BRANA CRNČEVIĆ Sve dok je Sloba „kriv“ – Hašim je „nevin“

Razgovarao Nikola Vrzić

„Crvena linija“ je nešto kao oznaka firme EU: „Radovi na putu“. Ta oznaka Srbiju svako malo sa glavnog puta baca na zamršene sporedne puteve po kojima Srbija beznadežno luta. Povratak na glavni put garantuju samo ozbiljni dokazi da je Srbija dovoljno anacionalna i spremna da utopi svoj, sve slabiji, identitet u EU
Krije li se u predstojećim tehničkim pregovorima Beograda sa Prištinom nastavak „puzajućeg priznavanja“ nezavisnosti Kosova i da li je u poslednje dve godine – prihvatanjem Euleksa, izmenom rezolucije u Ujedinjenim nacijama, ukidanjem „kosovskog dodatka“ – aktuelna vlast već pokazala da je odustala od odbrane Kosova?
Vladajuću koaliciju definišem kao „koaliciju za razumevanje poluokupacije“. Tehnički pregovori Beograda sa Prištinom svode se na pregovore tima Vašingtona i Brisela koji nadzire Beograd, sa timom Vašingtona i Brisela koji, ne bez simpatija, nadzire Prištinu.
Vlada Srbije brčka se u odobrenom političkom plićaku.
Vladajuća koalicija zna da poluokupaciju od okupacije razdvaja samo polukorak i zbog toga se povremeno zaklinje da nikada neće napraviti taj polukorak. To, povremeno, dokazuje izjavama da ni pod kojim uslovima neće priznati nezavisno Kosovo.
Lepo.
Zaslugom Vuka Jeremića, mladog i spretnog Harvardovca, njegov izvikani mentor predsednik Srbije Boris Tadić došao je u ugodnu poziciju da, pozajmivši Jeremićev hemijsko-diplomatski eksperiment „o mogućoj odbrani Kosova diplomatskim sredstvima“, povremeno paradira svečanim izjavama da Srbija nikad „ni pod kojim uslovima“ neće priznati nezavisnu državu Kosovo. Jeremićev eksperiment zaista usporava priznanje nezavisnosti Kosova.
Ako smatrate da je usporavanje priznanja nezavisne države Kosovo neka vrsta „puzajućeg priznavanja“ nezavisnosti Kosova, krivica za taj čin najmanje se može pripisati ministru Vuku Jeremiću. Mladi Harvardovac časti i vladu i predsednika Srbije, najčešće iznuđenim, izjavama da je on samo skromni izvođač diplomatskih radova koje su mu poverili vlada Srbije i, hej, hej, predsednik Boris Tadić lično. Vladi Srbije ponekad je ugodno priznanje da je i ona, a ne samo hej, hej, hej predsednik Srbije, zaslužna za usporavanje međunarodnog priznanja Kosova.
Da li je usporavanje međunarodnog priznavanja Kosovo neka vrsta „puzajućeg priznavanja Kosova, ostaje da se vidi.
Iz poverljivih depeša američke diplomatije, procurelih preko Vikiliksa, saznali smo da je Beogradu jasno stavljeno do znanja da od politike „i Kosovo i EU“ nema ništa. Dakle, Kosovo ili EU? Gde je uopšte „crvena linija“ do koje Srbija treba i može da ide u svojim evrointegracijama?
Hrabri i mladi gospodin Asanž može, sa mnogo razloga, svom prezimenu dodati prezime Vikiliks, kao da se venčao sa Vikiliksom „ dok ih smrt ne rastavi“. Salmon Ruždi koga je, svejedno koji, Ajatolah, osudio na smrt zbog uvrede nanete muslimanstvu i Alahu, u manjoj je životnoj opasnosti od Asanža.
Ali, budimo precizni!
Službenom Beogradu, dakle vladi Srbije, i hej, hej i hej predsedniku Srbije gospodinu Tadiću nije Vikiliks otkrio da od politike i „EU i Kosovo“, nema ništa. To su pre Vikiliksa, svakom prilikom, činili ambasadori SAD, Engleske i Nemačke, i drugi predstavnici Vašingtona i Brisela od kojih zavisi dužina i vrsta dugog putovanja Srbije u EU.
Koliko je puta službenom Beogradu saopšteno da je za Vašington i druge svetske centre moći pitanje Kosova završeno? Koliko je puta službenom Beogradu rečeno da niko ne prisiljava Srbiju da prizna Kosovo, ali da je Srbija dužna da održava dobrosusedske odnose sa Kosovom.
Kojoj je državi, izuzev Srbiji, ako je Kosovo, a jeste, deo Srbije, predloženo da održava dobrosusedske odnose sama sa sobom?
Izostavili ste odgovor na pitanje: Gde je uopšte „crvena linija“ do koje Srbija treba i može da ide u svojim evrointegracijama?
Nisam. Samo sam to pitanje izdvojio kao posebno zanimljivo. „Crvena linija“ je nešto kao oznaka firme EU: „Radovi na putu“. Ta oznaka Srbiju svako malo sa glavnog puta baca na zamršene sporedne puteve po kojima Srbija beznadežno luta. Povratak na glavni put garantuju samo ozbiljni dokazi da je Srbija dovoljno anacionalna i spremna da utopi svoj, sve slabiji, identitet u EU.
Život i delo mladog spoljnopolitičkog alhemičara Vuka Jeremića, koga, eto, opet pominjem, potvrđuje ovakvo mišljenje.
Nije li, na pretnju Hrvatske da će Srbiju tužiti za genocid, Vuk Jeremić pokušavajući da dokaže da Srbije nije izgubila nacionalni identitet, zapretio Hrvatskoj protivtužbom? Nije li pomenuo Jasenovac? Svetogrđe! Uzavrela je, inače hladna, krv miroljubivih NVO. Zar je moguće da visoki državni činovnik umesto Srebrenice pominje Jasenovac!
A kada je Vuk, pokušavajući da dokaže da Srbija ipak postoji i da je on stvarno ministar spoljnih poslova, rekao ono nečuveno „što je dosta, dosta je“, uzbudio se ceo „Krug dvojke“, baš kao i svi tramvaji u Zagrebu i Sarajevu koji obožavaju beogradski „Krug dvojke“.
Priča se da su čak i lideri DS-a pitali jedni druge šta je bre ovom Jeremiću?
Kad je nedavno nestašni spoljnopolitički alhemičar Vuk Jeremić odlučno rekao da Srbija neće i ne može poslati delegaciju na dodelu Nobelove nagrade za mir kojom je počašćen kineski disident Li Sjao Bo, a taj bivakuje u kineskom zatvoru, uzavrela je krv svake NVO koja se zalaže za ljudska prava svugde u svetu, izuzev u Srbiji. Da li je moguće da Srbija, preko Jeremića, nipodaštava Nobelovu nagradu za mir dodeljenu jednom borcu za sveta ljudska prava? Jeremićev pokušaj da objasni svoje stanovište državnim i nacionalnim interesima Srbije i prijateljskim odnosima sa Kinom koja nam je uvek pružala, i pruža, podršku u Ujedinjenim nacijama, „krug dvojke“ se potpuno izbezumio. Moćni „krug dvojke“ i neprikosnovene NVO tražili su da im vlada Srbije i sam hej,hej i hej, predsednik Srbije objasne o čemu se radi.
Nije li logično što je posle toga predsednik vlade Srbije odlučio da na dodelu Nobelove nagrade uputi specijalnim avionom svog ličnog izaslanika koji će pokazati da Srbija, uprkos neopreznom ministru Jeremiću, stavlja ljudska prava gospodina Sjao Bo visoko iznad državnih interesa Srbije.
Kasnije se ispostavilo da je Li Sjao Bo dugo boravio u Americi, raduckao nešto za Ciju i gorljivo se zalagao za rat sa Irakom.
Ništa čudno. Činjenica da se gospodin Li u Americi zalagao za rat sa Irakom, ne umanjuje njegovu borbu za „ljudska prava“ u Kini.
Ministar Jeremić nije razumeo da je dirnuo u osinjak. Braneći državne interese Srbije on unapred pokazuje da bi mogao biti protiv Nobelove nagrade za mir koja bi pripala nekom članu beogradskog „kruga dvojke“, samo zbog toga što je bombardovanje Srbije razumeo kao oslobođenje.
Možda zbog toga ministar Jeremić na Kongresu DS-a nije izabran za potpredsednika stranke. Pokazao je da, uprkos svom položaju, ne zna gde je „crvena linija“ do koje Srbija treba i može da ide u svojim evrointegracijama.
Treba li Beograd da pregovara sa Hašimom Tačijem, ili da, posle izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima, podigne optužnicu protiv Tačija?
O čemu će, kad, ako i kako, pregovarati Beograd i Priština, ne zavisi ni od Beograda ni od Prištine. Plašim se da to mnogo ne zavisi čak ni od rezolucije Evropskog parlamenta o izveštaju Dika Martija. Ako se tim osovine Vašington- Brisel koji nadzire Beograd dogovori sa timom Vašington-Brisel koji nadzire Prištinu da će se, sve dok izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu, makar i traljavo, ne bude proveren, razgovori voditi na nižem, tehničkom nivou. „Ugled“ i stabilan položaj Hašima Tačija skovan je u Rambujeu. Utvrdila ga je Madlen Olbrajt koja je (prepričavam, ne citiram!) rekla da je Hašim Tači svojim hrabrim ponašanjem omogućio da Nato avioni polete na Srbiju.
Malo li je?
Hašim Tači je suosnivač vojne baze „Bondstil“ koju, u znak poštovanja prema Bilu Klintonu, onako iz milošte, ponekad nazivaju i „Monika Bondstil“. I pravo je tako. Afera „Monika Bondstil“ nadmašuje u svim detaljima aferu „Monika Levinski“. „Bondstil“ i Nato avioni doveli su Tačija na položaj na kojem se danas nalazi.
Uprošćeno rečeno, sve dok je slobodan Milošević „kriv“ Hašim Tači je „nevin“.
Proslava drugog rođendana SNS-a u Beogradskoj „Areni“, i salve zvižduka upućene ambasadorima SAD i OEBS- a jasno su pokazale sentimente biračkog tela naprednjaka, nasuprot mnogo pomirljivijem držanju stranačkog vrha prema Zapadu. Kako komentarišete ovu suprotnost? Koliko SNS može da postane prihvatljiv Zapadu, a da ne izgubi podršku svojih nacionalno opredeljenih birača?
Bio sam na drugom rođendanu SNS-a u Beogradskoj „Areni“. Tačno je da je ruski ambasador doživeo ovacije. To je prirodno. Govorio je sjajno. Naprednjačko biračko telo nije pokazalo samo, kako vi kažete, „sentimente“, već i poštovanje prema Rusiji koja se, svugde i na svakom mestu, posebno u Savetu bezbednosti, zalaže za teritorijalni integritet Srbije. Dodajmo tome da su SNS i Putinova Jedinstvena Rusija nedavno potpisali Protokol o saradnji naše dve stranke što ukazuje na istinu da SNS, uslovno rečeno, između Zapada i Istoka, bira Istok.
Salve zvižduka upućene ambasadorima SAD i OEBS-a razumljive su, ali su kad se radi o bivšem ambasadoru SAD u Srbiji gospodinu Montgomeriju za mrvičak nepravedne.
Nekada sam jedva podnosio gospodina Montgomerija, a sad mu se divim.
Nije li nedavno, a on to zasigurno zna, Montgomeri izjavio da je po računima njegove kancelarije u Budimpešti, za revolucionarne potrebe rušenja režima Slobodana Miloševića, u korist Petoktobarskog puča, koji voli da se predstavlja kao revolucija, uplaćeno „mnogo više od sto miliona dolara.“
Montgomeri se tom izjavom upisao u Srbe. U Srbende, čak. Kad bi Montgomeri, svejedno mi je iz kojih razloga, prešao u pravoslavlje, voleo bih da ga krstim. Na prezime bih mu prikačio jedno zakovrnuto srpsko „ić“, bio bi Montgomerić. Za ime bi se lako dogovorili.
Otkako su postali prihvatljiviji Zapadu, čelnici SNS-a (Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić) imaju mnogo blagonakloniji tretman u srpskim „nezavisnim“ medijima. Postoji li tu neka tajna veza, ili je to čista slučajnost?
Ne znam kad su, i koliko, čelnici SNS-a (Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić) postali prihvatljiviji Zapadu i ne verujem da, sve kad bi i bilo tako, imaju blagonakloniji tretman i u srpskim „nezavisnim“ medijima. Tretman Nikolića i Vučića u srpskim „nezavisnim“ medijima nikada nije bio ni gori, ni bljutaviji.
Antoanela Riha („RTS“) primetno drugačije „raspakuje“ Nikolića nego čelnika neke druge političke stranke.
Dok gledam Nikolića koji gostuje u „Kažiprstu“ pomišljam da će ona dama koja reči gura rukama kao da se plaši da će joj neka dragocena misao pasti na pod i razbiti se, odustati od pitanja i gurnuti kažiprst u Nikolićevo oko. Moglo bi se dogoditi da odjavi emisiju rekavši: Ja sam Danica Vučinić, prekidam emisiju jer je moj kažiprst upao u oko gospodina Nikolića.
Ne znam u koliko su TV emisija Nikolić i Vučić odgovarali na pitanja šta misle o Srebrenici i da li bi, da su na vlasti, uhapsili generala Mladića?
Možda „nezavisni“ novinari pokušavaju da utvrde da li bi Nikolić, da je kojim slučajem već na vlasti, uhapsio generala Mladića više ili manje od ovih koji ga godinama hapse?
„Nezavisnim“ medijima posebno je sumnjiv Vučić.
Nedavno me je u „Šumatovcu“ prijatelj i novinar, inače zaljubljenik u DS i, hej, hej i hej, predsednika Srbije Borisa Tadića, upitao da li je tačno da je Vučko opet u Americi?
Tačno je, rekao sam.
„Da li je Vučko otišao u Ameriku da ga Ameri prouče i vide koliko im SNS odgovara i šta im SNS nudi?“, upitao me je dugogodišnji prijatelj.
Naručio sam turu pića.
„SNS ne učestvuje u rasprodaji i proneveri Srbije koja traje poslednjih deset godina. Vučko, sve i kad bi to nameravao, nema šta da ponudi osovini Vašington- Brisel. Srbija je opljačkana i opustošena. Ovi tvoji su osovini Vašigton-Brisel dali i ono što im niko nije tražio“, rekao sam.
On je naručio turu pića.
Uprkos tome što sam član Predsedništva SNS nisam prekinuo prijateljstvo potvrđeno i zaliveno pićem na sedeljkama koje traju pola veka.
Ako posle sledećih izbora SNS dođe u poziciju da bira s kim će u koaliciju, s DS-om s jedne ili DSS-om i SRS-om s druge strane, koga će izabrati? Postoje li stranke na srpskoj političkoj sceni koje su za SNS potpuno neprihvatljive? Da li je koalicija SNS-a sa DS-om moguća makar i u najmanjoj meri?
Verujem da će posle sledećih izbora SNS biti u poziciji da bira s kim će u koaliciju. Tada će SNS još jednom, i poslednji put, pružiti ruku DSS-u jer nam je stranka Vojislava Koštunice uprkos svakojakim nesporazumima najbliža.
Što se SRS-a tiče s njima se ne može razgovarati bez odobrenja utamničenog Vojislava Šešelja koji je određivao, i još određuje, sudbinu stranke u kojoj je neprikosnoveni lider.
Ne volim da pišem ili govorim o Vojislavu Šešelju dok je u Hagu. To mi, najkraće rečeno, ne priliči. Više bi mi odgovaralo da je Šešelj na slobodi, to bi bila prava prilika da kažem i napišem šta o njemu mislim.
Na srpskoj političkoj sceni postoje stranke koje su za SNS potpuno neprihvatljive. To su LDP zbog toga što bi lider LDP-a, da je u prilici, odavno potpisao priznanje države Kosovo; dodajmo Čedi promenljivog Vuka Draškovića i SPO je već upisan u Nato, bez kojeg se ne može; nije moguće izostaviti ni G17 jer je lider te stranke uništio (izbegavam da kažem opljačkao!) više srpskih banaka posle kratke Petooktobarske, nego Lenjin i Staljin u toku Velike Oktobarske revolucije.
Koalicija SNS-a sa DS-om nije moguća ni u, kako vi kažete, najmanjoj meri. SNS namerava da prekine vladavinu DS- a jer DS predvodi ovu nesnošljivu koaliciju za razumevanje poluokupacije.
Koliku opasnost po rejting SNS-a predstavlja povratak Vojislava Šešelja iz Haga? Da li je zbog toga bitno da se izbori u Srbiji održe što pre?
Izbegavam da budem nepristojan, ali zbog vašeg i ne samo vašeg pitanja, moram da kažem i napišem: povratak Vojislava Šešelja nije opasnost po rejting SNS-a i SNS ne zahteva prevremene izbore zbog mogućeg povratka Vojislava Šešelja, dabogda se sutra vratio!
Ko sve nije manipulisao imenom Vojislava Šešelja trudeći se da umanji ili sasvim ospori uspeh SNS-a na srpskoj političkoj sceni. Profesor Dragoljub Mićunović koga u kafanama, i evo sad i u „Pečatu“, reklamiram kao kosmodisk DS-a, ponekad, kako to samo on ume, (onako nemoćno-nadmoćno!) kaže da je zadovoljan što su se SNS i Toma Nikolić odrekli Šešelja i krenuli putem DS-a. Ali, to nije dovoljno, potrebno je da Toma dokaže da se sasvim promenio.
Nedavno mi je čovek, inače meni naklonjen, rekao da je razočaran što sam prihvatio da budem član Predsedništva SNS i što verujem Tomi Nikoliću koji „drži kostur Voje Šešelja u svom ormanu“.
Svačija briga o tome kako se, zašto, i koliko promenio Toma Nikolić, bila bi zabavna kad ne bi bila promišljena i dobro, onako demokratski, organizovana. „Nezavisni“ mediji svaki dan podgrevaju tu bljutavo čorbu.
Ne samo zbog metafore o Šešeljevom „kosturu“ u ormanu Tome Nikolića, i neukusne čorbe koje „nezavisni“ mediji zabrinuti zbog velikog rejtinga SNS serviraju svojim čitaocima i gledaocima, prisiljen sam da, uprkos tome što je Vojislav Šešelj još uvek haški zatočenik, kažem šta mislim o Šešeljevom „kosturu“ u Tominom ormanu.
Sudbina Vojislava Šešelja je šekspirovska.
Postoje dva Haga, onaj stvarni, holandski, i drugi, nestvarni i košmarni Hag o kome se malo zna.
Vojislav Šešelj je žrtva oba Haga.
U prvom Hagu, onom stvarnom, Šešelj, uprkos tome što je žrtva, briljira. Poigrava se sa svojim sudijama, često dokazuje da bi se, kad god to želi, mogao premetnuti u uspešnog tužioca svojih tužilaca.
Gledam, i divim se.
Vojislav Šešelj lako podnosi stvarni Hag.
Nestvarni Hag (tamnica sopstvene proizvodnje?) načinio je od Šešelja posebnu žrtvu. Šešelj je u svoj Hag povremeno pritvarao svog zamenika u SRS Tomu Nikolića, pridodao mu je i Aleksandra Vučića, tada generalnog sekretara SRS; a kasnije i druge lidere SRS.
Često sam viđao Nikolića, a još češće Vučića, kako se potišteni vraćaju iz oba Haga. Haški tribunal drži Šešelja u tamnici, a Šešelj iz svog Haga, u kojem je i tamničar, i tužilac i jedini sudija, ne pušta Nikolića ni Vučića.
Kada je Šešelj na prošlim izborima izabrao sebe za nosioca liste SRS i stavio svoje ime na prvo mesto izborne liste, postalo je jasno da ne želi pobedu SRS na stranačkim, ni pobedu svog zamenika na predsedničkim izborima.
Tada je Toma Nikolić odlučio da više ne ide ni u jedan Hag, ni u onaj u kojem Haški tribunal drži Šešelja, ni u Šešeljev privatni Hag, iz kojeg ga Šešelj nikada ne bi pustio na slobodu.
Napustio je SRS i osnovao SNS.
Nudim vam ovu priču umesto metafore o Šešeljevom „kosturu“ u Nikolićevom ormanu.
Da li bi, i u kojim okolnostima,SNS pristala na prodaju „Telekoma“?
Ne verujem da postoje valjane okolnosti pod kojima bi SNS pristala na prodaju „Telekoma“. SNS nije, kao Koalicija za razumevanje poluokupacije, namerila da kad osvoji vlast ostane po svaku cenu na vlasti, makar i rasprodajom i proneverom Srbije.
U sledećem broju „Jadi srpskog ekumenizma“.

9 коментара

  1. Avatar

    pa, stavovi su po pitanju *priznanja* razliciti, Brana tvdi da su *puzajuci*, a meni se cini da ima elente..*zguzajuceg priznanja*, sto opet, ne bi moglo da se desi, ukoliko se pokrene javni protest, *svesnog proletarijata i postene inteligencije*..jer, vidimo, da je *nepostena inteligencija* zaposela busiju u vlasti, ustavu, suverenitetu..drzave,drustva, svega i svacega,,,,pa i *ekumenizma*.

  2. Avatar

    Још да сазнамо коме СНС дугује паре за сопствено оснивање, око пола милиончета евра. Од Томе није, он је своје потрошио на комплекс кућа на селу и проширење стана у Београду за неколико ари.
    Дакле, коме дугује СНС?
    Не кажем да се у томе разликује од других странака, али у томе и јесте ствар.

  3. Avatar
    Љубомор

    Их, што бих волио, кад би ми било доступно као Вама, да се нађемо поред Томиног казанчета и онако шекспировски да испијемо за “покој костура”. Ја бих рађе наздравио, јер убеђен сам да Србија нема инти ће имати у догледно време свога Нуга Моралеса или Аристида сем “костура” из Томиног ормана.

  4. Avatar

    Mladića prijavljuju očajne komšinice

    Koliko se do danas javilo ljudi na telefon BIA sa informacijama o Mladiću i da li je bilo onih koje su davale osnova za ozbiljnu istragu?

    – Nemam podatke o broju, ali dojave nisu glavni adut u potrazi za Mladićem. Srbija je najveći broj obaveza prema Tribunalu završila zahvaljujući aktivnosti svojih bezbednosnih struktura. Ova akcija je trebalo da predstavlja dokaz spremnosti Srbije da kreira ambijent u društvu i da izruči preostale optuženike.

    Da li su građani tu akciju shvatili ozbiljno?

    – Različita je struktura ljudi koji se javljaju. Ima onih koji se javljaju da bi naudili nekom. Desilo se da je žena u Novom Sadu prijavila da njena komšinica u stanu krije Mladića. Kad je izvršen uviđaj, videlo se da su one u lošim odnosima i da je ona želela da naudi komšinici.

    Šta se promenilo od poslednjeg izveštaja Serža Bramerca da on sad tvrdi da naše tajne službe ne rade dovoljno brzo i najavljuje mogućnost da će junski izveštaj biti negativan?

    – Ne treba sada da upadamo na teren međusobnih polemika, posebno ne medijskih sa Bramercom, jer smo mi u tom slučaju unapred označeni kao gubitnici. Jasno je da će se Bramercova reč više meriti nego naša. O svim njegovim sugestijama razgovaraćemo kada poseti Srbiju 21. februara. Suština nije šta ćemo i kako raditi, već da imamo rezultat. A dokle god se Mladić i Hadžić ne nađu u Hagu, mi ćemo se suočavati sa jednom vrstom permanentnog političkog pritiska međunarodne zajednice na Srbiju.

    Kakve su šanse da Mladić do kraja ove godine završi u Hagu?

    – Ja sam jednom dao procenu, prevario se i izgubio pravo da procenjujem.

  5. Avatar
    Jovanovic M.

    Lično, očekivah više…od Vrzića,Brane ali i uredništva Pečata, kao jedinog slobodnog lista u Srbiji. Branine stavove i stil znamo svi, ove milion puta prožvakane priče o Šešelju i raskolu u SRS-u i sva ta opšta mesta u politici, koji se kao na matrici ponavljaju u svim nastupima gosi n Brane a od kojih ni novinar Pečeta nije uspeo da pobegne. Ono što ne znamo a očekivali smo od Pečata i “intervjua sa predumišljajem g. Crnčevića” jest da se gospodin Brana putem pitanja novinara,našeg omiljenog nedeljnika, suoči s vlastitim delima i jednom blago rečeno kontraverzom koja ga prati u nezvaničnim političkim krugovima, da je ON lično, na dan hapšenja pok. Slobodana Miloševića, kao kurir Jovice Stanišića išao kod pok Djindjića da mu da dokaze, kako bi pok. Miloševića hapsili za privredni kriminal iako se znalo da se u tom momentu hapsi isključivo zbog Haga. Možda bi razrešavanje te kontraverze nama čitaocima Pečeta mnogo više značilo u procenjivanju lika i dela g. Brane a i stranke u čijem je vodjstvu od svih njegovih blagogovorljivih nastupa. Hvala.

  6. Avatar

    Hvaleći Vuka Jeremića, Brana Crnčević hvali u stvari istovremeno i hej,hej,hej predsednika Srbije, na čiji račun, kao, želi da bude ironičan. Ništa što Vuk Jeremić radi i govori on ne čini na svoju ruku i bez odobrenja hej,hej,hej predsednika Srbije. Ovaj je uostalom to i sam izjavio. A Vuk Jeremić nije podneo ostavku
    koju bi svako ko se ne slaže sa hej,hej,hej predsednikom podneo da se našao u Jeremićevoj situaciji, svi znamo u koliko prilika.

  7. Avatar

    СНС са својим бођама Николић-ем и Вучић-ем представља странку колаборационизма из следећих разлога:
    1.Дуго су тајно припремали како ће поцјепати највећу националну српску странку која је била страх и трепет како за владајуће структуре државе Србије,тако исто и за спољашње непријатеље државе Србије и српског Народа.Ако се нису слагали са предсједником странке онда су могли напустити странку,а не изненада на препад,док је предсједник још у притвору,извршити подвајање у свим сегментима од горе на доле и од лијева на десно и тако збунити,више цијело бирачко тјело Србије,него саме чланове странке.Сметали су ми за учлањење више неки људи саме странке и грб који је “ћелав” без круне што није немањићко,али њихово дјеловање стварало је страх и трепет код властодржаца државе Србије и спољашњих непријатења,него било које друге странке.Примјере наводити није потребно јер су били тако видљиви да их је сваки грађанин државе Србије могао да сагледа и запамти.
    2.Ако су жељели добро српском Народу и држави Србији,могли су својим личним напуштањем странке дати до знања предсједнику странке,који у суштини има,више него што треба један предсједник,
    аутократског у себи што смета слободним личностима.Они су учинили управо оно што највише збуњује народ – дали су име странци веома слично имену странке коју су напустили,а програмска начела су остала исто тако веома слична,што обичног човјека ставља у збуњујуће стање,због тога што у нефункционалној Држави,поред свега посла мора да уочава разлике да би се опредјелио гдје ће.Јер је много теже опредјељивати се кад су сличности мале,а много лакше кад су разлике уочљиве.Према томе није циљ цјепање странке,него је циљ збуњивање народа што је колаборационистичка метода,која одговара увијек непријатељима.Спољашњи непријатељи Србије и Срба (САД,Енглеска,Француска,Њемачка)управо су то жељеле да би поцјепале бирачко тијело најјаче националне странке Србије.Питање је велико колико су то платиле и колико то сада још плаћају!?Они су учинили оно што им је корисно у овом тренутку.
    3.Практично дјеловање СНС сада,које је усмјерено на промјену Устава у врло критичном времену (што највише указује да су страни плаћеници,колаборационисти) је један од немогуће скривених практичних активности на унутрашњем плану развоја државе Србије.С друге стране “галама” око броја посланика и броја министарстава,што се може рјешити без галаме неким додатним законским актом,који ништа не ремети државност Србије као државе,је само “галама” која нема никакве практичне вриједности за српски Народ.Све то додатно збуњује народ,поготово у једној нефункционалној држави.Мислим да су сви поступци СНС усмјерени на повећавање тензија које треба да стварају стања стрепње и анксиозности код српског Народа,што га доводи у једно врло опасно психопатолошко стање,које код појединаца на личном плану и код наше српске Нације на глобалном плану служи за подлогу стварања НЕГАТИВНОГ СТРЕСА за један дужи периода што одговара актуелној,ненародној власти,и непријатељима српског Народа.
    Има још примјера који потврђују колаборационизам СНС,али су довољна и ова три да оправдају назив који је у наслову стављен,а они нека покушају да докажу супротно,ја ћу им опет одговорити додатним чињеницама о њиховом колаборационизму!!! Нажалост они не знају народне умотворине,да примјењују у пракси,а наш српски Народ одавно има пословицу:”Завади па владај!”

  8. Avatar

    Ne vidim,nista lose u Vuku Jeremicu,pametan momak(cak prepametan),on nije znao,u kakvu je koaliciju,izdajnicku usao,vjerujem da sada zna, siguro ce se izvuci,samo ceka povoljan momenat(sad ima iskustva),za mene je veci patriota od nikolica i vucica(novo peceni izdajnika),ne znam sta je sa tom Srbijom,odakle se rodise toliki,SRPSKI IZDAJNICI, gdje hladno prodaju drzavu i naravno srpski narod,bez imalo stida i obraza,ne bih zelio da me krivo svatite,vama je sudjeno(od boga) da ubijate predsjednike,zasto ste sada stali,to vam je jedini nacin da dokazete da ste(srpske patriote),zar vam nije dosta,nipodastavanja SRBIJE i Srpskog naroda,Veliki pozdrav,SAMO,za srpske patriote!!!!

  9. Avatar

    *Gvozdenov crni dorucak * ???
    ————————–

    8 петак, 15 октобар 2010 14:55
    nataša priča br. 2
    I sam sam se za šest godina našao u prekookeanskoj zemlji. Trebalo je ispuniti neke formulare i obaviti razgovor sa oficirom za imigrante. Bio je i službeni prevodilac. Slučajno Hrvatica. Ni malo se nije ustručavala da mi u tri odsečne rečenice kaže, “reci da je Milošević za sve kriv, pomoći ću ti da se snađeš, inače…” oficir me pitao ko je kriv što sam napustio Srbiju, rekao sam niko, ali zato što sam napustio Bosnu krivi su hrvatski nacisti i bosanski islamski fašisti. Slučajno sam znao engleski za toliko. Nastupio je šok. Ali vi ste ovde došli iz Srbije gde ste živeli sedam godina, naime u Beograd sam došao na redovno školovanje malo pre rata, malo ali dovoljno, a u Beograd ste došli pre rata i vaše objašnjenje nije objektivno. Bio sam uporan i ostao pri svojim tvrdnjama, možda sam priželjkivao da me vrate, ali nisu, imao sam isuviše dobru struku i stručnu reputaciju. Tada sam dobio naziv Miloševićev turbo generator laži. Nikad nisam bio ni u njegovoj stranci ni policiji ni javnoj ni tajnoj, ni vojsci, niti sam glasao za njega, nisam bio ni državljanin. Svi koji su ispunjavali te formulare, Zeničani, Splićani, svi, pre svega mislim na Srbe su ladno rekli kriv je Milošević.
    Tada sam mu oprostio sve greške, i za mene on više nije mogao biti kriv ni za šta, ni kriv ni loš.
    Čisto iz zdravorazumskih razloga.
    Smatram da je okrivljavanje i antimiloševićevsko istupanje uslov ne samo političke promocije, nego i stručne, profesionalne, pa i egzistencijalne i to prvenstveno u Srbiji. Što se tiče mene, domicilno stanovništvo i vlasti nisu imale ništa protiv da jedan čovek ne nastupa antimiloševićevki, naprotiv, uvažavali su me i više nego što sam mislio da zaslužujem, s tim da moja nevladina organizacija mora da ima upravni odbor u kome će biti više od dve trećine članova koje imenuje što policija, što tužilaštvo, što neko ministarstvo i da svi imaju isto pravo glasa kao i ja u donošenju odluka o novcu, političkim stavovima, saopštenjima za medije, demokratski.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *