Svako u svetu ko reši da zbog istine i pravde stane na srpsku stranu izlaže se ogromnom riziku. I to ne od svetskih silnika i belosvetskih srbomrzitelja nego upravo od srpskog režima i njegovog nevladinog sektora i medijskog propagandnog pogona. Ono što se dešavalo i dešava Diku Martiju i njegovom izveštaju o trgovini (srpskim) ljudskim organima više nego dobro to pokazuje i dokazuje. Nikada u skorijoj istoriji u Srbiji se nije toliko govorilo o pretpostavci nevinosti kao što je to u slučaju Hašima Tačija. Bila je to neviđena bitka srpskog režima za zaštitu Tačijevog kredibiliteta. Dok stotinak demonstranata iz gradskih nemira u Beogradu povodom gej parade čami u zatvoru bez ikakvog dokaza o krivici, dotle srpski režim i njegovi mediji uglas viču kako je Tači nevin dok se ne dokaže suprotno. U reformisanoj Srbiji Drajfus bi zaboravljen skapao u nekoj tamnici, izuzev ako se ne preziva Tači, Orić ili Haradinaj. Deo srpskih intelektualaca se samo tu bori da se kvalifikuje za srpskog Emila Zolu.
Dokazalo se i pokazalo da srpski državni organi nikada nisu na ozbiljan i odgovoran način ni pristupali ovom poslu, niti su u stanju ili raspoloženju da izađu sa nekim jasnim dokazima (Pogledajte tekst Nikole Vrzića „Kosovska klackalica“).
Veoma su osobena i putovanja naših zvaničnika ili predstavnika našeg poslovnog sveta. Razlike radi, svako malo čitamo o nekoj aferi sa nekom ženskom Silvija Berluskonija. Predstavnicima našeg što poslovnog što političkog establišmenta to se ne može dogoditi. Kad, recimo, odu u Pariz neće oni potražiti neku damu ili prijateljicu noći na Pigalu, Bulonjskoj šumi ili u nekom noćnom klubu kojima ovaj grad svetlosti i ljubavi obiluje.
Ne! Oni će naći, ili će se zaljubiti u neku – „ludu kravu“! I dovesti je odmah u Srbiju da bi spasli našu poljoprivredu a posebno stočarstvo, bez obzira na to što će cenu za to platiti zdravljem stanovništva Srbije. Ali, nije reč samo o „ludoj kravi“ jer će ona, ako ste kojim slučajem ministar poljoprivrede, prerasti u pravi kontigent, krdo krava i papkara nepoznatog porekla i neizvesnog zdravlja radi spasa od nestašice mleka. Bivša ministarka poljoprivrede se čak diči time što je uvozila genetski modifikovane proizvode. Ni pet para naše režimlije ne daju za naučna istraživanja koja pokazuju kako se ljudima takvom vrstom ishrane ruši imunitet i stvara sterilitet. Ili kako se pacovima na kojima se vrše eksperimenti sa ishranom genetski modifikovanom hranom smanjuje srce, jetra i mozak. Ne uzbuđuje ih ni to što krave dobijaju krvave papke, upale vimena, što ne mogu da se kreću, ali zato proizvode 30 odsto više mleka koje je doduše štetno po zdravlje, pre svega zdravlje dece koja ga piju.
Kada nastanu ovako proizvedene bolesti evo farmakomafije da priskoči u pomoć svojim medikamentima, i to u sve većim dozama. I eto nas očas u novom krugu pakla.
A što onda kada je sve ovo obavljeno ne bi tako već obolele i načete ljude posle dva vikenda obuke pustili u fabrike municije i baruta da rade u nekoliko smena posle kojih te fabrike lete u vazduh u najstravičnijim eksplozijama, sa posledicama koje seljani u blizini Čačka upoređuju sa bombardovanjem NATO aviona. Uzgred, ta se municija i pravi baš za NATO i po nalogu NATO. I pravi se baš po takvom NATO standardu: što brže priučiti jeftinu radnu snagu, socijalno i radno ih ne zaštititi i što jeftinije i brže proizvoditi da bi što više zaradio. Ako dođe do nekog zla, niko od onih koji vode ministarstva i zemlju nije odgovoran.
Krivica je – ljudski faktor. Ljudski faktor u ovoj viziji pakla jeste ono što treba likvidirati i što je u Srbiji suvišno. To je prava meta evroatlantskih integracija. Ono što je započeto bombardovanjem Srbije osiromašenim uranijumom i raznim drugim hemikalijama mora se dovršiti genetskim modifikacijama hrane i daljim trovanjem zemlje najgorim pesticidima.
Saznajemo sa konferencije za novinare od jednog neoliberala (možda sa probuđenom „savešću“) i utemeljivača današnjeg režima da će se „srpski agrar naći u brisanom prostoru“. Naime 2014. godine se ukidaju gotovo sve carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz EU. I onda se pred nama nalazi još bar deset-petnaest godina u toj čekaonici u kojoj nećemo imati nikakvih izgleda da izdržimo konkurenciju koja će nas uništiti. Ko samo baci pogled na naš budžet i agrarnu politiku videće da to ne liči ni na šta, i da je to put samoništenja Srbije na putu „bez alternative“.
Meta je upravo ljudski faktor, ili preciznije, čovek, ili još preciznije – Srbin. Kada to bude satrto neće biti ni problema.
„Pečat“ ovakvu pošast i ovakav atak ne može sam zaustaviti, ali može i te kako žigosati i imenovati sve one koji ovo čine i izvesti pred sud narodne svesti i staviti na optuženičku klupu.
Tako svaka naša krpa nađe zakrpu. Džaba ovi naši članovi elite putuju po svetu, ne odlaze oni u svet, kako bi rekao pesnik i kako je to negda bilo, „nove običaje da donesu“, već da ugrade ovde neko veliko zlodelo ili bar njegovu imitaciju koju su tamo u nekoj od kaljuga u kojima se kreću sreli. Postoji tako i veoma osnovana priča da je prava ideja o autokefalnoj („pravoslavnoj“) crkvi, registrovanoj u stanici milicije u jednom crnogorskom gradu, rođena prilikom krađa dobrovoljnih priloga vernika u crkvama širom sveta. To je bio pravi izvor „božanskog“ nadahnuća. Ova osnovana sumnja ukazuje da je to u stvari prava ideja vodilja i osnov ovog „verskog“ poduhvata.
I tako ode i Božidar Đelić u ime srpskog režima na svoj evropski put „bez alternative“ i donese nam taj potpredsednik EU poruku da srpski režim ne sme ni da pomene, ma ni da pisne, u pregovorima sa Tačijem o nekakvom statusu Kosova ili ne daj Bože nekoj podeli.
Tako izgleda kada se jedan narod „bez alternative“ povede na dugo putovanje u noć.
Promeni se nadamo i u nju uzdamo baš kao „bolan zori“, ali „još ne sviće rujna zora“!
