Dve decenije bez SSSR-a

Piše Bogdan Đurović

Posle 20 godina od raspada zajedničke države mnogi su se osvestili, pa su sve jače tendencije ekonomskih i vojnih integracija na čelu sa Rusijom, koja obnavlja nekadašnji uticaj na postsovjetskom prostoru

Rusija ove godine obeležava važan jubilej – dve decenije od trenutka kada se nad Kremljom, umesto crvene sovjetske, zavijorila ruska trobojka. Međutim, za većinu Rusa to i nije baš najbolji povod za slavlje. Jer, 26. decembar 1991. godine, dan kada je Sovjetski Savez zvanično prestao da postoji, simboliše odvajanje četvrtine dotadašnje državne teritorije od ruske matice i geopolitički povratak u 18. vek. Iako je tadašnji državni vrh, na čelu sa Borisom Jeljcinom uveravao u suprotno, od tog dana sve je dramatično krenulo unatrag…

OD IMPERIJE DO BANANA DRŽAVE
Nije slučajno Jeljcinov naslednik Vladimir Putin taj istorijski trenutak nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka“ i od prvog dana svoje vladavine počeo sistematično da ispravlja posledice te katastrofe. Danas je Rusija na početku nove etape i krupnim koracima napreduje ka obnavljanju onoga što je nepažnjom, nekompetentnošću i zlom namerom srušeno. Zbog toga su vodeća ruska informativna agencija „RIA Novosti“, list „Moskovske novosti“ i uticajni časopis „Rusija u globalnoj politici“ ovih dana pokrenuli veliku raspravu u kojoj će u narednom periodu detaljno analizirati tu fatalnu godinu. Iz toga se vidi da su u Moskvi svesni šta se zapravo tada desilo i odlučni da svoje greške ne ponavljaju.
Godina 1991, praćena ekonomskom krizom, započela je dramatičnom nasilnom krizom u baltičkim republikama. Usledio je 17. marta referendum o opstanku SSSR-a, na kojem su se dve trećine od ukupnog broja birača (77 odsto izašlih) izjasnili da žele da nastave da žive u obnovljenoj federalnoj državi. Istog dana, na teritoriji Rusije glasalo se i o uvođenju funkcije predsednika republike, što se ispostavilo kao presudni korak ka razbijanju SSSR-a. Jer, na prvim predsedničkim izborima 12. juna pobedio je ambiciozni Boris Jeljcin i od tog trenutka krenuo u stvaranje sopstvene vertikale vlasti na svim dostupnim nivoima. Veoma brzo, stigao je do najvišeg – pa nije prezao da se udruži sa separatističkim režimima drugih republika na putu ka ostvarenju svog cilja. A čini se da ga je prvi (poslednji i jedini) predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov, mnogo više na rečima, nego na delu, sprečavao u razbijanju države.
Zapravo, odlučujuće impulse ka odvajanju baltičkim republikama poslao je sam „otac perestrojke“. Razbijao je, kao mahnit, neprimerenom silom narodne demonstracije na najosetljivijim tačkama: Baltiku, Kavkazu, Srednjoj Aziji. I koristio je pri tom sva sredstva koja su mu bila na raspolaganju, od milicije i vojske, pa do elitnih specijalnih jedinica KGB-a.
Prolivajući tuđu krv, navodno u odbrani države, samo je dodatno raspalio strasti, zbog čega su i oni najumereniji na kraju konstatovali da SSSR ne može opstati. Veliki put pređen je za samo nekoliko meseci, pa je avgustovski puč vojnog vrha (generali su se uzalud kleli na sudu da je ceo plan zavođenja vanrednog stanja mesecima unazad razrađivan sa Gorbačovim), bio samo krug na vodi kojeg su veoma brzo razbili talasi. Zabrana KPSS-a i serija proglašenja nezavisnosti republika, posle toga bili su puka formalnost. A Gorbačov je ovenčan ne samo Nobelovom nagradom za mir, već i prvom u istoriji „Reganovom nagradom slobode“, koju mu je 1992. godine u Kaliforniji uručio lično Ronald Regan. A tek posle Gorbija, Reganove nagrade su se udostojili takvi velikani slobode i mira, poput Džordža Buša Mlađeg ili Kolina Pauela. Da se zna čije su zasluge (naj)veće…
Gorbačov je poslednjih godina jedan od najžešćih kritičara Vladimira Putina. Ništa mu se kod njega ne sviđa. Ni izborni sistem, ni to što Putin koncentriše previše vlasti… Jer, kako tvrdi, njegova perestrojka je bila bolja, a to što je na kraju ostao i bez vlasti i bez države, a narod bez hleba, posledica je, veli, samo jedne greške: što nije Jeljcina poslao „da pakuje banane u neku daleku zemlju“. U tome i jeste razlika – Putin je sve svoje Jeljcine na vreme prepoznao i poslao da „pakuju banane“, a sam se posvetio izvlačenju Rusije iz statusa banana države, za koji je Gorbačov najviše zaslužan.

ŽAL ZA IZGUBLJENOM DRŽAVOM
Niz događaja u 1991. godini započeo je januara u litvanskoj prestonici Viljnusu. Epilog: 15 mrtvih i 600 ranjenih u pravom ratnom napadu na viljnusku televiziju. Rezultat: Litvaniju, Letoniju i Estoniju više ništa nije moglo da zadrži u SSSR-u. Gorbačov je, pri tom, sasvim ozbiljno tvrdio da je spavao za vreme napada i da ga niko o tome nije ni obavestio, a već da je sve bila inicijativa „lokalnih funkcionera“. Kao da su 65 oficira „Alfe“ specijalne jedinice KGB-a (čiji je poručnik tom prilikom i poginuo od metka u leđa), samo čekali mig lokalnih činovnika da dolete u Viljnus i zauzmu kompletnu centralnu radio-televizijsku infrastrukturu Litvanije!
Ali, da su tendencije poslednjih godina preokrenute, svedoči upravo primer Litvanije, odnosno njene prve premijerke po proglašenju nezavisnosti – Kazimire Prunskene. Još 2009. godine ona je formirala partiju Litvanski narodni savez, sa do tada nezamislivom političkom platformom: prioritet je saradnja sa Rusijom. Naravno, nisu izostale optužbe da je Kazimira oduvek bila agent KGB-a, ali ih ona odlučno odbacuje.
Slično iskustvo poput Kazimire Prunskene ima još jedan bivši premijer baltičke republike, ovog puta Estonije. Edgara Savisara, sada gradonačelnika prestonice Talina, estonska tajna policija KaPo optužila je da je primio milion i po evra od ruske nevladine organizacije. Savisar, koji je i lider najveće opozicione Partije centra, orijentiše se uglavnom na rusko etničko biračko telo, ono čini četvrtinu stanovništva Estonije, a još pre šest godina potpisao je ugovor o saradnji sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom. Naravno, i on je proglašen za agenta FSB-a Rusije.
Osim ovih, naoko sitnijih uspeha, Rusija je poslednjih godina postigla veoma bitne rezultate u ekonomskim integracijama sa Kazahstanom i Belorusijom. Sve bolje funkcionišu i vojne veze u okviru bloka ODKB (Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Rusija, Tadžikistan, Uzbekistan), što Moskvi vraća deo nekadašnjih strateških mogućnosti. Carinski savez sa Kazahstanom i Belorusijom na putu je da preraste u Jedinstveni ekonomski prostor, organizaciju sličnu nekadašnjoj Evropskoj zajednici.
Međutim, za Rusiju je najvažnija Ukrajina. Do pre godinu dana u Kijevu je bio otvoreno antiruski režim Viktora Juščenka, instaliran 2005. godine uz pomoć Vašingtona. Sa dolaskom Viktora Janukoviča na čelo države, Moskva je dobila produžetak boravka svoje ratne Crnomorske flote u Sevastopolju za dodatnih četvrt veka, a zauzvrat je dala „gasne stimulanse“ u iznosu od četiri milijarde dolara godišnje u narednih 10 godina.
Sve više ozbiljnih analitičara ukazuje, pak, da Ukrajina nema ekonomsku perspektivu ukoliko ne pristupi Carinskom savezu Moskve, Minska i Astane, koje samo po ovom osnovu beleže značajne stope rasta (u slučaju Ukrajine to se procenjuje na bar1,5 odsto godišnje). Sa druge strane, ulazak Kijeva u dublje integracije sa Moskvom izazavalo bi burne reakcije na Zapadu, a posebno preko okeana, odakle već pristižu zamerke Janukoviču u vezi njegove „nedemokratičnosti“. Ipak, Janukovič je pre nekoliko nedelja već nagovestio da je ulazak u Carinski savez „moguć“ u perspektivi i uskoro će morati da prelomi kojem će se carstvu privoleti. Jer, i njemu je jasno da Ukrajina verovatno nikada neće ući u EU, a da sporazum o slobodnoj trgovini sa Briselom (koji je Juščenko godinama željno iščekivao) može doneti više štete nego koristi, na šta je nedavno upozorio i francuski ambasador u Kijevu Žak For.
Praktično, Rusija danas nema ozbiljnijih nesuglasica sa bivšim sovjetskim republikama, ako se izuzmu tri pribaltičke i Gruzija. Nostalgija za Sovjetskim Savezom, na celoj njegovoj bivšoj teritoriji nikad nije bila veća u protekle dve decenije – uprkos ogromnim propagandnim naporima zapadnih krugova da SSSR prikažu gorim i od nacističke Nemačke. Međutim, Putin je jednom prilikom rekao, a sredinom decembra i ponovio: „Ko ne žali za Sovjetskim Savezom, taj nema srca, a ko misli da ga je moguće obnoviti – taj nema pameti“.
Time je, verovatno, sve rečeno. Rusi (i drugi sovjetski narodi) sada žale za izgubljenom državom, koje su se praktično dobrovoljno odrekli, misleći da im je ona prepreka ka boljem životu. Dvadeset godina kasnije, sve je mnogo jasnije.

Један коментар

  1. Avatar

    samo budala moze da zali za tom kreaturom od tvorevine zvane SS SR namerno postoji razmak ….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *