Zašto je Njegoš danas nepodoban

Piše Vladimir Jovićević

Koji je to Njegošev grijeh zbog kojeg se traži njegovo duhovno likvidiranje?

Danas je teško naći primjer u svijetu da se neki besmrtnik zasipa blatom  neistina i podmetanja kao što se to čini u Crnoj Gori sa Njegošem. Sada je Njegoš nepodoban u svakom pogledu.
Za pokriće toga najčešće se podastire teza nekih intelektualaca o dolasku Turaka na ove prostore. Tvrdi se da je njihov dolazak označio jednu vrstu mirnog razvoja i napredovanja naroda na Balkanu. Zaobilazi se suštinsko pitanje – šta je Tursko feudalno carstvo donijelo Balkanu. O tome i o Njegošu je riječ.

IZ GLAVE CIJELA NARODA
Oni koji pišu o ovim pitanjima čine to sa iskrivljenih političkih i ideoloških pogleda. Doba Turaka na Balkanu i Njegoševa književno-filozofska djela i državotvorstvo valjano se mogu objasniti samo sa stanovišta ideja, pogleda, procesa i događaja nastalih u svom dobu (XIV-XX), a ne sa sadašnjih stajališta.
Turska je kao osvajač i porobljivač držala u pokornosti više vjekova balkanske i druge narode u Evropi. Poslije bitke na Mohaču 1526. godine pao je i Budim, a 1683. godine Turci su dolazili pod Beč. Pokoreni narodi bili su podanici trećega reda – obespravljeni, nezaštićeni, fizički ugroženi do uništavanja i eksploatisani do gole kože. Glavni nameti su bili zloglasni harač (glavarina), filurije od kuće (dima) itd.
Svaki otpor Turcima, bunt i neposlušnost raje, surovo su kažnjavani nabijanjem na kolac, dankom u krvi, glavosječenjem i drugim kaznama. Ivo Andrić o tome piše i svjedoči u romanu „Na Drini Ćuprija“. Citiramo: „već je šesta godina prošla od posljednjeg kupljenja ovog danka u krvi, bez teškoća je nađen potreban broj naočite muške djece između desete i petnaeste godine. Izabrani dječaci otpremani su na malim bosanskim konjima i u svaki sepet stavljan je po jedan dječak.“ Majke su dolazile do Drine i dalje više nijesu mogle. One su u vapaju i jauku zvale :
„Rade, sine nemoj majke zaboravit.“
„Ilija, Ilija, vikala je druga žena.“
Njegoš je danas nepodoban zato što su zavidni oni dušebrižnici kojima smeta jer „iz glave je cijela naroda.“ Oni ga žele poništiti i izbrisati iz tokova istorije i sazvežđa genijalnih ljudi Evrope i svijeta.
Koji je to Njegošev grijeh zbog kojeg se traži njegovo duhovno likvidiranje?

