Почетна / Друштво / 2001-2010 Hronika izgubljene decenije

2001-2010 Hronika izgubljene decenije

Piše Miodrag Zarković

Na početku decenije, gledali smo kako ljudi zarobljeni u plamtećim njujorškim „Bliznakinjama“ skaču kroz prozore svojih kancelarija; na njenom kraju, gledali smo kako tehničar rumunske televizije skače sa deset metara visokog balkona nacionalnog parlamenta. Da li je, između ova dva prizora očaja, skočilo i čovečanstvo, i da li je to bio skok uvis ili sunovrat, moći će da se oceni tek u decenijama koje slede. Sigurno je samo da je u prvoj dekadi 21. veka ceo svet, a i Srbija sa njim, pretrpeo neslućene promene.
Sada se družimo preko „Fejsbuka“; sada računamo u evrima; sada filmove i muziku masovno skidamo sa interneta; sada nemamo novca da otplaćujemo pouzimane kredite; sada čitamo o monstrumu koji je rođenoj ćerki pravio decu; sada svi plaćamo nešto što se zove PDV; sada nam je svako more inostranstvo; sada savršeno znamo šta je „Južni tok“, a šta „Nabuko“; sada niko na svetu ne sme da pruži utočište Bin Ladenu; sada nam otimaju pokrajinu na jugu; sada imamo novu na severu; sada imamo paradu homoseksualaca; sada su Grci, Irci i Španci zaduženiji od nas; sada Nemci pristaju na ruski bezbednosni sistem u Evropi; sada SAD više nisu ni jedina ni neprikosnovena svetska supersila; sada je Latinska Amerika na korak od toga da se osveti komšijama sa severa; sada su Bugarska i Rumunija u Evropskoj uniji; sada svi imamo mobilne telefone, a oni svi imaju kamere… Mnogo toga što nam je pre deset godina bilo nezamislivo, sada je stvarnost.
Od prvog januara 2001. godine do 31. decembra 2010. godine, nije bilo ni velikih svetskih ni balkanskih ratova (kratkotrajna pobuna Albanaca u Makedoniji ipak je sanirana pre nego što se rasplamsala u veći sukob), niti su nestajala višedecenijska društvena uređenja, niti su stručnjaci i vizionari osmislili neke nove ekonomske modele i sisteme. Pa ipak je to parče istorije bilo bremenito političkim i diplomatskim skandalima, oružanim sukobima ograničenog intenziteta ali globalnog značaja, spontanim društvenim reformama, monetarnim udarima, masovnim kulturnim fenomenima… I prirodnim nesrećama, kao zlokobnim podsećanjem na to da ljudska vrsta, čak i na tehnološkom vrhuncu, nije dorasli protivnik planeti koja ju je iznedrila.
U svakom slučaju, moći ćete i narednih deset godina da pričate o izgubljenoj, protraćenoj, uludo potrošenoj prethodnoj deceniji. Jedina je promena što se to više neće odnositi na devedesete, nego na „dvehiljadite“.
Isporučivanje Miloševića Hagu
28. jun 2001.
Beogradski tabloidi su kasnije pisali da je Slobodan Milošević, dok se sa lisicama na rukama približavao helikopteru koji ga je odveo do Tuzle (gde su ga preuzeli haški zvaničnici), upitao svoje pratioce:  „Braćo Srbi, da li znate da je danas Vidovdan?“ Slična rečenica stoji i u autobiografiji Čedomira Jovanovića „Moj sukob sa prošlošću“, gde opisuje svoj razgovor sa Đinđićem neposredno posle izručenja: „Možeš li da veruješ da je danas Vidovdan?“, navodno je srpski premijer rekao Jovanoviću kada je sve završeno. I da se odigralo nekog drugog dana, isporučivanje Miloševića bilo bi događaj bez presedana u novijoj istoriji, ne samo Srbije; ovako, sa neizbežnim žigom vidovdanske mitologije o državnim interesima i nacionalnoj izdaji, preraslo je u jedno od najkritičnijih mesta protekle decenije. Mučan utisak pojačavalo je i sećanje na izjavu Zorana Đinđića, datu samo nekoliko meseci ranije (tačnije, usred petooktobarskog prevrata), da nova vlast sigurno neće bivšeg predsednika predati Hagu kao „nekakav kofer“ – što je upravo uradila prvog Vidovdana koji je dočekala na rukovodećim mestima u državi.
POSLEDICE: Jedna priželjkivana posledica sasvim je izostala. Oni koji su organizovali ili podržali Miloševićevo izručenje, poluzvanično su najavljivali da će Hag posle toga pustiti Srbiju na miru i tako pravdali ovaj potez, sa strane tada važećeg Ustava protivzakonit. Od tog „ostavljanja na miru“, normalno, nije bilo ništa. Štaviše, pritisci iz Haga i u vezi sa Hagom samo su postali još jači, suštinski neizdrživi, a srpska javna scena je tim činom zakoračila u preopasno prihvatanje vlastite, vaskolike krivice za jugoslovenske ratove. Takođe, DOS je posle Miloševićevog izručenja praktično prestala da postoji, a antagonizam između nacionalne i anacionalne struje u ovoj koaliciji je eksplodirao. Ispostavilo se i da većina građana koja je krajem prethodne godine glasala za odlazak Miloševića sa vlasti, nikako nije bila i za njegov odlazak iz zemlje, a naročito ne u Haški tribunal. Od trenutka kada su ga sproveli do helikoptera, pa sve dok nije preminuo u Ševeningenu, Miloševiću je svako pojavljivanje u javnosti – odnosno, u haškoj sudnici – dodavalo na popularnosti.

