Dinkićev luping u prazno

Piše Nikola Vrzić

Zašto je šef G17 Plus samoubilački nasrnuo na predsednika Vlade Srbije, i zbog čega će bura u vladajućoj koaliciji ipak teško dovesti do vanrednih parlamentarnih izbora

Mora da se Boris Tadić, predsednik Srbije, silno iznenadio kada mu je u ponedeljak, 14. februara, zazvonio telefon i iz slušalice zagrmeo odlučni glas Mirka Cvetkovića, premijera Srbije, koji mu saopštava da je dara prevršila meru i da je rešio da smeni svađalice koje remete rad vlade, ministra Mlađana Dinkića i državnog sekretara Slobodana Ilića. Predsednik je saslušao premijera, klimnuo glavom, i pozvao koalicione partnere Ivicu Dačića, Jovana Krkobabića i Dragana Markovića Palmu da bi im, kao kurir, preneo odluku donetu u Nemanjinoj 11, u Vladi Srbije. Pa su onda sva četvorica sačekala da vide kako će smenjeni Dinkić reagovati; hoće li ući u otvoreni rat i srušiti još jednu vladu ili će odluku Mirka Cvetkovića prihvatiti mirno, kao zasluženu kaznu.
Ovako je, otprilike, glasio zvanični opis – u koji ne veruju ni oni koji su ga smislili – redosleda događaja koji su doveli do ovonedeljnog potresa na srpskoj političkoj sceni, tokom kojeg je premijer Cvetković dobio priliku da demonstrira državničku odlučnost, predsednik Tadić da pokaže da još ima zube, a ministar Dinkić ogoli svoju krotku narav… A Srbija je tog momenta ušla u otvorenu predizbornu kampanju, za izbore kojima svi akteri tekuće kampanje žele da dođu što kasnije.

POČETAK KRAJA
Kako je do toga došlo? Zašto se Mlađan Dinkić okrenuo protiv političkog saveznika Borisa Tadića? Kome je sve, preko Dinkićevih leđa, Tadić onako žestoko odgovorio? Najzad, kakve tačno veze njihova svađa ima s nama, građanima Srbije, odnosno, znači li obračun Tadića i Dinkića da smo zaista došli na korak od raspisivanja vanrednih izbora?
Sada otvoreni sukob unutar vladajuće koalicije tinjao je već nekoliko meseci. Da u vladi države – pritisnute nezaposlenošću najvišom u istoriji, padom životnog standarda i prosečnom zaradom nižom nego u Albaniji – odnosi nisu baš najskladniji, videlo se još krajem prošle godine kada je Dinkić Tadića podsetio na svoje zasluge za njegov uspeh i poručio mu da može da ga uništi tako što će obelodaniti ono što su zajedno radili za dobrobit građana ove zemlje. Reč je o onom ničim izazvanom, a izuzetno značajnom priznanju da je obećao hiljadu evra za akcije kako bi obezbedio Tadiću pobedu na izborima nad Nikolićem: „Razlog zbog kojeg sam ušao u to političko obećanje je strah da bi Boris Tadić mogao da izgubi predsedničke izbore od Tome Nikolića. Ja to nisam uradio zbog svoje stranke. Kasnije analize su pokazale da bukvalno tih 100.000 glasova, za koliko je pobedio u drugom krugu, dobrim delom potiču od zajedničkog obećanja koje sam preuzeo lično na sebe, o besplatnim akcijama. Znači, preuzeo sam na sebe obećanje, a preusmerio svu političku korist Tadiću.“
Jelena Trivan, potpredsednica Demokratske stranke, Dinkiću je tada poručila da sopstvene neuspehe ne sakriva iza Tadićevog autoriteta. Dinkić je sve pokušao da svali na novinarsku nepreciznost i lošu interpretaciju i stvar se na tome naizgled smirila. Ostalo je jasno, ipak, da odnosi u koaliciji počinju da pucaju…

SLUČAJ „GORENJE“
I kao da se čekao okidač koji će biti pronađen u „slučaju Gorenje“, podsticaju Dinkićevog ministarstva slovenačkom proizvođaču bele tehnike da proizvodnju, umesto Valjevu, dodeli Zaječaru i gradonačelniku Bošku Ničiću, Dinkićevom savezniku u Ujedinjenim regionima Srbije. Šef G17 Plus, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, ovu rundu dobija, budući da vlada na telefonskoj sednici daje odobrenje za triput veće subvencije „Gorenju“ za izgradnju fabrike u Zaječaru, umesto u Valjevu.
Odgovor očigledno izigrane Demokratske stranke sveo se na reakciju Slobodana Ilića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija, koji je Dinkića optužio da „nastoji da prigrabi što više finansijskih resursa ove zemlje koje koristi na samo njemu znan način, na štetu najvećeg broja građana“, te da „koristi budžetska sredstva za razvijanje i jačanje njegove političke grupacije URS“. Posle dan-dva razmišljanja, prvih dana februara, Dinkić shvata da je nastupio trenutak da učvrsti svoj položaj u odnosu sa DS-om; traži smenu državnog sekretara Ilića bacajući time, sasvim otvoreno, rukavicu u lice najvećoj partiji vladajuće koalicije.
I ne zaustavlja se na tome. On i ostali ministri iz G17 Plus bojkotuju sednice Vlade Srbije, ređaju javne ocene da je „vlada izgubila autoritet“, da su podhitno neophodne „suštinske promene“, da je on (Dinkić) uveren da će „moj prijatelj Tadić imati snage da povuče prave poteze“…
Na sve te prozivke DS Mirku Cvetkoviću – poznatijem po onom kuvalu za kafu iz stripa, nego po bilo kojoj odluci koju je dosad doneo kao srpski premijer – prepušta da se brani sam kako zna i ume, dozvoljavajući istovremeno da se u strogo kontrolisanim srpskim medijima pojave vesti da DS ipak razmatra njegovu smenu, da on sam samo što nije podneo ostavku, da mu je u liku Dragana Šutanovca već spreman i naslednik… Ohrabren takvim razvojem događaja, Mlađan Dinkić odlazi i korak dalje i gađa pravo u glavu; javnosti obznanjuje svoje otkriće da važne odluke i ne donosi premijer Cvetković, već predsednik Tadić i njegovi najbliži saradnici. Drugim rečima, Tadić i tadićevci su glavni krivci za to što narod živi loše. A na sve to iz DS-a se na B92 prošlog četvrtka pojavljuje spomenuti ministar odbrane Šutanovac, braneći Dinkića od njega samog („Dinkić često u afektu kaže nešto što ne misli, i ja mu to ne zameram…“), više nego Cvetkovića od Dinkića.

MEĐUSOBNA IGRA STRAHA
I onda, tokom vikenda, iznenadni preokret zbog kojeg je Dinkićev politički luping završio u blatu; Boris Tadić, naime, pokazuje da (još) ima zube, što nije učinio otkad je Čedomira Jovanovića izbacio iz DS-a. U iznenadnom veleobrtu izlazi iz uloge pasivnog posmatrača i preuzima inicijativu izbacujući Dinkića iz vlade.
Ministar kome su dani odbrojani stavljen je u ponedeljak, na Cvetkovićevoj konferenciji za novinare, pred izbor – ili će da sruši još jednu vladu, pa će izaći samostalno na vanredne izbore na kojima nema čemu da se nada ili će da prihvati Cvetkovićevu (Tadićevu) odluku i podvije rep. U ovoj međusobnoj igri straha – jer ni jednome ni drugome izbori sad nikako ne odgovaraju – prevagnuo je strah Mlađana Dinkića. „Prihvatam smenu,“ saopštio je krotko već u ponedeljak popodne…
Nepoznanica u ovom neuspelom Dinkićevom pokušaju da pokaže Tadiću svoju snagu ima nekoliko. Jedna od tih je pitanje zašto se, uopšte, šef ekspertske stranke upustio u takvu avanturu. Izbori nadolaze neumitno, redovni ili vanredni, i Dinkić zauzima startnu poziciju, pri čemu pokušava da sa sebe skine odgovornost za katastrofalnu ekonomsku situaciju u zemlji i diferencira se, koliko-toliko, od DS-a s kojim deli isto biračko telo. To je jedno moguće objašnjenje. Drugo je sadržano u informacijama o postojanju neformalnog saveza između Dinkića i Šutanovčevog krila DS-a, što bi značilo da je lider G17 Plus u napad stupio i zarad dvorskog obračuna unutar najveće partije vladajuće koalicije. Navodno je Dinkić Tadiću predložio Šutanovca za premijera, što je ovoga navelo na zaključak da će ostati i bez vlade i bez partije ako pod hitno ne reaguje u liku Mirka Cvetkovića. I, najzad, tu je i treće moguće objašnjenje, koje kaže da se Dinkić odmetnuo, kao što bi to uradio i Ivica Dačić samo da sme, kada je shvatio da su pregovori o velikoj postizbornoj koaliciji – onoj što isključuje sve osim DS-a i SNS-a – uveliko u toku. Pa otuda i ono prednovogodišnje podsećanje na akcije za pobedu Borisa Tadića nad Tomislavom Nikolićem…
Spisak mogućih objašnjenja Dinkićevog lupinga ovim se, naravno, ne iscrpljuje, ali je za nas od kudikamo većeg značaja da pokušamo da naslutimo šta će uslediti. Vanredni izbori? Verovatno ne, barem ne dok aktuelna vlast ne dobije nekakvu injekciju sa strane, bilo političku u vidu kandidature za EU, bilo finansijsku u vidu novca od prodaje „Telekoma“. Ono što možemo da očekujemo, međutim, jeste permanentna predizborna kampanja u kojoj će Dinkić i njegova partija biti i vlast i najžešća opozicija. Proizvodiće afere kao kada su obarali vladu Zorana Živkovića, na šta će im onda biti odgovarano kontraaferama, i tako u krug… Ili vrana vrani oči ne vadi?
Očigledno da ta dilema više ne postoji, budući da će se Dinkićeva, Kalanovićkina i Milosavljevićeva ostavka samo konstatovati, a da će Skupština nastaviti dalje sa radom.  Dragan Đilas, potpredsednik DS-a, Dinkića je već optužio da je glavni krivac za rekordnu nezaposlenost u Srbiji…