Почетна / Култура / SLUČAJ NJEGOŠ Izmeštanje simbola

SLUČAJ NJEGOŠ Izmeštanje simbola

Piše Radivoje Mikić

Centralno pitanje nije „pravopisno prilagođavanje“ Njegoševog dela, već stvaranje pretpostavki za njegovu novu književno-istorijsku atribuciju, da li je tako nešto uopšte moguće? Da li je moguće iz srpske književnosti „izvesti“ delo u tematskoj sferi potpuno izgrađeno na srpskoj nacionalnoj mitologiji?

Oni koji misle da je raspad Jugoslavije okončan bivaju demantovani iz dana u dan. On je, verovatno i bar za određeno vreme, okončan u državno-političkoj sferi, ali se zato preneo na simboličko-kulturni plan. Iz procesa raspada Jugoslavije narodi koji su činili tu državnu zajednicu izašli su na različite načine. Neki od njih su pretrpeli vrlo male štete i odmah su pohitali da ekonomski podvlaste one kojima je u tom procesu pripala manje zahvalna uloga. A pošto su ti narodi, u međuvremenu, postali i članovi važnih naddržavnih zajednica, oni su mogli da demonstriraju i mnogo cinizma i zle volje prema onima koje su, zahvaljujući novcu i političkom uticaju, doveli u podređeni položaj. I time, povratno, osnažuju argumentaciju onih koji ih optužuju da su svojim egoizmom najviše i doprineli raspadu bivše države.
Stvaranje novih naroda je započelo još tokom Drugog svetskog rata i imalo je za cilj da na duži rok definiše političke procese na južnoslovenskim prostorima. Ali čim proglasite postojanje jednog naroda vi otvarate i proces njegove kulturno-simboličke reprezentacije. A da bi novi narodi dobili svoje kulturne simbole oni ih moraju uzeti odnekud, najčešće od onoga ko je, u međuvremenu, doveden u podređen položaj i ko nije sposoban da se brani. Najbolje je ako onaj ko u tom procesu treba da gubi bude, sistemom veštih manipulacija, stavljen u poziciju da gubitke prihvata kao nadoknadu za neku apstraktnu nagradu koju, navodno, jednog dana treba da dobije. A još ako i njegova politička elita prihvati to stanovište, ako bude onesposobljena da u tome vidi bilo šta negativno, proces simboličkog razvlašćivanja postaje nezaustavljiv.

NASILJE NAD PROŠLOŠĆU
Čini se da jednom takvom činu prisustvujemo i od trenutka kad je objavljeno da je  Božidar Miličić, koji za sebe kaže da je filolog, priredio za štampu, prema pravopisnim normama novouspostavljenog crnogorskog književnog jezika, „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša. Čudno je to što se čovek koji za sebe kaže da je filolog pravi kao da nikad nije čuo šta je autorska volja i potreba da se ona besprizivno poštuje pa sebi dopušta da menja ono što pre njega niko nije menjao. Pogotovu je čudno i to što se jedan u poslovima struke nedokazani čovek stavlja iznad Nikole Banaševića, Radosava Boškovića i Mihaila Stevanovića, velikih filologa, koji su godinama i decenijama radili na izučavanju jezičkih osobina Njegoševih dela, uvek tretirajući jezik u tim delima kao srpski.
A opet i nije slučajno što se tog posla prihvatio čovek kojeg na odgovoran odnos prema velikom pesniku ništa ne obavezuje, pošto naručioci ovog poduhvata i nisu bili u prilici da mnogo biraju, oni uzimaju one koji prvi pristanu. Već smo čuli komentare da su izmene u jeziku „Gorskog vijenca“ takoreći neznatne. Ali ovde nije reč o tome koliko izmena ima, ovde je po sredi izmeštanje jednog simbola iz prostora srpske kulture. Takvi procesi uvek i počinju na taj način – kao male i tobož nevažne intervencije, one radikalnije uvek dođu kasnije kad budu stvoreni uslovi da otpor svemu tome bude slabiji ili čak i sasvim neznatan. U ovoj etapi reč je o „pravopisnom prilagođavanju“, neznatnom pomeranju Njegoševog dela ka književnosti koja, kao novouspostavljena, traži svoju istoriju, traži svoje klasike.
I mada centralno pitanje nije „pravopisno prilagođavanje“ Njegoševog dela, već stvaranje pretpostavki za njegovu novu književno-istorijsku atribuciju, da li je tako nešto uopšte moguće? Sa stanovišta filologije, naravno nije, pošto pripadnost jednog pisca i njegovih dela nekoj književnosti, između ostalog, određuju i jezik na kome je delo napisano i piščeva svest o nacionalnoj pripadnosti, a Petar Petrović Njegoš tu nije imao dilema – smatrao je da piše na srpskom jeziku i uvek je iskazivao srpsku nacionalnu svest. Postupci kao što je ovaj postupak Božidara Miličića i onih koji su od njega tražili da učini ono što je učinio su besprimerni presedani, pogotovu što su oblik nasilja nad prošlošću, nad istorijom srpskog naroda.

