Bori se Hosni

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Evroatlantski aktivisti u Srbiji uplašeni su da će velika sredstva Imperije morati da budu usmerena na resetovanje režima u Africi i Aziji, umesto da, kao do sada, budu utrošena na destabilizaciju prilika na Balkanu

Do ovoga trenutka (nedelja, 6. februar) predsednik Egipta Hosni Mubarak nije podneo ostavku, dok o njegovoj despotskoj vladavini dugoj 30 godina svetski (i naši) novinari iznose lavine informacija. Mora da sam ja dremljivi gledalac informativnih TV-emisija i nesavesni čitalac dnevne štampe, pa nisam primetio slične vesti sa tih strana u proteklim dekadama. Kao da se tek sada, na brzinu, produkuju tekstovi o ekonomskim strahotama Tunisa i Egipta, doskora sa privredom za ugled (i  primamljivim turističkim destinacijama). Sve ovo pokazuje da u svetu javnog informisanja ne postoji nikakva „zavera“, nego glavni izvestioci (strani i naši) odlično znaju kada i šta sme da postane javna informacija u globalnom selu. Ostalo se utapa u more interneta, u kojem bi čak i vest da je planeta Zemlja skrenula sa svoje putanje ostala nezapažena u milionima novosti o svemu i svačemu.

POSLEDICE
Krupni pokreti masa, pogotovo kada su naoružane beznađem i besom, ne mogu ostati bez posledica. Pitomi i miroljubivi Arapi u takvim prilikama svetskom imperijalizmu pokazuju i drugo lice, pa mogu (bez želje za osvetom) da ozbiljno uzdrmaju temelje novog svetskog poretka ako zauzmu mesto koje im pripada u međunarodnoj podeli rada. Imperija se osetila iznenađena, ne i uzdrmana (kao što mnogi misle). Njen gnev se prvo (i u najvećoj tajnosti) usmerio ka sopstvenoj obaveštajnoj službi koja nije na vreme upozorila na opasnost i predložila koga treba potplatiti, koga likvidirati, a sa kim stvoriti „nove saveze“ na Bliskom istoku. Kao što nije pokazala ni „ko stoji iza ovakvog pokreta“ (izgleda da su i za Mosad prošle berićetne šezdesete i sedamdesete godine).
U ostalim državama (i privredama), iako istinski iznenađeni događajima, mnogi su odmah počeli da kalkulišu. Turističke sile Mediterana, uključujući „tako lijepu, a tako našu Hrvatsku“ (vidi oglas u „Politici“ 30. januar), očekuju bolju sezonu. Bankari na Kipru, Kuvajtu, Emiratima (i drugde) očekuju prilive ogromnih depozita kompradora sa „ugroženih“ područja. Imperijalne sile očekuju da će uspeti da se brzo oslobode Mubarakovog i Ben Alijevog nasleđa i nađu nove predstavnike svojih interesa u arapskom svetu.
Srpska vlada, verovatno, računa na to da će zbog nagle transformacije zemalja Bliskog istoka u područja visokog rizika, tokovi kapitala krenuti ka našem prostoru – što je dobro. Ali su ostali evroatlantski aktivisti u Srbiji (mreža NVO) uplašeni da će velika sredstva Imperije morati da budu usmerena na resetovanje režima u Africi i Aziji, umesto da, kao do sada, budu utrošena na destabilizaciju prilika na Balkanu, gde treba da se okonča kolonizacija (šifra – „Pustite nas da završimo posao“). Opravdan je zato strah da će se budžeti (pretpristupnih fondova) smanjiti, a apanaže naših vrednih NVO aktivista – prepoloviti. Da li to može da predstavlja prepreku na našem putu za delegata za kandidata za člana EU?

REFORME
Arapski svet očekuje izlazak iz neokolonijalnog statusa i poboljšanje ekonomskog položaja najširih slojeva, ali će im Imperija, verovatno, ponuditi pomoć u obliku „reformi i promena“. Ovo su dabome reči koje mogu da znače sve,  tj. – ne znače ništa. Naši građani često vole da kliču i pozdravljaju „reforme i promene“, iako su se one (u našem slučaju) najčešće ispoljavale kao destrukcija ekonomije ili konzervacija partijskog (stranačkog) sistema sudova i tužilaštva.
Krajnje je vreme da se prestane sa zloupotrebom reči „reforma“ i „promene“ u političkom vokabularu, a stranački lideri i aktivisti obavežu da svaku najavu „reformi“ i „promena“ objasne.

HVALA BORISE
Ali ipak razumem zbog čega su ove (i slične) reči toliko drage našoj kompradorskoj eliti. Zamislite koliko bi im bilo mučno da prevale preko jezika „Znatno ćemo umanjiti sistem zdravstvene i socijalne zaštite“ ili „Bitno ćemo redukovati sistem obrazovanja“ (kao što su ga već redukovali). „Smanjićemo penzije, pa nek preživi ko može. To od nas zahtevaju (šifra – „Raskid s prošlošću“). Ako im ne izađemo u susret, prete nam „samoizolacijom“. A što je najgore, naše NVO ostaće bez pristupa pretpristupnim fondovima, iz kojih se isplaćuju apanaže našim stranačkim aktivistima.“ Mnogo je komotnije sve ovo zaodenuti u fraze o „promenama i reformama  na evropskom putu“.
Bliskoistočni slučaj zabrinjava našu kompradorsku elitu najviše zbog toga što je pokazao zapanjujuću lakoću sa kojom evroatlantski prijatelji puštaju niz vodu svoje domaće saveznike. Svi znamo koliko Boris Tadić ume da bude siguran, čak ciničan prema javnosti, dok mu je iza leđa Šesta flota, uvek dobro pripremljena da slomi svaki pokušaj otpora na ovom prostoru. Slučajevi Egipta i Tunisa pokazali su, međutim, da postoje trenuci (i situacije) kada stiže mejl sa kratkom porukom „Hvala Borise“. Gde će tada biti oduševljeni obožavaoci i uspaljene „djevuške partijke“? Ali to nikome ne treba da predstavlja utehu. Pošto i od Borisa postoji prema inostranstvu ponizniji, a prema svom narodu bahatiji Boris.