Vojvođanski rulet

Naslov

Piše Dragomir Anđelković

Stvaranjem „Gornjeg doma“ u pokrajinskoj skupštini, režim je učinio još jedan korak u pravcu podrivanja ustavnog poretka Srbije, odnosno njenog državno-nacionalnog karaktera. Da li to postepeno vodi ka pretvaranju naše zemlje u svojevrsnu kopiju BiH?

Pre neki dan je u okviru Skupštine AP Vojvodina, kao posebno parlamentarno telo, osnovan Savet nacionalnih zajednica (SNZ). Njega čini 30 članova, koji se biraju iz redova poslanika. Polovina od njih su, kako je Statutom Vojvodine predviđeno, pripadnici brojnijih manjinskih zajednica sa prostora naše Severne pokrajine, a polovina poslanici srpske nacionalnosti.
Novosadski list „Dnevnik“ relativizuje taj događaj. Te novine bliske krugu oko Pajtića – predvodnika vojvođanskog dela DS-a – ističu da će SNZ „imati savetodavnu ulogu o svim pitanjima koja se tiču etničkih zajednica“. S druge strane, Jovanov, portparol pokrajinskog odbora DSS-a, nedvosmisleno tvrdi da osnivanje SNZ-a zapravo predstavlja uvođenje u pokrajinsku skupštinu Veća nacionalnih manjina, i to sa statusom  svojevrsnog „Gornjeg doma“. Novostvorenom parlamentarnom telu faktički je dato „pravo veta prilikom donošenja važnih odluka“. Da li je tako?

ROG I KOZA
U članu 40. Statuta Vojvodine stoji: „Pri rešavanju pitanja iz nadležnosti Skupštine, koja su posredno ili neposredno u vezi sa ostvarivanjem prava nacionalnih zajednica koje čine brojčanu manjinu u ukupnom stanovništvu AP Vojvodine, a naročito u oblasti kulture, obrazovanja, javnog informisanja i službene upotrebe jezika i pisama, obavezno se pribavlja mišljenje Saveta nacionalnih zajednica“.
Što se tiče procedure donošenja odluka, za to je potrebna većina „od ukupnog broja članova“. Znači, nacionalne manjine – bez obzira na to što Srbi čine skoro 70% stanovništva Vojvodine – mogu da blokiraju donošenje odluke od strane SNZ-a, a bez njegovog mišljenja Skupština Vojvodine bila bi paralisana. SNZ posredno može da onemogući usvajanje odluke ne samo iz oblasti kulture ili obrazovanja, već i bilo čega drugog. Vodosnabdevanje takođe indirektno može da se poveže sa vitalnim interesima nacionalnih manjina.
Očito, predstavnik DSS-a nije preterao. Skupština AP Vojvodine dobila je tzv. „Veće narodnosti“ sa sofisticirano definisanim, ali vrlo opipljivim pravom veta. S druge strane, jasno je da novosadski mediji koji umanjuju značaj SNZ-a obmanjuju javnost, kao što ni Pajtić ne govori istinu. On je izjavio za medije da je SNZ veoma značajan  zbog toga što će omogućiti „da se kroz proces donošenja odluka na nivou Skupštine Vojvodine, u oblastima koje su važne za očuvanje identiteta nacionalnih zajednica, ugrade one stavke, oni elementi koji su važni za očuvanje tog identiteta“.
Međutim, nema sumnje da se ne radi o zaštiti prava manjina, već o tihom podrivanju ustavnog poretka Srbije. Stvar je u tome što je prema članu 1. Ustava, Srbija – slično kao i mnoge druge zemlje sveta – definisana kao nacionalna država većinskog (srpskog) naroda, pa tek onda svih građana koji u njoj žive. Kako je moguće da tako bude ako u jednom delu Srbije, i to bez obzira na to što su i tamo većina, Srbi mogu da budu onemogućeni da odlučuju u skladu sa normalnom parlamentarnom procedurom?

PODRIVANJE USTAVNOG PORETKA
U skladu sa Ustavom, bilo bi normalno da se u onim opštinama u kojima su Srbi manjina – kao što su Preševo, Novi Pazar ili Senta – u lokalne skupštine uvede „Veće nacionalnih zajednica“, gde bi Srbi imali pravo veta. Opet, nije prihvatljivo da manjine imaju takvo pravo. Ne umanjujući njihov značaj, srpski narod ne sme da bude marginalizovan u bilo kojem delu svoje nacionalne države, a pogotovo tamo gde predstavlja većinu.
Naravno, sve to znaju i oni koji su formirali SNZ. Ne može Srbija generalno da bude srpska nacionalna država, a Vojvodina, kao njen sastavni deo, da to ne bude. Da upotrebim metaforu našeg „intelektualno rafiniranog“ ministra vojnog i jednog od lidera DS-a – ne može se biti „polutrudan“. U skladu sa tim, ako se u Vojvodini negira član 1. Ustava – ili neko sprema secesiju naše Severne pokrajine, ili namerava da promeni nacionalno-državni status naše države u celini.
Poslednje je cilj većine, dok je prvo san manjine, političkih snaga koje stoje iza uvođenja SNZ-a. Kako god bilo, to bi trebalo da bude početna tačka za pretvaranje Srbije u tzv. „građansku državu“, kao što je već predimenzionirana autonomija Vojvodine osnov za formalnu regionalizaciju, a faktičku (kon)federalizaciju zemlje. Lokalni kneževi već širom Srbije proturaju priču: „Loše nam je jer nas Beograd eksploatiše, dok je Vojvodini svanulo od kada se bar koliko-toliko oslobodila njegove dominacije“. Naravno, to nema veze sa istinom. Nije bitno da li paraziti sede u Beogradu ili Novom Sadu. Ali, kako je govorio jedan nemački filozof, šta je istina spram moći uobrazilje?

SVI MAĐARI U JEDNOM OKRUGU
G-17+ se uspešno povezuje sa raznim lokalnim pokretima kojih ima širom Vojvodine, te tako stvara mrežu Ujedinjenih regiona Srbije. Svoj deo vojvođanskog kolača, i to ne samo na pokrajinskom i opštinskom nivou, žele i mađarski političari. Oni su isplanirali da stvore teritorijalnu autonomiju, u okviru već postojeće pokrajine. Kao korak ka tome, Savez vojvođanskih Mađara insistira na promeni granica Severnobanatskog okruga.
Koalicionim sporazumom DS-a i SVM-a predviđeno je da tri opštine sa mađarskom većinom (Ada, Senta, Kanjiža) budu izuzete iz tog okruga, odnosno da uđu u sastav Severnobačkog okruga, sa sedištem u Subotici. On bi tako dobio apsolutnu mađarsku većinu. Vrh vojvođanske vlasti, kao i vođstvo DS-a u Beogradu, zbog toga nisu baš srećni. Svesni su do čega to može da dovede, pa iako se javno tome ne protive, zatežu oko realizacije sporazuma. Ali, kako ne bi ugrozilo već i tako načete spone sa svojim koalicionim partnerom, te sa ciljem da izbegne internacionalizaciju „mađarskog pitanja“, nije isključeno da će ipak izaći u susret SVM-u.
Spomenuto čini samo segment višeslojne igre sa mnoštvom učesnika i ima najkompleksniji vid baš na prostoru Vojvodine. Predsednik i njegov dvor žele da zadovolje konglomerat političkih snaga, a predvode ih (kako unutar DS tako i oko njega) kao i svoje strane mentore. Pri tome nastoji da ne ugrozi svoju vlast, odnosno da stvori osnov za dugotrajnu vladajuću ulogu DS-a. Opet, i drugi činioci na raznim lestvicama vlasti, trude se da steknu što više moći, te obezbede rešenja kako bi ona dugoročno ostala i u njihovim rukama. U tome se, na račun budućnosti države, prepliću kako lični tako i partijsko-frakcionaški, verski, ideološki, autonomaški, geopolitički motivi. Da krenemo od poslednjih.

LEOPARDOVA KOŽA
Vuk Drašković – nekadašnji, navodno, srpski nacionalista, koji je iz nekog razloga postao (ili samo pokazao pravo lice ranije skrivano) NATO-lobista i zagovornik antisrpskih i antiruskih tzv. „evroatlantskih vrednosti“ – svojevremeno je predlagao da BiH bude preuređena u konfederaciju sastavljenu od mnoštva srpskih, hrvatskih i muslimanskih oblasti. Po njemu, BiH bi podsećala na „leopardovu kožu“ obojenu raznim nacionalnim bojama. Izgleda, ta ideja je ponovo aktuelna. Samo, ovaj put u vezi sa Srbijom.
Naša zemlja bi – izgleda da to, uvijeno u evrovrednosne oblande, traže u Briselu i Vašingtonu – trebalo da bude udaljena od, kako u našem Ustavu piše, „državne tradicije srpskog naroda“ i pretvorena u nadnacionalnu tvorevinu podeljenu na mnoštvo višeslojnih oblasti. Postojale bi federalne jedinice, nacionalne autonomije, razvijene lokalne samouprave, a galimatijas bi bio potpun usled uvođenja veta na raznim nivoima (od SNZ-a do Dinkićevog „Veća regiona“ u Skupštini Srbije).
Takva Srbija ne bi mogla da funkcioniše bez stranog mešanja i arbitriranja. A možda, pošto to postane jasno, i nama nametnu nekog „visokog predstavnika“ nalik bosanskom. On, tek da se podsetimo, ima tzv. „bonska ovlašćenja“ koja mu omogućavaju da protivno demokratskim načelima vlada kao nekadašnji kolonijalni guverneri u Africi i Aziji. Ima pravo da nameće zakone, pa i da smenjuje izabrane državne funkcionere.
Taman bi, pošto sramno uradimo sve što od nas traže, pomislili da smo se kvalifikovali za EU, a onda bi nam iz Brisela možda poručili: „Samo još da vaš nefunkcionalni sistem odlučivanja privremeno učinimo efikasnijim uz stvaranje mehanizama za direktnu intervenciju predstavnika EU, i bićete primljeni u Uniju“. Tako bi Srbija u punom obimu bila pretvorena u koloniju, i to usled ekonomske krize još više osiromašene EU, kojoj ne trebaju nova „nedovoljno razvijena područja“ da bi njihovim stanovnicima donela blagodet, već objekti surove eksploatacije u cilju umanjivanja sopstvenih dubioza. Naravno, takva po formi Srbija, a po sadržaju anacionalna neofeudalna (kon)federacija, bila bi i trajno udaljena od Rusije.

LOKALNE ŠIĆARDŽIJE
Za mađarske i neke druge manjinske političare jasno je šta hoće: nacionalne teritorijalne autonomije, ako već prekrajanje državnih granica za sada nije moguće. Vojvođanski autonomaši (a među njima je prikriveno, iz personalnih potreba, i Pajtić) kao i srbijanski kneževi žele „udeone oblasti“, dok bi Dinkić bio i centralista kada bi mu to omogućilo da opstane na političkoj sceni. Pošto tako ne može da se pozicionira pre novih izbora, onda je regionalista. Bar on nije opterećen ubeđenjima. „Veruje“ u ono što mu koristi.
Što se tiče vrha DS – uz potrebu da napravi ustupke partnerima i dodvori se međunarodnom faktoru – on na prostoru Vojvodine pravi svojevrsnu „sigurnosnu kočnicu“. DS procenjuje da će, kako god se završe predstojeći izbori na nivou cele republike, zadržati dominantan udeo u vlasti u Vojvodini. Tako bi, kako očekuje, imao dodatno sredstvo za cenkanje, pa i ucenjivanje u vezi sa učešćem u centralnoj vlasti. To bi se radilo po principu: više DS-a u vlasti, manje separatističkih tenzija u Vojvodini. I time bi, i ako se i desi da SNS bude stariji partner u novoj vlasti,  u praksi DS ostao njen moćniji činilac. Nije potrebno mnogo pameti da se vidi – šta god partije govorile i kakve god svađe među njima postojale – trend na našoj stranačkoj sceni. Vlastoljubivost u kombinaciji sa konsenzusom oko „evroatlantskih vrednosti“, na osnovu sadašnjeg stanja partijskih rejtinga, ukazuju kakva će biti naredna vlada. Bitka se izgleda vodi samo oko toga koliko će ko imati „akcija“ u njoj.

CRNI POKROV ZA SRBIJU
Naši vladajući političari opasno se igraju sa sudbinom države i nacije. Radi lično-partijskih interesa i evroiluzija reskiraju da Srbija, kao što to neki zapadni krugovi i žele, uistinu postane ono u šta se pretvorila BiH. Stvari lako mogu da se otrgnu kontroli, i da, čak i protivno željama Tadićevog dvora, promene granica okruga dovedu do stvaranja novih autonomija, regionalizacija do (kon)federalizacije, a ustavno pretvaranje Srbije iz nacionalne u amorfno-građansku državu, do njenog transformiranja u Alajbegovu slamu.
BiH je postala haotični državni konglomerat jer je Jugoslavija u malom i nije mogla da ne podeli njenu sudbinu, dok je Srbija ipak relativno homogena nacionalna država. Zato oni koji nam ne žele dobro, žele da u nju unesu vreću semena regionalno-versko-nacionalnog razdora. U tom svetlu, ali i u kontekstu neodgovornih „dilova“ naših egoističnih političara, trebalo bi gledati i na usvajanje protivustavnog Statuta Vojvodine, formiranje SNZ-a i regionalističke ispade Dinkića i Draškovića. A na nama je da im poručimo – ono što je Simović napisao u doba dok, slično vođi SPO-a, nije zamenio nacionalno opredeljenje za evroatlantsko – „Srbija nije šaka pirinča, da je pozoba svaka vrana koju donese vetar!“