Почетна / Свет / Lukašenko se vraća Moskvi

Lukašenko se vraća Moskvi

Piše Bogdan Đurović

Posle stavljanja na crnu listu Zapada zbog razbijanja protesta opozicije u izbornoj noći, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko državni brod ponovo zaokreće na Istok
Prošlog petka beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko zvanično je započeo četvrti uzastopni mandat na mestu šefa države, na kojem se neprekidno nalazi od 1994. godine. Lukašenkova pobeda na predsedničkim izborima bila je više nego ubedljiva, sa osvojenih bezmalo 80 odsto glasova u prvom krugu. Ipak, kao što je to bilo i na prošlogodišnjim izborima u Ukrajini – pravi pobednik je zapravo Rusija, koja je praktično presekla Lukašenkovo približavanje Zapadu. Zato Putin i Medvedev mogu biti zadovoljni svojim „beloruskim učinkom“ u poslednjih nekoliko meseci. A pre samo godinu dana situacija je izgledala sasvim drugačije.
NEPOĆUDNI BAĆKA
I ovi izbori bili su obeleženi, kao i obično, oštrom konfrontacijom između Lukašenka i prozapadne opozicije, koja je kulminirala u izbornoj noći kada su na glavnom gradskom trgu radili pendreci i suzavac. Gotovo svi Lukašenkovi protivkandidati završili su iza rešetaka, kao i još 600 izgrednika koji su predvodili juriš na državne institucije. Zbog svega toga, posle izvesnog otopljavanja između Minska i Zapada (posle rata na Kavkazu, avgusta 2008), odnosi beloruskog Baćke sa Briselom i Vašingtonom ponovo su se „resetovali“ na staro. Predstavnici SAD-a i EU demonstrativno su odbili učešće na Lukašenkovoj inauguraciji, a Baćka je vraćen pod režim sankcija Brisela. Obnovljena mu je ranije ukinuta zabrana putovanja u zemlje Unije i vraćena stara titula „poslednjeg diktatora u Evropi“.
Kampanja je bila obeležena kreativnim nastupima i jedne i druge strane. Opozicija je izbacila parolu: „Vreme je za zamenu ćelave gume!“, dok se Lukašenkov štab opredelio za muzičku kreaciju. Hit proteklih izbora bila je pesma „Sanja ostaje s nama“ („Sanя ostanetsя s nami“), u izvođenju grupe „Roker Džoker“ – Sanja je na ruskom skraćeno od Aleksandar. Refren zapaljive pesmice u etno stilu „sami ne možemo, nikako ne možemo“ dodatno je motivisao „Sanjine“ birače, koji mu inače već odavno tepaju Baćka (otac). Koliko je pesma imala uspeha, svedoči i to da je odmah dobila i svoju rusku varijantu – „Vova se vraća iznova“ – čime se aludira da će Vladimir (Vova) Putin ponovo u Kremlj naredne godine.
Naravno, osim ove marketinško-estradne, cela priča ima mnogo ozbiljniju dimenziju i tiče se pre svega odnosa Zapada i Rusije. Posle rata na Kavkazu 2008, Moskva je najozbiljnije računala da će Lukašenko biti prvi koji će priznati Abhaziju i Južnu Osetiju, a Sanja je to i obećao na samitu ODKB-a. Međutim, kombinacijom štapa i šargarepe Zapad je uspeo da ovaj dogovor osujeti, pa Belorusija to ni do danas nije uradila pod izgovorom da je problem u parlamentu (u kojem Lukašenko ima apsolutnu kontrolu).
U Briselu i Vašingtonu su tada ostvarili ciljeve, a Moskva je potrošila mnogo meseci na ubeđivanje nepoćudnog Baćke daleko od očiju javnosti. Iskusni kombinator, međutim, nije se dao lako saviti, pa su se o Lukašenka kao o hridi lomili talasi ruskih ekonomskih sankcija slabijeg intenziteta – naftni, gasni, mlečni, traktorski ratovi… A retorika se iz dana u dan sve više zaoštravala. Nije za Moskvu najveći problem bio to što Minsk ne priznaje Chinvali i Suhumi (mada se to svakako očekuje od najbližeg saveznika), već činjenica da je Lukašenko počeo sve više da se privija uz Zapad. Usledile su posete evropskih komesara Minsku, kreditne tranše MMF-a… Nesputan sankcijama, Baćka je posetio Silvija Berluskonija i papu Benedikta Šesnaestog u Rimu i išao na skijanje u Austriju. Rusi su se mrštili, a Lukašenko je očito uživao u takvoj iznenadnoj blagonaklonosti.
Baćkina računica je bila – Moskva mora mnogo više da plati ako želi njegovu lojalnost. Često je tih dana koristio metafore, poput „mrvice sa stola“, a jednom prilikom je i uzviknuo: „Neću rublje, hoću novac“! Očito je mislio na dolare i evre. Po svemu sudeći imao je, ipak, jednu pogrešnu premisu. Verovao je da Moskva može da ga ekonomski ucenjuje i davi, ali da neće udariti direktno na njega, jer bi u suprotnom na vlast u Minsku došli prozapadni oponenti. I tu se preračunao.
Zato što sa druge strane stola više nije imao poluomamljenog blefera Jeljcina, već su se pojavili igrači mnogo čvršćih živaca i sa daleko jačim adutima – najpre Putin, a potom i Medvedev. I uopšte nisu blefirali.
RAZVOD LUKAŠENKA I MOSKVE
Četiri meseca uoči izbora u Belorusiji, Moskva je jednu za drugom potegla nekoliko jačih karata. Najpre je u ruskoj državnoj produkciji snimljen dvodelni dokumentarni film u kojem je Lukašenko predstavljen kao mafijaški kum, odgovoran za ubistva novinara i opozicionara, nelegalnu trgovinu oružjem, šverc alkohola i cigareta… Film je u roku od nekoliko dana postao pravi hit u Belorusiji. Iako je zvanično bio zabranjen, gotovo da nema čoveka koji nije pogledao njegove dve epizode. A ubrzo su Moskvom počeli da defiluju beloruski opozicioni prvaci i izgledalo je da se sasvim lepo slažu sa Medvedevom i Putinom. A ruski predsednik je na svom blogu prvi put javno raspalio po Lukašenku, poručujući između redova da Moskva čeka kooperativnijeg predsednika Belorusije.
Iznenada, Lukašenko (koga su ovi udari prilično uzdrmali usred kampanje) zaista postaje kooperativniji. Devetog decembra, samo deset dana uoči izbora, pokajnički dolazi u Kremlj. Formalno, radi učešća na samitu Evroazijske ekonomske zajednice i Carinskog saveza, ali je ipak održao i bilateralni sastanak sa Medvedevom. Slikali su se zajedno, srdačno smeškali i rukovali. Moskva je poslala poruku Belorusima u poslednji čas – sve je u redu, „Sanja ostaje s nama“!
Istovremeno, bio je to jak signal Zapadnjacima da je Sanja ponovo okrenuo ćurak. Za njega više nisu imali milosti. Čim su zatvorena biračka mesta 19. decembra uveče, opozicija je pohrlila na ulice. I – uz uzvike „pokradeni smo“, krenula u rušilački pohod na centar prestonice. Meta im je bilo sedište Izborne komisije (prinudili su brojače glasova da se bukvalno zabarikadiraju u podrum), a onda su se okrenuli ka parlamentu. Počela je lomljava stakala i tada su na trg uletele policijske jedinice za razbijanje demonstracija. Uhapšeno je 600 demonstranata, a među njima i šestorica Lukašenkovih protivkandidata (samo dvojica su ostala na slobodi). Povređeno je i 30 milicionara.
Kasnije je, pregledanjem video snimaka, utvrđeno da je lomljenje parlamenta bilo delo provokatora. Jasno se videlo kako se grupa demonstranata zaleće i krši stakla u prizemlju, a kako drugi deo mase pokušava u tome da ih spreči. Pitanje je da li će ikada sa sigurnošću biti utvrđeno ko je poslao ove „razbijače“, jer je u opticaju više teorija.
Prema prvoj, iza provokacija stoje zapadne zemlje kojima je odgovaralo da Lukašenko primeni silu protiv demonstranata, da padne krv i da Baćka u potpunosti opravda epitet „tiranina“. A sankcije koje su potom primenili Evropa i Amerika tako bi bile potpuno zaslužene. Ovoj verziji ide u prilog i činjenica da se Lukašenko uoči izbora vratio starom (ruskom) jatu, zbog čega ga Zapad potpuno odbacuje. Ljudska prava i demokratija su odličan izgovor za politiku kažnjavanja.
Prema drugoj teoriji, koju zastupaju i neke pristalice ruske opozicije, iza razbijanja stakala u Minsku stoji Moskva. I ova varijanta ima neku logiku, ako se pretpostavi da je Kremlj time želeo definitivno da „razvede“ Lukašenka i Zapad. Jer, posle svega teško da će se u skorijoj budućnosti ponoviti njihov medeni mesec koji je trajao tokom 2009. i 2010. godine. A, možda je i čitava Lukašenkova „evropska drama“ bila samo dobro režirana predstava za zapadnu publiku.
Zato sigurno nije slučajno što poljski mediji već pozivaju da se protiv Belorusije (a samim tim i Rusije) obnove „hladnoratovske metode“ borbe. U prevodu: blokada, izolacija, kampovi i novac za obuku opozicije, besomučna propaganda, šengenske vize za novinare i studente.
Belorusija je svoj izbor već napravila. Glasači su ponovo podržali Lukašenkov sistem „sovjetskog kapitalizma“, socijalnu sigurnost, besplatno i kvalitetno školstvo i zdravstvo, besplatne stanove za radnike, privredu orijentisanu ka domaćoj proizvodnji, a ne ka inostranoj eksploataciji. A i Lukašenko je, izgleda, napravio svoj izbor. Sanja je ponovo s Moskvom. „Sami ne možemo, nikako ne možemo“…

Један коментар

  1. Da je i kod nas u Srbiji,bar malo pameti i zdravog razuma,Mi bi se okrenuli ka Rusiji!!!…Samo se nadam kad skinemo ove sadasnje lopove i izdajnike sa vlasti,da cemo pristupiti nekom Slovenskom savezu(najidealniji bi bio i ekonomski i vojni savez sa pravoslavnim zemljama)!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *