta 1949. godine pred 35 hiljada gledalaca.
Pobedili smo sa 6:0.
Sudio je Italijan GALEATI, tim je sastavio inženjer MIKICA ARSENIJEVIĆ.
Nastupili su:
ŠOŠTARIĆ – STANKOVIĆ, M. PETROVIĆ – Z. ČAJKOVSKI, JOVANOVIĆ, JAKOVETIĆ – SENČAR, MITIĆ, BOBEK, M. PAJEVIĆ, Ž. ČAJKOVSKI.
Kapitensku traku nosio je Zlatko Čajkovski.
Strelci: M. Pajević tri gola, a po jedan gol postigli su Bobek, Senčar i Željko Čajkovski.
U revanšu, u glavnom gradu Izraela, trijumfovali smo sa 5:2 i selektor Mikica Arsenijević, u odnosu na prvi sastav, uveo je Čolića i Valoka, umesto Petrovića i povređenog Mitića.
Partizan je na obe utakmice dao po isti broj igrača – po osam, a još su se našli u izabranom timu: Zlatko Čajkovski iz Dinama, Mitić i Stanković iz Crvene zvezde.
Posle ove lake GENERALNE PROBE išao je okršaj sa Francuskom.
Prvi duel sa TRIKOLORIMA imali smo u Beogradu, na upravo tog dana otvorenom stadionu JNA – 9. oktobra 1949. godine. Rezultat je bio nerešen – 1:1.
U revanšu, u Parizu, bio je isti ishod, pa je odluka pala u takozvanoj „,MAJSTORICI“, u Firenci. Trijumfovali smo sa 3:2 i izborili pravo igranja na Šampionatu planete u Brazilu.
Posle tačno dve decenije čekanja od Montevidea 1930. godine, pa do nastupa u Južnoj Americi, najbolji fudbaleri Jugoslavije pojavili su se na najvećoj fešti.
U zemlji kafe i sambe savladali smo Švajcarsku sa 3:0, Meksiko sa 4:1, a poraženi smo u meču sa domaćinom – 0:2 i to je bio i kraj.
Ipak, bez obzira na to što je izostao neki zapaženiji rezultat, ostaje lepa uspomena i sećanja na jedan period kada je naš fudbal išao stalno uzlaznom linijom.
Imali smo izuzetne majstorije, popularne asove, krcate stadione…

Одштампај страну