TUNIS Diplomatska greška ili opreznost

Piše Mira Popović

Zašto je Pariz odbijao da komentariše nemire u Tunisu, svom bivšem protektoratu, i kakva je uloga Sarkozijevog režima u dešavanjima u ovoj muslimansko-arapskoj mediteranskoj zemlji?

Teško je zamislivo da bi se jedna velika zemlja kao Francuska mogla posipati pepelom zbog pogrešne politike prema nekoj drugoj zemlji ili netačne procene o stvarnoj situaciji u njoj. Francuska, odnosno njena vlada, nije u odnosu na Tunis učinila taj nezamisliv korak, ali je – što takođe predstavlja retkost – pribegla samokritici. Učinila je to ne bi li spasla obraz pred lavinom kritika opozicije i javnog mnjenja povodom njenog, blago rečeno, neadekvatnog postavljanja prema tuniskoj revoluciji, koje je variralo u rasponu od ignorisanja događaja, preko neuviđanja njegovog značaja i razmera, do nespretnih izjava zvaničnika protumačenih kao podrška režimu srušenog i odbeglog predsednika Tunisa Bena Alija.
Šta se dogodilo i zašto se tako dogodilo?

BRUKA FRANCUSKE DIPLOMATIJE
U prvo vreme, francuske vlasti s predsednikom Nikolom Sarkozijem na čelu, odbijale su da komentarišu nemire u Tunisu, svom bivšem protektoratu, a okasnile su sa osudom upotrebe sile protiv demonstranata i, istovremeno, s podrškom tuniskom narodu u njegovom zahtevu za demokratijom. Nemiri u mediteranskoj zemlji besneli su nedeljama, dok se zvaničan Pariz oglašavao polunemuštim saopštenjima da je „primio k znanju“ situaciju u Tunisu i da se nada da će se prilike u toj zemlji smiriti. Za opoziciju, u prvom redu za socijaliste, ekologe i komuniste, ali i za nezavisne intelektualce, analitičare i, naročito, za dobre poznavaoce i francuske diplomatije i Tunisa, to je bila kruna dvadesetogodišnje saučesničke politike Pariza prema režimu u Tunisu i znak da je „Francuska do poslednjeg trenutka podržavala diktaturu Bena Alija“, kako je rekla Sesil Diflo, generalni sekretar partije Ekološka Evropa-Zeleni.
Bivši šef Generalštaba francuske vojske, admiral Žak Lanksad koji je od 1995. do 1999. godine bio francuski ambasador u Tunisu ocenio je, pak, da vlasti Pariza, ne samo sadašnje, već i prethodne, i one desne i one leve, nisu razumevale šta se zapravo dešava u Tunisu. Zavaravale su se, kaže on, ekonomskom stabilnošću Tunisa i, posebno, uverenjem da je ta laička arapska zemlja „bedem u odbrani od islamskog integrizma“. Bivši francuski predsednik „Žak Širak govorio je o ‘tuniskom čudu’, Nikola Sarkozi, izgleda, nije dobro odmerio tunisku stvarnost, a ministarka inostranih poslova Mišel Alio-Mari je tuniskom režimu ponudila pomoć u održavanju reda“, sumirao je admiral Lanksad zaključivši da se francuska politika „kompromitovala i diskreditovala u Tunisu.“
Mišel Alio-Mari izazvala je veliku buru predloživši, tokom jednog istupanja u Nacionalnoj skupštini, policijsku pomoć tuniskom režimu u borbi protiv demonstranata. Bilo je to pre nego što je Ben Ali srušen s vlasti. „Naše (francuske) snage bezbednosti raspolažu sa u celom svetu priznatim ‘nou-hau’ u suočavanju sa uličnim manifestacijama“, ustvrdila je, pravdajući, potom, svoju izjavu objašnjenjem da je ta ponuda pobuđena činjenicom da je tuniska policija upotrebljavala „prave metke i da je bilo mrtvih“, te da je Francuska spremna da pomogne u obuci tuniskih snaga reda kako bi se izbegla disproporcionalna upotreba sile i „sačuvali ljudski životi“. U tom trenutku, to je bio „jedini dokaz solidarnosti sa tuniskim narodom“ cinično je primetio, prema vlastima izuzetno kritičan, informativni sajt „Mediapar“.
Bivša socijalistička kandidatkinja na predsedničkim izborima Segolen Rojal okvalifikovala je ministarkinu izjavu kao „skandaloznu podršku diktaturi“, dok je više socijalističkih prvaka, među njima i bivši premijer Loran Fabijus, ocenilo da je to „ozbiljna greška“ i „bruka za francusku diplomatiju“. Pljusnuli su i zahtevi opozicije da Mišel Alio-Mari podnese ostavku, a i da se „izvini Tunižanima“. Čak je i pripadnik vladajuće većine, centrista Erve Moren koji je do novembra 2010. godine bio ministar odbrane u Sarkozijevoj vladi, zauzeo distancu prema šefici francuske diplomatije.

PROSTOR SLOBODE
Sam Nikola Sarkozi prekinuo je tišinu u odnosu na Tunis tek posle pada 74-godišnjeg tuniskog diktatora koji je na vlasti bio 23 godine. Sutradan pošto je Ben Ali našao utočište u Saudijskoj Arabiji – i pošto je, istini za volju, Pariz jasno stavio do znanja da je u Francuskoj nepoželjan – Sarkozi je izdao saopštenje u kojem je izrazio „odlučujuću podršku tuniskom narodu u njegovoj volji za demokratijom“ i pozvao na obustavu nasilja i održavanje slobodnih izbora u najpovoljnijem roku. Istom prilikom šef francuske države je najavio blokadu eventualnih „sumnjivih finansijskih transakcija koje se tiču tuniske imovine u Francuskoj“.
Portparolu pariske vlade Fransoi Baroenu pripala je, pak, dužnost da u javnosti oglasi kako članovi porodice Bena Alija, „koji još borave na francuskom tlu“, nemaju nameru tu da ostanu jer su se, navodno, u Francuskoj slučajno obreli, radi proslave nekog rođendana. Ti članovi porodice su dve ćerke svrgnutog tuniskog predsednika Sirin i Nesrin, za koje je štampa otkrila da su odsele u jednom luksuznom hotelu u Evrodiznilendu (!) u oblasti Pariza i 29-godišnji Ben Alijev zet Šaker el-Materi, oženjen sa 24-godišnjom Nesrin. Budući da je Šaker el-Materi smatran za Ben Alijevog naslednika i da je kao takav omražen, francuska policija je mladom paru pružila zaštitu dok ne napuste zemlju.
Nikola Sarkozi ponudio je kao objašnjenje stava Francuske prema događajima u Tunisu dvostruko objašnjenje – „dva stalna principa francuske politike“ – koje će potom u svoju ličnu odbranu ponoviti i Mišel Alio-Mari: „Nemešanje u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje i podrška demokratiji i slobodi.“ Nevolja je, međutim, u tome što se izuzetna opreznost Pariza u odnosu na pobunu Tunižana, a prema kritičarima vlasti i prećutna podrška tuniskom režimu, nikako ne može shvatiti kao „podrška demokratiji i slobodi.“ Uz to, ovde nije zaboravljena nesrećna izjava Sarkozija tokom posete Tunisu krajem aprila 2008. godine, kada je u susretu sa Ben Alijem pohvalio „proširenje prostora slobode“ u Tunisu. Francuski predsednik je tada još rekao da „ima onih koji su preterano strogi prema Tunisu, dok Tunis u dobrom pravcu razvija politiku otvaranja i tolerancije“. Izjava je zaprepastila evropske partnere Francuske i naišla na osudu međunarodnih organizacija za ljudska prava, koje nisu prestajale da ukazuju na kršenje ljudskih prava i sloboda, pre svega slobode štampe i izražavanja, u Tunisu. Da šok bude veći, ono što je trebalo tom prilikom da izgovori šef francuske države, kazao je – Ben Ali. „Tunis treba još puno toga da uradi na području ljudskih prava“, rekao je tuniski diktator Sarkoziju ne trepnuvši.
Ali, Sarkozi – koji je, inače, posetio Tunis i 2007. godine kao prvu stranu zemlju po izboru za francuskog predsednika iste godine – otišao je 2008. godine u Tunis sa dva tuceta šefova jakih preduzeća radi učvršćenja privredne saradnje i potpisivanja sporazuma o civilnoj nuklearnoj saradnji, kakav Francuska ima sa Libijom, Marokom i Alžirom. U pitanju su bili poslovi, uključujući i prodaju aviona Erbas tuniskoj vazduhoplovnoj kompaniji, čija ukupna vrednost se procenjivala na više stotina miliona evra, pa je preovladalo uverenje da je Sarkozi bio prevashodno vođen ekonomskim interesima. A već je poznato da mu spoljna politika i odmerenost, odnosno diplomatičnost u izjavama nisu jača strana.

PARIZ-TUNIS
Poznato je i da je Sarkozi razmišljao da predloži Tunis za sedište sekretarijata svog „mrtvorođenčeta“, Unije za Mediteran. Organizacija stvorena na inicijativu francuskog predsednika, koja okuplja zemlje EU i one na obalama Mediterana, lansirana je na Samitu u Parizu 13. jula 2008. godine i to je francuske poreske obveznike – ljubitelj pompe, šef francuske države pozvao je šefove država i vlada 43 zemlje Unije za Mediteran da budu gosti i na paradi i proslavi nacionalnog praznika 14. jula – koštalo oko 17 miliona evra. Sada, pošto je situacija u Tunisu nestabilna – formiranje vlade nacionalnog jedinstva u kojoj su ključne resore: unutrašnje i spoljne poslove, odbranu i finansije zadržali Ben Alijevi ljudi ne čini se ni kao privremeni izlaz iz krize – i pošto se strahuje da bi tuniska revolucija mogla da inspiriše i druge okolne arapske zemlje, Sarkozijev mediteranski projekat bliži je snu nego ikad. Tim pre što je Prva konferencija Unije za Mediteran održana pompezno 2008. godine u Parizu bila i jedina i što su dva poslednja pokušaja njenog održavanja u Barseloni (u junu i novembru prošle godine) propala zbog sukoba Izraelaca i Palestinaca.
U Francuskoj živi oko 600.000 Tunižana, a u Tunisu 22.000 Francuza, od kojih dve trećine imaju dvostruko državljanstvo. Ta činjenica stavlja Francusku, ipak, u drugačiji položaj u odnosu na druge evropske zemlje, ali i na Sjedinjene Države kojima zvaničan Pariz ne može da oprosti što su ga preduhitrile u podršci tuniskom narodu u rušenju diktature. Dokle može da ide rivalstvo pokazuje i ocena francuskog ministra industrije Erika Besona, koji se nedavno oženio jednom mladom Tunižankom, da je „Baraku Obamu lako da kaže Tunižanima ‘bravo & good luck’“ jer SAD nemaju iste veze sa Tunisom kao Francuska.
Iznenadnoj samokritičnosti francuske vlade zbog mlake i zakasnele podrške „revoluciji jasmin“ u Tunisu pribegao je, pored ostalih, i čovek broj dva u Sarkozijevom kabinetu, ministar odbrane Alen Žipe. „U prošlosti, većina evropskih zemalja i naši američki saveznici gledali su povoljno na Tunis jer je ta zemlja bila politički stabilna i ekonomski se razvijala“, rekao je on objašnjavajući time neku vrstu slepila Francuske za gnev Tunižana, kao i činjenicu da je Pariz „potcenio ogorčenje tuniskog naroda u odnosu na policijski režim i tešku represiju“.

MIRIS JASMINA
Oni koji ni samokritiku nisu mogli da izuste pružili su, poput Sarkozijevog specijalnog savetnika Anrija Gena, objašnjenje da Francuska „nije mogla da se meša u unutrašnje stvari svog bivšeg protektorata“, jer „nije na njoj da bude žandarm Mediterana“. Verni savetnik francuskog predsednika (usput ga je snažno savetovao i oko Unije za Mediteran) pokušao je da suštinsku političku grešku Pariza minimalizuje, odnosno da je prebaci na druge: „Niko, ni u opoziciji, ni u vladajućoj većini, ni među stručnjacima, ni među specijalizovanim službama, čak ni Tunižani, nije mogao da predvidi da će se stvari odvijati tako brzo, da će otići tako daleko i da će se tako rapidno dramatizovati“, rekao je.
Utisak je i da Francuska svoju diplomatsku grešku u odnosu na Tunis nastoji da podvede pod opravdanu opreznost pred neizvesnošću budućih događaja u toj zemlji Magreba, a i u nekim drugim susednim, ako bi se „miris jasmina“ proširio na njih. Nije lako znati šta će se u narednom periodu dešavati u Tunisu, gde je borba protiv ekstremnog islamizma i terorizma služila vlastima kao alibi za gušenje sloboda, uzurpaciju vlasti i pljačku naroda. Ništa još ne garantuje, upozoravaju analitičari, istinski demokratski proces zahtevan od strane tuniske opozicije, tim pre što je jasno da će se vladajuća struktura teško odreći pozicija i privilegija. Zar se, kao što podseća „Mediapar“, broj onih koji rade za račun tuniskog ministarstva unutrašnjih poslova ne procenjuje na 100.000 (znači jedan od 100 Tunižana u zemlji od deset miliona stanovnika), a broj pripadnika partije na vlasti RCD na jedan milion, što znači da je svaki deseti Tunižanin deo postojećeg praktično jednopartijskog sistema?
Što se eventualnog „efekta domina“ tiče, posmatrači u Parizu ne propuštaju da ukažu da je Tunis prva zemlja u muslimansko-arapskom svetu u kojoj je srušena diktatura. Sada je pažnja usmerena na druge, u prvom redu na Alžir i Egipat, čiji je predsednik Hosni Mubarak, recimo, na vlasti u Kairu više od 30 godina. Ali, sve su te zemlje priča za sebe i, za sada, ništa ne govori da će njihovi vlastodršci koji nemo prate zbivanja u Tunisu, dozvoliti da virus „revolucije jasmin“ pređe njihov prag.