ABOLGHASEM DELFI Svetska arogancija je ojačala Iran

Razgovarao Zoran Milošević

Bliski istok je najosetljiviji region sveta. Sve glavne religije sveta ovde su nastale i najvažniji božji poslanici odavde su. Ovde žive različiti narodi i obitavaju različite kulture. Najvažniji problem Bliskog istoka je Izrael nasilno udenut među islamske zemlje, koji je okupirao islamske teritorije

Razgovor sa njegovom ekselencijom gospodinom Abolghasemom Delfijem (1954, Teheran), ambasadorom Islamske republike Iran u Srbiji (od 2010. godine), započet je njegovom konstatacijom da su pitanja o kojima želimo da raspravljamo „u zapadnjačkom duhu, odnosno u kontekstu zapadnih medija i slike koju su isti ti mediji stvorili o Iranu“, ali da je „situacija  zapravo sasvim drugačija“.

Vaša ekselencijo, ako je tako, možemo razgovor, dakle, započeti pitanjem kako to zapadni svet čini, tačnije kojim metodama deluje u spinovanju odgovarajuće, i Zapadu poželjne, slike protiv Islamske republike Iran?
Iran je u proteklih 30 godina formirao novo društvo na osnovu islamske vere. Ovaj model je zasnovan na nezavisnosti države i na glasu naroda. Narod je u ovih 30 godina naučio da kaže svoju reč i da bira parlament i vladu. Vlada je u toku svih ovih godina delovala na osnovu vere. Drugim rečima, u Iranu vlada upravlja državom na osnovu iranske nacionalne i islamske kulture. Model se umnogome razlikuje od poznatih političkih modela u svetu. Ova vlast, kulturno, ekonomski i politički ne zavisi ni od jedne strane zemlje. Zapad misli da ukoliko ovaj model bude prihvaćen kao nešto novo i kao sistem ponašanja, onda to mogu i drugi da primene u praksi. Tu je problem, jer Zapad ne želi da se ovaj politički obrazac prenese na druge narode. Suština ovog obrasca je da on ne priznaje hegemonizam i ne dozvoljava mešanje u svoja unutrašnja pitanja. Drugim rečima, ovaj model eliminiše zapadnu dominaciju u regionu. Zato Zapad iskrivljuje sliku o Iranu manipulacijama, kako medijskim, tako i političkim, ekonomskim…

Činjenica je da je Iran vodio rat sa Irakom!
U prvoj godini posle Revolucije Iranu je nametnut rat (1980) sa Irakom, jer je ova država izvršila agresiju na moju državu. Naime, Zapad je podstakao i podržao Irak u ovoj agresiji, tačnije Sadama Huseina, jer su mislili da će Iran poraziti vojno. Posle osam godina rata uvidelo se da je volja iranskog naroda da sačuva državu i postojeći poredak nesalomiva i da predaje nema. Iran je i ranije bio suočen sa ratovima u kojima mu je oduziman deo teritorije, ali ovo je bio jedini rat tokom istorije Irana u kojem nijedan kvadratni metar državne teritorije nije uzet. Drugim rečima, rat, odnosno agresija Iraka na Iran bio je drugi metod delovanja Zapada, pored medijskog ocrnjivanja Irana. Treći metod delovanja su sankcije.
Na početku rata sankcije su se ogledale u uskraćivanju vojne opreme, čak čizama, oružja… To je bio razlog da krenemo da sami proizvodimo sve što je potrebno za armiju. Zapravo, sankcije su nas motivisale da počnemo da koristimo unutrašnje resurse i kapacitete, tako da danas svoje vojne potrebe sami obezbeđujemo. Uopšte, dakle, nema potreba da bilo šta uvozimo, odnosno da tražimo po ovom pitanju pomoć od bilo koga.

Iran sa Zapadom ima spor oko nuklearnog programa. O čemu je zapravo reč?
Pre Islamske revolucije zavisnost šahovog režima od SAD bila je ogromna, pa je to bio razlog da mu se isporučivalo svo vojno naoružanje i oprema. Tada je započeta i izgradnja nuklearnih postrojenja (što nije osuđivano – naprotiv). U tom periodu je izgrađen nuklearni reaktor za medicinske i naučne potrebe. Sami Amerikanci su obezbeđivali gorivo za ovaj reaktor. Takođe su dozvolili da počne izgradnja (u Bušehru) nuklearne centrale. To su, dakle, dozvolile SAD, a podržale vodeće evropske zemlje.

Povratak imama Homeinija posle 16 godina izgnanstva u Iran

Posle Revolucije i smene šahove vlade sve je ne samo obustavljeno, već i prikazano kao nekakav kriminalni pokušaj Irana da izgradi nuklearnu bombu.
Mi kao članovi organizacije za atomsku energiju, kao i potpisnici Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT – Sporazum), obratili smo se Agenciji sa zahtevom da nam obezbedi gorivo za spomenuti reaktor (u međuvremenu potrošeno). Rad reaktora nama je bio važan pre svega zbog medicinskih potreba, jer je uz njegovu pomoć lečeno između 700.000 i 800.000 bolesnika. Zapadne zemlje su stvorile veliki problem oko nuklearnog goriva, uslovljavajući njegovu isporuku značajnim političkim ustupcima. Stoga smo bili primorani da sami proizvedemo potrebno gorivo – što nam je i pošlo za rukom.
Kao što znate danas u okviru miroljubivog korišćenja nuklearne energije nalazimo se u fazi posedovanja domaće tehnologije. I ovde su sankcije pomogle da situaciju prevaziđemo osloncem na sopstvene kadrove i tehnologiju, i sada to radimo apsolutno sami.
Pored činjenice da smo potpisnici Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, i kao odgovorni član Međunarodne agencije za nuklearnu energiju mogu reći sa ponosom i to da smo dostigli visok nivo zadovoljavanja naših potreba u miroljubivom korišćenju nuklearne energije. Iako, naglašavam to ponovo, u uslovima kada je Zapad i svetska arogancija bila protiv našeg nuklearnog programa i razvoja tokom proteklih 30 godina. Primenili su sve moguće mere da spreče svekoliki razvoj Irana i same Islamske revolucije.
Moram istaći i to da je odlučnost naroda tokom ovog perioda na otpor svim ovim pritiscima bila izuzetna, što je dalo unutrašnju stabilnost zemlji.

A ljudska prava? Vaša zemlja se, kao što Vam je poznato, u Zapadnim medijima najčešće proziva da, navodno, masovno krši ljudska prava.
Da. Tačno je da Zapad stalno pokušava da okrivljuje i kriminalizuje Iran po pitanju ljudskih prava. Ljudska prava su se danas, to je svakome jasno, pretvorila u politički instrument i instrument stalnih pritisaka i ucena. Moram reći da nijedna zemlja na ovom svetu ne može da tvrdi da je stanje ljudskih prava u njoj idealno. U svim evropskim zemljama, ali i u SAD, primećeno je kršenje ljudskih prava. Na primer, smrtna kazna se primenjuje i u SAD, a kršenje prava nacionalnih manjina je masovno. Svakodnevno preko medija možemo pratiti agresivno ponašanje policije prema tamošnjim građanima. U Evropi je slično. Pre samo nekoliko nedelja imali smo priliku da vidimo kako londonska policija postupa prema studentima-demonstrantima. Da li je usledilo usvajanje neke Rezolucije? Naravno, nije.
Postupak jedne od važnih članica Evropske unije prema građanima druge članice je takođe evidentno i jasno kršenje ljudskih prava. No, ovo nije bio razlog da se u međunarodnim organima koji se bave zaštitom ljudskih prava usvoji određena Rezolucija o kršenju ljudskih prava u Evropskoj uniji.
Drugi problem je to što Zapad ima jednostran pristup ljudskim pravima. On je zasnovan na vlastitom (zapadnom) viđenju ovog pitanja, koji se želi nametnuti čitavom svetu. Ko ne želi da prihvati takvo viđenje, proglašava se kršiocem ljudskih prava.
Ljudska prava su, međutim, pitanje koje je zasnovano na određenoj kulturnoj matrici i određenoj tradiciji, veri svake pojedine zemlje. Tu ima mnogo nijansi i razlika. U vezi sa ljudskim pravima, dakle, ne možemo usvojiti jedan obrazac za sve zemlje i za sve sredine.
Na primer, mi smo, ako poredimo stanje pre Islamske revolucije i sada, značajno unapredili ljudska prava u našoj državi. Pre Revolucije stopa nepismenosti iznosila je preko 60 posto, a tada smo imali samo oko 25 do 30 miliona stanovnika, i to u uslovima kada smo izvozili između četiri i pet miliona barela nafte. Danas Iran ima preko 70 miliona stanovnika, i praktično nema nepismenih. To znači da svi stanovnici zemlje imaju u praksi realizovano pravo na čitanje i pisanje, na obrazovanje. Sve to u uslovima kada proizvodimo četiri miliona barela nafte, a samo dva izvozimo. Od ta dva miliona barela vlada Irana sve ovo postiže.

Primer verske tolerancije: jermenska crkva Vang iz XVII veka u Eshafanu

Da li je pravo na slobodu govora ostvareno u društvenoj praksi i političkom životu?
U Iranu jeste prisutna sloboda govora. Posle 32 godine od Islamske revolucije svedoci smo da prosečno u Iranu svake godine imamo izbore za neki nivo vlasti (lokalni, gradski, centralni). Kandidati za političke funkcije imaju pravo da iznose svoja viđenja, to i čine, a narod na neposrednim izborima bira svoje predstavnike. To ne bi bilo moguće da u Iranu nema slobode govora. U takvim uslovima narod slobodno bira vođstvo islamske revolucije, predsednika, poslanike i odbornike za lokalnu vlast. Posebnost Irana je u tome da nema klasične partije, već se kandiduje određena ličnost. To ne znači da nema različitih političkih grupacija. Pojedini ljudi redovno deluju opoziciono i formiraju određenu grupu. Specifičnost Irana je i to da su oni ljudi koji su juče bili opozicija danas vlast, i obrnuto. A nas kritikuju da nam izbori nisu valjani, i to u uslovima kada u velikom broju država u regionu uopšte nema nikakvih političkih izbora. U tim zemljama žene još uvek nemaju pravo glasa, čak nemaju pravo da voze automobil, i gle čuda, ni u jednoj od tih zemalja ne govori se o kršenju ljudskih prava, a međunarodne organizacije uopšte zbog toga ne protestuju! I to sve samo zato jer imaju odlične veze sa kolonijalnim silama, a njih uopšte ne zanima tamošnje stanje ljudskih prava. Eto, to je razlog zašto mislim da se ljudskim pravima manipuliše, odnosno da ona služe kao sredstvo pritisaka na one zemlje koje su stvarno nezavisne.

Vaši stavovi nas uvode u pitanje o unutrašnjoj situaciju u Iranu, o verskim prilikama, pre svega. Bilo bi zanimljivo da nam pojasnite i kakav je položaj žena i stanje obrazovanja u Vašoj zemlji?
U današnjem Iranu narod i sve verske zajednice imaju svoje predstavnike u parlamentu. Napominjem svi, bez razlike da li pripadaju većinskom narodu ili verskoj manjini. Takođe, na lokalnom nivou nacionalne zajednice (u tom smislu i nacionalne manjine) imaju svoje predstavnike. Verske manjine (iranski Ustav propisuje da su priznate verske manjine, hrišćani, zoroastrejci, pripadnici jevrejske vere) imaju svoje nezavisne predstavnike (poslanike) u parlamentu. Na osnovu iranskih zakona, na 300.000 stanovnika bira se jedan predstavnik (poslanik), međutim mi smo Jevrejima kojih ima između 20.000 i 25.000 hiljada omogućili da imaju svog poslanika. I druge verske zajednice su predstavljene u parlamentu, hrišćani sa dva, a zoroastrijanci sa jednim predstavnikom.
Što se tiče žena, one su prisutne u svim nivoima izvršne i zakonodavne vlasti. Imamo žene ministre, zamenike ministara, kao i potpredsednicu vlade, žene su na mnogim funkcijama direktora, imamo poslanice u parlamentu i na svim ostalim nivoima – bez ikakvih ograničenja. Moram naglasiti da u Iranu više od 60 posto studentske populacije čine žene. Sa ponosom ističem da, na primer, u medicini imamo veoma kvalitetne stručnjake – žene. Takođe, tu je i niz istaknutih umetnica, rediteljki, producentkinja, fotografa, pesnikinja… Na fakultetima veliki broj žena su predavači, imamo žene-pilote, vozače taksija, pa čak i kamiona.
Naravno, po našem verskom ubeđenju najvažnija je uloga majke. Majka je jezgro porodice, osnova zdravog društva je zdrava porodica, a porodica je zdrava kada centralnu ulogu ima majka. Uloga majke veoma je važna, jer ona vaspitava decu.
Pre Islamske revolucije celokupni kapacitet naših Univerziteta bio je školovanje oko 200.000 studenata. Zato smo slali mnogo naših mladih ljudi željnih obrazovanja u inostranstvo. Danas je kapacitet iranskih univerziteta preko četiri miliona studenata. Takođe, mreža univerziteta je proširena i na manje sredine, odnosno gradove. Pre Revolucije i mnoštvo predavača na našim univerzitetima bili su stranci, a danas imamo sopstvene kadrove. Mi danas primamo i strane studente, praktično u sve oblasti obrazovanja. Moram naglasiti da su iranski univerziteti postigli visok kvalitet i da su zbog toga popularni u regionu među mladima koji žele dobro univerzitetsko obrazovanje.

Kakva je uloga države u ovim procesima?
Naravno, država ovo svesrdno podržava. Moram naglasiti da je kod nas obrazovanje do kraja srednje škole potpuno besplatno. Dalje obrazovanje je moguće na državnim i privatnim Univerzitetima. Na državnim školovanje se pokriva iz državnog budžeta.
Istakao bih da je Iran posebno napredovao na polju medicine. Na primer, ako se porede podaci pre i posle Revolucije vidimo da su se naši bolesnici lečili u inostranstvu, a danas je medicinska zaštita, kao i uslovi u bolnicima, na nivou međunarodnih standarda. To znači da u potpunosti zadovoljavamo domaće potrebe, ali i da smo omiljeno mesto i za lečenje ljudi iz inostranstva.
Što se tiče industrijske proizvodnje moram reći da je ona takođe posle Revolucije unapređena, tačnije da je doživela procvat. Nama je najvažniji naftni sektor. Pre Revolucije ovaj sektor bio je u rukama stranaca, kao i profit. Danas je ovo vlasništvo naroda, a zahvaljujući obrazovanju domaćih kadrova sistem upravljanja ovim sektorom je pokriven domaćim stručnjacima. Takođe, i eksploataciju nafte vrše domaći stručnjaci. Ova grana privrede je danas zapravo u službi razvoja zemlje u svim oblastima.
Što se tiče poljoprivrede moram istaći činjenicu da smo mi bili veliki uvoznici hrane, pre svega pšenice i pirinča. Danas obezbeđujemo svoje potrebe, ali i izvozimo pšenicu. Dakle, strateške poljoprivredne proizvode mi sami proizvodimo i obezbeđujemo celokupne potrebe stanovništva. U ovoj oblasti imamo dobru saradnju sa Srbijom.
Ovde je ljudima malo poznato da Iran ima razvijenu auto-industriju i da smo veliki izvoznici automobila, ali da, istovremeno, obezbeđujemo i domaće potrebe. Čak imamo pogone i u drugim zemljama.
Sve u svemu, činjenica je da je Iran posle Islamske revolucije čvrsto stao na sopstvene noge i uspeo da ostvari evidentan napredak i razvoj u svim oblastima života. Naravno, to ne znači da nema problema, ali zvaničnici Irana su voljni da se sa njima suoče i reše ih na najbolji način. Međutim, ako merimo dostignuća i nerešena pitanja, onda moram naglasiti da imamo više dostignuća nego problema.

Toranj u Teheranu, 435 metara visok

Prema pisanju zapadnih medija Iran zauzima drugo mesto u svetu po izvršenju smrtnih kazni. Da li je to tačno?
U okolnostima kada je Iran valjano rešio većinu problema, hegemonističke zemlje sa lupom tragaju za sitnim problemima, i njih medijski preuveličavaju. Na primer, pišu i pitaju zašto se u Iranu toliko primenjuje smrtna kazna. Da bi se ovo razumelo vi morate znati geografiju. Naša zemlja se graniči s Avganistanom, u koji su Zapadne zemlje i NATO ušle da iskorene terorizam i proizvodnju narkotika. Danas imamo situaciju da terorizam nije iskorenjen, već pregovaraju sa talibanima da se pomire i da ovi uđu u strukture vlasti. Takođe, počeli su da terorizam dele na dobar i loš. Dobar je ako se primenjuje u Avganistanu prema lokalnom stanovništvu, a loš ako se primenjuje prema Zapadnim zemljama. Danas veliki broj građana Avganistana svakodnevno gine usled toga, ali to Zapad ne zanima. Međutim, ako pogine samo jedan vojnik SAD to je nacionalna i svetska žalost.
Važno je napomenuti da je do 11. septembra i ulaska SAD i NATO-a u Avganistan tamošnja proizvodnja narkotika iznosila svega oko 200 tona, a sada 10.000 tona. Sva ta količina narkotika izvozi se u Evropu i na Zapad. Jedan od puteva kojim se narkotici transportuju je kroz Iran. Takođe, deo droge ostane u Iranu, kojom se zagađuje omladina. Naši zakoni za šverc narkotika predviđaju smrtnu kaznu. U strukturi smrtnih kazni više od 70 posto izvršenih je upravo prema švercerima narkotika. Neka Zapad spreči proizvodnju narkotika u Avganistanu (taj deo kontrolišu britanske vojne snage) i videćete koliko će se smanjiti smrtnih kazni.
Mi mislimo da je jedan od načina borbe Zapada protiv Irana upravo distribucija i tranzit narkotika u Iranu i preko Irana. Ovo ne govorim napamet. U borbi protiv narko-kartela do sada je poginulo preko 3.500 iranskih pripadnika službe bezbednosti i vojske. Sa druge strane, Zapad izbegava da nam isporuči elektronsku opremu za nadzor naše granice jer se nalazi na spisku zabranjene za isporuku Iranu. Ovo obrazlažu time da je ta oprema dvostruke namene, pa bi mogla da se zloupotrebi. Na taj način smo prinuđeni da izgubimo veliki broj mladih ljudi koji krenu stranputicom i započnu korišćenje narkotika, kao i veliki broj života organa bezbednosti, a da se ništa od toga ne smatra kršenjem ljudskih prava.
Međutim, kada te trgovce narkoticima, koji su, dakle, veoma opasni, uhapsimo i osudimo, onda Zapad ima primedbu na veliki broj smrtnih kazni.
Definitivna istina je to da se mi borimo sa narko-trgovcima da droga ne izađe iz Avganistana, i to plaćamo i moralno i materijalno i ljudskim životima, a sa druge strane nas osuđuju i neće da pomognu u ovoj borbi.

U delu naše javnosti još živi utisak da je Iran pomagao mudžahedine u Bosni, aktivno i pasivno.  Kako to komentarišete – danas kada je Iran zauzeo trezven stav u odnosu na secesiju KiM?
Kao što samo ime naše države kaže, mi smo verska država koja ima veze sa svim muslimanima u svetu i te veze su duhovnog i moralnog karaktera. Ova veza ne znači da se Iran meša u unutrašnja pitanja. U Srbiji smo u vezi sa predstavnicima svih vera, partija, tj. sa svima koji imaju priznat zakonski status. To isto važi i za Bosnu i Hercegovinu. Naš je stav da po pitanjima koja tište Balkan treba podržavati one snage koje žele da utvrde mir i stabilnost u regionu, i podržavaćemo sve mere koje vode ovim ciljevima. Moram naglasiti da mi u tom kontekstu imamo veze sa svim zemljama bivše Jugoslavije sa kojom smo imali odlučnu saradnju i robnu razmenu od 1,5 milijardi dolara, jer smo bili glavni snabdevač naftom ovog regiona.
Srbija ovde ima glavnu, odnosno centralnu ulogu, i predstavnici obe zemlje saglasni su da je odnose potrebno unaprediti. Prošle nedelje je ovde boravio zamenik ministra spoljnih poslova Irana i razgovarao je sa nekoliko srpskih zvaničnika. Tom prilikom su razmotrena važna pitanja. Takođe, postoji Komitet za ekonomsku saradnju i pokušaćemo da održimo sastanak, jer postoji veliki potencijal za saradnju u oblasti energije, poljoprivrede, nauke. Ovom saradnjom će se obezbediti deo nacionalnih interesa obe zemlje. Nadamo se da će posle ove posete i onih koje uslede biti uspostavljene solidne osnove za razvoj međusobnih odnosa.

Pozicija Irana povodom Kosmeta je veoma zanimljiva. Kakvim se principima Islamska republika Iran rukovodila kada nije priznala nezavisnost KiM?
Naš osnovni cilj je da u različitim regionima sveta, a samim tim i na Balkanu, pomognemo da se uspostavi mir i stabilnost. Stoga smo mišljenja da problem oko Kosova i Metohije treba rešavati dijalogom, kao što je to i naglašeno u adekvatnoj Rezoluciji Ujedinjenih nacija. Mi smo podržali tu Rezoluciju i delovaćemo u njenim okvirima, iako imamo određene primedbe koje smo i izneli tokom debate na Generalnoj skupštini UN. Drugim rečima, mišljenja smo da naš stav treba da pomogne da se uspostavi mir i stabilnost u regionu.

Iranski mediji pišu o uspehu domaćih obaveštajnih struktura u borbi sa obaveštajnim službama, pre svih sa izraelskim MOSADOM, zatim CIOM i britanskom MI-6. Ipak, iranske bezbednosne službe nisu uspele da spreče atentate (počinjene novembra 2010. godine) na dva vodeća naučnika iz oblasti nuklearne fizike!
Kao što sam već rekao, Zapad nije voljan da nam prizna pravo na miroljubivo korišćenje nuklearne energije, iako mi poštujemo Sporazum o neširenju oružja za masovno uništavanje, pa tako i nuklearnog. Naša nuklearna postrojenja se neprekidno kontrolišu. Mi smo član Agencije za nuklearnu energiju i po tom osnovu imamo pravo na tu energiju. Ova prava su garantovana i Agencija je dužna da nam u tome pomogne. Nažalost, zapadne zemlje koje poseduju nuklearno oružje onemogućavaju nam ovo pravo. One su iznele svoje predloge Savetu bezbednosti i pitanje nuklearne energije se pretvorilo u političko pitanje, iako je ovo, zapravo, tehničko pitanje iz nadležnosti Agencije za nuklearnu energiju. Usvojeno je nekoliko Rezolucija u Savetu bezbednosti. Zanimljivo je da je pre usvajanja ove Rezolucije u Savetu Bezbednosti, gospodin Saverz, direktor MI-6, koji je prethodno bio ambasador Velike Britanije zadužen za nuklearni program Irana, rekao u jednom intervjuu da se ne može samo diplomatskim sredstvima suprotstaviti iranskom nuklearnom programu, te da se moraju preduzeti i druge mere. Potom je usvojena Rezolucija u Savetu bezbednosti UN u čijem aneksu se, između ostalog, nalaze i imena iranskih naučnika iz oblasti nuklearne tehnologije. Po objavljivanju rezolucije, ona je bila svima dostupna, pa i terorističkim organizacijama koje su ubile dva naša vodeća naučnika.
Naše službe bezbednosti su otkrile izvršioce jednog ubistva i oni su priznali vezu sa izraelskom obaveštajnom službom. Priznali su da su boravili u Izraelu, da su tamo obučeni i odatle sa svim potrebnim sredstvima upućeni u Iran da izvrše ovaj teroristički čin. Iz ovog slučaja se vidi da su brojne svetske institucije iskorišćene u njegovom izvršenju. Izvršioci terora su, dakle, dostupni i međunarodne institucije moraju da odgovore na pitanje zašto su objavile podatke o našim naučnicima, kao i o mešanju Izraela.

Abolghasem Delfi, ambasador Islamske Republike Iran u Beogradu

Možete li pojasniti šta je podstaklo islamsku revoluciju u Iranu, kako se ona danas razume, odnosno šta je ona – prema tom viđenju – dala iranskom narodu?
Islamska revolucija je najnarodnija revolucija u ljudskom rodu, jer je narod predvođen verskim vođama svrgao nenarodni režim i proterao strance koji su se mešali u unutrašnji život zemlje. Drugim rečima, šahov režim je bio zavisan od stranog faktora, a koliko je ta zavisnost bila duboka svedoči podatak da je ondašnji parlament usvojio Zakon o kapitulaciji, kojim je Amerikancima dat sudski imunitet. To znači da kad Amerikanac učini kakvo krivično delo ne odgovara pred iranskim sudovima. Ovakva poniženja bila su brojna, i uz socijalnu ugroženost stanovništva činila su osnovu Revolucije. Moram reći da je tada narod izašao na ulice i bez primene sile i oružja svrgao nenarodni režim i politički sistem. Tada su najvažnije parole bile: nezavisnost, sloboda i islamska revolucija, ni Istok ni Zapad – već Islamska republika Iran. Podsetimo se da je to bilo vreme blokovske podele (1979. godine).

Međunarodna kompanija za rejting NYC „Partnership Consulting“ je, upoređujući ekologiju 245 megapolisa i prestonica, objavila da je Teheran jedan od najzagađenijih gradova i da zauzima 29 mesto u svetu. Odakle tako veliki ekološki problemi u Iranu?
Iran je usvojio sve Konvencije o zaštiti životne sredine i pokušavamo da ih primenimo u praksi. Međutim, kada se rasuđuje o ovom problemu potrebno je poznavati klimu i geografiju Irana. U Iranu je klima suva, sa malo vode. U ovoj činjenici sadržan je glavni razlog zagađenosti vazduha. Teheran ima poseban geografski položaj i okružen je planinama koje sprečavaju cirkulaciju vazduha. Takođe, Teheran ima oko devet miliona stanovnika, nekoliko miliona automobila se kreće gradom, što je, zajedno sa aktivnostima fabrika, rezultiralo zagađenošću vazduha. Vlada je preduzela rigorozne mere da deo fabrika iseli iz grada, usvojila je standarde za korišćenje i proizvodu ekološkog goriva, povećala zelene površine u gradu, i sprečava nove migracije stanovnika u Teheran.

Kurdi u Iranu vode oružanu borbu za odvajanje iranskog Kurdistana. Kako biste objasnili položaj Kurda u regionu i u Iranu?
Kurdi su podeljeni i danas žive u četiri države Bliskoistočnog regiona. U Iranu su oni građani koji pripadaju iranskom narodu, a Kurdistan je region kojem vlada posvećuje posebnu pažnju, posebno u ekonomsko-razvojnom smislu. Najveći broj Kurda u Iranu živi na osnovu principa koji vladaju u Iranu. Da bi oslabio poziciju Irana, Zapad pokreće i pitanje određenih nacionalnih zajednica, iako to u primeru Irana nema nekih posebnih razloga. Kurdi imaju prava na obrazovanje (na persijskom jeziku) i predaju im njihovu sunarodnici. Separatizam među iranskim Kurdima praktično ne postoji, iako neki zapadni mediji o tome pričaju i pišu, ali to su više metode pritiska i načini da se izazove problem, nego realnost.

Nije tajna da  deo muslimana – sunita vodi borbu protiv iranskih vlasti. Kako biste to prokomentarisali? Takođe, interesuje nas i viđenje položaja hrišćana u Iranu?
Islamska republika Iran je verska država čiji je Ustav zasnovan na šijitskom islamu, a sve ostale zvanične religije deluju slobodno. Šije i suni žive zajedno pod jedinstvenom državnom zastavom. Suniti žive u različitim delovima države i svi su oni državljani Irana, bez obzira na veroispovest. Naravno, da bi se izvršio pritisak na Iran, zapadni mediji konstruišu priču o razdoru između šijita i sunita. Ono što se dešava na istoku Irana je terorističko delovanje SAD, te nema veze sa sunitima. Uhapšene vođe tzv. „Rigijeve grupe“ priznale su da su u Avganistanu dobili instrukcije od Amerikanaca, i da su u direktnoj vezi sa narko-dilerima iz ove zemlje. Njihova uloga je zapravo u funkciji pritiska na Iran. Naglašavam da oni nemaju nikakve veze sa sunitima. To su klasične terorističke organizacije koje se kreću u pograničnom delu Avganistana i Irana, i uglavnom su izvan domašaja iranskih službi bezbednosti.

Zapadni mediji su danima pisali o slučaju „preljube“ Sakine Aštiani. Da li Vam je poznat taj slučaj i, ako jeste, šta je suština tog problema?
Ovaj slučaj je politizovan. Naime, ovde se radi o privatnoj tužbi rodbine ubijenog od strane Sakine Aštiani. Predmet je prosleđen sudu i posle dve godine suđenja presuđeno je da je kriva, pa je osuđena na smrt. Na osnovu iranskih zakona, osobi koja učini krivično delo ubistva izriče se smrtna kazna. Pritisak Zapada ide u smeru ukidanja smrtne kazne, dok rodbina ubijenog insistira na izvršenju presude. Moram reći da je sudska procedura ispoštovana, i da je krivica Sakine Aštiani utvrđena. Pored toga, Sakina Aštiani je učinila kao udata žena preljubu, i ona je to priznala, te joj i za to sledi odgovarajuća kazna. Ovde moram reći da iranski pravosudni sistem već godinama pokušava da na bazi društvenog dogovora neke kazne učini blažim. Među njima je kamenovanje.
Na nas je ovim povodom izvršen strahoviti pritisak, iako je, na primer, u SAD zbog istog dela na smrt osuđena jedna žena. Koliko se u medijima govori o ovom slučaju?

Verujete li u mogućnost rata između neprijatelja Irana i Irana?
Zašto rata? Mi ne ratujemo i nikada tokom istorije nismo nikoga napali! Uvek smo pokušavali da živimo u miru, ali to ne znači da nismo spremni da se branimo. Situacija u Iranu nije kao u Avganistanu i Iraku, i ko namerava da sa nama ratuje mora da zna naše mogućnosti. Ako neko napadne Iran, odgovor će biti odlučan i jasan. Međutim, sigurno je da ljudi u svetu ne razmišljaju o detinjastim potezima. To je više medijska konstrukcija.

U slučaju agresije na Iran na kog bi se saveznika oslonili?
Na Boga! Bog je uvek štitio Islamsku revoluciju. Vođstvo Islamske revolucije i iranski narod su uz Božju pomoć i svojom trezvenošću, hrabrošću i požrtvovanošću uspeli da savladaju probleme.

S obzirom na naraslu moć, da li bi Iran mogao postati stalni član Saveta bezbednosti?
Pitanje reforme Ujedinjenih nacija već godinama se razmatra. Kako sada stvari stoje sve članice UN imaju pravo da budu po određenom redosledu nestalne članice Saveta bezbednosti, i mi ovo pravo možemo da iskoristimo. Što se tiče reforme, naša zemlja iznosi svoje predloge, kao što to čine i ostale zemlje sveta. Mi smatramo da je reforma nužna, jer sadašnja situacija u svetu ne odgovara onoj kada se definisao Savet bezbednosti. To, dakle, treba menjati.

Globalizacija je izgleda proces koji ima perspektivu. Kako se Iran odnosi prema ideji „Velikog Bliskog istoka“ na čelu sa Turskom, jer koliko je nama poznato predsednik Irana je zagovornik ideje o stvaranju „Azijskog saveza“?
Bliski istok je najosetljiviji region sveta. Sve glavne religije sveta ovde su nastale i najvažniji božji poslanici odavde su. Ovde žive različiti narodi i obitavaju različite kulture. To što jedna zemlja izvan regiona (SAD) ima nameru da piše recept za taj region – u startu je osuđeno na neuspeh.
Najvažniji problem Bliskog istoka je država-tumor, odnosno Izrael nasilno udenut među islamske zemlje, koji je okupirao islamske teritorije. Veliki broj emigranta iz Evrope i SAD okupirao je teritoriju koja se zove Izrael, i to je najveći problem Bliskog istoka. Sve dokle se ne ostvare prava palestinskog naroda, i sve dok Zapad i SAD budu podržavali politiku okupatorskog režima, teško da se može učiniti nešto delotvorno za Bliski istok. Pravo rešenje za palestinsko pitanje je održavanje referenduma o budućnosti i o obliku vlasti u ovom području, za sve Palestince koji tu žive i one odatle proterane.

_________________

Abolghasem Delfi

Abolghasem Delfi (1954, Teheran) je završio studije sociologije na Univerzitetu u Teheranu. Oženjen je i ima dvoje dece. Govori francuski, španski i engleski. Radi se o diplomati koji je karijeru započeo 1980. godine kao pomoćnik direktora Iranske državne radio-televizije (za politička pitanja, ujedno i predstavnik Informativne redakcije iste medijske kuće u Parizu), zatim je 1985. godine imenovan u Ministarstvu spoljnih poslova na mesto „stručnjaka za pitanja afričkih zemalja francuskog govornog područja“. Godine 1986. do 1987. je politički savetnik Treće direkcije u Ministarstvu inostranih poslova, 1987. do 1988. godine radi kao pomoćnik Druge direkcije  generalnog direktora za Zapadnu Evropu. Zatim sledi ambasadorska karijera u Kolumbiji (1989-1991), Čileu (1991-1993) i Belgiji (1999-2004), gde je ujedno bio i šef misije Islamske republike Iran u Evropskoj uniji.  Potom se vraća u Iran na mesto pomoćnika generalnog direktorata za Zapadnu Evropu u MIP-u. Njegova ekselencija gospodin Abolghasem Delfi je uvek spreman za razgovor, deluje harizmatično i veoma racionalno, i smireno raspravlja o temama koje nisu uvek „prijatne“.

Одштампај страну