KULTURNI SIROMASI
Pa čak i ako se ostave po strani pitanja jezika i pravopisa, ne prestaju sve nedoumice. Da li je moguće iz srpske književnosti „izvesti“ delo u tematskoj sferi potpuno izgrađeno na srpskoj nacionalnoj mitologiji? Ako je sam Njegoš Kosovo video kao tačku na kojoj se oblikuje tragička komponenta u sudbini srpskog naroda, kao „grdno sudilište“, i ako je pitanje sticanja izgubljene slobode stavljao na najviše mesto i video kao osnovni cilj srpskog naroda, kako će neko da objasni da je tako veliki pesnik pobrkao stvari i borio se za slobodu naroda kome ne pripada, za koji nije duboko vezan.
I baš to nam otkriva zašto je za štampanje prema normama novog pravopisa izabran „Gorski vijenac“ a ne, recimo, „Luča mikrokozma“. Izbor je nametnuo sam status ovih dela. „Gorski vijenac“ je simbol u srpskoj kulturi a „Luča mikrokozma“, mada i sama vrlo veliko delo, to nije. A reč je o nastojanju da se iz srpske kulture izmesti jedan važan i veliki simbol.
Da je zaista tako potvrđuju nam i postupci hrvatskih proučavalaca književnosti. Dok je Ivo Andrić bio živ niko od njih se nije usuđivao da ga uvrštava u hrvatsku književnost, pošto, jednostavno rečeno, nije bio spreman da rizikuje da mu se veliki pisac suprotstavi, a verovatno su zazirali i od Miroslava Krleže koji, u tom slučaju, ne bi mogao da bude najveći hrvatski pisac XX veka. Sada, kad Ive Andrića nema, oni to redovno čine, čak i oni među njima koji nisu skloni isključivostima. U isto vreme, oni ne pokazuju nikakvu želju da u hrvatsku književnost uvrste, primera radi, Nika Bartulovića i Josipa Siba Miličića, koji su, iako Hrvati, delovali u srpskom književnom prostoru između dva svetska rata. Zašto je to tako? Opet je reč o simboličkoj dimenziji koju Andrić ima a Bartulović i Miličić je nemaju.
Gde je onda kraj ovakvom odnosu prema srpskoj kulturi i njenim simbolima? Mada će to nekome zvučati paradoksalno, odgovor treba tražiti od srpskih političara. Kad oni pokažu da im je stalo do istorije i kulture naroda kome pripadaju i kada to pretvore u program čije će najvažnije elemente da stave do znanja svima sa kojima uređuju međudržavne odnose, prestaće i ovako grubi nasrtaji na srpsku kulturu. Ali to je i ono što nas zabrinjava, jer kako će oni koji slabo ili nikako brinu o državnoj teritoriji, ljudima koji žive na njoj, privredi koja te ljude treba da hrani, brinuti o nečemu što njima ne znači mnogo. Otuda nam se i može desiti da u onu budućnost ka kojoj nas oni vode stignemo kao ekonomski i kulturni siromasi koji se stide sebe. Mislite o tome!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *