IZLOŽBE 2001-2010 Razdoblje likovnih smicalica

Piše Dejan Đorić

Po prvi put u istoriji, umetnost  više nije carstvo duha, izazov, bunt, duhovni podvig, izraz nesvakidašnjeg umeća i dara, već vid poslušništva i činovništva

Karl Marks je tvrdio da se istorijski događaji ponavljaju ali drugi put kao farsa, lakrdija i privid. U tom smislu se možda mogu promišljati prve decenije dvadesetog i dvadeset prvog veka. Prve apstraktne slike Vasilija Kandinskog iz serije „Improvizacija“ i prvi apstraktni akvarel nastali su 1910. godine. Do Prvog svetskog rata nezavisno od Kandinskog apstraktno slikarstvo su otkrili Pit Mondrian  i Hilma Af Klint kao i Litvanac Čurljonis, po nekima mason najvišeg 33. stepena. Kandinski je posedovao veliku biblioteku duhovne i okultne literature, a drugi pioniri apstrakcije su bili pod jakim uticajem teozofije i antropozofije. Skoro potpuno apstraktne akvarele je slikao još Viktor Igo koji se sada otkriva i kao značajan slikar. Pokretala ih je ista volja, u apstrakciji su videli proširenje  umetničke svesti u vidu nadgradnje spiritualnog, vizionarskog, fantastičnog ili muzičkog što je karakterisalo i Maljeviča. U prvim decenijama dvadeset prvog veka takođe je došlo do prevlasti neke vrste bespredmetnosti raznih umetničkih projekata, koncepata, performansa, instalacija i video radova, samo što o duhovnosti ne može biti reči. Mnoštvo tih radova potiskuje figuralnu umetnost delimično sačuvanu u dvadesetom veku.

ISTORIJA SE PONAVLJA
Slikari su sada u istom položaju kao majstori u vreme do Prvog svetskog rata, ukradeno im je deset godina izlaganja, onemogućen kontakt sa publikom i ugrožena egzistencija. Uoči 1914. godine prerafaeliti, simbolisti, secesionisti, majstori akademskog realizma i plenerizma, iznenada su izgubili idejna i estetska uporišta premda su mnogi od njih bili u usponu i u najboljoj stvaralačkoj snazi. Umetnički svet se okrenuo negaciji figuralnog i možemo samo da zamišljamo kakav je šok bio za velike slikare potpuni prodor fovista, ekspresionista, kubista i dadaista u galerije, muzeje i umetničke časopise. Ceo svet umetnosti star dvadeset hiljada godina bio je srušen preko noći. Na sličan  način se danas poništavaju vidovi tradicije, ali iza te veštački izazvane krize ne stoji nikakav revolucionarni duh niti uverenje, već potčinjavanje izvorima moći. Institucionalno, sa državnog vrha, potiskuju se vidovi štafelajnog slikarstva, skulpture, crteža i grafike koji imaju bilo kakav osnov u klasičnom izrazu. Prvi prodori apstraktnog u svet umetnosti su bili duhovne prirode, motivisani istraživanjem novih likovnih prostora i oblasti saznanja. Današnji prodor nefiguralnog je iznuđen slabošću i nesigurnošću, nepoverenjem u sebe i umetnost i izraz je poravnanja celokupne, a ne samo likovne scene. Umetnost je uvek bila izvor pobune i otpora, a danas je postala staračka i senilna, idealno sredstvo porobljavanja i zaborava, nedostatak svesti o tome u kakvom svetu živimo i ko ga takvim stvara. Prve istorijske avangarde su bile revolucionarne, a u današnjem bućkurišu antiumetnosti bez bilo kakve vizije i poleta bitan je samo finansijski momenat. Profesura, izložba, otkup i mesto u muzeju, nisu rezervisani za najbolje već za politički podobne. Avangardizam je od boemskog, riskantnog i marginalnog postao državni kulturni model, diktat i estetski teror odozgo. Smešno je, a možda i jadno da profesori uče studente kako da postanu avangardni što je nekada bilo pitanje hrabrosti i spremnosti na žrtvu. Cinik bi rekao da se poslednji oblici slobodne, ni sa čim uslovljene i iznuđene umetnosti nalaze kod uličnih prodavaca, među čijim slikama se ponekad pojavi i poneko bolje ostvarenje.

NEOPROSTIVA DOSADA I POSLUŠNIŠTVO
Mnoga ostvarenja današnje eksperimentalne umetnosti su neoprostivo dosadna, kako je primetio vodeći postmoderni filozof Žan Bodrijar, retko se sreću dela veće duhovne moći. Po prvi put u istoriji, umetnost  više nije carstvo duha, izazov, bunt, duhovni podvig, izraz nesvakidašnjeg umeća i dara, već vid poslušništva i činovništva. U prvoj deceniji novog veka se pojavila avangarda administrativnog tipa i umetnici kao administratori. Galerije su kao Potemkinova sela, tehničko osoblje se ne seća šta je  pre mesec dana postavilo u prostor, a publika još manje. Takva je globalna scena pa i naša, jer vodeći ljudi u kulturi ne smeju da iznevere naloge odozgo. Naši najbolji umetnici u Francuskoj ne mogu da izlažu ni u provincijskim muzejima, jer direktori kažu da imaju naređenje sa vrha da odbiju svaki oblik figuralnog slikarstva. Umetnost i kultura su sada žrtve perfidnog sistema ucena, medijske i galerijske osujećenosti kakvu poznaju samo totalitarne države. Jedna slikarka je primetila da ukoliko ne ličiš na nekog iz zapadnog umetničkog miljea ne možeš ni da uspeš. Drugi slikari tvrde da im je bavljenje konceptualizmom dosadno i kažu da za jedan dan mogu osmisliti desetak koncepata  koji se smenjuju po galerijama. Konceptualisti su nekada bili glavni borci protiv galerijskog sistema, a sada su kao Raša Todosijević postali mali privrednici i cenjkaju se sa svetskim muzejima oko otkupa radova. Stvarajući famu oko ostataka  radova iz sedamdesetih, kada su navodno bili žrtve političkog sistema, a u stvarnosti ni sada ne mogu bez političke podrške, traže i do 100.000 evra za kopije svojih video traka, a da drskost i ludost kolekcioniranja konceptualnih radova bude veća, u tim transakcijama se smeće sa uma da su u pitanju dela sa minimumom trajnosti i vodeći muzeji ne mogu ni da ih sačuvaju niti restauriraju.
Postalo je uobičajeno da se mladi diplomci umetničkih fakulteta posle studija predstavljaju kao konceptualni umetnici, a da nisu ni svesni kakva je teorijska pozadina potrebna za subverzivni mentalni umetnički rad. Začuđuje da na takav populizam i banalizaciju pristaju veterani te avangarde. Publiku zato više ne zanimaju nikakvi projekti, prepušta projekte arhitektama i inženjerima i pokušava negde da pronađe dobru slikarsku izložbu. Posetioci više i ne ulaze u izlagačke prostore, a nekada vodeća Galerija Kulturnog centra je godinama potpuno prazna. Naš najbolji ekspresionista kaže: „Ni bežeći od ledene kiše prolaznici više ne ulaze u beogradske državne galerije!“ Publika je prozrela likovne viceve, dosetke i smicalice i taj vid manijačenja postao joj je dosadan. Galerije na periferiji grada i one po Srbiji su postale žrtve likovne politike koja se sedamdesetih začela u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, a obezličenje je dostiglo taj stepen da na Galeriji Kulturnog centra nigde nema natpisa pa se ni ne zna da je tu izložbeni prostor. Borba protiv kulture se kod nas vodi tako brutalno i sirovo da smo mi jedina zemlja u svetu, a verovatno i jedina u istoriji u kojoj su skoro deset godina zatvorene vodeće kulturne institucije kao Narodni muzej, Narodna biblioteka i Muzej savremene umetnosti. Stranci pomišljaju na krađu većih razmera i njeno zataškavanje kao uzrok zatvorenosti. Izgovor da nema sredstava za obnovu je besmislen, po potrošnji cementa,  po gradnji, mi smo vodeća zemlja u regionu. Mnogi se pitaju zašto su uopšte započete rekonstrukcije ako ih nije moguće dovršiti. Najgore banana države bi se pobrinule oko takvog problema, a izgleda da smo svoj put u Evropu platili odumiranjem kulture. Kod nas je po svemu sudeći ipak najbolja  ulica, na njoj je življe nego u većini evropskih gradova, tu se formira politička svest i odlučuje o budućnosti zemlje, poruke na zidovima otkrivaju ono što ne smeju novine i televizija, a murali, ulični crteži i otisci, pokazuju ponekad zavidan nivo likovnosti. Vlast bi ne samo ovde i taj vid otpora da kontroliše pa se sada i kod nas organizuju festivali grafita umetnika, dovode se „zvezde“ te umetnosti, a da se ulični bunt u svetu korumpira svedoče brojne monografije posvećene grafitima, posle prvobitnih žvrljotina usavršeni do hiperrealne pojavnosti. U Srbiji su se u ovoj deceniji pojavili specijalistički elektronski časopisi kao „Urban bag“ (u slobodnom prevodu „Gradska buba“), oni prate andergraund potkulturu i tetoviranje koje se sve više smatra umetnošću (šta onda reći za muzejska dela?). Fotografije tetoviranih abdomena su bile izložene i u elitnoj Galeriji „Ozon“, vodećoj u odbacivanju tradicionalnih umetničkih formi.

_____________

Najbolje izložbe:

1. Miodrag Dado Đurić, crteži, Galerija „Haos“, Beograd 2010.
2. Pavle Paja Jovanović, slike i crteži, Galerija „SANU“, Beograd 2009.
3. Milena Pavlović Barilli, retrospektiva, slike, crteži i akvareli, Galerija „SANU“, Beograd 2009.
4. „100 godina srpske umetnosti. Slikarstvo u Srbiji 1850-1950. Remek-dela Narodnog muzeja u Beogradu“, Galerija „SANU“, Beograd 2009.
5. Ljuba Popović, crteži, Moderna galerija „Valjevo“, Valjevo 2010.
6. Vladimir Veličković, rani radovi, slike i crteži, Galerija „Rima“, Kragujevac 2010.
7. Dragan Lubarda, crteži, Galerija „Kolarčeve zadužbine“, Beograd 2010.
8. Branislav Marković, slike i crteži, Moderna galerija „Valjevo“, Valjevo 2008.
9. Milan Tucović, slike i objekti, Galerija „RTS“, Beograd 2009.
10. Željko Đurović, slike, Galerija „107“, Zemun 2010.

_____________

Najgore izložbe:

1. Zoran Todorović, „Toplina 2009“, instalacija, 53. Bijenale u Veneciji, Venecija 2009.
2. Živko Grozdanić Gera, „Meteorska kiša“ i „Vladika Pahomije na Bulevaru sumraka“, instalacije, Galerija „Magacin“, Beograd 2008.
3. Živko Grozdanić Gera, „4 patrijarha posmatraju `200.000 linija` T. D. Raše“, instalacija i fotografije, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković, Beograd 2006.
4. „Odstupanje“, 11 prištinskih umetnika, Galerija „Kontekst“, Beograd 2008.
5. Oktobarski saloni, inostrani i domaći selektori, različite galerijske lokacije u Beogradu.
6. Retrospektiva Raše Todosijevića, instalacije, Muzej savremene umetnosti, Beograd 2002.
7. „O normalnosti – umetnost u Srbiji od 1989. do 2001“, Muzej savremene umetnosti, Beograd 2005.
8. Milica Tomić, fotografije i video radovi, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 2010.
9. Jasmina Kalić, slike, Galerija „ULUS“, Beograd 2010.
10. Jasmina Kalić, slike, Galerija „Kolarčeve zadužbine“, Beograd 2010.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *