Zvezda bez „zvezda“

Piše Marko Marković

Prvi put nema reprezentativaca u redovima „crveno-belih“ fudbalera

Kada su odmah posle Drugog svetskog rata na inicijativu Slobodana Ćosića, legendarnog generalnog sekretara kluba i Vlade Mitevića, kasnije prvog urednika i osnivača TV Beograd, postavljeni temelji jednog od najpopularnijih i najuspešnijih klubova – niko nije mogao da pomisli da će „crveno-beli“ ikada pasti na tako niske grane kao sada!?
U Zvezdi nisi mogao da nastupaš samo ako si dobar igrač.
Morao si da je voliš, da ti je stvarno u srcu i onda si njen.
I ona tvoja!
Poznati sastav, prvi, kvalitetniji i uzoran bio je:
Mrkušić – Stanković, Kašanin – Palfi, Đurđević, Đajić – Ognjanov, Mitić, Tomašević, Takač, Vukosavljević.
Dugo je trajao taj izvanredan tim. Osvojio je sve što je postojalo u zemlji – prvenstvo i Kup. Tada još nije moglo da se izlazi na internacionalnu scenu. Organizovale su se samo prijateljske utakmice sa jakim ekipama iz inostranstva.
No i to je dobrodošlo da se klub afirmiše, pa su pljuštali pozivi za turneje i gostovanja po Evropi, bez obzira na to što su granice u to vreme imale tešku prohodnost.
Pasoš za više putovanja nije postojao!
Davao se samo za jednokratnu upotrebu.
A Zvezda je u tome imala privilegiju. Kako je negde pisano – njen veliki prijatelj i navijač, najmoćniji policajac Slobodan Penezić Krcun, lično je potpisao akt – da fudbaleri, treneri i rukovodstvo mogu i sa jednom crvenom knjižicom da odu preko granice kad hoće i koliko hoće!?
U nameri da svoje asove posebno izdvoji – Crvena zvezda je donela odluku da se pojedincima, najboljima, najatraktivnijima i najzaslužnijima za uspehe, rezultate, ugled kluba, dodeli laskavi epitet – Zvezdina zvezda!
Postala je to tradicija. Takav potez niko nije povukao, pa se i zbog toga beogradski tim razlikuje od svih ostalih.
Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović – Pižon, Dragan Stojković – Piksi.
Osim Piksija, ostali velikani ponikli su u bazi matičnog kluba. Stojković je došao iz Niša, ali je brzo stekao renome i postao lider ekipe koju je predvodio.
Odlučeno je, ne tako davno, da se sastav iz Barija 1991. godine, koji je trijumfovao u Ligi šampiona, takođe uvrsti u zvezdine zvezde. Utisak je, ipak, da nije to isto kao kada jedan as zasluži tu počast.
No, bilo je što je bilo – pa će vreme i stav samih poštovalaca Zvezde proceniti koliko je to pravo rešenje za nešto što je ishitreno?
Interesantno je da je jedino Rajko Mitić od početka da kraja duge karijere ostao veran matičnom klubu.
Iako je, svojevremeno, dobijao basnoslovne ponude da ode u inostranstvo bilo kao igrač ili trener – odbio je sve pozive.
Po tome je izdvojen i zaista, možda je baš on – prva i jedino prava legenda među zvezdinim velikanima?
Događalo se, naravno, ranije da iz sastava „crveno-belih“ nastupa u reprezentaciji bar po pet-šest igrača. Ako ne i više.
Sada se došlo dotle, da u redovima višestrukog prvaka i pobednika u Ligi šampiona – Vlada Prosek!?
Osim Milovanovića nema nijednog fudbalera iz sopstvenih redova!
Svi prvotimci skupljeni su s konca i konopca! Jednostavno tu su, ne zbog toga što su okoreli Zvezdaši, već da iskoriste priliku, afirmišu se i odu dalje.
Recimo, samo povremeno selektori pomenu ili reda-radi pozovu beka Ninkova. I tu je kraj priče.
A ovaj odbrambeni igrač već tri godine traži angažman u inostranstvu. I nikako da realizuje tu svoju želju. Da nešto zaradi i on i Zvezda!
Popularni klub deluje sivo, bezbojno. Nema definisani profil. Sve je manje gledalaca. Blagajna je prazna. Nastupaju anonimni pojedinci pa se stiče utisak, između ostalog, da maltene sada može da obuče Zvezdin dres – ko god poželi!
Očigledno je vreme i zlatno doba Rajka, Šekija, Džaje, Piksija, Pižona samo lepa uspomena.
A Zvezdina stvarnost je surova…