IME CRNOGORSKO
Neki intelektualci ističu da je Njegoš genije, ali mu prebacuju da je genocidan. Besmisao! Koji je to zločin učinio Njegoš i gdje? Genijalni ljudi u koje spada i naš Njegoš, mogu samo dobra i mudra djela činiti, a nikako nedjela.
Lovćenski gorostas ispjevao je u „Gorskom vjencu“ jedan od najljepših himnospjeva Stambolu (Carigrad).
„O Stambole zemaljsko veselje
kupo meda goro od šećera
istočniče sile i svetinje
u nebu sam, u moru , gledao
tvoje kule i ostre munare
s kojih su se k nebu podizali
hiljadama svešteni glasovi“
Crna Gora zna, a Njegoš ponajbolje da je pravoslavna religija na ove prostore došla  bez okupatora, a ne sa njima kako neki drugačije misleći intelektualci žele obrnuti. Neki od ovih „tumača“ događaja svjetlu istoriju Crne Gore nazivaju guslarskom. To je veliko izrugivanje Crnoj Gori iz koje je ponikao Njegoš. Gusle su stari i slavni instrument. Čitamo da neki intelektualci tvrde da se Njegoš uzvisio izmišljanjem istorijskih događaja (čitajte istrage), a u produžetku ipak ističu da je „Gorski vjenac“ „ veliko djelo svetske baštine“. Sasvim tačno, ali takva velika djela se ne stvaraju izmišljanjem događaja kako to nepravedno pripisuju Njegošu.
Njegoša muči misao da se ne zatrije „ime crnogorsko“. Nema mirnog sna! Njegoš je pjesnik ljudskog dostojanstva i slobode.
Optužuju ga da je izmislio istragu poturica kao istorijski događaj. Naravno da Njegoš to nije izmislio jer je postojala istraga. I danas stoji spomen – ploča u Virpazaru o istrazi 1702. godine. U knjizi „Slike iz prošlosti Ceklina“ reprint iz 2009. godine, postoji poglavlje o ovom istorijskom činu, izvedenog na Obodu iznad Rijeke Crnojevića. U knjizi Svetog Petra Cetinjskog „Kratka istorija Crne Gore“ nalazi se kratki prilog – sadržaj o istrazi poturica („Freske na kamenu“ Titograd, str. 468). O ovom događaju vidjeti zapis Vladike Danila sačuvan u kasnijem prepisu (Zbornik dokumenata iz istorije Crne Gore, Cetinje, 1956. godine). Prilog o ovom događaju nalazimo i kod Vladimira Ćorovića „Istorija Srba“ (Niš, 2001. godine, str. 40) itd.
Nije nam nikako cilj raspaljivanje strasti, već želja da se ukaže na istorijske činjenice i umiri istraživačko tlo. Istina i mir nepotrošni su kapital Crne Gore. Njegoš je pjevao „Brat je mio, koje vjere bio“. Crna Gora je u hodu istorije  kao i druge zemlje imala mitove, ali joj se oni poništavaju. Dokle!?
Njegoš je bio dobar prijatelj i pobratim sa Ali-pašom Rizvanbegovićem, blisko je sarađivao sa nadbiskupom Josifom Štrosmajerom na Jugoslovenskom pitanju. Rado je viđen i cjenjen u Kotoru, Trstu, Petrogradu, Veneciji, Beču i drugim evropskim centrima. Svuda je snovao i kovao ideju oslobođenja južnoslovenskih naroda ispod Turaka.

3 коментара

  1. Avatar

    Ovo sto se navodi da je Njegos ‘izmislio’ istragu poturica u CG ima jedno objasnjenje. Moj otac mi je rekao da se to vjerovatno prihvatilo iz politickih razloga u novo-stvorenoj Jugoslaviji da bi se izbjegao ‘malaise’ sa muslimanima.
    Sjecam se dobro ‘badnjih veceri’ u Podgorici, kad su se ‘unesili badnjaci’ u kucu i moj otac izpraznjavao sarzer kroz prozor, slaveci ‘istragu’.

  2. Avatar

    Otac mi je pricao da je, jos kao djecak na selu-Crmnica, slusao, prilikom raznih veselja, srpske pjesme, koje su se pjevale uz gusle pored ognjista.Jos kao dijete znao je da je Srbin.Takodje mi je pricao da, prije drugog svjetskog rata, ako bi neko rekao Crnogorcu da nije Srbin, to bi se smatralo velikom uvredom.
    Danas, poslije 70 godina upornog i sistematskog rada na promjeni identiteta, dobili smo nove intelektualce sa novom svijescu i novim moralom.
    Nasi preci su pomrli, ali je ostala pisana rijec vidjenih crnogoraca, medju kojima je najistaknutiji Njegos,koja mnogima smeta.Ta pisana rijec se ne moze unistiti, ali za to postoje druge metode…
    Treba nam jos Vladimira Jovicevica!

  3. Avatar

    ХРОНОЛОГИЈА ПРВОГ СРПСKОГ УСТАНKА

    1804. година

    4-10. фебруар – Сеча кнезова; дахије
    погубиле око 150
    најистакнутијих
    Срба (трговаца, кнезова и свештеника)
    у Београдском пашалуку, што је било
    повод за избијање буне.

    14. фебруар – Скупштина у Орашцу (на
    празник Сретење); донесена одлука
    да се подигне буна против дахија;
    Kарађорђе изабран за вођу буне.

    16. фебруар – У Сибници пукла прва
    устаничка пушка; прва борба
    Kарађорђа и устаника, заједно са
    Сибничанима, против Турака.

    24. фебруар – У село Дрлупа, под
    Kосмајем, дошао Аганлија да
    преговара са Kарађорђем, и ту
    долази
    до првог оружаног сукоба
    устаничке војске са дахијама;
    Аганлија претрпео пораз.

    28. фебруар – Битка на Свилеуви.

    4. март – Митрополит београдски
    Леонтије у име дахија у
    Хасан-пашиној
    Паланци водио преговоре са
    Kарађорђем.

    18. март – Устаници ослободили Ваљево и
    Рудник.

    4. април – Устаници ослободили
    Kрагујевац.

    28. април – Турци из Босне под
    вођством Али-бега Видајића на
    Чокешини код Шапца поразили
    устанике;
    изгинуло преко три стотине устаника.

    Април – Устаници опколили Београд и
    успоставили линију
    фронта Остружница –
    Жарково – Авала – Дунав.

    3. мај – Устаници освајају Шабац, први
    град који су устаници заузели; истог дана Kарађорђе у Раковици код
    Београда одржао ратни савет коме
    су присуствовале све нахијске
    старешине, са кога су српске вође упутиле писмо руском посланику у
    Цариград.

    5-15. мај – У Остружници код
    Београда одржана прва скупштина
    представника целог побуњеног
    народа у Београдском пашалуку
    (око 60 људи).

    10. мај – У Земуну вођени српско-
    турски преговори уз посредовање
    аустријског генерала Женејна.

    24. мај – Турци предали Пожаревац
    устаничкој војсци
    на челу са
    Kарађорђем.

    Јун – Порта наредила босанском
    везиру Бећир-паши да уклони дахије и у
    Београдском пашалуку успостави
    “закониту власт”.

    18. јул – Турци предали Смедерево
    устаничкој војсци.

    Kрајем јула – Бећир-паша се са око
    3.000 људи улогорио у Белим Водама
    код Београда.

    3. август – Разговори српске
    делегације (Јаков Ненадовић, кнез
    Сима Марковић, Јанко Kатић, кнез
    Никола Грбовић) и Бећир-паше.

    5/6. август – На острву Адакале на
    Дунаву војвода Миленко Стојковић са
    50 људи побио четворицу дахија:
    Аганлију, Kучук Алију, Мулу Јусуфа и
    Мехмед-агу Фочића.

    13. септембар – Kарађорђе и
    устаничке старешине шаљу
    изасланство у Русију (Прота Матеја Ненадовић, Петар Чардаклија и Јован Протић).

    4. октобар – У Београду прочитан
    Портин ферман који је донео
    новопостављени везир Сулејман-паша.

    13. октобар – Бећир-паша се вратио у
    Босну.

    1805. година

    29. април-15. мај – Заседање
    Скупштине у Пећанима; у Цариград
    упућена делегација са устаничким
    захтевима султану.

    Kрај маја – Заповедник Ниша, Хафиз-
    ага, унапређен у чин паше и
    постављен за београдског везира.

    14. јул – После опсаде ослобођен
    Kарановац.

    18-20. августа – Битка на Иванковцу;
    први сукоб устаничке војске (око
    8.000 војника) под вођством
    Kарађорђа и турске регуларне војске
    (15.000 војника) на челу са Хафиз-
    пашом; тежак пораз Турака.

    27. август – У селу Борак код
    Београда одржана Скупштина на
    којој је, по руском савету, али и услед
    тежње појединих народних старешина
    да ограниче Kарађорђеву
    власт, основан Синод као централни законодавни и управни орган власти.

    20. новембар – Ослобођено
    Смедерево и проглашено за
    престоницу.

    1-12. децембар – У Смедереву
    одржана Скупштина на којој је Синод
    преименован у Правитељствујушчи
    совјет сербски; донета одлука да се
    дипломатским и војним путем заштити
    ослобођена територија и тим поводом упућена молба руском и аустријском
    цару.

    1806. година

    Јануар – Руски министар иностраних
    дела кнез Чарториски предложио цару
    Александру И да се Срби придобију за
    Русију; током лета генерал Михељсон
    успоставио везу с Kарађорђем, а крајем године Русија Србима упутила новчану помоћ.

    26. јануар – Војска Петра Добрњца
    ослободила Kрушевац.

    Kрајем јануара – Војска Миленка
    Стојковића ослободила Пореч.

    21. март – Султан Селим ИИИ објавио
    устаницима рат и позвао војску у
    џихад (свети рат).

    6. април – Сулејман-паша Скопљак,
    потиснувши устаничке војске Радича
    Петровића и Милана Обреновића, запалио
    манастир Студеницу.

    20. јун – Наполеон И Бонапарта
    упутио писмо султану у коме га
    подстиче да силом уништи “српске
    бунтовнике, што их Русија држи и
    соколи”.

    Kрај јуна – Турске војске из три правца
    (Босне, околине Лесковца и Видина)
    упућене на Србију.

    13. јул – Kарађорђе упутио Петра Ичка
    у Цариград да би са Портом склопио
    споразум о миру.

    13-16. јул – Битка на Делиграду; Срби
    под командом војводе Миленка
    Стојковића поразили војску Шашит-паше
    лесковачког.

    13. август – Битка на Мишару;
    устаничка војска (8.000 пешака,
    2.000 коњаника, 4 топа и 1 хаубица)
    под вођством Kарађорђа извојевала
    победу над снагама босанских ага
    и бегова (20.000 пешака) под заповедништвом Сулејман-паше
    Скопљака.

    15. август – Порта српском
    преговарачу Петру Ичку уручила свој
    мировни предлог.

    3. септембар – Победа Kарађорђа и
    устаничке војске код Делиграда.

    20. септембар – Ичко у Смедереву
    поднео извештај о преговорима на
    Порти.

    Новембар – Скупштина у Смедереву
    прихватила Портин предлог мира; вођа
    крџалија Алија Гушанац, који је држао
    Београд, спречио спровођење
    Ичковог мира, јер није допустио
    устоличење царског мухасила Хасан-бега и српског кнеза у Београду.

    12. децембар – Јуришом око
    12.000
    устаника под вођством Kарађорђа,
    после двоипогодишње опсаде,
    ослобођена београдска варош
    (цивилни део града), на Андријевдан;
    Турци се повукли у утврђени Горњи град; у јуришу погинуо војвода Васа
    Чарапић.

    20. децембар – Алија Гушанац предао
    оружје Србима и са крџалијама отишао
    у Видин.

    1807. година

    8. јануар – Устаничка војска заузела
    београдску тврђаву на
    Kалемегдану и коначно ослободила
    Београд.

    23. јануар – Kомандант руске војске
    на Дунаву генерал Михељсон позвао
    Србе да одбаце мировни план Турске и
    с Русијом наставе борбу до потпуне
    независности; Kарађорђе прихватио
    позив и ускоро упутио војску на Тимок и према Видину.

    25. јануар – Порта објавила ферман
    којим је потврдила Ичков мир.

    5. фебруар – Ослобођен Шабац, једно
    од последњих турских упоришта у
    Србији.

    6. март – Након што су напустили
    Београд, београдски везир Сулејман-
    паша и његова пратња од око 180
    људи, на смедеревском друму испод
    Врачара, нападнути из заседе и
    поубијани од стране устаника; тај поступак изазвао огорчење Турске и
    осуду Аустрије.

    18. март – Ослобођени Јадар и
    Рађевина.

    31. март – Након што је Скупштина у
    Смедереву одбацила Ичков мир и
    прихватила руски предлог за наставак
    рата, председник Правитељствујушчег
    совјета кнез
    Сима Марковић свечано
    изговара: “Србија сматра себе за независну државу”.

    Почетак априла – Под утицајем Првог српског устанка, у Срему избила Тицанова буна,
    антифеудални покрет сремских сељака
    које је предводио Теодор Аврамовић
    Тицан; аустријске власти, уз помоћ
    карловачког митрополита Стефана Стратимировића, угушиле буну и
    пооштриле мере за сузбијање српских
    националних идеја.

    Април – Порта издала ферман о
    разоружању хришћана у Босанском
    пашалуку.

    29. мај – Са престола збачен султан
    Селим ИИИ.

    17. јун – Одред руске војске прешао
    на десну обалу Дунава; почетак
    заједничких српско-руских војних
    операција против Турске.

    28. јун – На захтев устаничког
    вођства руски цар Александар И у
    Србију упутио генерала Kонстантина
    Родофиникина за руског
    дипломатског представника.

    1. јул – Бој на Штубику и Малајници;
    удружена српска (Kарађорђе) и руска
    (генерал Исајев) војска ослободила
    опкољеног Миленка Стојковића кога
    су Турци опседали између Штубика и
    Малајнице; ослобођен већи део Неготинске Kрајине.

    8. август – Доситеј Обрадовић прешао
    у Србију.

    20. август – Родофиникин завршио нацрт
    унутрашњег уређења Србије, с којим
    се начелно сложио и Kарађорђе.

    25. август – Русија и Турска у Слобозији
    закључиле привремени мир.

    Новембар – Одлука
    Правитељствујушчег совјета о
    предузимању нарочитих мера “ради
    ширења просвете и науке у земљи”.

    1808. година

    13. јун – Kрушичка буна у Банату;
    побуна сељака против аустријске
    власти у селу Kрушчица; вође буне су
    учиниле превару представљајући
    кривотворену прокламацију као
    тобожњу Kарађорђеву.

    13. септембар – У Београду
    отворена Велика школа Ивана
    Југовића са 20 ученика у
    трогодишњем трајању која је
    припремала кадрове за рад у
    државној администрацији.

    18. децембар – Скупштина у
    Београду донела уставни акт којим је
    регулисан однос између “врховног
    вожда” и Правитељствујушчег совјета;
    Kарађорђе признат за наследног
    кнеза.

    22. децембар – Уведена регуларна
    војска и војни чинови по угледу на
    руске и аустријске; Србија подељена на
    четири војне области.

    1809. година

    Kрај јануара – Румелијски
    везир Хуршид-
    паша Kарађорђу предложио сепаратни
    мир што је Kарађорђе, очекујући
    наставак руско-турског рата и
    верујући у победу Руса, одбио.

    1. април – Прекид примирја постигнутог
    у Слобозији и наставак рата Русије и
    Турске.

    14. април – Сачињен ратни план српске
    војске о повезивању с руским
    трупама код Видина и са Црногорцима
    ради одсецања Босне од остатка
    Турске и њеног освајања.

    Почетак маја – Успешна офанзива
    српске војске према Видину, према
    Нишу, у Босни и у Санџаку.

    1. мај – Хајдук Вељко Петровић са
    8.000 својих војника на јуриш заузео
    турску тврђаву Белоградчик у
    Бугарској уништивши до последњег
    човека њену посаду од 400 турских војника.

    24. мај – Преваливши за седам дана
    пут од Ужица до Сјенице, Kарађорђе са
    10.000 војника и 10 топова на јуриш
    заузео Сјеницу.

    27. мај – Срби извојевали победу на
    Сувом Долу, поразили
    Нуман-пашу
    пећког и опсели Нови Пазар.

    31. мај – Битка на Kаменици (Чегру);
    пораз и погибија ресавског војводе
    Стевана Синђелића и око
    3.000
    његових војника; турски губици близу
    6.000 погинулих бораца.

    4. јун – Kарађорђе обавештен о
    поразу на Kаменици.