Napadi na Njujork i Vašington
11. septembar 2001.
Nezapamćenim stradanjem na teritoriji SAD ostali su zgroženi čak i osvedočeni neprijatelji Amerike, poput Moamera el Gadafija. Što je negde bilo i razumljivo, jer se znalo da će ekspresno uslediti odmazda zvaničnog Vašingtona i niko nije želeo da se nađe na listi osumnjičenih. I naši zvaničnici, navikli da odgovaraju za tuđe zločine, izrazili su saučešće američkom narodu. Mnogi potencijalni krivci odahnuli su kada je američka administracija saopštila da iza napada stoji odmetnuti saudijski milijarder Osama bin Laden sa terorističkom mrežom „Al kaidom“. Bin Laden je istog časa postao najtraženiji čovek na planeti, ali do dana današnjeg američki timovi specijalizovani za pronalaženje osoba sa poternica nisu ga pronašli.
Kada se drama stišala, prebrojano je bezmalo tri hiljade žrtava (uključujući i 19 otmičara, koji su usmerili avione ka metama) i više od 6.000 povređenih. Ali, primećene su mnogobrojne nejasnoće u zvaničnoj verziji događaja od 11. septembra, onoj po kojoj se jedan avion pretvorio u paru, „Bliznakinje“ se srušile pod teretom desetak gornjih spratova, a američka avijacija i kontrola leta pustile da otete letelice nesmetano vršljaju po inače budno posmatranom nebu… Ubrzo je uspostavljen i nezvanični pokret „Istina o 11. septembru“, čiji aktivisti veruju da su i američke vlasti pripremale, ili barem dozvolile, napad na Njujork i Vašington, kako bi to kasnije iskoristile za postrojavanje ostatka planete. Čak i nezavisno od ovog pokreta, mnogi smatraju da se sada, devet godina kasnije, o napadima zna jednako malo kao i tog katastrofičnog, nestvarnog jutra.
POSLEDICE: Amerika više nije bila ista, samim tim se i svet promenio iz korena. Na unutrašnjem planu, najmoćnijom državom današnjice zavladala su pravila „Patriotskog akta“, a njihova od ranije agresivna spoljna politika dodatno je radikalizovana doktrinom, savršeno opisanom rečenicom Džordža Buša: „Ili ste sa nama, ili ste protiv nas“. Zvanični Vašington je odmah proglasio „Rat protiv terora“, koji i dalje traje. Za sada ga vode u Avganistanu i Iraku, ali, iako su na pragu debakla sličnog onom u Vijetnamu, često prete da će proširiti rat i na druge lokacije, kao što su Iran ili Severna Koreja.

Ubistvo Zorana Đinđića
12. mart 2003.
Nasilne smrti svetskih državnika retko kada i bivaju do kraja rasvetljene, ali je ova i u toj kategoriji među tajanstvenijima. Sklon energičnim i brzim rešenjima, Zoran Đinđić je, naprosto, bio alfa i omega Srbije u izuzetno ranjivom periodu naše državnosti, političar koji je učestvovao u donošenju svih bitnijih odluka iz tog vremena. Nije zato nikakvo čudo što je ostavljao različite utiske na različite ljude i što o njegovom ubistvu cirkuliše ovoliko verzija. Za života nikada naročito omiljenog, ali uvek uvažavanog, Đinđića je sa ovog sveta ispratio veliki deo Srbije. U koloni od više stotina hiljada ljudi koji su prisustvovali sahrani, nalazili su se i njegovi najbliži saradnici, i njegovi osvedočeni politički protivnici. Sa navršenih tek 50 godina života, preskupu je cenu platio za to da država kojom je rukovodio stane iza njega.
POSLEDICE: „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, grdno se vara, jer ja nisam sistem“, izjavio je Đinđić tri nedelje pre ubistva, posle prvog pokušaja atentata. Ispostavilo se da ipak nije bio u pravu, pošto je njegova smrt poslužila kao povod za drastičnu promenu sistema – istog dana, Nataša Mićić je u svojstvu v.d. predsednika Republike proglasila vanredno stanje i usledila je „Sablja“, u kojoj je neustavno, i na osnovu jedne administrativne odluke, bilo privedeno skoro 13.000 ljudi (više nego za vreme Informbiroa), a protiv većine posle nije ni pokrenut sudski postupak jer za njega nije bilo valjanog osnova. „Zemunski klan“ jeste razbijen, ali sveukupno beogradsko podzemlje jedva da je bilo i uzdrmano opsežnom policijskom akcijom, koja je, kada su kasnije sumirani utisci, više imala politička nego bezbednosna svojstva. Posledica atentata je i to što mnogi politički činioci krajnje neukusno proglašavaju sebe nastavljačima Đinđićevog puta i baštinarima njegovog zaveštanja, na šta ni on sam verovatno ne bi blagonaklono gledao.

Afera Bodrum
22. jul 2003.
Neda Arnerić je, u plodnoj glumačkoj karijeri, svašta radila na filmskom platnu, ali ono što su poslanici Demokratske stranke pokušali da urade sa njom u Skupštini Srbije prevazilazi sve celuloidne akrobacije: dok se poznata glumica, tada takođe poslanik DS, odmarala u turskom letovalištu Bodrumu, neko je njenu skupštinsku karticu ubacio u sistem, da bi napabirčio kvorum potreban za izbor Kori Udovički za guvernera Narodne banke Srbije. Prevaru je, kako se nezvanično saznalo, Nenad Čanak otkrio jednom američkom diplomati, a priča o krađi je ubrzo stigla i do Mlađana Dinkića, kojeg je Kori Udovički i zamenila na poziciji prvog čoveka Narodne banke.
Ratoboran kakvim ga je Bog dao, Dinkić je krajem leta organizovao čuvenu konferenciju za novinare, na kojoj je javnosti predočio snimak i pojedinosti celog skandala. Reakcija poslaničkog kluba DOS, na čijem se čelu nalazio Bojan Pajtić, bila je još skandaloznija. Pajtić je, naime, nedeljama kasnije tvrdio da je Neda Arnerić ipak uspela da se spornog datuma ujutru okupa u turskom moru, a popodne pojavi u srpskoj Skupštini, saobraćajnim dostignućem taksi-avion-avion-taksi, na nivou legendarne teleportacije iz „Zvezdanih staza“. Sama Neda Arnerić ćutala je nekoliko meseci, a kada je prestala da izbegava medije, priznala je da tog dana nije mrdnula iz Bodruma i da je njena kartica zaista bila zloupotrebljena.
POSLEDICE: „Afera Bodrum“ tresla je Srbiju mesecima i presudno doprinela padu kabineta Zorana Živkovića. Možda i značajnije je to što je afera dovela do tektonskog poremećaja u Demokratskoj stranci, u kojoj se, posle ovog skandala, kao novi lider nametnuo Boris Tadić. Tadić je na televiziji obećao da će afera biti rasvetljena i dobiti sudski epilog, a samoj Nedi Arnerić se javno izvinio (da, tako je počeo ciklus njegovih izvinjavanja). Do dana današnjeg, međutim, osuđen je, i to uslovno, samo Alen Selimović, poslanik DS koji i nije zloupotrebio karticu Nede Arnerić, već karticu takođe odsutne poslanice SDP Nataše Milojević. Ko je glasao umesto Nede Arnerić nikada nije obelodanjeno, kao ni ko je organizovao celu prevaru. Bojan Pajtić je čak napredovao do pozicije premijera Vojvodine, a sadašnja bliskost Tadića sa LDP Čedomira Jovanovića ukazuje da ni onaj tektonski poremećaj u DS nije bio toliko snažan kao što se činilo. Praktično, jedina dugoročna posledica je to što su se iz politike povukli i Neda Arnerić i Zoran Živković.

Pogrom kosmetskih Srba
17. mart 2004.
Tri albanska dečaka udavila su se u Ibru, blizu Zubinog potoka, dok je četvrti jedva preživeo. Prištinske mediji spremno su za ovaj događaj okrivili Srbe, koji su, navodno, hteli da linčuju dečake. U pokrajini u kojoj je situacija zapaljivija nego na benzinskoj pumpi, skoro istog momenta je rulja od više desetina hiljada raspomamljenih Albanaca (prema kasnijim izveštajima, bilo ih je najmanje 50.000), krenula da napada srpske enklave, ali i severni deo Kosovske Mitrovice, najjače srpsko uporište na Kosmetu. Očevici su svedočili da su iz južnog, albanskog dela Mitrovice, teroristi iz snajperskog oružja gađali Srbe u severnom delu. Tamo gde nisu stigli izbegle Srbe, Albanci su se iživljavali na kućama, crkvama i manastirima. Višednevno, skoro neometano divljanje Albanaca (KFOR se sa njima sukobljavao samo tamo gde je morao, odnosno, gde je bio direktno napadnut), rezultiralo je sa 19 smrtnih slučajeva (11 Albanaca i osam Srba), više od 4.000 novih srpskih izbeglica, 800 uništenih kuća i 35 oskrnavljenih ili spaljenih pravoslavnih bogomolja.
U većim srpskim gradovima izbile su demonstracije onih koji su zahtevali momentalni upad srpske vojske i policije na Kosovo. U Beogradu su demonstracije poprimile i nasilan karakter, ali prestonički mediji nisu pokazali nimalo razumevanja za gnev protestanata: evroreformski nastrojene TV stanice su kao udarne plasirale vesti o sukobima na beogradskim ulicama, umesto one o tragediji na Kosmetu.
POSLEDICE: Nikakve, nažalost ali i očekivano. Etničko čišćenje srpskih enklava i zatiranje srpske kulture izazvalo je samo mlake, protokolarne osude iz zapadnih centara moći. Maltene najveća „posledica“ ovog pogroma je snimak podivljalog albanskog mladića koji lomi krst na srpskoj crkvi tako što skače po njemu – taj prizor kasnije je korišćen u špicama mnogih emisija sa temom kosovske krize.

Smrt Slobodana Miloševića
11. mart 2006.
Bivši predsednik Srbije i Jugoslavije nije bio svetska vest dana kada je, u procesu koji je protiv njega vodio Haški tribunal, u unakrsnom ispitivanju demolirao sudski iskaz prvog svedoka optužbe, Mahmuda Bakalija. Nije bio svetska vest dana ni kada je raskrinkavao laži ostalih svedoka okupljenih od strane tima Džefrija Najsa. Nije bio svetska vest dana čak ni kada mu je čitana optužnica, u čijem se kosovskom delu ne pominje nijedan događaj od pre NATO bombardovanja – zašto su nas onda pa bombardovali?!
Ne, o Miloševiću je u protekloj deceniji planeta brujala samo dva puta. Prvi put, kada je izručen Hagu. Drugi put – još snažnije – kada je nepunih pet godina kasnije preminuo u haškoj tamnici, pod krajnje suminjivim okolnostima i u situaciji kada je Hagu bio daleko opasniji živ nego mrtav.
Osim što je podstakla vrlo osnovane sumnje da je ubijen, Miloševićeva smrt dočekana je kao potpuno iznenađenje, pošto je blazirana zapadna javnost, zatrovana izveštajima tamošnjih pristrasnih medija, očekivala da on svakog časa bude osuđen. (Normalno, od te iste javnosti pažljivo je bilo skrivano da je sudsko veće moglo da osudi Miloševića samo ako bi potpuno podleglo političkim pritiscima, jer je optužnica bila razbijena u paramparčad, slično kao i u ostalim haškim procesima u kojima se okrivljeni sami brane). U Srbiji, međutim, udarna vest tih dana nije bila smrt Slobodana Miloševića, već godišnjica ubistva Zorana Đinđića! Tako su odlučili medijski gospodari Srbije, ne bi li im eventualno neko iz inostranstva zamerio da više žale Miloševića nego Đinđića.
Miloševićevom smrću nisu mogli da budu iznenađeni oni koji su imali priliku da čitaju njegovu poštu, gde je izražavao sumnju da ga Tribunal polako ubija tako što mu daje pogrešne lekove. Naročito je u tom smislu bilo indikativno pismo ruskom šefu diplomatije Sergeju Lavrovu, u kojem je Milošević, samo dan pre smrti, sumnjičio haške lekare da ga truju lekom za lepru.
Nisu bili iznenađeni, tačnije, bili su savršeno spremni i oni koji su karijeru izgradili na borbi protiv njega, jurišnici „Druge Srbije“: na dan Miloševićeve sahrane, organizovali su sraman „kontramiting“ na Trgu Republike i slavili njegovu smrt.
POSLEDICE: Duševni bol Borisa Tadića. O ovome smo, doduše, obavešteni tek dve i po godine kasnije, kada je predsednik Srbije obrazlagao koaliciju sa socijalistima, pa rekao da njihove dve partije spaja „bol koji dele“ zbog tragično preminulih predsednika. U širem kontekstu, čak je i ta koalicija posledica smrti Miloševića, koji je do kraja života bio predsednik SPS, iako se nalazio u Hagu – posle Miloševića, rukovođenje strankom preuzeo je Ivica Dačić, trenutno omiljeni koalicioni partner Borisa Tadića.

Crnogorski referendum
21. maj 2006.
Teško je reći da li je duži spisak političkih uspeha Mila Đukanovića, ili spisak nezakonitih i nečasnih rabota koje mu javnost pripisuje. Istorija će ga, ipak, najviše pamtiti po tome što je presudno doprineo državnom razdvajanju Crne Gore i Srbije, zapečaćenom referendumom na kojem je većina crnogorskih birača zaokružila da želi samostalnu državu.
Đukanović je krajem prošle decenije, kada je već uveliko vodio žestok sukob sa zvaničnim Beogradom, obećavao da mu nije cilj razbijanje, već samo redefinisanje SR Jugoslavije. Ipak, u novom veku je otvoreno podržao crnogorske independiste, koji su na tamošnjoj javnoj sceni postojali od samog obnavljanja višestranačja, ali ipak ni na jednim izborima nisu ostvarili značajniji rezultat. Kada je, međutim, njihovu opciju podržao najmoćniji političar u Crnoj Gori, a možda i na celom Balkanu, independistička struja dobila je presudan vetar u leđa: udarni mediji su im širom otvorili vrata, a istovremeno zatvorili onima koji su se zalagali za opstanak državnog jedinstva sa Srbijom. Evropska unija, začudo, prvi put od raspada SFRJ nije podržala nekoga ko bi se razdvajao od Beograda. Delom zbog toga što je Srbiju i Crnu Goru – kako se država zvala posle usvajanja Ustavne povelje krajem 2002. godine – Havijer Solana doživljavao kao svoje čedo, a delom zbog toga što im je bilo preko glave uplitanja Amerike, Evropljani nisu pokazivali skoro nimalo razumevanja za crnogorsku samostalnost (izuzev Miroslava Lajčaka, koji je jasno i glasno bio na strani independista). Na kraju se ipak, kao i nebrojeno puta do tada, pokazalo da je podrška Vašingtona kudikamo važnija od protivljenja Brisela. Crnogorski referendum održan je u maju 2006. godine, uz rekordnu izlaznost i nimalo nebitne neregularnosti, a potrebna većina od 55,5 odsto ukupnog broja glasača izabrala je „da“, odnosno, samostalnu Crnu Goru. Iste večeri je Milo Đukanović, čestitao samostalnost ne samo Crnoj Gori, nego i Srbiji.
POSLEDICE: Političkih ima koliko hoćete, od „crnogorskog jezika“ i prepeva „Gorskog vijenca“, do podgoričkog priznavanja nezavisnog Kosova i manjinskog statusa za Srbe u Crnoj Gori. Onih svakodnevnih i ne toliko, pošto je Crna Gora, sa posebnim monetarnim sistemom, godinama unazad bila mnogo više samostalna država nego u savezu sa Srbijom. Za razliku od Srbije, koja je robovala državnoj zajednici.

Donošenje Mitrovdanskog ustava
8. novembar 2006.
„Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnopolitičkim odnosima…“ Ove reči zapisane su u preambuli Ustava Republike Srbije. Do kada će tamo stajati krajnje je neizvesno, pošto se u ovom trenutku za promenu Ustava zalažu sve stranke vladajuće koalicije, kao i najveća opoziciona partija. Od kada je tamo, e, to je već lakše pitanje – od 8. novembra 2006. godine, kada je Skupština Srbije usvojila važeći Ustav.
Usvajanju je prethodio dvodnevni referendum, održan 28. i 29. oktobra iste godine, u politički napetoj atmosferi. Blok anacionalnih stranaka i nevladinih organizacija, predvođen Liberalno-demokratskom partijom, ogorčeno se protivio i novom Ustavu i referendumu, a ni Demokratska stranka, koja je nominalno bila za Ustav i referendum, nije preterivala sa propagiranjem istih. U dva dana je, međutim, novi Ustav ipak podržalo više od polovine ukupnog broja birača (tačnije – 53,04 odsto), dobrim delom zbog toga što je tadašnja vlast u ovom poslu imala podršku jedinstvenih radikala. Delom i zbog toga što su 29. oktobra, dok je izgledalo da će izlaznost na referendumu biti manja od neophodnih 50 odsto, televizije javljale da se u Prištini slavi neuspeh referenduma. A možda najviše zbog toga što je Patrijarh Pavle, tada već ozbiljno bolestan, ustao iz postelje i glasao, što je praktično bilo i njegovo poslednje pojavljivanje u javnosti.
POSLEDICE: Srbija je država srpskog naroda, Kosovo i Metohija je njena pokrajina, a ćirilica joj je zvanično pismo. Tako piše u Ustavu. To su, ujedno, upravo one odredbe protiv kojih se LDP-blok najviše bunio i zbog kojih se protivio referendumu i Ustavu. Kritike nisu prestale ni posle usvajanja, a i danas ćete često čuti „drugosrbijanske“ priče o „velikoj referendumskoj krađi“.

Prištinska deklaracija
17. februar 2008.
Kriminalna organizacija Hašima Tačija nije vitalne organe vadila samo Srbima pojedincima: isto to uradila je i Srbiji, državi, kada je, bezmalo devet godina posle NATO bombardovanja, proglasila „nezavisnost Kosova“. Kosovo neki smatraju srcem, a neki dušom Srbije, ali je činjenica da je ta pokrajina važan, možda i najznačajniji deo, srpskog nacionalnog bića, pa se zato i Prištinska deklaracija savršeno podudara sa Tačijevim monstruoznim zlodelima o kojima je izvestio Dik Marti.
To što zapadni političari, ali i neki ovdašnji javni delatnici – takozvani „aktivisti za ljudska prava“ – nazivaju kosovskom realnošću, svoj zloslutni, današnji oblik dobilo je usvajanjem Prištinske deklaracije, kojem je iz Beograda prisustvovala Nataša Kandić. Kada je Fatmir Sejdiu, u svojstvu predsedavajućeg i sa preponosnim izrazom lica, objavio da su poslanici kosovskog parlamenta usvojili deklaraciju o nezavisnosti, možda je i moglo da deluje da će se ostvariti prognoze samozvanih „stručnjaka za realnost“, kako stranih tako i domaćih, da će kosovsku nezavisnost već u roku od nekoliko meseci priznati stotinak država. Danas, skoro tri godine kasnije, to su uradile tek 72 zemlje, od kojih za neke nismo ni znali da postoje, ali nikome od „stručnjaka“ ne pada na pamet da pojasni kako je prava realnost toliko drugačija od njegove „realnosti“ onako samouvereno prognozirane.
POSLEDICE: Mnogo ozbiljnije nego što se da primetiti na prvi pogled, a i tako su velike. Čini se da je pitanje statusa Kosmeta izazvalo najozbiljniju podelu na planeti od „Hladnog rata“ naovamo. Toliki broj međunarodnih subjekata koji se protive nezavisnosti srpske pokrajine ne govori o kakvom uticaju i uspehu beogradske „diplomatije na steroidima“, već o tome da su vašingtonski i briselski nasilnici u ovom slučaju čačkali nešto što, posle Hitlera, niko nije čačkao – svetski poredak, zasnovan na suverenosti država. Ima i onih što smatraju da su SAD, time što su sa Kosovom zinule više nego što mogu da progutaju, same pucale u nogu svom međunarodnom ugledu, i inače znatno okrnjenog „ratom protiv terorizma“.

Miting „Kosovo je Srbija“
21. februar 2008.
Bez obzira na to da li mu je prisustvovalo 300.000 ili pola miliona ljudi – procene se kreću u tom rasponu – bio je ovo najmasovniji politički skup u Beogradu u novom veku. Povod je svakako zasluživao toliko okupljanje, pošto su sa „prijateljskog Zapada“ već počela da pljušte priznanja „Kosova“, čiju je vajnu nezavisnost Fatmir Sejdiu proglasio četiri dana ranije. Ona patetično i panično ponavljana mantra o „slici koju šaljemo u svet“, nikada ni pre ni posle nije delovala ubedljivije.
Avaj, to nije bila slika mase koja uglas sa Vojislavom Koštunicom i Tomislavom Nikolićem viče da je Kosovo Srbija. Nije bila ni slika stotina hiljada građana koji gromoglasno pozdravljaju Novaka Đokovića (obratio se preko „video bima“) i Dejana Bodirogu, a horski zvižde „miševima“ koje Emir Kusturica sa bine pita gde su se sakrili. To nije bila ni slika Borisa Tadića kako stoji sa ostalim državnim prvacima, jer on, naprosto, toga dana nije ni bio u Beogradu, već u „neodložnoj“ poseti Rumuniji. Naprotiv, slike „poslate u svet“ bili su prizori napadnutih i popaljenih ambasada. Iako su se incidenti, u kojima je stradao nesrećni mladić izbegao sa Kosmeta, dogodili tek pošto je miting završen, beogradski mediji su u izveštajima naglasak stavili upravo na upade u diplomatska predstavništva država koje su aminovale otimanje srpske pokrajine. Poređenja radi, o poplavi antimuslimanskog i antiarapskog nasilja u SAD koje je usledilo posle 11. septembra jedva da je iko i javljao.
POSLEDICE: Licemerno isticanje paljenja američke ambasade kao centralnog događaja večeri, omogućilo je svojevrsnu kriminalizaciju svakog mogućeg okupljanja u Beogradu. Takođe, omogućilo je Mlađanu Dinkiću da se ponovo prihvati svoje političke specijalnosti, rušenja vlada. Dinkić je bio taj koji je, nekoliko dana kasnije, celu atmosferu u zemlji, a i ovaj miting nazvao „kolektivnim ludilom“, posle čega su dani bili odbrojani koaliciji u kojoj je i sam učestvovao.

Hapšenje Radovana Karadžića
21. jul 2008.
Ratni lider Republike Srpske uspešno se krio do ovog datuma. Oni koji su ga uhapsili još uspešnije se kriju od tada. Ni danas se, naime, ne zna ko je Dragana Davida Dabića, kako je glasio Karadžićev identitet Karadžića dok je bio u bekstvu, izveo iz gradskog autobusa i sproveo do Suda za ratne zločine. Potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, tada još uvek nov na funkciji, rekao je da u Karadžićevom hapšenju nije učestvovao MUP Srbije (danas mu, možda, slična informacija ne bi tako neoprezno izletela). A pošto nijedna druga organizacija, što bi rekli teroristi, nije preuzela odgovornost, otvoren je prostor za neograničene spekulacije.
Da li je neko preuzeo nagradu od deset miliona dolara, koju je Amerika raspisala za najtraženijim srpskim beguncima od Haga, takođe nije utvrđeno. Tolika premija je bila mamac za mnoge evropske i svetske „lovce na glave“, a pretpostavka je da su Dabića/Karadžića i uhapsili nekakvi poluilegalni plaćenici. Takve sumnje dodatno je pojačala izjava Karadžićevog advokata Svete Vujovića, jer je rekao da njegov klijent nije uhapšen u ponedeljak, kako je tvrdila vlast, nego tri dana ranije, u petak, a da je u međuvremenu bio zatočen u nekoj privatnoj kući.
POSLEDICE: Dok je Karadžić u zatvoru čekao izručenje, Srpska radikalna stranka je 29. jula u centru Beograda organizovala protest, završen sukobom policije i demonstranata. Dve nedelje kasnije, 41-godišnji Ranko Panić, izbeglica iz Hrvatske i simpatizer SRS, preminuo je od, kako se ispostavilo, posledica svirepog policijskog prebijanja na mitingu (pucanje debelog creva). Do danas, niko nije odgovarao za ubistvo Panića.

Cepanje Srpske radikalne stranke
6. septembar 2008.
U glavne razloge za odlazak iz SRS, Tomislav Nikolić redovno navodi to što je radikalima koalicioni kapacitet jednak nuli, pa nikada ne mogu da preuzmu vlast i on nikada ne može da pobedi na predsedničkim izborima. Zato se, kaže, razišao sa kumom, utamničenim Vojislavom Šešeljem, i zajedno sa takođe „odmetnutim“ Aleksandrom Vučićem osnovao najpre Napredni klub u Skupštini Srbije, a ubrzo i Srpsku naprednu stranku. Iz radikalskih redova, međutim, uz kletve su stizale sasvim drugačije priče: da je Nikolić, u dosluhu sa Tadićevim režimom, a finansiran iz inostranstva, prvenstveno od strane britanske obaveštajne službe, razbio jedinu partiju koja je mogla da dovede do promene vlasti.
POSLEDICE: Vrlo vidljiva i temeljna, više napadna nego napredna, promena u ponašanju i stavovima Aleksandra Vučića, prvog operativca naprednjaka. Vučić je deceniju i po unazad redovno istupao sa izrazito nacionalnih pozicija, a danas je, čak i više nego Tomislav Nikolić, vatren zagovornik evrointegracija i evropskih vrednosti. O nekim daljim i ozbiljnijim posledicama moći će da se priča tek posle izbora, na kojima će SNS definitivno biti favorit.

Svetska ekonomska kriza
počela 2008, traje i dalje
Umilniji nadimak za pogubniju pojavu se ne pamti: SEKA je popularizovana skraćenica za svetsku ekonomsku krizu, pošast koja je milione ljudi širom sveta koštala zdravlja, posla, nepokretne i pokretne imovine, pa i života. Ako nam je bio potreban dokaz da planeta funkcioniše po principu spojenih sudova, pružio nam ga je slom „Vol strita“, gde se odjednom pojavio opasan manjak novca zbog toga što su velike korporacije godinama trošile virtuelna, nepostojeća sredstva. Ono što su najbezobrazniji među najbogatijim Amerikancima spiskali, plaćamo mi ostali – liberalni kapitalizam u punom sjaju!
Kao i mnoge druge globalne pojave, tako je i ova u Srbiji poprimila još gore oblike od očekivanih: prvo smo bili zemlja koju će svetska ekonomska kriza u potpunosti zaobići, pa onda zemlja kojoj će kriza biti velika razvojna šansa, pa država koja je među prvima izašla iz krize – sve su to bile ocene i procene najodgovornijih pojedinaca srpske ekonomije. Na kraju je jasno da će se Srbija, zajedno sa drugim tržištima previše zavisnim od uvoza i stranih investicija, još dugo batrgati u oskudici.
POSLEDICE: Čak se i najumniji ekonomski stručnjaci planete uzdržavaju od preciznijih procena koliko će kriza trajati i kakve će sve posledice proizvesti. Činjenica je da se, od kako je SEKA počela, maltene samo posledice i proizvode, dok je izrada ostalih dobara opala ili u najboljem slučaju stagnira. Rezultat svega toga je da smo sada svesniji da, kao čovečanstvo, trošimo više nego što pravimo. Ali, izgleda da još nismo blizu rešenja tog problema, koji će ubuduće donositi još više tragedija i nevolja.

Sahrana Patrijarha Pavla
19. novembar 2009.
Po upokojenju poglavara Srpske pravoslavne crkve, Njegove svetosti Patrijarha Pavla, stotine hiljade vernika danima su odavale poštu čoveku koji je plenio skromnošću, staloženošću i mudrošću. Patrijarh je preminuo 15. novembra, a sahrani održanoj četiri dana kasnije prisustvovalo je više od pola miliona ljudi, u savršenom, dostojanstvenom miru i spokoju. Nemali broj istoričara tvrdi da je to bio najmasovniji pogrebni ispraćaj u srpskom glavnom gradu svih vremena. Pravoslavna Srbija, neprestano i sa svih strana optuživana da je varvarska, nezrela i zaostala, odala je veličanstvenu počast čoveku kojim se s punim pravom ponosila dok je predvodio SPC.
POSLEDICE: Kao što su se pribojavali mnogi, a priželjkivali neki, crkva se nije potpuno oporavila od gubitka poglavara, koji je uživao plebiscitarnu podršku i poštovanje. Za novog patrijarha izabran je vladika niški Irinej, a SPC je nesumnjivo krenula putem unijaćenja (otud i poziv rimskom papi da poseti Niš 2013. godine). Umirovljenje i raščinjenje vladike Artemija, kao i prateći sukobi koji umalo nisu, na radost lokalnih bezbožnika, doveli do raskola, u značajnom delu javnosti izazvali su nostalgičnu konstataciju da se sve to ne bi dešavalo da je Patrijarh Pavle živ.

Rasprava o Kosovu u MSP
1 – 11. decembar 2009.
Za razliku od „smuti pa prospi“ savetodavnog mišljenja Međiunarodnog suda pravde, sama rasprava o kosovskoj „nezavisnosti“, vođena krajem prethodne godine, zaista je bila istorijska. Prvi put od kada postoji MSP, u raspravi je učestvovalo svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti. Na suprotstavljenim stranama, svakako: Rusija i Kina svojski su branile integritet Srbije, a Amerika, Britanija i Francuska one vrednosti koje dele sa „hirurgom“ Hašimom Tačijem. U raspravi je učestvovalo još 23 države, plus „država“ Kosovo, a merilo se da li je Prištinska deklaracija narušila međunarodni poredak i međunarodno pravo, da li je srpska pokrajina jedinstven slučaj, ko ima istorijska prava na sporno  područje…
POSLEDICE: Sasvim je izvesno da više niko nikada neće išta ozbiljno pitati Međunarodni sud pravde. Kao što je sada savršeno jasno zašto ni do sada niko u svetu nije obraćao preteranu pažnju na ovu ustanovu. Pokušaj srpskih vlasti da brutalno narušeni teritorijalni integritet brani isključivo konvencionalnim diplomatskim sredstvima završen je debaklom, tako da je realno pretpostaviti da se ubuduće nijedan teritorijalni spor na planeti neće rešavati diplomatski.

Deklaracija o Srebrenici
31. mart 2010.
Neograničeno mnogo uvreda na račun Srba izgovoreno je u proteklih 20 godina. Retko kada ih je sa istog mesta i u jednom danu poteklo toliko, kao prilikom izglasavanja Deklaracije o Srebrenici, kojom je vladajuća većina u Skupštini Srbije prihvatila muslimansku ratnu propagandu kao neporecivu istinu. Posle celodnevne mučne rasprave, Skupština je iza ponoći usvojila dokument koji direktno osuđuje Republiku Srpsku kao genocidnu tvorevinu. O besramnosti deklaracije dovoljno govori to što su je pozdravili Doris Pak i Jelko Kacin, kao i to što je Moamer Zukorlić odmah otišao pet koraka dalje, pa rekao da ni takva Deklaracija nije zadovoljavajuća.
POSLEDICE: Nesagledive, što se videlo i nedavno, kada su evropska glasila otvorila raspravu o izveštaju Dika Martija o Hašimu Tačiju – mnogi su tada pisali da je NATO, uprkos Tačijevoj kriminalnoj imperiji, ipak morao da reaguje na Kosovu, kako bi sprečio „novu Srebrenicu“.

Rezolucija o Kosovu
9. septembar 2010.
Kada je Međunarodni sud pravde saopštio svoje savetodavno mišljenje – koje niti je neko mišljenje, niti je savetodavno – delovalo je kao da Srbija ne može dodatno da ugrozi svoju diplomatsku poziciju. Borisu Tadiću to je, svejedno, pošlo za rukom, tako što je najpre ubedio Skupštinu Srbije da izglasa nedovoljno ubedljivu Rezoluciju o Kosovu koju će poslati Generalnoj skupštini UN, a onda je samovoljno tu mlaku rezoluciju zamenio onom dogovorenom sa Ketrin Ešton.
POSLEDICE: Postojale su naznake da će većina u Generalnoj skupštini ipak stati iza srpske rezolucije, uprkos „mišljenju“ MSP-a. Ali, pošto je rezolucija na kraju zamenjena „evropskom a srpskom“, države naklonjene Srbiji mogle su samo da se čude zbog čega ih je Beograd nedeljama molio da ga podrže, da bi na kraju sam odustao od podrške sebi.

„Vikiliks“
decembar 2010.
Uputstvo za upotrebu „Vikiliksa“ još nije napisano, a pitanje je da li će ikada i biti, pa svako može da ga tumači prema svom nahođenju: neko će u tome videti odavno priželjkivanu pobunu protiv američkog imperijalizma, drugi novu zaveru američkih tajnih službi, treći najsofisticiraniji oblik međunarodnog kriminala… Za sve tri verzije pronaći ćete more dokaza i „dokaza“ na internetu. Možete, poput švedskog tužilaštva, da verujete i da je Džulijan Asanž samo još jedan perverzni siledžija, zbog toga što u seksualnim odnosima sa dve Skandinavke nije koristio kondome.
Sve u svemu, možda je i bolje ne baviti se samim „Vikiliksom“, već onim što taj sajt objavljuje, a što do sada uglavnom nije demantovano, pa se ti dokumenti s punim pravom mogu smatrati verodostojnim. Koliko to mnoštvo od 250.000 prokrijumčarenih američkih diplomatskih depeša otkriva o samim SAD, za nas je manje bitno od toga koliko otkrivaju o Srbiji i srpskim vlastodršcima. O podaničkom, poniznom, krajnje servilnom odnosu evroreformske koalicije prema svojim „zapadnim prijateljima“.
POSLEDICE: Da nas vladajuća koalicija vodi ka NATO-u i jedva primetnom priznavanju Kosova, mogli smo da naslutimo odavno. „Vikiliks“ će, međutim, ostaviti mnogo dublji trag u državama čije je stanovništvo maštalo da njihove političke elite vode samostalnu politiku. Na kraći rok, neće ni u ostalim „američkim satelitima“ biti većih potresa, jer političari današnjice nisu poznati po tome što podnose ostavke iz moralnih razloga. Ali, na duže staze, razotkrivanje ovolikog broja prepiski između Stejt departmenta i američkih ambasadora, u kojima autori na drzak, potcenjivački, infantilan, pa i vulgaran način opisuju čelnike drugih zemalja, možda će jednog dana biti uvršteno u ključne trenutke sloma američke imperije. „Vikiliks“ hronološki pripada prvoj deceniji novog veka, ali će stvarni značaj i rezultati Asanžovog poduhvata tek doći do izražaja.

2 коментара

  1. To smo gledali onako usput, nestajanje SFRJ,SRJ,Bliznakinja…a tv PINK uporno…??
    ———————————————————————————————————————————–
    Duh vremena

    Eto to je u pitanju. Bolja i pitomija vremena – bolji ljudi, bolji umetnici, bolji filmovi, bolje serije, bolja muzika.

    Josip Broz Tito je, kao što znamo, veoma cenio svaki oblik stvaralaštva i umetnosti. Umetnici svih vrsta ( glumci,režiseri, pevači, slikari, vajari, balerine…) bili su cenjeni i poštovani članovi zajednice, kojima je i on lično poklanjao svoju pažnju. I što je najbitnije – svi oni bili su neopterećeni bilo čim drugim osim svojim pozivom, što je za svakog umetnika vrlo važno, jer samo tako može da stvara svojim talentom i radom. To sve zajedno je odbacilo kvalitet.

    Danas pak imamo situaciju da Kiki Lesandrić ne silazi sa PINK-a ravno godinu dana sa svojim ubitačnim reklamiranjem. Jer-za njega komponuje i sa njime svira Mlađan Dinkić. Čak je i ženu zaposlio u Ministarstvu kulture. To je onaj Kiki Lesandrić i Piloti, koji u ono vreme hiperprodukcije kvalitetne muzike – nije baš naročito dolazio do izražaja. Sad, kao penzioner eto-to je uspeo nekako. Šta se snima u Srbiji danas? Filmovi koji su zbog bezprizornog i brutalnog nasilja zabranjeni u nekim zemljama a u nekim su dozvoljeni pod uslovom da se najbrutalnije scene nasilja iseku. To je duh vremena koje živimo. Abnormalnog. Sami smo takvi i sami smo tako hteli. I naravno da normalnom čoveku ovo što se sad produkuje uopšte ne prija. Jer nije normalno. I naravno da normalan čovek uvek rado pogleda produkte onog-normalnog vremena. Manje više nostalgija, ali ljudi moji, priznajmo da smo stvorili nakazna vremena koja i sami jedva podnosimo. Ovo je vreme monstruma u svim sferama društva. Od politike do umetnosti. Ja se samo pitam gde je taj naš normalan, pametan svet? Gde se sakrio?

    Koja televizija danas zapošljava obrazovanog i školovanog muzičkog saradnika,kostimografa, lektora, diplomca književnosti…. A logopedi bi na svakoj od njih bili najpoželjniji. Najdrastičniji primer: Aleksandra Jeftanović sa PINK-a. Blagi užas i tiha jeza.




    0



    0
  2. Proces unistavanja Srba zapocet je onog trenutka kada su nasi dusmani uvideli sta je srpsko cojstvo i junastvo. Bugarizovali su nas, albanizovali, madjarizovali, hrvatizovali, stvorili ,,Muslimane-Bosnjake“, Crnogorce, Makedonce, Turke(Srbi u Turskoj).Nije ni cudo sto nas je sve manje.Oduzimali su nam i oduzimaju nam teritorije,ali jos uvek smo im trn u oku jer nisu uspeli da nam oduzmu veru,nadu i snagu da ih jednog dana pobedimo i ujedinimo se.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *