Ucena sudskim taocem

Piše Kosta Čavoški

Suđenje supruzi Ratka Mladića Bosiljki Mladić, pokazuje kako je uzimanje talaca ušlo u praksu i našeg reformisanog sudstva

Kada sicilijanska ili neka druga mafija naumi da lako dođe do velike sume novca, ona otme dete nekog bogatog čoveka, pa zapreti da će to dete ubiti ako joj se u najvećoj tajnosti, i bez znanja policije, ne isplati neki veći otkup. Ukoliko nesrećni roditelji odugovlače s isplatom traženog otkupa, otmičari odseku detetu prst ili uvo i pošalju ga tek da uvere ucenjenog oca i majku da sa njima nema šale. Ako pak otkriju da je o svemu tome obaveštena policija, nestaju bez traga i glasa, a leš deteta ostavljaju na nekom skrovitom mestu. Oni uz to veruju da je to posao kao i svaki drugi, čiju ispravnost jedino prosuđuju sa stanovišta njegove delotvornosti.
Taj tip rasuđivanja koji isključivo procenjuje delotvornost upotrebljenog sredstva, a nipodaštava pitanje njegove moralne ispravnosti, već uveliko preovladava u glavama američkih gaulajtera širom sveta. Ne tako davno, u Republici Srpskoj američki okupatori naumiše da se posluže ucenom ne bi li prisilili dr Radovana Karadžića da se preda. Toga radi, uhapse bez ikakvog pravnog osnova njegovog sina, odvedu ga u vojnu bazu u Tuzli i izlože nečuvenom zlostavljanju, a sve u nadi da otac to neće moći da izdrži. A kada ni to nije pomoglo, lično je specijalni američki ambasador za pitanje ratnih zločina zapretio Karadžićevom bratu da će cela porodica ostati bez igde ičega ako se dr Radovan Karadžić ne preda.
Nije trebalo dugo čekati pa da se ova sramna sredstva ucene primene i u slučaju porodice generala Ratka Mladića. Najpre je bila izložena sistematskom zlostavljanju neprestanim praćenjem i snimanjem svih telefonskih razgovora i postavljanjem prislušnih uređaja u stanu; zatim su još 2003. godine počeli pretresi kao da se moglo očekivati da će general Mladić baš tog trenutka biti u svojoj kući; potom je „savetovano“ poslovnim klijentima njegovog sina da nađu drugog programera, a da ovoga ostave bez posla i zarade; da bi na posletku i snaha generala Mladića bila izbačena na ulicu iz „Telekoma“. A kada ni to nije bilo dovoljno uspešno, policija je od sina i supruge generala Mladića bez ikakvog sudskog naloga bukvalno otela oko 15.000 evra, pod izgovorom da su to tragovi begunca koji se krije. Jedva da treba reći da su to mogle da smisle samo sitne, pogane i pokvarene duše koje postupaju po nalozima stranaca.

PO UGLEDU NA IRAK
Posle neslavne okupacije Iraka američki komandanti imali su grdne muke da pohvataju sve ključne ljude Sadama Huseina, uključujući i njegove vodeće generale. Kako se neki od njih, uprkos grozomornim upozorenjima, nisu pojavili, Amerikanci jednostavno zaprete da će stradati njihove žene i deca ako se ne predaju. I zaista, neki od njih su se odmah predali, što je samo ohrabrilo američke okupatore da sa iračkim domorocima postupaju u duhu one maksime da svaki američki cilj dopušta upotrebu i najzazornijih sredstava – koja u samim Sjedinjenim Državama koristi jedino mafija – pogotovo kada se to čini na tuđoj teritoriji.
Pošto Amerikanci imaju sklonost ka precedentnom rasuđivanju, koje inače primenjuju u vlastitom pravu, brzo im je palo na pamet da tako mogu da postupaju i sa srpskim domorocima. I na njihovu sreću, u Srbiji im je to išlo mnogo lakše. Jer, dok su u Iraku sami morali da prete i ucenjuju, to ovde u Srbiji u njihovo ime i za njihov račun čini srpska policija, srpsko tužilaštvo i srpski sudovi.
Glavno političko pitanje s kojim se suočavaju inostrani gaulajteri u našoj zemlji jeste potraga neviđenih razmera za generalom Ratkom Mladićem. Pri tom su domaće vlasti pod tolikim pritiskom stranih nalogodavaca da su Mladićevu glavu ucenile sa deset miliona evra, dok su za poplavljeno Podrinje izdvojile samo deset miliona dinara, što je 107 puta manje. A i da ne pominjemo razrušeno Kraljevo i okolinu, gde bi se sa deset miliona evra moglo obnoviti bar hiljadu teško oštećenih stambenih jedinica.
No, kako ni ovolika ucena, na kojoj bi pozavideo i Bin Laden, još nije dala očekivane rezultate, naši okupatori su naložili domaćem pravosuđu da pokrene krivični postupak protiv Bosiljke Mladić, supruge generala Mladića. Njoj je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela nedozvoljene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja i eksplozivnih materija iz člana 348 stava 3, u vezi stava 1 Krivičnog zakonika. Povod za ovaj sraman postupak bilo je oružje generala i proslavljenog ratnika Ratka Mladića, koje se nalazilo u jednom od ormana u njegovoj kući. Još 2003. godine, dakle pre sedam godina, kada je obavljen prvi pretres u stanu generala Mladića, policija je u tom ormanu našla jednu lovačku pušku, dva pištolja i četiri revolvera. Jedan od nađenih pištolja, na kojem je bila ugravirana posveta, general Mladić je dobio kao nagradu za najboljeg pitomca klase Komandno-štabne akademije.

ODBOJNOST PREMA ORUŽJU
Te 2003. godine, za policajce koji su vršili pretres i njihove nalogodavce to je bilo toliko očekivano i normalno, da čak nisu podneli ni prekršajnu prijavu protiv generala Mladića. Uz to su tada još uvek imali nečeg časnog i muževnog u sebi, pa im nije palo na pamet da terete ženu ratnika koji je ceo svoj život proveo rukujući oružjem i komandujući naoružanim ljudima. A sada optužena Bosiljka Mladić je sve vreme smatrala da, čak i da je znala da se u ormanu nalazi oružje njenog supruga, ne bi smela da ga dira i sklanja, pošto bi se moglo posumnjati da želi da ga sakrije. To je, po kazivanju advokata Miloša Šaljića, njenog veoma dobrog branioca, bio „logičan zaključak imajući u vidu da su organi koji su vršili pretres u prva dva navrata oružje jednostavno ostavili na istom mestu gde se ono od početka nalazilo“. Uz to je u žalbi protiv rešenja o sprovođenju istrage naveo da okrivljena ne samo da nije volela oružje nego je imala i odbojnost prema njemu, pa stoga nikada nije otvarala orman u kojem je njen suprug držao oružje.
Samoj policiji, a po svoj prilici i tužiocu i sudijama, dobro je poznato otkuda tolika odbojnost Bosiljke Mladić prema oružju u tom ormanu. Iz jednog od pištolja u njemu, ubijena je njena kćer Ana. To bi svako čovečan odmah razumeo izuzev istražnog sudije Ksenije Marić, sudije Vesne Adamović i tužioca Miroslava Filipovića. Zaista je odurno da sudije i tužilac, od kojih neki imaju i decu, nemaju ni trunke razumevanja za odbojnost prema oružju ucveljene majke.

PREDSTAVA ZA JEDNOG GLEDAOCA
Uprkos svemu ovome, 3. decembra 2010. godine održana je prva sudska rasprava, iako se unapred znalo čemu služi ova sudska ujdurma. Jer, da Mladićevo oružje u njegovoj vlastitoj kući u kojoj po ličnoj karti još uvek stanuje može da bilo koga od ukućana tereti, pa valjda bi ga naša dična i uzorna policija zaplenila i odnela još 2003. godine kada je prvi put pretresla ovu kuću. Glavni razlog održavanja ovog suđenja bila je inscenacija predstave za jednog jedinog čoveka. Stoga su sve vodeće televizijske stanice opširno izveštavale o ovom suđenju i preko svojih satelitskih programa, ne bi li general Mladić, koji je verovatno u Flandriji, gde je nedavno uhapšen njegov dvojnik, a možda i u Patagoniji, video svojim očima svog sudskog taoca u liku vlastite žene. Tako je uzimanje talaca ušlo u praksu i našeg reformisanog sudstva.
Naposletku se sudska farsa preobratila u puko šegačenje. Tužilac je potpuno neočekivano proširio optužnicu i za nezakonito držanje još 60 puščanih metaka i 26 patrona za lovačku pušku, iako je i ta municija nađena u pomenutom ormanu još 2003, a oduzeta 2008. godine. Verovatno su naše sluge i sluškinje dokonali da bi trebalo otezati ovo suđenje, kako bi strani nalogodavci stekli što uverljiviji utisak da je porodica generala Mladića pod strašnim pritiskom i da on, ako je uopšte živ, to neće moći da izdrži.
Nama jedino ostaje da s velikom tugom u srcu primetimo da je, zahvaljujući podrepaštvu glavara, naša otadžbina postala maćeha svojim najzaslužnijim i najvećim rodoljubima. A pomenute sudije i još neke pripadnike reformisanog pravosuđa pitali bismo šta će oni ostaviti potomstvu, ako to neće biti njihovo časno ime.