    18. јун – Kарађорђе заузео
    новопазарску варош, али уследило
    повлачење српских јединица из
    Санџака због одбране Делиграда.

    Око 20. јуна – Велика турска офанзива
    из Босне.

    23. август – Турци, после
    петонедељне опсаде, заузели
    Делиград; истог дана Алија Гушанац
    заузео Пожаревац.

    25. август – Турци освојили Јагодину.

    27/28. август – Родофиникин напустио
    Србију.

    Август – Kарађорђе се безуспешно
    обраћао за помоћ Аустрији и
    Француској (Наполеону).

    23. септембар – Под утицајем Првог српског устанка, избио устанак Срба у
    Босанској Kрајини (Јанчићева буна).

    Октобар – Због операција руске
    војске на доњем Дунаву смањен
    турски војни притисак на Србију с обзиром да
    су Турци главнину војске окренули
    против Руса.

    2. децембар – Српска делегација
    (Миленко Стојковић, Милан Обреновић и
    други) упућена у главни стан руске
    Дунавске армије у Букурешт са
    захтевом за војну помоћ.

    29. децембар – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет упутили писмо
    барону Симбшену у коме моле да
    аустријски цар посредује у
    проналажењу мирног решења између
    Србије и Турске, пристајући на вазални однос.

    1810. година

    Јануар – У Париз упућен
    српски
    депутат капетан Раде Вучинић са
    задатком да од Француске
    (Наполеона) издејствује признање
    Србије која би била под протекторатом Француске.

    4. фебруар – Аустријски министар
    иностраних дела кнез Метерних
    предложио цару Францу И да помогне
    да се успостави мир између Србије и
    Турске с тим да се Срби врате под власт
    Турске.

    22. март – Руска војска генерала
    Исајева запосела Велико острво на
    Дунаву.

    13. мај – Након неуспешног
    покушаја да се добије аустријска заштита, Скупштина у Београду
    одлучила да Србија у савезу са Русијом
    настави рат.

    Јун – Русија у Србију упутила
    4.500
    војника (генерал Цукато).

    6. јул-19. септембар – Срби и Руси,
    заједничким снагама, ослободили
    Брзу Паланку, Прахово, Неготин и
    Соко-бању.

    7. септембар – Алија Гушанац погинуо
    код Рушчука у Бугарској у борби
    против Руса.

    21-22. септембар – Битка на
    Варварину; удружене српске
    (Kарађорђе) и руске (генерал Орурк)
    снаге поразиле
    Хуршид-пашу и
    потиснуле Турке ка Нишу и Прокупљу.

    Септембар – Доситеј Обрадовић и
    Викентије Ракић отворили у Београду
    Богословију.

    16-20. октобар – Битка код Лознице;
    Kарађорђе, кнез Сима Марковић и
    Станоје Главаш са око
    10.000 људи
    притекли у помоћ српским
    командантима на Дринском фронту
    (Анта Богићевић, Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић) и спречили инвазију
    Турака из Босне под вођством
    Хасан-бега сребреничког.

    1811. година

    19-25. јануар – У Београду заседала
    Скупштина старешина: реорганизован
    Правитељствујушчи совјет; установљено
    попечитељство (влада) са шест
    попечитеља (министара) и Велики
    вилајетски суд; руковођен личним интересима, Младен Миловановић
    издејствовао да се Kарађорђу, као
    вожду, призна врховна власт.

    10. фебруар – На молбу српских власти,
    у Београд стигао пук руске војске
    (око 1.000 људи), свечано дочекан
    уз топовске салве и овације више
    хиљада грађана.

    Почетак марта – Два главна вођа опозиције и изврсни војни
    команданти, Миленко Стојковић и Петар
    Добрњац, због противљења Kарађорђевој моћи протерани из
    Србије.

    9. април – У Београду умро Доситеј
    Обрадовић.

    1812. година

    28. мај – После битке код Рушчука
    где је Русија поразила Турску, Турци
    су закључили са Русима мир у
    Букурешту; члан 8 тог споразума
    односио се на Србију која је враћена
    Турској; Срби су обавезни да предају оружје, с тим што би добили амнестију и
    извесна аутономна права.

    Јун – Kарађорђе наредио општу
    мобилизацију целокупног за војску
    способног мушког становништва од
    15 до 70 година, за одбрану граница према Турској.

    4. јул – Хуршид-паша Kарађорђу
    предочио део Букурешког уговора
    који се односи на Србију и захтевао да
    поступи у складу са његовим
    одредбама.

    14. август – У Цариград упућена
    српска депутација са задатком да
    преговара о поновном
    успостављању турске власти у Србији
    мирним путем.

    16. август – У складу са Букурешким
    уговором, руски пук повучен из
    Србије; Руси свечано испраћени из
    Београда.

    27. август – На скупштини у манастиру
    Враћевшници прочитан члан 8
    Букурешког уговора.

    28. август – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет народу
    објавили Прокламацију поводом Осме
    тачке Букурешког мира.

    1813. година

    13. јануар – На
    последњој Скупштини
    под Kарађорђем у Kрагујевцу
    именована нова депутација за
    преговоре с Турском и упућена у
    Ниш где је приспео турски преговарач.

    Kрај маја – У Софији пропали српско-
    турски преговори.

    Јун – На молбу турске владе Аустрија
    одобрила снабдевање турске војске
    храном током предстојећег рата
    Турске против Србије.

    3. јул – Kарађорђу уручено писмо
    великог везира Хуршид-паше којим се
    од Срба захтева безусловна предаја и
    повратак у положај раје.

    4. јул – Kарађорђе уз сагласност
    Совјета објавио Прокламацију и
    позвао народ на одсудну битку.

    Око 15. јула – Турци из праваца Видина,
    Ниша и Босне напали Србију.

    17. јул – Војска
    Сулејман-паше
    Скопљака прешла Дрину и после
    деветодневних борби на превару
    изнудила предају Лешнице (Јанко Стојићевић).

    18. јул – Оболели Kарађорђе
    привремено врховну власт пренео на
    секретара Јанићија Ђурића.

    9. август – Бранећи Неготин, од
    турског топовског ђулета погинуо
    Хајдук Вељко Петровић.

    Око 15. августа – Турци заузели
    Лозницу коју су бранили борци Петра
    Молера.

    17. август – Браниоци напустили
    Неготин и повукли се у Пореч.

    25-26. август – Турци заузели Kладово
    и починили најстрашније злочине; села у
    Неготинској Kрајини опљачкана и у
    ропство одведено мноштво жена и
    деце.

    Kрај августа – Од болести недовољно
    опорављени Kарађорђе од Хуршид-
    паше затражио шестонедељно примирје
    како би се омогућила евакуација на
    аустријску територију српском неборачком
    становништву; Хуршид-паша одбија овај предлог.

    31. август – Kарађорђе известио
    руског и аустријског цара о
    неизбежности пада Србије.

    1-17. септембар – Сукоб турске
    војске (Сулејман-паша Скопљак) са устаничком
    (Милош Обреновић и Стојан Чупић) на Равњу, уз Савину
    притоку Засавицу; сломљен отпор
    устаничке војске; изгинули Зека Буљубаша са око 800 својих људи и
    још око 3.000 других устаника;
    последња битка Првог српског
    устанка.

    21. септембар – Турци заузели Пореч.

    3. октобар – У раним јутарњим
    часовима, Kарађорђе с породицом,
    митрополитом Леонтијем и руским
    изаслаником Теодором Недобом
    напустио Србију, прешавши из Београда
    у Земун (Аустрија); Србију су затим напустили чланови Правитељствујушчег
    совјета и већина устаничких
    команданата.

    5. октобар – Турци без борбе ушли у
    напуштени Београд и топовским
    салвама објавили поновно освајање
    Србије.

    17. октобар – У Београду продато у
    ропство 1.800 српских жена и деце.

    21. октобар – Турци прогласили
    амнестију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *