SLUČAJ NJEGOŠ Izdajnička elita i prevodilačko nedonošče

Piše Aleksandar Dunđerin

Kakve bi posledice po srpsku kulturu, jezik i književnost u Crnoj Gori i Srbiji mogao da ostavi skandal u vezi sa prevođenjem Njegoševog „Gorskog vijenca“ na crnogorski novogovor

Upravnik Narodne biblioteke Srbije, Sreten Ugričić, konačno će imati priliku da na policu „Crnogorska književnost“ u srpskim bibliotekama stavi jednu knjigu. I to ni manje ni više nego „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša. Ukoliko taj naum, u velikoj meri zahvaljujući upravo „Pečatu“, nije mogao da sprovede do kraja u delo u maju ove godine, sada je dobio još jedan „argument“. U decembru 2010. godine, naime, objavljen je Njegošev „Gorski vijenac“, štampan na crnogorskom jeziku, odnosno novogovoru. Priređivač i „prevodilac“ ovog dela je publicista (!?) Božidar Miličić, a autor predgovora Novak Kilibarda.
Kakve bi posledice po srpsku kulturu, jezik i književnost u Crnoj Gori i Srbiji mogao da ostavi ovaj falsifikat origanala, kojeg profesor Jovan Delić s pravom naziva „spomenik bruke i sramote“?

TRAGIČNI JUNACI KOSOVSKE MISLI
Poznato je da pripadnost pisca jednom narodu određuje njegov lični osećaj (iskazan eksplicitno ili na simboličkoj ravni), izbor i obrada građe za delo, istorijske okolnosti. Pobrojane karakteristike nesumnjivo ukazuju na to da je Petar Petrović Njegoš srpski književnik. Dovoljno je samo podsetiti se da je upravo „Gorski vijenac“ posvećen „prahu oca Srbije“, dakle Karađorđu Petroviću, te da, recimo, sadržaj „Ogledala srpskog“ (dakle, srpskog!) čine srpske epske narodne pesme koje je Njegoš prikupio i objavio 1845. godine. U tom smislu teško da iko može osporiti srpski identitet Petru Petroviću Njegošu.
Ipak, ključni momenat za određivanje kojoj kulturi pripada jedan pisac jeste jezik. Iako je jasno da je Njegoš pisao na srpskom jeziku, izdanje koje je u Crnoj Gori upravo odštampano pokušava da upravo tu činjenicu relativizuje. Istina, priređivač Božidar Miličić intervenisao je na svega stotinak mesta (dakle, na manje od jednog procenta teksta „Gorskog vijenca“), prilagođavajući jezik dela novom crnogorskom pravopisu (unošenje dva nova slova, meko „s“ i „z“ u pojedine reči). U tom smislu prepev „Gorskog vijenca“ na crnogorski novogovor zaista predstavlja, kako to ističe profesor Petar Bunjak „sindrom malih i nedokazanih nacija“. Ali, „male i nedokazane nacije“ mogu da načine velike i vidljive štete većim i dokazanim nacijama, i, u ovom slučaju, da utiču na proces nastavka, ne samo raslojavanja srpskog jezika, nego i razgradnje srpske književnosti. O tome svedoči Kilibardino objašnjenje da je Njegošev rukopis bio vrlo nečitak, te da je u prepisivanju došlo do kasnijih, navodnih nedoslednosti i neujednačenosti. To drugim rečima znači da je Njegoš kakvog poznajemo, bio, barem u nekim jezičkim pojedinostima krivotvoren, a da novo crnogorsko izdanje predstavlja autentičnog Njegoša. Nešto bližeg nego do sada Crnogorcima, i barem za pedalj udaljenijeg od Srba.
Otuda je paralela ovog Njegoševog izdanja sa, recimo, izdanjem srpskih srednjovekovnih spisa (uglavnom žitija) u ediciji „Sto knjiga srpske književnosti“ neumesna i zlonamerna. Činjenica je da su i srednjovekovna žitija, pisana na srpskoj redakciji staroslovenskog, svojevremeno, ne baš na najsrećniji način jezički prilagođavana (transkribovana) na savremeni srpski (Vukov) jezik. Međutim, to je bilo učinjeno kako bi se ovaj značajni segment srpske tradicije osavremenio, učinio bližim novoj generaciji čitalaca. Njegoševo prilagođavanje crnogorskom novogovoru otuđiće, i učiniti nečitljivijim „Gorski vijenac“ i samim građanima Crne Gore, koji se deklarišu kao Crnogorci. Takođe, prilagođavanje srpskih žitija, nastalo je kao rezultat reforme srpskog jezika, dok je „prepevavanje“ Njegoševog remek-dela izraz pokušaja nasilnog potiranja srpskog jezika i njegovog zamenjivanja novom, veštačkom lingvističkom tvorevinom. Konačno, izdanje žitija na savremenom srpskom jeziku, u velikoj meri je omogućilo da se šira javnost (i izvan Srbije) upozna sa književnim umećem pojedinih srpskih srednjovekovnih pisaca (recimo sa Domentijanovim stvaralaštvom), dok bi moguća posledica jezičkog eksperimenta sa „Gorskim vijencem“ mogla da bude osporavanje jezičkog, nacionalnog i kulturnog identiteta Njegoša.
A promenom identiteta Petra Petrovića Njegoša, neizostavno se menja i identitet srpske književnosti i kulture u celini. Jer, ne treba podsećati da su se na Njegoša naslanjali gotovo svi najvažniji potonji predstavnici srpske književnosti. Njegoš je, ne samo za Iva Andrića, nego i za plejadu drugih naših pisaca bio „tragičan junak kosovske misli“. Imajući u vidu odnos aktuelne (kulturne) vlasti u Srbiji, i prema Kosovu i Metohiji i prema Njegošu, sasvim je opravdano izražavati bojazan da je prevođenje Njegoša na crgonorski samo početak ozbiljne i temeljne razgradnje i sakaćenja srpske književne tradicije. Konstantno isticanje u proteklih nekoliko godina, i to više u Beogradu nego u Nikšiću, kako je Njegoš najpre velikan svetske literature, a tek onda srpski (ili crnogorski !?) pisac, upravo ilustruje te nove tendencije.

RAT ZA SRPSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST
Ideja „prevođenja“ Njegoša na crnogorski jezik ne predstavlja samo pokušaj uklanjanja jednog od naših najvećih pisaca iz korpusa srpske nacionalne literature, već i konačno ugrožavanje identiteta samog srpskog jezika. Krajnje je vreme da celokupna srpska intelektualna elita, a ne samo lingvisti i književnici, priznaju da je u proteklih dvadeset godina, zahvaljujući društveno-političkim okolnostima, najviše ugrožen, i najmanje zaštićen bio – srpski jezik. Razlozi zbog kojih su u bivšim republikama SFRJ nastajali novi jezici (hrvatski, bošnjački, i, nedavno, crnogorski), poznati su, ali je zaista neshvatljivo da u našim stručnim krugovima nije pokrenuta nijedna inicijativa za očuvanjem srpskog jezika na teritorijama novonastalih država. Naši jezikoslovci gotovo su u potpunosti prihvatili novi termin jezika, takozvani BHS/CG (bošnjačko-hrvatsko-srpski/crnogorski), koji predstavlja u osnovi zamenu za nekadašnji pojam srpsko-hrvatskog jezika, ali pri tome, što je odlučujuće, nisu jasno istakli kako je u osnovi tog novog (kao i onog ranijeg) jezika – srpski. A u nekadašnjim republikama Jugoslavije, osim u Makedoniji i Sloveniji, govorio se isti, srpski jezik, koji je, što je posebna problematika, samo u Srbiji nazivan srpsko-hrvatskim jezikom. Stoga je razumljivo, iako je lingvistički nosens, da aktuelne kulturne elite Hrvatske, BiH ili Crne Gore ne žele da prihvate činjenicu da im je jezik potekao od srpskog, ali je teško dokučiti samoubilački poriv srpskih (kulturnih) vlasti, koje takođe previđaju ovu realnost. Jer na taj način, osiromašuju sopstveni jezik, svode ga na jezik Srbije (srbijanski), ograđuju se od varijanata srpskog jezika kojem govore građani Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.
Posledica takve jezičke politike Srbije, neizostavno dovodi i do nove klasifikacije (istorije) srpske književnosti, u kojoj će Njegoš postati crnogorski pisac, Selimović bošnjački, a Andrić jugoslovenski. Nit koja ih povezuje biće BHS(CG) jezik, a ne utemeljenost u srpskoj (jezičkoj, nacionalnoj, kulturnoj, duhovnoj) tradiciji. Nadahnuta i dalje idejom jugoslovenstva, u okviru koje je, danas više nego ranije, ogoljen njen antisrpski karakter, naučna javnost Srbije, bez očekivanog otpora, ili barem elementarnog nagona za samoodržanjem, prihvata trenutno stanje stvari. Kao što aktuelna politička vlast, u borbi za teritorijalni integritet sosptvene zemlje, beži čak i od metaforične upotrebe termina „rat“, tako i naši intelektualci sintagmu „rat za srpski jezik i književnost“ posmatraju danas kao nepoželjni recidiv militantne prošlosti srpske tradicije. A da taj „rat“ njihovi „militantni“ prethodnici nisu vodili toliko puta u prošlosti, odavno bi srpski jezik postao srbijanski, a srpska književnost ostala i bez Njegoša, i bez Andrića, i bez Selimovića.
I zato je pouka i ovog skandala sa krivotvorenjem Njegoševog identiteta veoma jednostavna – oni kulturni poslenici, ma koliko do sada zadužili našu tradiciju, koji su dopustili da o standardizaciji srpskog jezika i klasifikaciji srpske književnosti poslednju reč izgovore Božidar Miličić, Novak Kilibarda ili Sreten Ugričić, trebalo bi da se, zbog straha ili zamora, svejedno, povuku iz ove borbe, i ustupe mesto mlađim, odvažnijim i hrabrijim ljudima, koji nemaju sumnje ni u svoj identitet, niti u identitet Njegoša, Andrića ili Selimovića. Kada se to dogodi, Kilibarda i Miličić će koliko im drago moći da se, u nekom kutku na Cetinju, zabavljaju sa crnogorskim identitetom Njegoševog „Gorskog vijenca“, a Ugričić će moći do mile volje da razvrstava srpske pisce po hrvatskim, bošnjačkim ili crnogorskim policama; ali u svom domu, a ne po srpskim bibliotekama.

8 коментара

  1. Avatar

    Govori srpski da te ceo svet razume. Sve je srpski osim slovenskog, a makedonski je srpski s golemata govorna mana.

  2. Avatar

    Kakav Njegos na crnogorskom pogani izrodi!

  3. Avatar

    Само што је и овај чланак преведен на латиницу, а то мало ко примећује … Само фале још “она” слова …

  4. Avatar
    Небојша Малић

    Стварно, зашто је интернет-издање Печата на хрватском? Ево, у врху странице ми Гугл каже, “Ова страница је на Хрватском; да је преведем?” Слажем се са сваким написаним словом у овом тексту, али хајде да онда водимо примером.

  5. Avatar

    Господине Дунђерин , све сте лепо рекли!
    Ниподаштавање нашег идентитета, наше књижевности и језика није од скора! Још од реформи В. Караџића и осталих, постепено и разним компромисима(притисцима) је створен српскохрватски језик, самим тим и наводна српскохрватска књижевност, југословенска нација,култура итд.!?
    Временом су се дешавали некакви лингвистички договори, усклађивања, па смо дошли до теорије која се и данас потура Србима, да је све што вреди почело од тог српскохрватског језика, и наводних Штокавских и Кајкавских наречја, испаде да нам није хрвата неби имали ни језик ни културу!? А истина је да смо имали свој језик вековима пре Вукових и потоњих реформи( словненосербски, сербскословенски, србски језик), да наше наречје( и ијекавица и екавица) потиче још раније, да је словенског карактера, наше, а не некакво заједничко( и срба и хрвата и др.) и штокавско и кајкавско и…

    Ово причам јер је САНУ пре неколико дана представила Речник српскохрватског језика(12-ти том), назвавши га капиталним делом “нашег језика”! А Речник Српског језика је на “стендбају”, тј. чекању. Уместо да се време када је постојао српскохрватски језик констатује као историјски део развоја Српскога језика, они и даље српскохрватском језику дају предност, већу важност, тако да испаде да се Српски језик створио из Српско-хрватског језика, да није пре ни постојао. Истина је да су Српски језик и култура постојали вековима пре Вука и других реформи, када није постојала ни Хрватска ни Словенија др. новонастале државице!!!
    Ту лежи још једна могућност за превару, јер сада хрвати и др. могу да кажу да ето и ми прихватамо као основу српскохрватски језик, самим тим и српскохрватску књижевност, па ће рећи да је и Иво Андрић, Селимовић и Никола Тесла и други књижевници и научници, да су више њихови него наши, упркос јасним чињеницама и опредељењима уметника, научника,књижевника… а временом ће да их крсте ко своје, као хрвате, рецимо! Сличан случај је сада са црногорцима!!!
    Знамо какви су хрвти и др., све што је добро из књижевности Југославије и српскохрватског наслеђа присвајају, а лоше приписују само Србима,… подлост.

    И друго, у вези реформи нашег језика, било је грешака од стране Вука и осталих реформиста. Реформе су трајале пола века, мењана су правила, избацивана па убацивана нова слова, било је инаџијког понашања….највећа замерка ученог света је убацивање од стране Вука, Латинског слова “ј” , уместо даје остало словенско ” й “. Значи ред је да се ОБНОВИ наш језик на словенским традицијама, да се раскине са разним српскохрватским договорима!

    То кажем јер смо такође сведоци, ових дана, још једног ретушираног издања Правописа Матице Српске (из 1994), које је на основама “новосадског ” договора из 70-тих година, тј. српскохрватског договора. Издат је “нови” Правопис , кога сами аутори хвала ка о новог, а у ствари је копија предходног из 1994, још веле да не касне са издањем и да је скоро па савршено! Подршку дају и уважени господин Клајн, који је с катедре за романске језике и италијанску граматику, Ћирилов театролог,…. нигде стручњака са катедре за србистику, славистику!!!!! ….

    Сами себе понижавамо, ниподаштавамо сопствену културу, стидимо се свога вишевековног и великог словенског и србског наслеђа! Докле , бре!

    п.с. Наравно , потребно је да бранимо своје наслеђе и да га се не одричемо било где да је стварано, а да поштујемо туђе.

  6. Avatar

    hm, hmm….Vidju vraga, ene de cak u Podgoricu…pa blize im je AP Lovcenac…???

  7. Avatar

    Datum vesti: 22.12.2010 | 8:41
    Zadnja izmena: 22.12.2010 | 8:43
    MIŠLJENJE ODLAZI ŠEF BALKANSKE MAFIJE ČOVJEK KOJI JE RAZDVOJIO BRAĆU CRNOGORCE OD SRBA
    Ratko Knežević: Đukanović će biti uhapšen, samo je pitanje kad
    Autor/izvor: SEEbiz / Press
    PODGORICA – Ratko Knežević, kum i nekadašnji najbliži saradnik Mila Đukanovića, tvrdi da je dojučerašnji premijer Crne Gore morao da se povuče pod pritiskom Zapada. Knežević je za beogradski Press rekao da očekuje da će Đukanović biti procesuiran i uhapšen.

    “Đukanović je morao da ode pod pritiskom okolnosti, koje su široj javnosti u Crnoj Gori i regionu manje-više poznate. Njegova pozicija u izvršnoj vlasti postala je neodrživa nakon konkretnih optužbi i optužnica za šverc cigareta, pranje novca u ogromnim količinama, zaštitu lica sa potjernica, kao što su Stanko Cane Subotić i mnogi drugi, te promociju i zaštitu kokainskog klana Šarić“, tvrdi Knežević.

    Prema njegovim riječima Đukanović je sa svih funkcija u Crnoj Gori prvobitno trebalo da ode još prošle godine.

    Na pitanje da li bi Đukanovića mogla da zadesi sudbina bivšeg hrvatskog premijera Iva Sanadera, Knežević je rekao da “hoće sigurno, ali je pitanje kada“.

    “Crna Gora zasad nema elitu, sudsku, medijsku, političku, koja će “kazniti” Đukanovića za napuštanje društvenog ugovora, kao što je to slučaj u Hrvatskoj sa njihovom elitom i Sanaderom. To su zasad samo pojedinci u medijima i poneki opozicionar“, smatra Knežević.

  8. Avatar

    Mozda je prevod los, ali mislim da su ga *razumeli*

    http://www.youtube.com/watch?v=b2eO2q-Qhag

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *