Ne pucajte u „rijalitije“

Piše Miodrag zarković

Kontrolisani informativni program

Od pravdanja „rijaliti šou“ programa samo je jedna rabota uzaludnija – kritikovanje takvih sadržaja. Jeste, oni su prosti, banalni i glupavi, održavaju se na najnižim strastima gledališta, istovremeno su i vulgarni i dosadni… Pa šta?! Kao takvi, „rijaliti šou“ programi nisu nikakav ni izuzetak ni presedan u istoriji TV izraza, prepunoj sličnih izleta koji su granicu javnog ukusa pomerali isključivo nadole, u sve niže ponore podilaženja ljudskim izopačenostima.
Naraštajima odraslim na zavodljivom bleštavilu jednog MTV-ja može da izgleda zastrašujuće to što današnji klinci fanatično prate „Veliku braću“, „Farme“ i „Parove“. Ali, ništa manja nije bila ni zgroženost naših roditelja upravo tim MTV-jem, „urbanim“ fenomenom koji je u ove krajeve stigao osamdesetih, sa beznačajnim vremenskim zaostatkom u odnosu na svetsku premijeru. Tadašnji odrasli bili su, sasvim razumljivo, preneraženi kreštavim i nakaradno obučenim voditeljima „muzičke televizije“, čije je neprestano kreveljenje rušilo sva pravila pristojnog televizijskog ponašanja. Mi klinci smo, međutim, bili oduševljeni takvim „odupiranjem uštogljenosti“. Dok smo shvatili da to nije bilo nikakvo odupiranje, već samo uspeo pokušaj mediokriteta da zgrabe novac i slavu čistim bezobrazlukom, đavo je već bio odneo šalu, a za MTV-jem su nagrnuli novi isprazni TV projekti i ubrzo sasvim potisnuli sadržajne programe, zasnovane na darovitosti i umešnosti stvaralaca.
U odnosu na taj kulturološki sunovrat od pre dve, dve i po decenije, današnja popularnost „rijaliti šouova“ maltene je bezopasna. Ona je više potvrda koliko smo kao civilizacija već bili pali, nego što je sama po sebi suštinsko posrtanje. Svejedno, među ovdašnjom „intelektualnom elitom“ odomaćilo se pljuvanje „rijalitija“. Kada po neuništivoj Kardeljevoj formuli – sve je dobro, samo narod ne valja – ocenjuju eroziju društvenog morala i oskudicu inicijativa na javnoj sceni, analitičari se najčešće pozivaju na pogubne efekte „rijalitija“. Kao da bismo, samo da smo još malo držali sakrivene Ekrema i Vendi, bili daleko živahnija i zdravija sredina. Gluposti.
Onakva kakva je, Vendi ipak ne peva pesme o Vendi. Za razliku od „Insajdera“, koji je protekle nedelje emitovao „Insajder“ o „Insajderu“. Ko je onda suštinski prostiji, nametljiviji, beskrupulozniji i bahatiji – Vendi ili Brankica Stanković?!
Onakav kakav je, Ekrem verovatno nema pojma da ministar Oliver Dulić poseduje privatnu firmu koja posluje sa, što bi rekao Tadić, nepristojno velikim brojem državnih preduzeća. Ali, kada bi ga neko upoznao sa tim, pa ga onda stavio u isti šou sa Dulićem, Ekrem bi, „transparentan“ kao što ga Bog dao, garantovano u nekom trenutku priupitao ministra nešto o toj aferi. Nasuprot tome, Olja Bećković i Dragan Bujošević su u poslednjem „Utisku nedelje“ dva sata sedeli sa Dulićem u istom studiju, u emisiji koja teče uživo, a da nisu ni pomenuli Dulićevu privatnu firmu. Ko je onda beskorisniji – Olja i Dragan, ili Ekrem?!
Onakvi kakvi su, „analitičari“ često zaboravljaju da je urednik informativnog programa RTS Nenad Lj. Stefanović, voditelj „Svedoka“ koji veruje da ostavlja ozbiljniji utisak: 1) što su mu pitanja duža, 2) što ih izgovara sporije. Zaboravljaju i na Oliveru „Upitnik“ Jovićević, čije neprestano treptanje, izazvano očiglednom tremom, sasvim zamenjuje klima-uređaje. Zaboravljaju i na galeriju priučenih kadrova koji se na frekvenciji „Studija B“ već godinama igraju televizije. Jedino nikada ne zaborave „rijaliti šouove“ i njihov štetan uticaj, koje su redovno nabrajali u osvrtima tokom proteklih praznika, u vreme tradicionalnog svođenja računa.
Hajde više da pustimo „rijalitije“, protiv kojih se ne možemo boriti kritikom, nego samo negledanjem. Bolje da se malo pozabavimo nikada jednoličnijim, kontrolisanijim i nadobudnijim informativnim programom, koji je sve manje ono što bi morao da bude – rijaliti!