SEVERNA KOREJA Rata (ne)će biti

Piše Zoran Milošević

Svet je u strahu od mogućeg ponavljanja surovog Korejskog rata s početka šezdesetih godina XX veka i potencijalne opasnosti da se on proširi izvan korejskog poluostrva

Ko se još seća incidenta kada je potopljen južnokorejski vojni brod 26. marta 2010. godine? Da li je smrt 46 mornara izazvala ratne tenzije? Za to je optužena Severna Koreja, ali to zvanično nikada nije utvrđeno. Zapadni političari kažu zbog protivljenja Kine. Sada se zbog smrti dva vojnika i dva civilna lica održavaju veliki vojni manevri, u kojima učestvuju armije SAD i Južne Koreje. Manevri su organizovani šest dana posle navodnog severno-korejskog artiljerijskog napada na ostrvo Jeonpjong, tokom kojeg su stradala pomenuta lica. Većina medija kao da iščekuje novi rat, pomno se prati svaki korak, dok svet strahuje da li će se ponoviti surovi Korejski rat s početka šezdesetih godina XX veka i da li će se on zadržati na korejskom poluostrvu?

ZLI REŽIM
Podsetimo, dve Koreje su nekada bile jedna država i u njima živi jedan, Korejski narod, koji govori isti jezik. Posle oslobođenja od okupacije od strane Japana, Severna Koreja je stekla nezavisnost 15. avgusta 1945. godine, a Južna Koreja tri godine kasnije, 15. avgusta 1948. godine. Severna Koreja je prihvatila komunističku ideologiju, a Južna američki liberalizam. Uticaj SAD, odnosno SSSR-a na dve Koreje doveo je i do rata 1950. godine. U početku armija Severne Koreje je imala više uspeha, pa je glavni grad Južne Koreje, Seul, pao za samo tri dana, a za oko mesec dana celo poluostrvo je bilo pod kontrolom Severne Koreje. Međutim, uz snažan pritisak Zapada, pre svega SAD, Severna Koreja je vraćena na prvobitnu granicu (38. stepen geografske širine). Tada je i u vojnom i u moralnom i u ekonomskom smislu Severna Koreja bila jača. Zato pad Južne Koreje nije izazvao čuđenje. Da nije bilo Amerikanaca danas bi to bila jedna država. Sada se procenjuje da je Južna Koreja jača, ekonomski i politički, ali ne i moralno, jer narod ne želi rat sa komunističkom braćom.
Iako se u medijima Južna Koreja predstavlja kao veliki prijatelj SAD, ipak se mora priznati da južnokorejanci ne gledaju sa odobravanjem na američko vojno prisustvo. Naime, 2002. godine američki vojni oklopni transporter je pregazio dve učenice osnovne škole, što je bio povod za antiameričke demonstracije i napad građana na američku vojnu bazu. Takođe, javno mnjenje Južne Koreje veruje da vojni brod marta ove godine nisu potopili severnokorejanci već Amerikanci. Takođe i oko artiljerijskog napada, južnokorejsko javno mnjenje ne veruje u saopštenja o krivici Severne Koreje. Jednostavno u javnom mnjenju postoji uverenje da Korejanci, bez obzira na to u kojem delu Koreje živeli, neće da ubijaju jedni druge.
Kada su zapadne agencije prenele vesti o sukobu Južne i Severne Koreje (ili obrnuto), tj. o artiljerijskom napadu na ostrvo Jeonpjong, 23. novembra 2010. godine, za to su optužile vlast u Severnoj Koreji. Međutim, kineski mediji su tvrdili upravo suprotno, naveli su da su južnokorejski vojnici prvi pucali. Ovaj detalj je zasmetao zapadnim medijima i vladama – jednostrano izveštavanje je ovim prekinuto. Svetsko javno mnjenje je čulo i drugačije mišljenje i nije uvereno da je priča SAD i njenih saveznika tačna. Zato su zapadni političari i mediji pod njihovom kontrolom počeli da tragaju za kineskim potpisom u ovom sukobu. Naravno, tome je doprinelo i ponašanje Kine tokom Korejskog rata, kada je ova velika i mnogoljudna zemlja poslala svoje vojnike da se bore na strani severnokorejanaca. Takođe, i u slučaju potapanja južnokorejskog broda (vojne korvete) i smrti 46 mornara, Kina je zauzela drugačiju poziciju od Zapada i nije dala da se osudi Severna Koreja. Zbog toga, Hana Bič („Time“) izvodi zaključak da je to kineski odgovor na američku prodaju oružja Tajvanu u vrednosti od  šest milijardi dolara. Takođe, kineski profesori međunarodne politike smatraju da je američko vojno prisustvo u Južnoj Koreji i Japanu prilično uvredljivo za Kinu.
No, agencijske vesti sa Zapada zemlje obojene su ratobornošću i podrškom politici SAD i Južne Koreje, tj. za sve se okrivljuje „zli režim u Severnoj Koreji“. Stereotipi su, dakle, uspostavljeni – rat (ne)mora da počne. I dok američki ratni brodovi opkoljavaju Severnu Koreju koja (osim sa Južnom Korejom) nema drugih kopnenih granica, za provokacije se optužuju upravo oni koji ne mogu da se brane. Tako se stiče utisak da sve umnogome liči na kratkotrajnu avanturu Gruzije, kada je avgusta 2008. godine napala Južnu Osetiju da bi testirala odlučnost Rusije da brani svoje građane. Razlika je samo u tome što se sada testira Kina.
Tenzije na Korejskom poluostrvu su nešto što je stalna praksa. Tome u prilog ide i činjenica da posle rata 1959-1963. godine i sklapanja primirja između SAD i Severne Koreje nije postignut mirovni sporazum. Tako je do danas.
Da bi se ovo razumelo mora se pogledati šta su svetski mediji pisali o Severnoj i Južnoj Koreji nešto ranije, jer je, izgleda, sadašnja kriza dugo i strpljivo (medijski i politički) pripremana.

IZMIŠLJENA OPASNOST
Tokom 2009. godine američki mediji sugerisali su svom čitalaštvu stav da je  „Severna Koreja – rastuća opasnost“. Naime, u nizu članaka novinari iz SAD su sugerisali da SAD danas imaju niz vojnih izazova (Iran, HAMAS, Avganistan i Severnu Koreju) i da Vašington ništa ne preduzima da suzbije ove opasnosti. Tako su američkog predsednika opisali kao „finog gospodina koji ugađa celom svetu“, dok je severno-korejski diktator (Kim Džong Il) egocentrični i razvratni hedonista koji se uz to naslađuje i ispoljavanjem narcisoidnosti.
Tako ne mora da bude, jer danas SAD u odnosu na Severnu Koreju imaju niz prednosti: teritorija Severne Koreje je okružena morima na kojima gospodari Amerika. Severna Koreja se graniči na kopnu i moru samo sa važnim saveznicima Vašingtona – Južnom Korejom i Japanom, veoma bogatim i u ekonomskom i u demografskom smislu (Severna Koreja prema popisu stanovništva iz 2006. godine ima oko 23 miliona građana, dok Južna ima oko 49 miliona). Takođe prednost u naoružanju je na strani SAD i njenih saveznika. Jedino što brine SAD jeste mogućnost posedovanja nuklearnog oružja od strane Severne Koreje, tačnije nuklearnih raketa srednjeg dometa, odnosno, eventualno raketa međukontinentalnog dometa.
Niko ne želi rat na Korejskom poluostrvu, ali SAD ne mogu da dozvole sebi bezuslovni i očigledni poraz. Istina, Severna Koreja je mala opasnost po Ameriku, ali je velika opasnost za saveznike Vašingtona u regionu, tačnije Južnu Koreju i Japan. Zato, navodi neimenovani autor, smatra da SAD moraju preduzeti adekvatne korake radi bezbednosti svojih saveznika.
U članku „Njuz vika“, autora Andreja Lanjkova, stručnjaka za istoriju Severne Koreje sa Seulskog univerziteta razmatra se pitanje „Kako svrgnuti Kim Džong Ila?“ Nema dileme da je, prema mišljenju Lanjkova, Čen Ir agresivan i da zbog toga treba smeniti režim u Severnoj Koreji. Metode koje preporučuje su one koje su dovele do pada Sovjetskog Saveza, pre svega školovanje dece severno-korejske elite na zapadnim univerzitetima (što još jednom potvrđuje ideološko-političku obojenost spomenutih visokih škola na Zapadu), kao što je to bilo sa prvih šest sovjetskih studenata 1957. godine upućenih na školovanje u SAD. Oni su posejali seme perestrojke koja je dovela do kraha SSSR-a, a tu je imao glavnu ulogu upravo jedan od te šestorice studenata, Aleksandar Jakovljev. No, to je spor put. Brži je onaj primenjen u Jugoslaviji, Iraku i Avganistanu – vojni napad!
Očigledno je da SAD priželjkuju i da rade na skorom padu režima Severne Koreje, što bi dovelo do destabilizacije situacije u regionu (izbeglice, nemiri). Zato su želele da sa Južnom Korejom i Kinom usaglase plan delovanja. No, Kina je to odbila (kao i da obelodani svoje planove u tom slučaju). Naime, Kina ne veruje ni Južnoj Koreji ni SAD, jer bi u slučaju pada režima u Severnoj Koreji američka vojska došla na granicu sa Kinom.

NOVI SVETSKI NERED
Početkom 2010. godine, Severna Koreja je inicirala kod SAD potpisivanje mirovnog sporazuma u zamenu za ukidanje sankcija. No, SAD su posle toga samo povećale kritiku Severne Koreje zbog „užasavajućih“ kršenja ljudskih prava i zahtevale da uz mirovni sporazum ide i potpuno nuklearno razoružanje Severne Koreje. No, Amerikanci su zaboravili da tu kritiku ljudskih prava u Severnoj Koreji učine delotvornijom poštovanjem prava ljudi iz Azije na svojoj teritoriji. Činjenice govore da je rasizam bele, protestantske, anglosaksonske populacije veoma opipljiv i da rezultira napadima na ljude poreklom iz Azije.
Političku i medijsku podršku SAD dala je i Velika Britanija jer smatra da je Korejska kriza pokazala da Kina teži da upravlja svetom. Naime, Kina štiti Severnu Koreju koja „ubija“ mirno (južno-korejsko) stanovništvo. Endrju Roberts („Miror“) piše da je u poslednjih pet vekova vlast pripadala Zapadu, ali da se danas situacija menja i da ona „beži“ na Istok. Zato se pita: „Da li smo mi spremni da se u vojnim, ekonomskim i u psihološkim pitanjima pomirimo sa ovim geopolitičkim faktorom?“ Severnu Koreju podržava sve jača Kina, a tu je i Indija koja postaje ekonomska sila. Pre 200 godina Napoleon je rekao: „Kina je uspavani džin. Kada se probudi svet će se izmeniti“. Godine 1990. Kina je svetu davala 14 posto proizvoda, a danas 37 posto. Kada je 2007 – 2009. godine Zapad zašao u ekonomski pad, Kina i Indija su pokazali upečatljiv ekonomski rast. Zato je Kina opasna, a njenu moć moguće je testirati preko Severne Koreje.
Međutim, SAD je potrebna Kina da bi kupovala njihove obveznice (i time namiri dugove) – bez toga ekonomija Amerike ne može da funkcioniše. To znači da bez podrške Kine rata protiv Severne Koreje neće biti, a ona, kako se čini za sada nije obezbeđena.

POVERLJIVA DOKUMENTA – O FRUSTRACIJAMA
Novi momenat u ova razmatranja, međutim, uvodi i „slučaj Vikiliks“ i narasle tenzije povodom objavljenih dokumenata vezanih za međunarodne odnose i pitanja američke spoljne politike. Kako je RTS u utorak preneo izveštavanje agencija – Kina poziva SAD da na odgovarajući način reši pitanja u vezi sa izveštajima o američkim poverljivim dokumentima, saopštio je portparol Ministarstva spoljnih poslova Hong Lei.
Prema podacima iz dokumenata, neki kineski zvaničnici ne smatraju Severnu Koreju korisnim saveznikom i ne bi intervenisali u slučaju državnog kolapsa.
Poverljiva dokumenta ukazuju na frustraciju Kine saveznikom Severnom Korejom, kao i mogućnost da Peking prihvati ujedinjeno Korejsko poluostrvo pod vladavinom Seula.
Kako se navodi u dokumentima „Kina ne bi bila protiv ujedinjene Koreje pod kontrolom Seula i u beningnom savezništvu sa SAD, dok god Koreja nije neprijateljski nastrojena prema Kini“, rekao je u februaru tadašnji zamenik ministra spoljnih poslova Južne Koreje Čun Jungvu američkom ambasadoru u Seulu Ketlin Stivens. Peking ne bi, međutim, prihvatio prisustvo američkih trupa severno od demilitarizovane zone, koja sada predstavlja granicu dve Koreje, navodi se u dokumentima. Prema podacima iz diplomatske prepiske, zamenik šefa kineske diplomatije He Jafei rekao je američkom zvaničniku u aprilu 2009. godine, da se Pjongjang ponaša kao razmaženo dete izvođenjem raketnih proba u pokušaju da ostvari svoj zahtev za bilateralnim pregovorima sa Vašingtonom.
U depešama koje pominje citirani izvod, navodi se da se Kina priprema za eventualno izbijanje nereda duž granice sa Severnom Korejom, koji bi mogli da uslede posle pada komunističkog režima.