DANIJEL CVJETIĆANIN U čekaonici Evropske unije

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Približavanje Srbije Evropskoj uniji takođe se oslanja na „potrošnu“ filozofiju. Politički lideri i evroatlantski aktivisti ne biraju način da ubede građane (i birače) da samo treba biti miran, ponizan i strpljiv i – čekati

Mora da bi se i ovoga januara Duško Radović pitao koliko su deca, za Novu godinu, potrošila za poklone svojim roditeljima, podrazumevajući da će prekrasnu robu sa polica „Ušća“, „Delta sitija“, „Merkatora“ itd, plaćati unuci i praunuci današnjih cenjenih potrošača (kada krediti stignu za naplatu). Možda verujete da smo sopstvenim (izvezenim) proizvodima platili uvezenu robu? Ili pripadate onoj (ne baš maloj) grupi građana, koja misli da su sve te lepe stvari dobijene od evroatlantskih prijatelja, koji jedva čekaju da se pridružimo Evropskoj uniji, pa poklonima kupuju naše strpljenje – dok nervozno cupkamo u čekaonici?

VLADA I STRATEGIJA
Za razliku od Švajcarske, koja pristojno visokim carinskim stopama štiti švajcarske proizvode na domaćem tržištu, vlada Srbije je od 1. januara 2011. godine smanjila carinske stope na uvoz iz EU sa 8,78 na 2,63 procenta. Zbog ovog smanjenja državnih prihoda, biće povećana opterećenja poreskih obveznika. Srpska vlada je uverena da će na taj način primorati domaće proizvođače da smanje troškove. Primenjena je logika, „Ono što nas ne ubije, ojačaće nas!“ Sreća da tu logiku nije prihvatila posada aviona koja je nedavno vozila članove naše vlade u Bugarsku, inače bi Srbija, strah me je, ostala bez nekoliko ministara i predsednika, ali i bez odličnih pilota.
Smanjenje carinskih stopa pogoršaće odnos izvoznih i uvoznih cena, što je u potpunoj suprotnosti sa idejom nedavno prihvaćene Razvojne strategije do 2020. godine. Zaista je žalosna (i u toj žalosti donekle šaljiva) uloga ove Strategije. Ona je imala zadatak da najavi zaokret „za 180 stepeni“ u dosadašnjem (potrošnom) modelu „razvoja“, a u stvari da posluži kao dimna zavesa za nastavak politike zaduživanja, prodaje resursa i prekomerne potrošnje. Trebalo je da posluži i kao meta za brojne „bespoštedne“ kritike. Te kritike dokazuju nepobitnu istinu da dokumenti ove vrste nikad i nigde nisu imali uticaja, te da su nepotrebni. A da je tako, razumela je i vlast, koja ni u jednom trenutku nije pokazala želju da primeni „usvojeni“ scenario razvoja. Dok kritičari „oštre pera“ na Strategiju, vlada nastavlja sa dosadašnjom primenom „potrošnog“ modela zaduživanja i prodaje resursa, a sve u cilju poboljšanja svog rejtinga do 2012. godine i pobede na izborima. A posle će već sve biti mnogo lakše (za vlast, dabome).

GOZBA U EVROPSKOJ UNIJI
Približavanje Srbije Evropskoj uniji takođe se oslanja na „potrošnu“ filozofiju. Politički lideri i evroatlantski aktivisti ne biraju način da ubede građane (i birače) da samo treba biti miran, ponizan i strpljiv i – čekati. Do 2007, do 2010, do 2016, do 2020. godine, a onda „Ura!“, evo nas na jaslama i budžetu Evrope (u međuvremenu, krckaćemo evropske predpristupne fondove). Sve naše ekonomske brige biće k’o rukom uklonjene. Domaći lideri nas  vode u Evropu kao sirotane na gozbu kod bogatih rođaka. Nimalo ih ne brine što Srbija, na ovom i ovakvom putu, svake godine nazaduje u pogledu konkurentnosti, zaposlenosti, industrijske proizvodnje i izvoza. Štaviše, EA-aktivisti se ne stide da u javnosti stvore utisak da jedino politički i privredno ponižena, razoružana, degradirana, korumpirana i propala Srbija može postati „ravnopravan“ član Evropske unije!
Zdrav razum bi sugerisao drugačiji pristup. Taj pristup podrazumeva strpljivo unapređivanje sopstvenih privrednih snaga, oslobađanje od balasta stranačkih uplitanja u privredni život, iskrenu i uravnoteženu međunarodnu razmenu i saradnju, kao i uspostavljanje prostornog reda,  efikasne administracije i pravne sigurnosti, umesto tvrdoglavog nametanja sistema sudova i tužilaštva po ukusu i meri vladajućih stranaka. Takav bi pristup, istina, umanjio moć političkih partija i lidera, ali bi podigao opšti nivo konkurentnosti privrede, čak i ako bi, pri tom, nivo potrošnje i luksuza opao. Što, naravno, ne bi bilo popularno među građanima, a naročito među domaćim evroatlantskim aktivistima, naviknutim na buran život i potrošačke ludosti. Kada bi Srbija postala ekonomski jaka država, pristup Evropskoj uniji bio bi jednostavan i lak. A ljuto se varaju oni koji veruju da će prenemaganjem, ponižavanjem i ulizivanjem moćnicima u Briselu i Vašingtonu, uspeti da se ušunjaju na mala vrata.

BASESKUOVA POBUNA
Pa sve i kada bi uspeli u tome, (u slučaju da vojno-strateški značaj Srbije odluči o njenom uključivanju u Uniju), vrlo je verovatno da bi srpski ekonomski interesi trpeli u takvoj „integraciji“, kao što su, po rečima predsednika Rumunije Baseskua, trpeli ekonomski interesi Rumunije („Politika“, 8. januar). Kada se nedovoljno razvijena zemlja „uvuče“ u EU, izgleda da ubrzo počne da pati od fobije da nije ravnopravna, i to samo zato što zaista nije ravnopravna. Šef rumunske države tvrdi da postoji nekakav „direktorat“ velikih država u EU i on diktira šta i kako da se radi, vodeći najviše računa o interesima najjačih.
Svaka država koja, slično Srbiji, krene u EU kao na besplatnu gozbu, lako može da doživi ovakvu sudbinu.

Један коментар

  1. Avatar

    Грћка, Португал, па и Италија имају много не конкурентнију производњу од Немачке која је највећи светкси извозник. Е када се немцима уклоне квоте и царине онда оне просто задаве као пилиће индустрију тих земаља. Наравно пошто нема производње онда им немци дају евре чиме развијају своју привреду.
    То је било за њих, код нас је ствар мало другачији пошто су код нас излобирали да ми законом забранимо произдводњу и додатно им направимо простор. Наравно тај ручак смо плаћали до сада продајом привреде, сад кад је дошло до краја те распродаје морамо све то платити својим приватним власништовом. Да се не лажемо, нико поштен и радан не може да плати те намете на некретнине и комуналије а да не стави некретнину под хипотеку,то власт зна.
    Укунуто нам је новим порезима једно од основих људских права ПРАВО НА ИМОВИНУ. Лично сам тренутно резигниран, али мислим да у мени тиња терориста који ће запалити неког капоа овог логора, било да он зарађује преко банке, било да ради као политичар или можда као легализивани утеривач дугова.
    Запад прави исту грешку као што је направио у анектираној босни, или као што је Дантон радио у од краља “ослобођеној ” Белгији, јасно је да тако безочно пљачкање никад није било дугог века у Европи, па неће ни ово.
    Довиђења до ослобођења!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *