Почетна / Друштво / TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA Liberalni kanibalizam

TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA Liberalni kanibalizam

Piše Vladimir Dimitrijević

Ovo je tekst o sinovima Bele Demonije koji su se odrekli Hrista i potonuli u „kulturno“ ljudožderstvo. Samo u svetu „atomske tehnike i prašumske etike“bilo je moguće da šiptarski teroristi – kanibali, udruženi sa NATO kanibalima, dobiju državu. Tu državu su, između ostalog, NATO savezu plaćali ubijanjem Srba čije su organe vadili i prodavali zapadnim saveznicima – za potrebe transplantacije…No, trgovina ljudskim organima ima znatno duži istorijat…

Ko je gledao Gibsonov film „Apokalipto“, mogao je da se suoči s realističnim prikazom žrtvovanja ljudi u doba visokorazvijene civilizacije Maja. Ovaj drevni narod, poznat po savršenom kalendaru i piramidama, žrtvovao je bogovima plodnosti na hiljade zarobljenika, nadajući se da će berba kukuruza biti bolja. Zarobljenicima su, na kamenim žrtvenicima, vadili živa, pulsirajuća srca, i nudili ih krvoločnim idolima, a među hrabrim majanskim ratnicima upražnjavano je i ritualno ljudožderstvo: pojedeš nečije mišiće, i budeš mišićaviji. Poslednji astečki vladar Montezuma, pre dolaska konkvistadora, samo u jednom obredu žrtvovao je dvadeset hiljada ljudi!
No, ovo nije tekst o Majama, Astecima i drugim drevnim južnoameričkim narodima. Ovo je tekst o sinovima Bele Demonije, kako je Vladika Nikolaj zvao pripadnike evroameričke civilizacije koji su se odrekli Hrista i potonuli u „kulturno“ ljudožderstvo. Samo u svetu „atomske tehnike i prašumske etike“ (Justin Popović) bilo je moguće da šiptarski teroristi – kanibali, udruženi sa NATO kanibalima, dobiju državu. Tu državu su, između ostalog, NATO savezu plaćali ubijanjem Srba čije su organe vadili i prodavali zapadnim saveznicima – za potrebe transplantacije. Ako je za Maje i Asteke bilo opravdanja (nisu znali za „Voli bližnjeg svoga kao samog sebe“), za predstavnike „evroatlantske civilizacije“ opravdanja nema. Oni su, svesno (dakle, satanistički), tu zapovest pogazili.
Pokušajmo da temu Martijevog izveštaja sagledamo iz šire perspektive: samo to će nam pomoći da sačuvamo celovit razum i duševno zdravlje u svetu koji se ruši, a i da znamo zašto smo protiv evrounijaćenja. To jest, za slobodnu, nezavisnu, čovekoljubivu Srbiju.

IZ ISTORIJE TRANSPLANTOLOGIJE
Pre transplatacije organa bila je transfuzija krvi. Istorija magije i paganskih kultova puna je priča o „pretakanju krvi“ životinja i ljudi radi podmlađivanja posustalih bogatih i moćnih. Hipokrat je, težeći dobru, smatrao da davanje ovčije krvi zlom čoveku istog može učiniti krotkim.
Svi znaju priče o vampirima i sisanju tečnosti u kojoj je „životna snaga“. Grofica Batori se, legende kažu, kupala u devojačkoj krvi zarad podmlađivanja. Sovjetski transfuziolozi podmlađivali su specijalnim metodama partijske rukovodioce, a prvi zakonski akt o pravu vađenja krvi, kostiju, zglobova, krvnih sudova i rožnjača iz leševa bio je Odluka Sovjeta narodnih komesara iz 1937. godine, o proceduri obavljanja medicinskih operacija. Podrazumevalo se da je svačije telo posle smrti vlasništvo države (zakon je važio do 1992. godine). Ko se, u nas, ne seća da su i dugovečnog Broza održavali krvlju mladih, ne tako bitnih građana naše nesvrstane domovine?
Istorija transplantacije organa počinje u 19. veku. Godine 1865, Paul Bert objavio je svoju doktorsku disertaciju „O transplantaciji tkiva kod životinja“. Zatim, godine 1902. Ulman obavlja prvu ksenotransplantaciju (bubreg svinje biva presađen u čoveka); Rus Voroni presađuje bubreg pokojnika živom čoveku 1931; D. Hjum 1952. godine prvi put uspešno transplantiše bubrege živih donatora; i, najzad, K. Bernar 1967. godine presađuje srce. Sovjeti su, još pre Drugog svetskog rata, osnovali prvu „banku organa“ na svetu – Institut Sklifosofskog. Sovjetski transfuziolog Bogdanov, verovao je da su ovakve aktivnosti svojevrsni način „bratimljenja“ čovečanstva. Ovaj, „socijalistički idealizam“, brzo je zamenjen „kapitalističkim“ pragmatizmom.

ETIČKA PITANJA TRANSPLATOLOGIJE
Postoje dve vrste etičkih načela u aktivnostima presađivanja – „pretpostavka pristanka“ (organi pokojnika se mogu koristiti ako se on tome za života nije protivio, i ako se saglasi njegova rodbina) i „pribavljeni pristanak“ (čovek se, za života, saglasi da njegove organe mogu, kad on umre, upotrebiti za pomoć bolesnima). Sve je to lepo, ali, kaže ruska bioetičarka dr Irina Silujanova, stanje „deficita donatorskih organa“ (odnos, „ponuda – potražnja“) je hronično, zbog čega se pribegava traganju za „nedobrovoljnim davaocima“. Zakoni zabranjuju komercijalizaciju transplatativnih aktivnosti, a pogotovo ubijanje u tu svrhu.
Ali, liberalni kapitalizam je podvrsta kanibalizma. Za njega su živi ljudi – roba. Još od Maltusa, Zapad veruje da su samo oni „zlatna milijarda“ koja treba da uživa sve blagodeti planete Zemlje, a da su ostali „podljudi“, i treba da služe evroameričkom „ibermenšu“. Irina Silujanova, s tim u vezi, kaže: „Širenje prakse transplantacije liberalni ideolozi vezuju za prevazilaženje „mitološkog“ odnosa prema srcu kao boravištu duše“ i simvolu čovekovog identiteta (…) Oni vide neposrednu vezu između progresivnog razvoja transplantacije i prevazilaženja društvene psihološke barijere u vidu tradicionalne religijske kulture s njenim sistemom rituala i odnosom prema smrti“.
Prostije rečeno: pokojnik je na prodaju, telo nije svetinja, nego sredstvo za preživljavanje najbogatijih, izvor „donatorskih organa“.
Liberal-kapitalističkoj etici „vadisrce“ tipa suprotstavlja se bitniji moral drevne (i večno savremene) mudrosti. Njega je, u svom dokumentu „Osnovi socijalne koncepcije“, iskazala Ruska pravoslavna crkva:
„Savremena transplantologija (teorija i praksa presađivanja organa i tkiva) dopušta da se ukaže delotvorna pomoć mnogim bolesnicima koji su ranije bili osuđeni na smrt ili teški invaliditet. Uporedo s tim, razvoj date medicinske oblasti, uvećavajući potrebu za neophodnim organima, stvara određene moralne probleme i može predstavljati opasnost za društvo. Tako nesavesna propaganda donatorstva i komercijalizacija transplantacione delatnosti stvara pretpostavke za trgovinu delovima ljudskog tela, preteći životu i zdravlju ljudi. Crkva smatra da se ljudski organi ne mogu posmatrati kao objekat kupovine i prodaje. Presađivanje organa od živog donatora može se zasnivati samo na dobrovoljnom samopožrtvovanju radi spasavanja života drugog čoveka. U tom slučaju, saglasnost za eksplantaciju (vađenje organa) predstavlja projavu ljubavi i sastradanja. Potencijalni donator, međutim, mora biti potpuno informisan o mogućim posledicama eksplantacije organa po njegovo zdravlje. Moralno je nedopustiva eksplantacija koja neposredno ugrožava život donatora. Najrasprostranjenija je praksa uzimanja organa od tek preminulih ljudi. U takvim slučajevima, mora biti isključena svaka nejasnoća u određivanju trenutka smrti. Neprihvatljivo je prekraćivanje života jednog čoveka, pa u tom smislu i odricanje od procedura koje podržavaju život, s ciljem da se produži život drugom čoveku.
Na osnovu božanskog otkrovenja, Crkva ispoveda veru u telesno vaskrsenje mrtvih.  U obredu hrišćanskog pogreba Crkva iskazuje poštovanje, kakvo dolikuje telu preminulog čoveka. Posmrtna donacija organa i tkiva može da bude projava ljubavi, koja se rasprostire i sa one strane smrti. Međutim, dar takve vrste ili takvo zaveštanje ne mogu se smatrati za čovekovu obavezu. Zbog toga je dobrovoljna saglasnost donatora, koju čovek daje za života, uslov za zakonitost i moralnu prihvatljivost eksplantacije. U slučajevima kad je lekarima nepoznata volja potencijalnog donatora dužni su da razjasne volju umirućeg ili umrlog čoveka, obraćajući se, ako je to potrebno, njegovim rođacima. Takozvanu „pretpostavku o saglasnosti potencijalnog donatora“, utvrđenu u zakonodavstvu mnogih zemalja, crkva smatra nedopustivim narušavanjem čovekove slobode.
Donatorske organe i tkiva prisvaja osoba koja ih prima (recipijent), i oni se uključuju u sferu njegovog ličnog, duhovno-telesnog jedinstva. Zbog toga ni u kakvim okolnostima ne može biti opravdana transplantacija koja bi za sobom mogla da povuče pretnju za identitet recipijenta, poništavajući njegovu jedinstvenost kao ličnosti i kao predstavnika vrste. Taj uslov se posebno mora imati na umu prilikom rešavanja pitanja vezanih za presađivanje tkiva i organa životinjskog porekla.“
Ali, reči Crkve, u svetu koji je porekao Boga i zgazio čoveka, ne čuje se. Evroamerički svet igra veštičje kolo, čiji je kolovođa biološki život i hedonizam do poslednjeg daha; a na kecu, naravno, igra smrt sa kosom. Zato ćemo sada pogledati nekoliko slika tog Dance macabre.

MASOVNOST „NEDOBROVOLJNOG“ DONATORSTVA
U svetu, pre svega u siromašnim zemljama, ljudski život nimalo ne vredi. Osim ako se ne shvata kao roba. Oni koji svetom upravljaju znaju vrlo dobro šta se dešava, ali ne preduzimaju ništa ozbiljno da ovu pojavu spreče. Kod njih su na stolovima uvek nekakvi izveštaji. Njihovi mediji o tome povremeno puštaju informacije. Međutim, sistem ostaje sistem: ljudožderski sistem, naravno, jer je kapitalizam, u svojoj liberalnoj verziji, uvek protivurečan.
A da se zna – zna se.
Za Kongres SAD, u martu 1988. godine, pripremljena je analiza svetske štampe koja se bavila crnim tržištem ljudskih organa. Navedeno je 77 izvora podataka samo iz prethodne godine.
Nekoliko primera iz izveštaja.
Evropski parlament je, 23. jula 1987, na osnovu izveštaja jedne od svojih komisija, saopštio da su u Evropi korišćeni dečji transplatati, dostavljeni iz Južne Amerike.
Te iste godine, 6. oktobra, predstavnik Danske u Savetu Evrope, izneo je nove činjenice na ovu temu.
Holandske novine „Volkskrant“ 16. novembra 1987. godine, objavile su tekst britanskog profesora Mek Mastersa o crnom tržištu dečjih organa u Indiji i Centralnoj Americi.
A 24. januara 1988. godine, gvatemalske novine „El Grafiko“ izvestile su javnost o hapšenju dvojice Izraelaca zbog kupovine dečjih organa za američko i izraelsko tržište.
Novinar Brus Haris je, u to vreme, radio dokumentarac za Bi-Bi-Si, koji je prikazao dečaka iz Hondurasa čija otmica nije uspela, roditelje žrtava, priču policajca iz Gvatemale o tome koliko ova aktivnost donosi profita mafiji, psihijatrijsku kliniku u Argentini, gde je izvesni dr Sančes vadio organe duševnim bolesnicima (po neki organ, ne baš sve – pacijenti su ostajali u životu, a ludacima, zar ne, niko ne veruje).
Brus Haris je ušao u trag i bivšem muzičaru, građaninu tri države Juriju Šerlingu, osnivaču nevladinog humanitarnog fonda „Dom za siročad“. Mnogi poznati podržali su ovaj fond: Sting, grupa „Djuran Djuran“, pesnik Jevgenij Jevtušenko itd. Predsednik Rusije Jeljcin, svojom uredbom od 24. septembra 1991. godine dao je fondu naročita prava. Ministarstvu za spoljnu trgovinu naloženo je da im uruči licencu za spoljnotrgovinsku delatnost, Ministarstvo spoljnih poslova moralo je im ponuditi svoje kanale informisanja, a Ministarstvo zdravlja je trebalo da dostavi informacije o siročadi. Zašto? Pa, Šerling je bio „humanitarac“! A onda je procurila informacija da je dotični pokušao da jednoj engleskoj porodici pomogne u potrazi za dečjim bubregom iz Rusije. Kada ga je Haris, radeći emisiju za Bi-Bi-Si, podsetio na to, „humanista“ je sve poricao. A onda mu je novinar pokazao dokument. Šerling se, pred kamerama, sledio od iznenađenja.

TRANSPLANTOLOŠKI DRANG NACH OSTEN
S padom Berlinskog zida, počeo je svojevrsni Drang nach Osten. Slom privrede i uništenje moralnih vrednosti, povezani sa naglim siromašenjem stanovništva, mnoge zemlje Istoka je naglo pretvorilo u Treći sveti. To se naročito videlo u Rusiji.
U avgustu 1991. godine, u Moskvi je, recimo, potpisan ugovor o osnivanju filijale Svetskog centra za dečju transplantologiju. Među osnivačima je bio i fond dirljivog imena – „Srećno detinjstvo“. Ono što je izazivalo čuđenje ruskih analitičara je činjenica da je ovaj, tobož humanitarni centar, imao ispostave u Brazilu, Kostariki, Meksiku i Kolumbiji, zemljama na „crnoj listi“ jer su to oblasti gde mafija otima decu i bavi se vađenjem njihovih organa.
Ruski istraživač A. Mironenko objavio je da je samo 1990. godine izvesna moskovska kooperativa BIO izvadila i prodala više od hiljadu očnih jabučica i preko sedamsto unutarnjih organa pokojnika. Mironenko je zapazio čudnu činjenicu: BIO je, po zvaničnim podacima, pružio, za celu godinu, usluge rodbini 8.533 pokojnika. A hipofiza su izvadili i prodali 19.000. Otkuda razlika?
Biznis je biznis.
U doba jeljcinovske „bećarske tranzicije“, prodajom organa nisu se bavile samo medicinske ustanove. Godine 1990, posao izvoza organa u inostranstvo najavile su firme „Vorkutaugalj“, „Naft himeksport“, „Spoljni saobraćaj Minska“ itd.
Takođe i turska firma „Doguš“ u avgustu 1991. godine, uprkos zakonodavstvu ove zemlje, koje je zabranjivalo transplantologiju, sa načelnikom Glavne medicinske uprave Moskovskog izvršnog komiteta R. Anufrijevim, koji im je omogućio da organe za svoje mušterije vade u moskovskim bolnicama.
Institut transplantologije i veštačkih organa u Moskvi, 30. oktobra 1990. godine, potpisao je ugovor sa italijanskom firmom „INTRA s.n.c“ iz Torina. Dokument su potpisali akademik V. Šumakov i direktor strane firme Markone Tercago. Tačka 3.11 ugovora naglašava potpunu tajnost „proizvodnih i komercijalnih informacija“. Zašto?
U februaru 1994. godine, ministru zdravlja Ruske federacije je stiglo pismo iz Američke uprave za hranu i lekove (FDA), kojim su ga obavestili da je FDA ustanovila da je jedan od najznačajnijih izvora za obezbeđivanje organa i tkiva za transplantaciju u SAD baš Rusija, pa bi želeli da „prodube“ saradnju. Sve se dešavalo uprkos zakonu koji je, od 1992, zabranio korišćenje organa u komercijalne svrhe. Ali, bila je javna tajna: ljude su često otimali, vadili im organe i ubijali ih. Ili, što je bilo češće, proglašavali unesrećene u saobraćaju mrtvima bez pokušaja reanimacije, i pristupili vađenju potrebnih „elemenata“.  To je medicinska mafija uglavnom radila s mladima.
U Ukrajini je, naročito devedesetih godina 20. veka, bilo mnogo slučajeva vađenja organa ljudima koji na to nisu pristali. Jedan od najpoznatijih je: Ira Jelisejeva. Devojci su, navodno, operisali slepo crevo. Bezazlena operacija – a ona pala u komu. Rodbina je sprovela istragu: ultrazvučni pregled pokazuje da su joj izvadili jajnike. Da ne bi pričala, veštački su je „komirali“.
U proleće 1995. godine, u ovoj republici bivšeg Sovjetskog Saveza otkriven je slučaj masovne prodaje novorođenčadi koja su „izvožena“ na Zapad radi uzimanja organa (to se, dugo pre toga, dešavalo na Haitiju i sličnim zemljama „Trećeg sveta“).
Sa ginekolozima-ubicama sarađivalo je nekoliko ukrajinskih ministara. Mnoge majke koje su zločin obelodanile ubila je ukrajinska državna mafija.
Bio je poznat i slučaj u ukrajinskom gradu Lavovu. U jednom od porodilišta sprovođena je takva praksa: porodilji su saopštavali da je dete umrlo, i potom ga predavali tajanstvenim „usvojiteljima“. Preko 140-oro dece prodato je u inostranstvu. Cena po detetu – 50 hiljada dolara.
To se zvalo „tranzicija“.

RAT ZA ORGANE
Uslovi za presađivanje su najbolji kad su u pitanju žrtve „moždane smrti“: funkcije mozga više ne dejstvuju, ali zato ostali organi rade. Takve prilike su u uobičajenim medicinskim situacijama retke, ali – ratne okolnosti menjaju sve. Zar zarobljenici nisu potencijalni leševi? A leševi se, zna se, ne mogu braniti i buniti. Što ni zarobljenicima, naravno, neće pomoći. Ženevska konvencija i slični akti međunarodnog humanizma i renesanse samo su bezvredna parčad hartije. Profit je bitan. Ko reskira – profitira, oduvek je bio moto ideologije „slobodnog tržišta“.
Ruski istraživač Jurij Vorobjovski je, u razgovoru sa akademikom J. Lopuhinom, zabeležio njegove reči: „Na početku rata u Karabahu moskovskim lekarima iz Zakavkazja počele su da stižu vrlo sumnjive ponude. Na primer, nuđeno im je srce. Pre inflacije, koštalo je 50 hiljada rubalja“. Jedan od zarobljenih Azerbejdžanaca, M. Mamedov, novinaru „Kriminalne hronike“ objasnio je otkud tako „povoljne cene“: „Najviše smo se plašili kad nekog odvezu u bolnicu na operaciju. Taj se nikad nije vratio“.
U jesen 1993. godine, u Ženevi je održana Međunarodna konferencija o zaštiti žrtava rata. Predstavnik Azerbejdžana, Namin Abasov, govorio je o ratu u oblasti Karabaha kao načinu da se zarobljenicima oduzimaju organi. Ništa nije vredelo. Konferencija se verbalno deklarisala: to je sve.
Vorobjovski piše i o ratu na Balkanu: „Kasetu su mi poslale kolege iz Srbije. Desetine leševa s karakterističnim rezovima po telu. Lekar tvrdi: ovim ljudima izvađeni su organi. Njegove reči dopunjuje oficir jugoslovenske kontraobaveštajne službe. Saopštava da novcem dobijenim od prodaje organa hrvatska strana kupuje oružje“.
Dakle, rat se isplati još na bojnom polju! Specijalisti su izračunali: potpuno uzimanje organa – od srca do hipofize – na crnom tržištu donosi stotine hiljada dolara od jednog „donora“.
„Ne možemo, a da ne predvidimo novi tip rata – ne za teritorije, nego za ljudsku biomasu“, pisao je ruski publicista o skoroj budućnosti.

PRVI SRBI INTEGRISANI U EU
Moj prijatelj Bogdan Zlatić bio je (kao i uvek) u pravu: prvi Srbi koji su trajno integrisani u Evropsku uniju bili su oni čije su organe Tači i somr. povadili iz njihovih tela i prodali na tržištu EU. Doduše, ovi Srbi u ostvarenu utopiju nisu ušli celi…
Stvari su, bar kada je bivša SFRJ u pitanju, počele pre Tačija: još u ratovima na prostoru Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao što je zapisao Vorobjovski.
„Naša borba“ (28. maj 1996) donela je vest o Savijeru Gotjeu, novinaru „Figaora“, ubijenom 19. maja iste godine. Gotje je otkrio da se italijanska mafija bavila krijumčarenjem ljudskih organa iz ratom zahvaćene Bosne na Zapad, i to preko jedne tršćanske bolnice. Ljudi su ubijani u ratu (zarobljenici, žene, deca), da bi njihovi organi stigli bogatim čudovištima kojima je bilo potrebno „osveženje“ posustalih telesina. Gotje je čak razgovarao sa jednim od ubica. On kaže: „Pitao sam ga da li su poput svinja ubijali ljude kojima su potom izvlačili organe. Sa potpunim prezirom i cinizmom mi je odgovorio da su ih tukli do smrti, štapovima – muškarce, žene i decu, kako ne bi izgubili ni kap krvi“… Zbog svega što je znao, a pre nego što je objavio konačne podatke, Gotje je ubijen…
Ono što su Tači i njegove „učkaše“ (od UČK) radili na Kosovu i Metohiji sa Srbima, počelo je među njihovim sunarodnicima u Albaniji. „Korisnici usluga“ mafije iz Tirane su bili iz „najrazvijenijih“, „najprogresivnijih“, „najhumanijih“ EU zemalja. I sve se to znalo. Dik Marti je „otkrio toplu vodu“. A krv nije voda, naravno. Da se podsetimo vesti od pre više od jedne decenije…
Evo vesti iz „Blica“ od 19. oktobra 1998. godine, „TIRANA (TANJUG) Skandal oko prodaje novorođenčadi koja su iz Albanije tajno prebacivana u Italiju, dobio je novu dimenziju tvrdnjama u štampi da u Tirani postoji ilegalna klinika za trgovinu organima beba, javlja agencija DPA. Najuticajniji albanski nezavisni list „Koha jone“ izveštava, citirajući izjavu neimenovanog tužioca, da su neki hirurzi u Tirani odstranjivali organe iz tela beba i krijumčarili ih u Italiju. Organe su, kako se tvrdi, italijanski kupci unapred naručivali“…
„Glas javnosti“ je 8. avgusta 1999. godine doneo vest o tome kako su „nemački vojnici iz sastava KFOR-a sa Kosova u Makedoniju ilegalno uneli oko četiri tone medicinskog otpada i delova ljudskih organa da bi ih, navodno, spalili u Vojnoj bolnici u Skoplju. Iza toga je stajala vladajuća koalicija na čelu sa VMRO, koja je odobrila Nemcima ovaj ilegalni uvoz. Fridrih Cimerman, portparol NATO-snaga smeštenih u Tetovu, rekao je da su nemačke trupe to i ranije činile, i da nisu obaveštavale vlasti Makedonije „misleći da za to neće biti problema“. U tekstu „Glasa javnosti“ postavljeno je nekoliko pitanja na koja odgovor niko nije dao (ali će morati da ga daju u dan Suda Božijeg): „O kakvim delovima ljudskih organa je reč? Zašto je medicinski otpad uopšte odvožen sa Kosova, a pogotovo ilegalno u Makedoniju? (…) I možda najglavnije: kojim nesrećnicima su delovi tela i raskomadani, i u koju svrhu?“ Tim povodom dr Rada Trajković je komentarisala strahove kosovskih Srba da je reč o trgovini ljudskim organima. „Ovde se o tome danima priča, mada niko tačno ne zna o čemu se zapravo radi. Ljudi odavno sumnjaju, jer niko ne pronalazi otete, niti im daju da vide ubijene. Mnogi ljudi su nestali, posebno u Prizrenu kada je ulazio KFOR. Tamo ne da su samo nestali odrasli ljudi, već i bebe sa svojim majkama o kojima se danas ništa ne zna (…) Morbidni ljudi, koji misle samo o profitu, mogu da rade što god žele, a verovatno to i rade, a da to nikoga ne brine (…) Plašim se da oni koji su izginuli nisu postali žrtve ovakvih ljudi, kojima je važno da se sve što mogu dobro unovče“…
O ulozi nemačkih vojnika (a šta je sa ostalim NATO saveznicima?) trenutno se ne govori. Ni sa „Vikiliksa“ nismo mnogo saznali. Afera „Žuta kuća“ (nalazila se, pamtimo, na teritoriji Albanije) zataškana je. Nataša, Sonja & družina znaju samo za „srbske zločine“. Zar Tači nije bio blizak sa Bilom, Hilari, Medlin i svim ostalim NATO humanistima, koji su ga učili „demokraciji“ i „suživotu“?
Uostalom, prodaja organa bi uskoro mogla postati ozbiljan biznis koalicione Vlade „Za evropsku Tursku“ (pardon, „Srbiju“). Prodaju „Telekom“, prodaće EPS – a onda, redom i nas. Potreba za organima u EU je sve veća, a jedini metod da se Srbi trajno evrointegrišu je taj, „na komad“. Na usklike čuvenog liberala Prokića da će Srbija biti evropska sa Srbima ili bez njih, odgovaramo: „Bez njih, naravno“. Ako ne računamo srpsku „biomasu“.

NE, KANIBALSKOJ UNIJI!
Hašim Tači i NATO humanisti su već odavno pravazišli Maje i Asteke koji su, makar i naopako, verovali u nekakve bogove. Krvožednici Bele Demonije veruju samo u sebe i svoje trbuhe, spremni da, kako reče Momčilo Nastasijević, zbog sopstvenog malog prsta unište čitav svet.
Naravno, takav je bio i Rim u doba pred svoj slom. Slom Zapada je zato toliko blizu da se njegov čas ne broji vekovima, možda čak ni decenijama; jer, kako reče Njegoš: „Krv je ljudska hrana naopaka, / na nos vam je počela skakati“. Ljudoždersko – krvopilačka Kula vavilonska pašće u prah i pepeo. Nama ostaje samo da se borimo da se ne nađemo pod ruševinama iste. Zato: RECITE NE KANIBALSKOJ UNIJI! To je jedini način da vas ne pojedu.

4 коментара

  1. Svaka cast na tekstu gospodine Dimitrijevicu.Nema se sta dodati.
    Srecom,pa se polako otkriva istina.




    1



    0
  2. Srbi će morati pre ili kasnije u samoj Srbiji dići ustanak protiv izdajničke vlasti i nevladinih organizacija koje svesno rade na uništenju Srpskog naroda . Odgovorni trebaju biti osuđeni na doživotne robije za sve što su učinili Srpskom narodu .
    Ako se samo sedi i plače a ništa ne preduzima naš prostor će naseliti jači narod bili to Albanci ili Hrvati . Već danas Hrvati vode narod od oko 4 miliona stanovnika rađa 46.000 beba s tendencijom prema 50.000 .Hrvata se sada rađa samo 7.000 godišnje manje a Srba oko 35.000 pa dobro razmislite o posljedicama .Dok naš narod s manjinama koji je skoro duplo veći daje tek oko 68.000 od toga 56.400 beba srba s daljnjom tendencijom pada . Tako da ako ovako nastavimo izjednačit ćemo se s brojem rođenih Hrvata . A to će biti kraj mita o najvećem narodu bivše Jugoslavije . Mesto Srba koji se ne žele rađati preuzet će vitalniji narodi Hrvati ili Albanci .Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve srpske krajeve srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom ili u velikoj Hrvatskoj . Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Pogledajte samo uvoz GMO semena pokušavaju da nas potiho otruju.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi .Opravdanje da se ne rodi zbog siromaštva je neopravdano najviše dece se rađa u najsiromašnijima državama sveta . I na kraju treba ispuniti Božju zapoved idite i MNOŽITE se .




    2



    0
  3. Nas Srbe su dobro poucili na zapadu. I zakljucili da smo dobra biomasa bez mozga i inh mana za njihovu regeneraciju. Na lepom geopolozaju na VRATIMA EOPE. Tako da ne moraju daleko ratovati. Kad zatreba naoruzati ce vatikanske hrvate i siptare i evo im anatomskih delova po potrebi.I tako Srbi izvolite gledajte u buducnost nas i nase dece.Vreme istice, krv se mora naplatiti krvlju. A biti ce tako ili nas nece biti.




    2



    0
  4. Aleksandar Mihailovic

    Zapadna „demokratija“ je samo floskula za naivne žrtve organizovanog finansijskog, vojnoindustrijskog, farmakološkog, narko i kanibalskog kriminala kojima su zajednička obeležja nacifašizam, posvećenost i odanost novom svetskom neporetku uz enormno visoko razvijenu korumpiranost, neodgovornost i bezosećajnost. U vreme divljanja NATO zveri nad Srbijom isti su pretvarani u rezervne delove, što se sada čini sa belim robljem i Albancima. Neshvatljiva je i opsednutost ovomilenijumskih vlasti Srbije da jurcaju unatraške, puzanjem i sa visoko uzdignutim srednjim delom ka takvima, koji nam na naše oči sve to čine i plus komadaju državu, istu pljačkaju i naturaju nam sve moguće dekadentnosti, devijantnosti, nemoral i rijalitizam kao savremena „kulturološka“ ostvarenja Zapada. Koji su motivi, razlozi, ciljevi, interesi,…? Demagoška i prazna su objašnjenja, „težimo evropskim vrednostima“, kojim i ko nam i šta smeta da ih uvedemo, one prave a neove o kojima govorimo. Zapad je sebe izgradio na kolonijalnim pljačkama, ratovima i štampanju para bez pokrića u tri smene. Osim organizovanosti i funkcionisanja države, bez obzira kako se iste ponašaju, ne vidim više ništa vredno na istom. Osnovna merila za sve su pare, koliko ih imaš toliko imaš i sloboda, demokratije, ljudskih prava i svega što ti treba. Uništavanje Srbije koje se sprovodi od kontrarevolucionarnobagerpiromanskog puča se mora zaustaviti, a to što joj se čini, čak i penzioneri terorišu, je KD koje ne zastareva.




    2



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *