MILOVAN DANOJLIĆ Volovi u centru Beograda

Piše Milovan Danojlić

Oko 1955, stara seljačka zemlja će početi da ispreže stoku iz kola i plugova, kolski  točkovi će završiti kao besmislena dekoracija u dvorištima drumskih mehana, jarmove će razapeti pod tremovima sporednih avlijskih zgrada, kao spomen-ploče hiljadugodišnje ruralne civilizacije, konačno izdahnule sredinom XX veka… Bespovratno i konačno?

Ponekad mi se čini da sam  onaj, davni Beograd, iz sredine prošlog veka, sanjao: sve je manje svedoka mog prisustva u njemu, a i grad se ondašnjeg sebe sve teže seća. Njegova najveća zgrada se, odonda, obezvredila i smanjila, pretvorila se u patuljasti neboder. A upravo sam ispred „Albanije“ video prizor koji već šezdeset godina  vučem u pamćenju, i čiji se mogući smisao tek  u svetlu sadašnje ekonomske krize nešto jasnije  ocrtava.
Išao sam u prvi razred niže gimnazije, na Banovom brdu, a stanovao kojegde i kojekuda, na potezu između  Kneževca i Dorćola, u tamnim sobičcima, seleći se s ocem  koji je,  kao poluseljak-poluradnik, pokušavao da se naseli u prestonici. Zaposlio se kao prodavac u jednoj papirnici preko puta Starog dvora. Selo je napustio vođen pustolovnom prirodom; i pored sveg truda, u ludosti ga  – Bog da mu dušu prosti!  – ni do danas nisam  dostigao. On beše napunio tridesetu, ja dvanaestu. Na selu je ostavio ženu, troje  maloletne dece i pet hektara slaborodne smolnice. Proveli smo dva polugodišta u oglednom, domaćem inostranstvu, da bi se u jesen 1950. godine vratili  u dosadni zavičaj koji nam je, uz dosadu, obezbeđivao  toplo konačište i parče hleba. Školovanje sam nastavio u Ljiškoj nepotpunoj gimnaziji, a otac se, nevoljno, vratio zaparloženoj zemlji.
Iz tog boravka  u sećanju su mi se zadržale  neke razbacane pojedinosti  koje lebde u praznini bez oslonca. Pošto nisam umro od gladi, mora da sam svakoga dana  nešto jeo; šta, i gde, ne bih umeo reći. Vraćajući se s posla, otac je donosio veliki okrugli hleb, i ponešto za uz hleb. Preko dana sam se  snalazio sam. Poslednju paru tankog džeparca  sam ostavljao u „pionirskim restoranima“, uličnim kujnama  otvorenim da bi se, u vremenu nemaštine, socijalističkom podmlatku obezbedila šolja toplog mleka  sa rumenom  kajzericom čiji je miris upućivao na plemićko, carsko poreklo  tog peciva. Iz tog, herojskog razdoblja naše novije istorije – bio sam načelnik Pionirskog odreda! – najradije se sećam tih  uličnih obroka. Jedan dečji restoran nalazio se u blizini paviljona  „Cvijeta Zuzorić“, drugi na uglu Knez Mihajlove i Sedmog jula, a treći na  Terazijama, ispred kuće Krsmanovića. Odrasli nisu imali pravo na tu divotu  – mleka i kifli nije bilo dovoljno.
Idući u školu, jednog prolećnog jutra, zatekoh se na Terazijama, ispred kafane „Dušanov grad“. Ulica mirna i prazna, gradski saobraćaj se sprema da proradi. Najednom, pred izlog „Jugoslovenske knjige“, u prizemlju „Albanije“, izbi seljak sa volovskom zapregom. Mora da je izronio odozdo, iz Sremske ulice, koja onda nije bila podzidana, nego se ulivala ravno u Prizrensku. Obrevši se pred stubom  na kojem je stajao ulični sat, seljak zaustavi volove i poče se u čudu osvrtati oko sebe. Sa zapregom na čijim   su se točkovima vrtele guke skorenog blata, našao se, nevoljnik, u sasvim nepriličnom položaju. Dole, oko Zelenog venca, u vrhu Kameničke ulice, ispregnuti konji i volovi su običavali da satima iščekuju svršetak pijačnog dana, ali ovamo, na Terazijama, stoka nije imala pristupa…
Zalutala božja  ovčica se brzo dohvati ulara, zavede volove u polukrug, i umače  onamo otkuda je došla, skliznu niz Sremsku ulicu.
Kao da sam, onoga jutra, taj događaj  jedini ja video; u svakom  slučaju, na mene je ostavio neizbrisiv utisak. Ono što mi se, u prvi mah, prikazalo kao živopisna zgoda dostojna Sremčevog, Domanovićevog ili Glišićevog pera, s godinama će, malo-pomalo, dobijati  značenje  prelomnog civilizacijskog  trenutka. Volovi u centru Beograda! Retke su prilike u kojima se centralni živac istorije  do te mere razgolićuje. Hegel i Betoven su tok povesnog samoostvarivanja  čuli u topotu Napoleonove  konjice  pod prozorima svojih radnih kabineta; beogradski ranoranioci su, onog jutra, damar veka mogli videti i čuti  u posrtanju  zalutale  volovske zaprege  u srcu svog grada. Prestoničke ulice su, u očekivanju prvih fijata 600[S1] , zvrjale poluprazne, ali   za volove, ipak, na Terazijama nije bilo mesta. Nepažnjom rasejanog seljaka, zabasali su u zabranjen  prostor, da istog časa umaknu natrag, u XIX vek, i da se sakriju u mom pamćenju. Oko 1955, stara seljačka  zemlja će početi da ispreže stoku iz kola i plugova, kolski  točkovi će završiti kao besmislena dekoracija u dvorištima drumskih mehana, jarmove će razapeti pod tremovima sporednih avlijskih zgrada, kao spomen-ploče  hiljadugodišnje ruralne civilizacije, konačno izdahnule  sredinom XX veka…
Bespovratno i konačno? Da li?
Sa nešto mašte, podstaknuti strahovima koje budi tekuća svetska kriza, dopušteno je zamisliti dan kada će presahnuti pogonsko gorivo  modernih vremena. Iscrpeće se  poslednja nalazišta nafte, zahvaljujući kojoj se grejemo i hranimo, koja pokreće lokalni i međunarodni saobraćaj, industrijsku proizvodnju, mirnodopsku i ratnu tehniku. Ostaće nešto zaliha u Saudijskoj Arabiji i Kataru, koliko da se šeici povremeno provozaju  u zlatnim limuzinama. U mesec-dva autostrade će prekriti  plesniva skrama; kroz pukotine asfalta  izbiće travke, jarkove će ispuniti korov. U 200.000 benzinskih stanica koliko ih ima u Evropi i Americi, prodaje se keks i osvežavajuća pića. Avioni ne lete, vazduhoplovne kompanije su  prestale  da proizvode gubitke, poslovanje im je najzad stiglo do pozitivne nule. Berze se zatvaraju, virtuelne milijarde dolara i evra isparavaju u nebo kao  pramičci dima. Obustavlja se proizvodnja čelika, plastičnih cevi, flaša i ostale ambalaže koja je  pretila da pokrije globus. Nema uvoza hrane ni  dovoza oružja, nosači aviona su imobilizirani, imperijalisti odustaju od osvajačkih planova. Talibani u Avganistanu se preraspoređuju  u konjičke odrede, nastavljaju borbu kopljima i sabljama. Sve su češća isključenja  struje, po kafanama tinjaju stearinske sveće, generatori po bolnicama ne zadovoljavaju ni polovinu  ranijih potreba. Počela je opšta pljačka, uvedeno je vanredno stanje, zabranjeno noćno  kretanje, što nije omelo najsmelije da u desetak dana opustoše  dućane i isprazne skladišta državnih rezervi. Poslednje kante benzina se čuvaju pod danonoćnom stražom, za kola hitne pomoći koja opslužuju ostarele tajkune. Proizvodnja goriva od soje, kukuruza i krmnog bilja  podmiruje 1posto potreba i navika stečenih tokom  XX veka. Na sve strane izbijaju ustanci izbezumljenih očajnika, ima i slučajeva ljudožderstva, čime se situacija, privremeno, rešava po Sviftovom receptu za otklanjanje gladi u Irskoj. Ljudi ne primećuju  da se vazduh, posle zatvaranja fabrika i obustave saobraćaja, sasvim pročistio, niti ko u tome uživa. Prekinuta je trka za povećanjem produktivnosti  bez kraja i konca, porast standarda se ne uslovljava  pojačanim izvozom, niko više ne pominje Evropu, gde je gore nego kod nas, u meri u kojoj je prednjačila u odnosu na nas. Liftovi stoje, starci  se po čitav sat penju ko na osamnaesti, ko na dvadeseti sprat, psujući život i progres.
… I onda se, u rano proleće 2050, jednog jutra, na Terazijama pojavljuje praunuk onog seljaka  koga sam, za tili čas, smotrio u proleće 1950. godine. U grad je navrnuo da proda dva džaka krompira i kupi šibice, so i gas. Seoski kovač mu je doveo kola u red, potkovao volove i klepao alatke, dok mu je mudra prababa sačuvala semenje u sanduku  za ukopnu spremu, sluteći da će diktatura Holanđana, koji su nam godinama određivali šta ćemo sejati, proći. U jednu reč, život nastavlja  onamo gde je pre sto godina stao.
To je, valjda, pouka prizora  koji mi se, pre šest decenija, ugnezdio u glavi, i odonda čeka osmišljenje. Uporna sećanja su poput prosjaka koji, ispruženih ruku, pored pregršti sitnine, traže i nešto razumevanja za svoj položaj. Godinama  je okrećući  u glavi, ja sam onu sliku razumeo  u duhu upozorenja starozavetnog mudraca: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem.“
Opomenu, izgleda, treba shvatiti doslovno.

Један коментар

  1. Avatar
    Љубомор

    А све би било друкчије да је Србија у 2010 години имала једног нормалног политичара и родољуба да народу каже: “Ова испражњена Србија (јужна половина) има толико пашњака и катуна да би се могло гајити толко оваца и говеда, а то значи и белог мрса да нам преостаје, али то да се не продаје. Од Ивањице до Старе Планине да се сруше Динкићева скијалишта и да се на овчијем ђубру (здарва храна) гаји домаћи кромпира да и њега има за поклањање. Од вишкова бесплатно хранити отпуштену и запуштену радничку класу и синдикате Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца. Преостале вишкове поклањати као мито Бриселу да нас оставе на миру”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *