NOAM ČOMSKI Satanska „lepota“ novog svetskog poretka

Kraj hladnog rata izazvao je bujicu rasprava o tome da je Zapad od sada slobodan da u čitavom svetu bez smetnji pretvara u život svoje tradicionalne težnje ka demokratiji i ljudskim pravima. Pojmovi „humanitarna intervencija“ i „odgovornost za zaštitu“ postali su osnovni elementi zapadnog političkog diskursa. Oni se, čak definišu kao „novi standard“ u međunarodnim odnosima. Međutim, bliža analiza realnih intervencija u Latinskoj Americi, Iraku, Istočnom Timoru i konačno, srpskom Kosovu, razvejava plemeniti tip „novog standarda“ … Posle pada Sovjetskog Saveza politika Zapada je nastavljena uz male taktičke modifikacije. Međutim, bila su potrebna nova opravdanja. Novi standard „humanitarne intervencije“ odlično je ispunjavao uslove, jednostavno, bilo je potrebno zaboraviti sramni spisak prethodnih prestupa kao nešto nepotrebno… Standardna reakcija je – slediti Tacitovu maksimu: „Očigledni izgredi mogu naći oslonac samo u drskosti“ (19). Ne treba negirati prestupe prošlosti i sadašnjosti, pogubna je greška krenuti tim putem. Bolje je izbrisati prošlost i ignorisati sadašnjost dok marširamo prema slavnoj, novoj budućnosti. Nažalost, ovo je svojstveno vodećim pravcima intelektualne kulture postsovjetskog perioda.

Ipak, bilo je potrebno naći ili bar izmisliti nekoliko primera za ilustraciju „lepote“ novog poretka. Neki od njih jednostavno zadivljuju. Jedan od njih je – humanitarna intervencija sredinom septembra 1999. godine, radi spasavanja istočnih Timoraca. Termin „bezočnost“ ne izražava u potpunosti ono što se dešavalo na ostrvu, ali sa neznatnim odstupanjem odražava ponašanje Zapada još jednom dokazujući ono što je Hans Morgentau, osnivač teorije realnih međunarodnih odnosa, jednom nazvao „našom konformističkom servilnošću pred vlastodršcima“…

Bilo je pokušaja da se navede još niz primera koji svojom bezobzirnošću takođe impresioniraju. Omiljena ilustracija – Klintonov vojni upad na Haiti 1995. godine, faktički se završio užasnim režimom terora uspostavljenog pošto je prvi demokratski izabrani predsednik Haitija Žan Bertran Aristid bio svrgnut od strane vojske 1991. godine, nekoliko meseci posle stupanja na dužnost. Međutim, da bi se sačuvao obraz trebalo je sakriti nekoliko neprijatnih činjenica.

Administracija Buša 1. uložila je značajne napore u podrivanje omražene Aristidove vladavine i pripremanje očekivanog vojnog prevrata. Odmah posle njega administracija je pružila podršku vojnoj hunti i njenim bogatim pristalicama kršeći embargo Organizacije američkih država ili kako je radije opisao činjenice „Njujork tajms“, pošto je korigovala uslove embarga, tj. učinila je izuzetak za američki biznis za dobro naroda Haitija. Razmere trgovine sa huntom uvećane su u vreme Klintona koji je takođe nelegalno dozvolio kompaniji „Tehaso“ da hunti isporučuje naftu. Izbor kompanije „Tehaso“ bio je opravdan. Ta ista kompanija je isporučivala naftu Frankovom režimu krajem 1930-ih kršeći embargo i zakon SAD, dok su se u Vašingtonu pretvarali da nisu upoznati sa događanjima o kojima je aktivno pisala štampa levičara. Kasnije su vlasti mirno priznale da su, naravno, sve vreme bili u toku.

Kada je 1995. godine Vašington osetio da je ponižavanje Haićana otišlo suviše daleko, Klinton je poslao morsku pešadiju da svrgne huntu i uspostavi izabranu vladu ali na uslovima koji garantovano uništavaju ostatke privrede Haitija. Uspostavljena vlada je primorana da prihvati otežavajući neoliberalni program, on predviđa odsustvo barijera za izvoz i investicije SAD. Farmeri uzgajanja pirinča na Haitiju veoma su efikasni ali ne mogu da izdrže konkurenciju sa poljoprivredom SAD, koja dobija značajne subvencije, što je njih i dovelo do kolapsa (20).

Drugi pokušaji da se nađu izgovori za opravdanje sopstvenog delovanja nisu izgledali bolje dok na kraju nije došlo u pomoć Kosovo 1999. godine. Brana je probijena, a silovita bujica retoričkih samohvalisanja pretvorila se u nekontrolisanu poplavu.

Situacija na Kosovu ima ogroman značaj i u opravdanju zapadnog polaganja  prava na jednostrane intervencije. Zato i nije čudna tačnost praćenja „Partijske Linije“ u obrazlaganju NATO bombardovanja Kosova.

Po završetku bombardovanja doktrinu je artikulisao elokventni Vaclav Havel. Vodeći časopis SAD, levičarski liberalni „New York Review of Books“, obratio se Havelu da „argumentovano objasni“ zašto treba podržati NATO bombardovanje? Objavljeno je njegovo obraćanje kanadskom parlamentu: „Kosovo i kraj nacionalne države“ (10. juna 1999. godine). Po Havelu, ističe „Review“ „rat u Jugoslaviji je preokret u međunarodnim odnosima: prvi put su ljudska prava – kosovskih Albanaca – nedvosmisleno stavljena na prvo mesto“. Na početku Havelovog obraćanja ističe se izuzetan značaj i neophodnost primene iskustva invazije na Kosovo.

To može značiti da mi konačno ulazimo u eru istinske prosvećenosti koja će potvrditi „kraj nacionalne države“, ona više neće biti „najviša forma istorije nacionalnog društva i njegova najviša vrednost“, kao što je to bilo u prošlosti. „Prosvećeni napori generacija demokrata, užasna iskustva dva svetska rata i evolucija civilizacije na kraju su doveli čovečanstvo do shvatanja da su ljudi važniji od države“ – otvara nam oči intervencija na Kosovu.

Havelovo „argumentovano objašnjenje“ razloga za bombardovanja sadrži i ovakve reči: „postoji jedna stvar koju nijedan razuman čovek ne može negirati – to je, možda, prvi rat koji se ne vodi u ime „nacionalnih interesa“, već u ime principa i vrednosti… (NATO) se nesumnjivo bori za sudbinu drugih. Ta borba je izazvana nemogućnošću svakog dostojnog čoveka da ostane po strani i gleda stalno ubijanje ljudi po državnom dekretu… Alijansa je delovala zbog poštovanja ljudskih prava, kako i zahtevaju savest i zakon. To je važan presedan za budućnost. Jednostavno, jasno je rečeno da je nedopustivo ubijati ljude, primoravati ih da napuštaju svoje domove, mučiti ih, oduzimati im imovinu“.

Dirljive reči, mada se samo neke poruke mogu prihvatiti: pomenimo samo šta ostaje dozvoljeno, ako ne obavezno, ne samo dopuštati gore opisano nego i učestvovati u mnogome od gore nabrojanog –  unutar NATO-a, na primer, i naravno kada je to potrebno zatvarati oči pred onim što se dešava.

Havel je omiljeni komentator svetskih problema od 1990. godine, kada je nastupio na zajedničkom zasedanju Kongresa posle surovog ubistva njegovih kolega disidenata u Salvadoru (a SAD su napale Panamu ubijajući i razarajući). On je dobio gromoglasne ovacije sale koja je ustala zbog veličanja „branioca slobode“, koji je naoružao i obučio ubice šest vodećih jezuitskih intelektualaca i desetina hiljada drugih, on je uzdizao SAD zbog „shvatanja odgovornosti koju nalaže sila“ i pozivao na „moral ispred politike“ – kao što je to bilo u vreme Reganovih terorističkih ratova u Centralnoj Americi ili kada je UAR podržana od strane SAD ubila oko 1,5 miliona ljudi u susednim zemljama, kao i zbog drugih slavnih dela. Glavni oslonac našeg delovanja treba da bude „odgovornost“, instruisao je Havel Kongres: „odgovornost za nešto više nego što je moja porodica, moja zemlja, moja kompanija, moj uspeh“.

Njegov nastup su oduševljeno prihvatili liberalni intelektualci. Koristeći opšte oduševljenje i poruku urednici „Vašington posta“ su se rasplinuli o tome da je Havelova pohvala našoj plemenitosti – „očigledan dokaz“ da je njegova zemlja – „glavni izvor“ „evropskih intelektualnih tradicija“, a njegov „glas savesti“ „ubedljivo govori o odgovornosti koju velike i male zemlje treba da prihvate“…

„Partijska linija“ sa budno čuva i danas. Navešćemo niz najnovijih primera. Tako je povodom objavljivanja nezavisnosti Kosova „Wall Street Journal“ pisao da su srpska policija i vojska bile „primorane da odu iz pokrajine zbog bombardovanja 1999. godine od strane SAD, koje je započeto da bi se zaustavio surovi pokušaj diktatora Slobodana Miloševića da istera albansko većinsko stanovništvo pokrajine“ (25. februar 2008. godine). Fransis Fukujama napisao je u „Njujork tajmsu“  (17. februara 2008. godine) „učeći lekciju iz fijaska u Iraku“ mi ne smemo zaboraviti iskustvo stečeno 1990-ih – „moćne zemlje, kao što su SAD, treba da iskoriste svoju snagu u odbrani ljudskih prava ili razvoju demokratije“: glavni dokaz za to jeste to što su „etnička čišćenja kosovskih Albanaca zaustavljena samo zahvaljujući NATO bombardovanju Srbije“.

Urednici liberalne „Nju republik“ pisali su da je Milošević „pokušavao da umiri (Kosovo) koristeći svoje omiljene instrumente: masovna iseljavanja, sistematska silovanja, ubistva“, ali, srećom, Zapad nije zatvarao oči pred zločinima i „u martu 1999. godine NATO je počeo kampanju bombardovanja“ da bi prekinuo „krvoproliće i sadizam“. „Košmar se srećno završio iz jednog običnog razloga: Zapad je primenio vojnu silu radi spasavanja“ (12. mart 2008. godine). Urednici su dodavali da „treba imati srce kremaljskog funkcionera da vas ne bi dirnule scene kosovskog glavnog grada, Prištine“, koji slavi „kakav dolikuje i pravedan epilog poslednjeg masovnog zločina XX veka“. Manje egzaltiranim i prikladnijim terminima Samanta Pauer izjavljuje da su, naravno, „srpske svireposti isprovocirale dejstva NATO-a“.

Navedeni primeri vode u zabludu jer doktrinu podržavaju jednoglasno, sa velikom strašću ili je možda „nerazumno“ preciznija reč… Podaci su neobično bogati, činjenice predstavljene u besprekornim zapadnim izvorima, precizne, dosledne i dokumentovane. Izvori uključuju dve kompilacije Državnog departmenta izdate radi opravdanja bombardovanja, kao i širok krug dokumenata OEBS, NATO, OUN i dr. Među njima su i dokumenta britanskog parlamentskog istraživanja. I, što je indikativno, veoma su prepoznatljivi izveštaji Posmatračke komisije OEBS na Kosovu, osnovane za vreme oktobarskog primirja koje je postigao ambasador SAD Ričard Holbruk.  Posmatrači su redovno podnosili izveštaj sa lica mesta tokom nekoliko nedelja, dok 19. marta nisu prekinuli rad (zbog srpskih protesta) pred početak bombardovanja 24. marta.

Odnos prema dokumentima podseća na ono što antropolozi nazivaju „ritualno prećutkivanje“. A za to postoje ozbiljni razlozi. Jasna svedočanstva ne ostavljaju od „Linije Partije“ ni traga. Standardna fraza koja glasi „da su, naravno, srpski zločini doveli do reakcije NATO-a“ direktno protivreče činjenicama: dejstva NATO-a isprovocirala su srpske zločine, tačno kako se i očekivalo (21).

Zapadna dokumenta pokazuju da je pre bombardovanja Kosovo bilo užasno mesto  … Oko 2000 ljudi je  ubijeno godinu dana pre početka NATO bombardovanja. Zverstva su činili Oslobodilačka vojska Kosova, koja je napadala iz Albanije, i službe bezbednosti Federativne Republike Jugoslavije. Izveštaj OEBS-a pažljivo uopštava podatke – „ciklus sukoba može se opisati ovako“: napadi OVK na srpsku policiju i civile, „neproporcionalan odgovor vlasti FRJ“ i „novi napadi OVK“.

Najratoborniji član alijanse, britanska vlada, većinu zločina opisanog perioda pripisuje OVK, koju su SAD 1998. godine priznale za „terorističku organizaciju“. Posle početka bombardovanja 24. marta britanski ministar odbrane Džordž Robertson, kasnije generalni sekretar NATO-a, saopštio je Parlamentu da je do sredine januara 1999. godine „(OVK) bila odgovorna za veći broj ubistava na Kosovu od srpskih vlasti“. Citirajući Robertsonovu izjavu u „A New Generation Draws the Line“ ja sam pisao da je on najverovatnije pogrešio; uzimajući u obzir raspored snaga takva tvrdnja apsolutno ne uliva poverenje. Istraživanja Britanskog parlamenta ipak pokazuju da je takav sud potvrdio ministar inostranih poslova Robin Kuk, koji je 19. januara 1999. godine rekao Parlamentu da je OVK „češće kršila primirja i da je do kraja poslednje nedelje bila odgovorna za veći broj smrti nego (jugoslovenske) snage bezbednosti“ (22).

Robertson i Kuk se pozivaju na masovna ubistva u selu Račak, 15. januara, gde su, prema saopštenjima, srpske snage bezbednosti ubile 45 ljudi. Zapadna dokumenta ne pokazuju primetnu promenu scenarija od trenutka zločina u Račku do odlaska posmatrača misije OEBS sa Kosova, 19. marta. Dakle, čak i ako se uzme u obzir ovo krvoproliće (ne upuštajući se u to šta se tamo zaista desilo), zaključci Robertsona i Kuka urađeni sredinom januara ostali su istiniti do početka bombardovanja. Jedno od malobrojnih, ozbiljnih, naučnih istraživanja koje se oslanja na ono što se dešavalo, precizno i analitičko istraživanje Nikolasa Vilera nalazi da su od 2000 poginulih do početka bombardovanja 500 ubili Srbi. Radi poređenja – Robert Hajden, stručnjak za Balkan, koji rukovodi Centrom ruskih i istočnoevropskih istraživanja na Univerzitetu u Pitsburgu, ističe da su „za prve tri nedelje rata gubici među srpskim civilnim stanovništvom bili veći nego gubici obe strane na Kosovu za tri meseca koja su prethodila konfliktu, iako su ta tri meseca smatrana za humanitarnu katastrofu“ (23).

(Mnogi od ovih dokumentovanih navoda Čomskog upravo su dobili neupitnu potvrdu u nedavno objavljenim svedočenjima Alistera Kembela, bivšeg sekretara za štampu britanskog premijera Tonija Blera i arhitekte medijske ofanzive protiv Jugoslavije u drugoj polovini devedesetih godina. Ovi zapisi objavljeni su u knjizi „Dnevnici Alistera Kembela: Moć i narod (1997-1999)“ – prim. red.).

Obaveštajne službe SAD izveštavale su da je OVK „htela da uvuče NATO u borbu za nezavisnost, pošto je isprovocirala srpske zločine“. OVK se naoružavala i „preduzimala provokativne korake da bi Zapad upao u krizu“, nadajući se snažnom odgovoru Srba, izjavio je Holbruk. Lider OVK Hašim Tači, sada premijer Kosova, saopštio je predstavnicima VVS: kada je OVK ubijala srpske policajce „znali smo da izlažemo opasnosti živote civilnog stanovništva, veoma veliki broj života“, ali to je vredelo očekivane srpske osvete. Vođa OVK Agim Čeku, hvalio se da je OVK pobedila zato što je „na kraju krajeva dovela NATO na Kosovo“ čineći napade sa ciljem da isprovocira žestoku osvetu.

Kako je za štampu izjavio general Vesli Klark, situacija je bila takva dok NATO nije počeo bombardovanje sasvim svestan da je „apsolutno očekivano“ da će SRJ odgovoriti nasiljem na Kosovu. On je ranije informisao visoke zvaničnike SAD da će bombardovanja dovesti do još većih zločina, a NATO neće moći ništa učiniti da ih spreči. Činjenice potvrđuju Klarkove predviđanja. Štampa je izveštavala da su „Srbi počeli da napadaju baze OVK“ 19. marta, kada su pre početka bombardovanja posmatrači otišli sa Kosova, ali „njihovi napadi bili su najstrašniji 24. marta, kada je NATO počeo bombardovanje Jugoslavije“.  Broj izgnanih ljudi, koji se bio smanjio, ponovo se povećao do 200.000 posle opoziva posmatrača. Do početka bombardovanja i dva dana posle njihovog početka Uprava Vrhovnog komesara OUN za pitanja izbeglica nije izveštavala o izbeglicama. Nedelju dana posle početka bombardovanja iz UVKB počeli su svakodnevno da pristižu podaci o rekama izbeglica.

Kratko rečeno, rukovodstvo NATO-a dobro je razumelo da bombardovanja nisu bila reakcija na monstruozne zločine na Kosovu nego razlog, tačno onako kako se i očekivalo. I više od toga, kada su otpočela bombardovanja postojala su dva diplomatska načina za rešenje problema – predlog NATO-a i predlog SRJ (koje na Zapadu praktično prećutkuju svi, bez izuzetka). Posle 78 dana bombardovanja između njih je postignut kompromis, što je pokazalo da je bilo moguće mirno rešenje bez užasnih zločina koji su, kako je i trebalo očekivati, usledili kao odgovor na NATO bombardovanja.

U optužnici NATO-a protiv Miloševića, objavljenoj u vreme bombardovanja, ne tvrdi se suprotno. Optužnica zasnovana na podacima obaveštajne službe SAD i Britanije opisuje zločine učinjene samo za vreme NATO bombardovanja. Sa jednim izuzetkom – pokolj u Račku, u januaru. „Visoki predstavnici Klintonove administracije ustali su i primorali da se on uključi u optužnicu“, piše Samanta Pauer ponavljajući opšte prihvaćenu verziju. Teško je zamisliti da su predstavnici Klintonove administracije ustali i primorali nekog i da ih je to uopšte moglo brinuti. Čak i ako se ne uzme u obzir njihova ranija podrška neuporedivo strašnijim zločinima, dovoljna je njihova reakcija na ubistva u Istočnom Timoru nešto kasnije, na primer, posle događaja u Likviku, mestu zločina koji je po razmerama neuporediv sa onim što se desilo u Račku …

Bez obzira na svoje zaključke o tome ko je činio više ubistava, Viler podržava bombardovanja NATO-a iz razloga što bi se bez bombardovanja desilo još više zločina. Argument je sledeći: pošto je počeo bombardovanja i predviđajući da će ona izazvati zločine, NATO je sprečavao zločine. Činjenica da su to najubedljiviji argumenti koje ozbiljni analitičari mogu navesti, pokazuje kako se donosila odluka o početku bombardovanja. To je naročito indikativno ako se setimo da su postojale diplomatske mogućnosti za rešenje konflikta i da je sporazum postignut posle bombardovanja bio kompromis između predloga obe strane.

Neki pokušavaju da ovu spornu poziciju podrže pozivajući se na nameravani srpski plan, operaciju „Potkovica“, radi potiskivanja kosovskih Albanaca. Kako je saopštio general Klark, plan nije bio poznat NATO komandi i prema tome ne odnosi se na stvar: otpočinjanje nasilja ne može se opravdati nečim što je kasnije otkriveno. Smatra se da je plan mogući falsifikat obaveštajne službe, ali ni to nema značaja. Sigurno da je Srbija zaista imala takav plan za slučaj vanrednih okolnosti, isto kao što i druge države, uključujući i SAD, za slučaj dalekih i malo verovatnih događaja imaju plan od kojih se kosa diže na glavi.

Napori u opravdavanju NATO bombardovanja utoliko su čudniji što je odluka doneta pod uticajem događaja u Srebrenici (24) i drugih zločina na početku 90-ih. Sa tog stanovišta NATO bi trebalo da zahteva bombardovanje Indonezije, SAD, Velike Britanije u vezi sa mnogo strahovitijim zločinima u Istočnom Timoru, koji su dobili novi zamah kada je odluka o bombardovanju Srbije već bila doneta… Poslednji očajnički napor da se uhvati za tu istu slamku predstavlja tvrdnja da Evropa nije mogla da trpi zverstva blizu njenih granica – bez obzira na to što je NATO, kao što je već navedeno, ne samo podnosio nego i aktivno podržavao mnogo strašnije zločine direktno unutar svojih granica.

Čak i ne razmatrajući sve ostale mučne podatke teško je zamisliti slučaj u kojem bi kriminalno, nasilno uplitanje bilo toliko slabo argumentovano. Međutim, istinska pravednost i plemenitost dejstava postali su predmet religijske vere iz sasvim razumljivih razloga: šta još može opravdati hor samohvalisanja koji odleže na izmaku milenijuma? Šta se još može učiniti za podršku „novim standardima“ koji idealističkom Novom Svetu i njegovim saveznicima daju pravo na primenu sile tamo gde to njegovi lideri „smatraju pravednim“? Ipak, poneko je razmišljao o pravim uzrocima početka NATO bombardovanja. Ugledni vojni istoričar Endrju Basevič, negira humanitarne ciljeve i tvrdi da je zajedno sa upadom u Bosnu preduzeto bombardovanje Srbije da bi se svetu pokazalo „jedinstvo NATO-a i učvrstila vera u američku moć“, kao i „radi podržavanja vodeće uloge SAD“ u Evropi. Drugi poznati analitičar Majkl Lind, piše da je „glavni strateški cilj rata na Kosovu bio da se pokaže Nemačkoj da ne treba da priprema odbrambenu politiku odvojeno od Severoatlantske alijanse, na čelu sa SAD“. Nijedan od ovih autora ne objašnjava na čemu se zasnivaju njihovi zaključci (25).

Ipak, dokument postoji i dostavljen je na najvišem nivou Klintonovoj administraciji. Strob Talbot – za vreme rata je odgovarao za diplomatske odnose – napisao je predgovor knjizi o ratu njegovog saradnika Džona Norisa. Talbot piše da oni koji hoće da znaju „kako su događaji izgledali i kako su ih u to vreme osećali oni koji su bili angažovani“ u započetom ratu, treba da pročitaju Norisov izveštaj napisan sa takvom „neposrednošću kakva se može očekivati samo od onoga ko je bio svedok događanja, razgovarao sa učesnicima događaja dok su sećanja još bila sveža i imao pristup opširnim diplomatskim podacima“. Prema Norisovoj tvrdnji „jugoslovenski otpor opštem trendu političkih i ekonomskih reformi, a ne položaj kosovskih Albanaca najbolje je objašnjenje zašto je NATO počeo da ratuje“. To, da uzrok NATO bombardovanja nije bio „položaj kosovskih Albanaca“ bilo je i do tada jasno iz velikog broja izveštaja zapadnih dokumenata. Međutim, zanimljivo je čuti sa najvišeg nivoa da je realni uzrok bombardovanja to što je Jugoslavija bila jedina prepreka da se u Evropi realizuje politički i ekonomski program Klintonove administracije i njegovih saveznika. Suvišno je govoriti o tome da je ovo važno otkriće takođe bilo isključeno iz „kanonskog“ opisivanja onoga što se događalo (26).

Bez obzira na to što bliža analiza razvejava „novi standard humanitarne intervencije“, ostaje bar jedan komadić: „odgovornost za zaštitu“. Oduševljavajući se deklaracijom o nezavisnosti Kosova, liberalni komentator Rodžer Koen piše da je „na dubljem nivou istorija malog Kosova – istorija promene pogleda na suverenitet i povećanja stepena otvorenosti sveta“ („International Herald Tribune“, 20. februar 2008. godine) NATO – bombardovanje Kosova pokazalo je da su „ljudska prava prešla uske granice državnog suvereniteta“ (citat Tomasa Vejsa).

Ovo dostignuće, nastavlja Koen, ratifikovano je 2005. godine na Svetskom samitu koji je prihvatio koncepciju „odgovornosti za zaštitu“, poznatu kao R2P („responsibility to protect“), i definisanu kao „situacija u kojoj je država nesposobna ili ne želi da zaštiti svoj narod i kada se čine zločini protiv čovečnosti, međunarodna zajednica je dužna da se umeša – ako je potrebno, koristeći oružje kao poslednji argument“. Prema tome, „nezavisno Kosovo, priznato od strane glavne zapadne države – jeste prvi plod ideje koja stoji iza R2P“. Koen zaključuje: „Visok stepen otvorenosti sveta zahteva veliki posao, ali od Kosova do Kube on se nastavlja“. NATO bombardovanja su opravdana, a „novi, idealistički svet koji ide ka nestajanju nehumanosti“ zapravo je sa „svetim žarom“ stupio u „plemenitu fazu“ spoljne politike. Prema rečima profesora međunarodnog prava Majkla Glenona „kriza na Kosovu pokazuje… želju Amerike da čini ono što ona smatra pravilnim ne osvrćući se na međunarodno pravo“, a nekoliko godina kasnije međunarodno pravo je usaglašeno sa pozicijama „prosvećenih država“ putem donošenja R2P.

I opet postoji mali problem: neumoljive – činjenice: Svetski samit OUN, u septembru 2005. godine, nedvosmisleno je odbacio pretenzije NATO država na pravo da koriste silu radi nameravane zaštite ljudskih prava. Naprotiv, potvrđeno je „da su osnovne odredbe Statuta OUN (koje direktno zabranjuju akcije NATO-a) dovoljne za suprotstavljanje svim pretnjama međunarodnog mira i bezbednosti“. Samit je takođe potvrdio „ovlašćenja Saveta Bezbednosti da proglašava akcije prinude i uspostavlja međunarodni mir i bezbednost, … delujući u skladu sa ciljevima i principima Statuta“ i u tom kontekstu podvukao ulogu Generalne Skupštine „u skladu sa odgovarajućim odredbama Statuta“. Bez saglasnosti Saveta Bezbednosti NATO nije imao više prava da bombarduje Srbiju, nego Sadam Husein da oslobađa Kuvajt. Samit nije dao nikakva nova „prava na intervenciju“ pojedinim zemljama ili regionalnim alijansama, ni po humanitarnim, ni po nekim drugim osnovama.

Samit je potvrdio odluke visoke Komisije OUN iz decembra 2004. godine, koju su činili istaknuti zapadni delatnici. Komisija je ponovila principe Statuta OUN, koji se odnose na primenu sile: sila se legalno može primeniti samo uz odobrenje Saveta Bezbednosti ili u skladu sa t. 51, u obliku zaštite od oružanog napada do donošenja odgovarajućih akata od strane Saveta Bezbednosti. Svaka druga primena sile jeste ratni zločin, faktički „najveći međunarodni zločin“, i takođe nalaže odgovornost za zlo koje se desilo – ako koristimo terminologiju Nirnberškog tribunala. Komisija je donela zaključak da „Tačka 51 ne zahteva ni proširenje ni ograničenje svog dobro poznatog sadržaja, … ne treba je prepisivati ili tumačiti drugačije“. Podrazumevajući rat na Kosovu, Komisija je dodala da „za one kojima takva pozicija ne odgovara jedini odgovor može biti to da je u svetu ispunjenom osetljivim potencijalnim opasnostima nedopustivo da se izlaže riziku svetski poredak i standard nemešanja, na kojem je svetski poredak i zasnovan, dajući bilo kome pravo na jednostrane akcije za razliku od kolektivno odobrenih akcija. Dozvoliti bilo kome – jednom da deluje – znači dozvoliti svima da deluju“. Teško da može postojati očiglednija osuda stava onih država koje su se proglasile za „prosvećene“.