Lipa Vlajna Severina u vrtlogu reke Pive

Piše Ratko Dmitrović

Mržnja je osećaj koji čoveka uvodi u mračni deo njegove ličnosti ali je, istovremeno, i stanje iz kojeg može da sevne istina. Tako je, ovih dana, na jednom banalnom slučaju, srušena gotovo vekovna rabota hrvatskih istoričara koji su se trudili da dokažu kako u Hrvatskoj, Dalmaciji pre svega, nikada nisu živeli Srbi već Vlasi

Na ovim stranicama nisam se do sada zamarao snajkom zvanom Severina Vučković iz razloga što mi to nije bilo inspirativno. S obzirom na tematiku serijala bilo je, istina, osnova da se u nekom od tekstova pozabavimo i prezimenom i poreklom Vučkovića, ali druga prezimena odigrala su u tom smislu značajniju ulogu tako da sam Severinu ostavljao tabloidima. A šta se u međuvremenu dogodilo pa da se, evo, ipak dotaknemo ove „lipe Dalmatinke“?
Seve je, nema ko ne zna, raskinula veridbu sa izvesnim konobarom iz Rijeke, a zarad trenutne ljubavi prema nekom Milanu Popoviću, Srbinu iz Beograda. Taj je, tvrde mediji, jedan od najbogatijih među potomcima Svetog Save što, razume se, nije bilo presudno kada je buknula ljubav. Ništa od svega ovoga meni lično nije interesantno; baš me briga, to su njihove privatne stvari, ali uvek ima ono – ali. Kao okidač da se krene putem koji sa suštinom priče naizgled nema nikakve veze.

ZAVIČAJNA GENETIKA
U mnogobrojnim lavinama reagovanja u Hrvatskoj na „nacionalnu izdaju“ Severine Vučković, kritičari, zajapureni Hrvati – koje je kao ubod u zenicu oka zabolelo to što se „najljepša Hrvatica“ zaljubila u Srbina – zanemaruju činjenicu da je i onaj ostavljeni konobar, Slavko Šainović, takođe Srbin.
Inače, ovo prezime po jednom tumačenju dolazi od persijske reči „sahain“, a znači čuvar kraljevih sokolova, dok po drugom, u turskom jeziku „šain“ znači soko. Pretpostavlja se da su neke srpske porodice za vreme turske okupacije uz dozvolu da se isele sa prostora tada Otomanske imperije preuzimale i obavezu da islamizuju svoja prezimena, što navodi na zaključak da su se današnji Šainovići nekada prezivali Sokolovići.
Mada je većina srpskih porodica po dolasku u novi kraj vraćala stara prezimena ili kasnije po prelasku na katolicizam uzimala nova, i danas imamo Srbe koji u korenu svog prezimena imaju neki turcizam; uz prezime Šainović to su, na primer, Arnautović, Čakširan, Taušan(ović), (Zečević, taušan je na turskom zec) pa Ćurčija, Serdar, Elezović, Čampara…itd.
Nije isključena mogućnost da se doskorašnji Severinin zaručnik, Slavko Šainović, na radost hrvatskih nacionalista predstavlja kao Hrvat, ali onda je to jedinstven slučaj jer do sada se nijedan Šainović nije izjašnjavao kao Hrvat.
Šainovića starosedeoca u Hrvatskoj nema, oni potiču sa severa Crne Gore, iz doline Pive, što u ovoj priči ima dodatni značaj jer pivske korene ima i Boris Tadić, predsednik Srbije, koji je pre dva meseca izjavio da se budi uz pesme Severine Vučković. Zavičajna genetika, šta da se radi; porodica iz koje potiče Severina starinom je takođe iz tih krajeva. Bili su veliko bratstvo sa prostora današnjeg Gackog davno pokrenuto u potrazi za boljim životom, pa njihove potomke sa uglavnom istim prezimenom i danas možemo naći na severu Crne Gore, u Dalmatinskoj Zagori, nekim krajevima Like, na Kordunu…Vučkovići su u ogromnoj većini Srbi, pravoslavci, ali ima i onih koji su prešli na katoličanstvo i, naravno, postali Hrvati. Od Severininih Vučkovića je i poznati beogradski glumac Aljoša Vučković.
Povod za redove koje čitate našao sam u poganom komentaru, povodom Severinine beogradske ljubavi, na jednom od hrvatskih portala koji glasi: „A di će vlaška kučka no svojima, u Beograd“.
Teško je za poverovati ali ova svinjarija od „komentara“ srušila je gotovo vekovno sistematsko naprezanje hrvatskih povjesničara da dokažu kako u Dalmaciji i Dalmatinskoj Zagori Srba nikada nije bilo, a oni što su se na tom prostoru vodili ili se još vode kao pravoslavci samo su – tvrdi ova povjesna hrvatska škola- potomci Vlaha, doseljenih iz Rumunije.
Onaj ko ima vremena i strpljenja da se pozabavi radovima čak i ozbiljnih hrvatskih istoričara koji dokazuju vlaško poreklo dalmatinskih Srba, naći će se u čudu šta sve ljudima u takvoj falsifikatorskoj raboti može da padne na pamet.

SRPSKO POREKLO
Malo je i ceo jedan broj „Pečata“ da navedemo samo ono najinteresantnije iz ove „povjesne neupitnosti“. Svi hrvatski napori u ovoj priči uloženi su i ulažu se sa ciljem da se dokaže kako je navodno srpsko prisustvo u Dalmaciji tek sastavni deo srpske mitomanije, izmišljotina sa ciljem da se kad-tad napravi nešto što se zove „Velika Srbija“.
A onda se Severina Vučković zaljubi u tamo nekog Srbina iz Beograda i na tom banalnom slučaju padne cela hrvatska teorija o nepostojanju Srba u Dalmaciji i Dalmatinskoj Zagori. Ono što je napisao gore citirani forumaš znaju i misle gotovo svi Hrvati dalmatinske regije, i šire, razume se. Među njima je i sadašnji gradonačelnik Splita Željko Kerum, zapamćen uz ostalo i po tome što je javno rekao da nikada ne bi pristao da mu Srbin bude zet. Podsetiću, i Kerum je Vlah, njegovi su iz sela Ogorje u Dalmatinskoj Zagori, a nekada su se prezivali Vujanić. Mogao bih da se kladim da je ogorčeni forumaš koji je Severinu zauvek „poslao“ njenima u Beograd, takođe iz Dalmatinske Zagore, poreklom Srbin, naravno. I gotovo svi oni znaju za svoje srpsko poreklo.
A šta na ovu temu kažu istorijska dokumenta, neupitne istine o Srbima na prostoru današnje Hrvatske?
U papskoj buli, izdatoj 21. novembra 1611. godine, na više mesta ovaj živalj se naziva samo Srbima, a u buli pape Pavla Petog, vezanoj za osnivanje pravoslavnog manastira Marča- između današnje Čazme i Ivanić Grada-spominju se samo Srbi.
Dokument o davanju privilegija, koji je početkom 16. veka potpisao Ferdinand I, piše: „Srbima ili Rašanima“. Ne treba, pretpostavljam ni podsećati da su Rasi ili Rašani samo neki od starih naziva za Srbe. I Ferdinand II donosi neku vrstu ukaza o privilegijama i on, kao i njegov prethodnik, Srbe zove samo Srbi.
Tako su Srbe zvali i carevi: Leopold, Rudolf, Jozef II, Karlo IV, čak i zloglasna Marija Terezija koja je učinila sve što je mogla da Srbe u što većem broju prevede na katoličanstvo.

POBEGLA „NAJLIPŠA“
Hrvatski ban Adam Baćani, podario je 1696. godine srpskom narodu na Baniji „zaštitnu diplomu“ nazivajući ga u tom dokumentu „vlaškim ili srpskim narodom“. Identičnu formulaciju upotrebio je i hrvatski grof Đuro Zrinski, naseljavajući Srbe na svoje imanje oko Gomirja. On ih zove „Vlasi ili Srbi“
Na razmeđi 17. i 18. veka senjski biskup Martin Brajković bio je naročito aktivan u borbi protiv „šizmatika“, kako su onda na tom prostoru zvali pravoslavce. Brajković šalje nekoliko pisama na austrijski dvor i u svakom od tih pamfleta upotrebljava imenicu Srbi, a na nekoliko mesta „Srbi ili Morlaci“ (Morlaci – još jedan od starih naziva za Srbe).
Isto to radio je veliki hajkač na pravoslavlje, nadbiskup i kardinal Kolonić. To je vreme kada su mnogi Srbi na prostoru austrijskog carstva bili katolici, a spomenuti Kolonić u jednom pismu svojim podređenima spominje takve Srbe i doslovno navodi „Srbi koji su katolici“.
Jedan od najpoznatijih austrijskih etnografa Cernig, čak je upozoravao svoje kolege i saradnike da imaju na umu Srbe kad i ako upotrebljavaju pojam Vlasi. Poznati i cenjeni istoričar katoličke crkve dr N. Niles, uvek je Srbe na prostoru koji danas pripada Hrvatskoj nazivao samo Srbima.
Ako neko zna ko su zaista Vlasi (istoričari ih kao nacionalnu zajednicu vezuju za Rumune) onda to van svake sumnje zna rumunski mitropolit i istoričar A. Saguna, Rumun iz Erdelja. On je u delu „Istorija grčko-istočne crkve u Austriji“ izdatom u Nemačkoj 1862. godine napisao: „Zbog istovetne vere sa Vlasima rimski katolici podrugljivo zovu Srbe i Vlasima, da im se time narugaju i obeleže da oni (Srbi) ne pripadaju istom narodu sa katoličkim Hrvatima“.
Inače, Vlasi ili Vlaji (po dalmatinski) pojam je koji se od davnina na Balkanu upotrebljavao za stočare, ljude koji se po brdima i planinskim vencima bave uzgojem stoke, uglavnom ovaca i koza.
No, vratimo se dokazima o srpskom postojanju i trajanju u Dalmaciji, na koju smo se fokusirali zbog „lipe šinjorine“ zvane Severina.
Manastir Krupa, veliko duhovno vrelo pravoslavnih Srba, osnovan je podno Velebita, početkom 14. veka, 1317. godine, u vreme kralja Milutina. Pošto je vrlo brzo bio napadnut i oštećen obnovio ga je car Dušan, 1345. godine.
Srpska princeza Jelena, sestra cara Dušana, udata za hrvatskog kneza Mladena Šubića, sagradila je 1350. godine Manastir Krka, nedaleko od Kistanja, odnosno, Knina.
I manastir Dragović (Cetina kod Vrlike) podignut je u 14. veku, na samom njegovom kraju, šest godina posle Kosovske bitke.
U stvari, ovo je samo podsećanje onima koji znaju kako stvari stoje i ko su dalmatinski Vlasi. Naravno, Hrvati, posebno ovi taze-katolici, to neće ni da slušaju ni da čitaju. Zato što boli. Naročito sada kad im je „najlipša“ pobegla. Kod svojih.