RIK ROZOF Svet u olovnim okovima NATO pakta

Razgoavarala Biljana Đorović

U toku je stvaranje novog globalnog poretka, zapravo totalitarizma trećeg milenijuma koji se ustoličuje u isto vreme kada je na delu i potčinjavanje Evrope Sjedinjenim Američkim Državama, pomoću NATO-a. Završna deklaracija, usvojena na samitu u Lisabonu, sadrži klauzule o razvoju novih oblika partnerstva na Srednjem Istoku, Africi, Aziji, kao i partnerstvo sa Rusijom, Indijom i Kinom, dok je NATO zadobio pravo nad kontrolom i rešavanjem pitanja koja nemaju nikakve veze sa vojnim problemima, već sa uplivom u gotovo sve aspekte ljudske egzistencije

Rik Rozof, američki nezavisni novinar iz Čikaga, osnivač sajta „STOP NATO“ i jedan od najboljih poznavalaca i kritičara ove alijanse za „Pečat“ govori o novoj strateškoj doktrini NATO-a, usvojenoj na samitu u Lisabonu (19-20 novembra) i perspektivama sveta u sklopu njene realizacije. Rik Rozof je geopolitički analitičar iz Čikaga, pacifista čiji tekstovi predstavljaju osnovu za kritičko razumevanje imperijalnog pohoda koji nužno okončava u mraku totalitarizma. Stalni je saradnik „Globalrisrča“- Centra za istraživanje globalizacije („Globalresearch“); nezavisne medijske mreže „Volter“ („Voltaire“); „Z-net“ magazina, član je uredničkog odbora istraživačkog centra: „Carevo novo odelo“ i brojnih drugih medijskih centara širom sveta.

Kakvo je vaše mišljenje o novoj Strateškoj doktrini NATO alijanse, usvojenoj na NATO samitu u  Lisabonu?  Da li je reč o supstancijalno novom dokumentu ili o formatizaciji  zaključaka inaugurisanih na brojnim NATO konferencijama održanim posle NATO samita iz 1999. godine ?
Samit je i doneo novine i potvrdio domete strateškog koncepta usvojenog 1999. godine, na samitu održanom povodom pedesetogodišnjice postojanja NATO-a, u Vašingtonu, usred 78-dnevnog bombardovanja Jugoslavije. Taj samit je svečano primio tri zemlje iz Istočne Evrope, bivše članice Varšavskog pakta: Češku republiku, Mađarsku i Poljsku. To je signaliziralo pravce kojima će NATO konvergirati: ratne operacije i njihovo širenje izvan teritorija NATO nacija, dok je drugi pravac podrazumevao ekspanziju samog NATO-a, pre svega na Istok. Lansiran je partnerski program i Srbija je sada u partnerstvu za mir što je vodi ka naprednijem, individualnom partnerskom akcionom programu kao pripremnom za punopravni prijem Srbije u NATO.
Kada govorimo o nedavno završenom samitu u Lisabonu, verujem da i vi i vaši čitaoci znate da neće biti oslobađanja od stega SAD: NATO je organizacija u kojoj se odluke donose u SAD, NATO se predstavlja kao vojni savez demokratskih država, dok u stvari nije ništa slično. Davno je načinjen plan po kojem će se u celoj Evropi postaviti antiraketni štit, a Evropa biti inkorporirana u sistem sajber ratovanja SAD, i razume se to je ono što se događa.
NATO će ostati u Avganistanu do 2014. godine, što znači da će taj rat trajati petnaest godina. Sa svim ovim procesima slažu se sve zemlje redom. Možemo li poverovati propagandi NATO-a koja kaže da zemlje, kakva je na primer Luksemburg, mogu da stave veto na odluke NATO-a. To je prilično smešno. Takav je slučaj i sa dvanaest NATO članica u Istočnoj Evropi koje služe za stacioniranje raketa, baza i trupa i trening misija angažovanih u NATO ratnim operacijama, kakve se vode  u Avganistanu. Zapazio sam pre oko nedelju dana da je Dragan Šutanovac, srpski ministar odbrane, izjavio da će do kraja godine Srbija potpisati bezbedonosni sporazum sa EU što je prvi korak u konsolidaciji vojnih veza sa NATO.  Postoji nešto što je devedesetih godina nazvano „Berlin Plus agreement“, po njemu se dozvoljava NATO i Evropskoj uniji da dele medicinsku opremu, postrojenja, komandne oficire, ratne brodove koji će posle Lisabonskog samita rezultirati povećanim stepenom ne samo kooperacije već stapanja evropskih i NATO aktivnosti na Rogu Afrike,  Avganistanu i Balkanu i ko zna gde sve još. I druga stvar koju je Šutanovac rekao bila je da će Srbija poslati simboličan kontigent na Rog Afrike da bi se priključila mornaričkoj misiji Evropske unije i NATO, nazvanoj „Operation Ocean Shield“. Poslednjih dva meseca govori se o probnom angažovanju Srbije, test probama u sklopu misija Evropske unije angažovanih na mestima  kao što su Liban ili Čad u Centralnoj Africi, što predstavlja svojevrsno kucanje na vrata za ulazak u ratne zone, na primer, Avganistan.

Nema, dakle, izmene oko odluka samita u Vašingtonu, a koje, praktično, znače da NATO može da vodi rat bilo gde na planeti?
Lisabonski NATO samit iznova potvrđuje implementaciju odluka koje su donete na samitu iz 1999. godine, u Vašingtonu, i tiče se mogućnosti da NATO vodi rat bilo gde na planeti.  Ako mogu da kažem, bez namere da uvredim nekog od vaših čitalaca, već hoću da dam znak za uzbunu ljudima: nikada nisam mogao da poverujem da će ceo evropski kontinent dozvoliti sebi da bude podređen vojnom bloku kojim se rukovodi sa druge strane Atlantika. A to je upravo ono što se dogodilo. Američki general, komandant  vazdušnih snaga SAD u Evropi Rodžer Bridi, pre nekoliko nedelja se hvalio činjenicom da je trideset i devet evropskih zemalja slalo svoje trupe u rat u Avganistanu. Trideset devet evropskih nacija! I po mojim uvidima ako isključimo mikrodržave kakve su Andora, Vatikan, San Marino i Monako, samo šest zemalja nije slalo trupe u Avganistan.  To su Srbija, Rusija, Belorusija, Moldavija, Kipar i Malta. Sve druge zemlje su slale svoje trupe u većem ili manjem obimu. Veće države su poslale veće trupe, a one manje su, kako kaže Dragan Šutanovac, „simbolično doprinele“. Divota. I Švajcarska je poslala trupe, i Austrija je poslala pet trupa, a Švedska, Finska i njihovi susedi imaju pet stotina trupa u severnom Avganistanu pod NATO komandom i kontrolišu četiri provincije tamo. Švedska je izgubila pet trupa u borbenim operacijama  i to je prvi put u poslednjih dve stotine godina da su pripadnici švedskih trupa poginuli u nekom ratu, dok u slučaju Finske govorimo o prvom putu posle Drugog svetskog rata. Sve to se događa u uslovima, u kojima se ne zna ko kontroliše NATO. To svakako nije kolektivna odluka evropskih nacija već je to Vašington. Vašington je diktirao agendu na samitu u Lisabonu,  a svi drugi su se povinovali toj odluci. I jedini razlog zbog kojeg su trupe iz  trideset devet  evropskih zemalja u Avganistanu je taj što je Vašington naredio da budu tamo pozivajući se na član 5, Severnoatlantskog ugovora koji se primenjuje po principu  „svi za jednog-jedan za sve“, čime su sve članice Alijanse dužne da brane napadnutog. Odmah pošto je NATO aktivarao član 5, evropske trupe su počele da se bore, da ginu i da ubijaju u Avganistanu.

Rekli ste da je sve što se dešava u okviru NATO-a, kontrolisano od Vašingtona. Ali, ko kontroliše Vašington? Kakav je uticaj vojno- industrijskog kompleksa, za koji je još Ajzenhauer govorio da predstavlja najveću opasnost?
Vašington sigurno nije pod kontrolom suverene volje američkog naroda. Ono što danas imamo na delu je antidemokratski proces veoma udaljen od naroda. Ajzenhauer je, nažalost, bio prorok i ne samo da je tačno 1961. godine signalizirao o stvarima koje su se u to vreme odigravale,  već je predvideo kako će se one odvijati u budućnosti. Teško je da će u Americi biti reizabrani za kongresmena ili senatora oni koji glasaju za smanjenje vojnog budžeta, zato što će se lobisti kompanija za proizvodnju naoružanja pobrinuti da ostanu bez mandata. Iz tog razloga se kongresmeni i senatori i ne odlučuju da govore o razoružavanju ili smanjenju vojnog budžeta. Osim toga, nije mi poznato koliko je ljudi svesno toga da svake četvrte godine američko ministarstvo odbrane prezentuje četvorogodišnji  pregled odbrane, kako bi se pripremili za sledeći četvorogodišnji period. Oni su za 2011. godinu predvideli vojni budžet od 708 milijardi dolara… Taj plan je odobren u Kongresu. Tih 708 milijardi dolara, po mojoj kalkulaciji, jesu budžet koji znači opterećenje od preko dve hiljade dolara za svaku ženu, dete ili čoveka u SAD. A, to je zemlja koja ne može da obezbedi ni zdravstveno osiguranje ni kvalitetno školovanje, urbana i industrijska arhitektura je u kolapsu, a vlastodršci ne mogu da urade ništa za svoj narod, ali mogu da odvoje najveću svotu novca za naoružanje od 1946.godine. Kakvo je opravdanje za ovakvo izdvajanje novca? Ne možemo reći da i jedna zemlja na svetu na bilo koji način ugrožava SAD. Priče o Severnoj Koreji ili Iraku ne sadrže verodostojne argumente,  tako da ne možemo tvrditi da su SAD ugrožene od bilo koje zemlje ili grupe zemalja.  Svega dvoje-troje ljudi u kongresu, međutim,  može da glasa protiv tako velikog vojnog budžeta, tako da se čitava stvar pokazuje kao poprilično jasan uticaj vojno-industrijskog kompleksa jer je uticao na formatizaciju političke kulture ali i opšte kulture u zemlji,  koja uvek uspeva da obezbedi  podršku za  svaku svoju vojnu akciju.

Kakvi su ciljevi sistema koji ima NATO kao svog čuvara?  Vi ste autor izvanrednog prikaza NATO konferencije održane  1. oktobra 2009. godine, koju su zajednički organizovali NATO i londonski „Lojd“, najveća osiguravajuća kompanija na svetu. Na ovoj konferenciji lord Piter Lavin najavio je postojanje hiljadu smrtonosnih pretnji za NATO.
Domaćin londonske konferencije NATO-a na kojoj je ažuriran Strateški koncept za treći milenijum, a prisustvovalo je 200 visokih predstavnika sigurnosne i poslovne zajednice, bio je gospodin Lavin (Levene), čelni čovek osiguravajuće kompanije „Lojd“, a prisustvovala je i Medlin Olbrajt, bivši američki državni sekretar, kao i mnogi drugi odgovorni za 78-dnevno bombardovanje Jugoslavije. Potpredsednik je bio Jeroen van der Vir, nekadašnji glavni izvršni direktor holandskog naftnog giganta „Royal Shell“. Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen i gospodin Lavin, koautorski su definisali razloge za saradnju NATO-a i privatnog poslovnog sektora kao neophodnu zaštitu interesa zapadnih transnacionalnih korporacija, uključujući, ali nipošto ograničavajući se, na informatičke tehnologije, topljenje polarnih kapa, upravljanje rizikom za strana ulaganja i opasnosti od „oluja i poplava.“ Rasmusenov govor na samoj konferenciji, najavio je da će  pretekst za buduće NATO intervencije, budući casus belli biti: Kibernetska sigurnost – odbrana, klimatske promene, ekstremne vremenske prilike – katastrofalne oluje i poplave, porast nivoa mora, nagli pokreti stanovništva, koji se odvijaju uvek u pravcu razvijenijih delova zemlje, a ponekad i preko granica, nestašica vode, suše, opadanje proizvodnje hrane, otapanje arktičkog leda, globalno otopljavanje, emisija CO2, energija, prirodne i humanitarne katastrofe, velike oluje, poplave, ili, potrošnja goriva, zapadna ukupna zavisnost od stranih izvora goriva. Nijedna od navedenih tačaka analize hiljadu smrtonosnih pretnji koje vrebaju u XXI veku, ne može se ni izdaleka tumačiti kao vojna pretnja. Sigurno je da nisu i da ne mogu „zločinačke države“ biti odgovorne za klimatske promene, „uspostavljanje  tiranije“ ili „međunarodni terorizam“, ali Rasmusen je predložio da se sa tim problemima treba boriti kao da su vojni.

Da li to znači da je namera elitnih krugova i sistema, koji su oni uspostavili pod parolom zaštite svetskog mira i sigurnosti, da kontrolišu sve što se može zamisliti i što nema nikakve dodirne tačke sa vojnim pitanjima?
Da. U pitanju je novi globalni poredak koji se ustoličuje u isto vreme kada i potčinjavanje  Evrope Sjedinjenim Američkim Državama, pomoću NATO-a. Završna deklaracija, usvojena na samitu u Lisabonu, sadrži klauzule o razvoju novih oblika partnerstva na Srednjem Istoku, Africi, Aziji, kao i partnerstvo sa Rusijom, Indijom i Kinom. Kada je generalni sekretar NATO-a Rasmusen bio upitan za ova prijateljstva sa dvema najnaseljenijim zemljama na svetu, Kinom i Indijom, on je odgovorio da će se ta prijateljstva odvijati pod NATO uslovima. To znači da će NATO određivati da li će Kini biti dozvoljeno da participira i od nje bi se moglo tražiti da obezbedi fondove i opremu za operacije u Avganistanu ili brodove za „Proliferation Security Initiative“ u azijsko-pacifičkoj regiji, koja se može uporediti operacijom „Active endeavour“ u Mediteranu (ulazi u desetu godinu), a predstavlja sveobuhvatni nadzor i nadgledanje svakog kontrolnog punkta i ulazne tačke u Sredozemnom moru. Nijedan brod ne može da prođe kroz Gibraltar, Bosfor i Dardanele ili Suecki kanal bez nadzora NATO, koji taj posao obavlja bez mandata UN, a taj mandat nije ni tražio. SAD su se pomoću NATO-a jednostrano proglasile i ustoličile kao policajac u Sredozemnom moru, iskoristivši situaciju omogućenu od strane 9/11. Ovo ustoličenje nema nikakvu osnovu u međunarodnom pravu, ali vojni blok kojim dominiraju SAD prisvojio je pravo da pretraži bilo koji brod, zapleni njegov teret, pritvori posadu broda i, čak, zapleni brod, što je ravno blokadi čitavog  mora. NATO operacija „Active endeavour“  je sada u desetoj godini trajanja, nema ni govora da bi mogla da prestane, iako ni jedan terorista nije bio uhapšen ili oružje za masovno uništenje konfiskovano. Do sada je ovo urađeno sa oko sto hiljada brodova, a kada bi to radila neka privatna organizacija, to bi se zvalo piratstvo. Sa druge strane, kada se pretpostavilo da je izraelsko – nemačka podmornica „Delfin“ nosila  rakete sa nuklearnim bojevim glavama – krajnje oružje za masovno uništenje – prešavši sa tim teretom put od Mediterana do Crvenog mora, u junu 2009. godine, NATO-a nije ni pokušao da joj to zabrani. Sredozemno more je, dakle, postalo NATO prćija u kojoj vladaju NATO zakoni.
Sa druge strane, „Proliferation Security Initiative“ predstavlja mnogo širi, globalni ekvivalent situacije u Mediteranu. Pre nekoliko godina Hrvatska je potpisala ovu inicijativu.
Što se tiče Indije ona postaje značajno vojno integrisana sa SAD, sa kojima sprovodi zajedničke godišnje vojne vežbe, a upravo je njihova zajednička vojna vežba okončana na Aljasci. Postoje izveštaji o prodaji velikog broja ratnih brodova Indiji, čime će SAD zameniti Rusiju, do sada glavnog snabdevača Indije oružjem.
Sa Kinom je ista stvar kao i sa Rusijom – ove zemlje se opkoljavaju, dok im se u isto vreme nude olovni okovi partnerstva. Približavanje Rusije i NATO-a budi kod mene asocijacije na Molotov-Ribentrop pakt kojim je Nemačka galantno ponudila sporazum o uzajamnom nenapadanju, da bi dve godine posle toga pokrenula najveću invaziju u ljudskoj istoriji.

Da li implicirate da se NATO inkorporira u sistem koji se može videti kao totalitarizam trećeg milenijuma?
Hvala vam za sve tri reči koje ste izrekli. Upravo je ta sintagma – „treći milenijum“ upotrebljena na londonskoj konferenciji, gde se govorilo o izazovima trećeg milenijuma i kada je strateški definisana uloga NATO, koja je podrazumevala da se, ne samo vojne operacije, već sve što se dešava na planeti nađe pod kontrolom NATO-a. Da li se relacije sa hiljadugodišnjim rajhom mogu uspostaviti tek na osnovu labavih asocijacija? Ljudi ne bi smeli da zaborave da govorimo o vojnom bloku, a ne o Savetu bezbednosti UN, niti o Međunarodnom komitetu Crvenog krsta. Govorimo o NATO, čija je avijacija bombardovala položaje Vojske Republike Srpske 1995. godine, pokrenula prvi rat u Evropi: neku vrstu blickriga na Jugoslaviju, NATO koji vodi najduži rat u istoriji Amerike, rat u Avganistanu, i upravo su ovih dana američke i britanske trupe premašile period sovjetskog vojnog prisustva i angažmana u Avganistanu (od decembra 1979. do početka 1989. godine), ali eto sada je ovaj rat opravdan samom činjenicom da ga sprovodi Zapad. Ne zaboravimo: govorimo o NATO koji je zadobio pravo nad kontrolom i rešavanjem pitanja koja nemaju nikakve veze sa vojnim pitanjima, već sa uplivom u gotovo sve aspekte ljudske egzistencije.

Šta je cilj NATO rata u Avganistanu, koji se doima kao orvelijanski neprekidni rat?
Rat u Avganistanu ima mnogo funkcija za NATO. Krenimo redom. Poslednji broj trupa angažovanih u ovom ratu, sa kojim sam se susreo, iznosio je 152.000, daleko više nego što su Sovjeti ikada angažovali, i to, zvanično iz 48 različitih zemalja, što znači da pored 28 NATO zemalja, dvadeset drugih takođe ima trupe u Avganistanu, tako da možemo da zaključimo da se ovim ratom testira novi NATO. Angažovano je pedesetak zemalja: oko četvrtina članica Ujedinjenih nacija, uključujući najnoviju članicu- Crnu goru. Ono što oni sprovode je integracija vojske i stvaranje globalnog sistema NATO, onoga što su SAD nazvale „unutrašnja operabilnost“. Koristimo iste taktike, isto oružje i isti jezik – engleski. Nedavno se pojavio članak bugarske novinske agencije: „Bulgaria“, gde je ataše ambasade SAD u Sofiji govorio o tri hiljade vojnih događaja odigranih u Bugarskoj, u kojima su učestvovale Bugarska i SAD. Bugarska ima veliki i rastući kontigent vojnih snaga u Avganistanu, SAD imaju četiri nove vojne baze u Bugarskoj i četiri u susednoj Rumuniji, kao i dve aviobaze u Bugarskoj. Ove baze služe za trening NATO trupa i trupa SAD za angažovanje na obodu: Rogu Afrike, Srednjem Istoku, Avganistanu…Dakle, brojne su funkcije koje za NATO obavljaju ovaj rat: on omogućava da se NATO ustanovi kao vojna borbena organizacija koja više ne bombarduje samo iz vazduha, sa visine od 25.000 stopa, već je ovo prvi rat NATO na zemlji, to je njegov prvi rat u Aziji, to je američki prvi rat u Aziji posle Vijetnama.

To je i najduži američki rat?
Da, to je najduži američki rat, to je i najduži avganistanski rat, ali i mogućnost da se vojske najvećih evropskih zemalja nađu u samom središtu jedne od najvažnijih geostrateških tačaka na svetu, gde konvergiraju ruski, kineski, indijski, pakistanski, iranski i turski interesi. U članku bugarske novinske agencije govori se o „Joint Strike Force East“, gde elitne američke jedinice regularno treniraju u Bugarskoj i Rumuniji.  Prošle godine bilo je prisutno i nekoliko srpskih oficira na tom združenom treningu. Dakle, vojna integracija Evrope a takođe i elaboracija sistema vojnog transporta, baza za obuku i treninge, koje se protežu kroz Evroaziju i Srednji Istok, služeći toj strateškoj liniji. Pre dve nedelje, Litvanija se pridružila Letoniji i Estoniji, otvarajući jedno od svojih luka za nemački, američki i ostali NATO tranzit od Baltičkog mora, preko Rusije, Centralne Azije do Avganistana. To je ruta komparabilna onoj koja polazi od Crnog mora prema gruzijskim lukama,  proteže se širom Azerbejdžana, Kaspijskog mora, Kazahstana koji se graniči sa Kinom i Rusijom, a takođe vodi do Avganistana. Prošlog leta, SAD i jedanaest NATO saveznika i partnera, uključujući Finsku i Švedsku otvorilo je ono što je nazvano operacijom prvog multinacionalnog  strateškog vazdušnog mosta u Papasu, vazdušnoj bazi u Mađarskoj, gde je početkom godine dopremljeno milion stvari za rat u Avganistanu. Pogledajte mapu Istočne Evrope od Baltika do Crnog mora i do Jadranskog mora: videćete baze za treniranje, aviobaze, korišćene za rat u Avganistanu. Prisustvujemo, dakle, izgrađivanju mreže i infrastrukture za vojne treninge i angažovanja, vojne poslove i zadatke i vojni tranzit koji zaista ukršta Evropu, Daleki Istok, Srednji istok. Avganistanski rat je obezbedio mogućnost da to bude urađeno.
Vaši čitaoci bi trebalo da zastanu i da se zapitaju: koliko smo morali da obnevidimo od propagande da ne vidimo šta se zaista događa. Ljudi bi morali da se probude, to je zaista neophodno da urade jer su ovo ozbiljne stvari. Ovo nije samo afera iz domena PR poslova. Ljudi stradaju i pate. Ogroman broj ljudi umire u Avganistanu i Pakistanu. Pre neki dan su SAD lansirale sedamnaesti ili osamnaesti smrtonosni napad bespilotnim projektilima u Pakistanu, i to samo ovog meseca. To je ono što je Orvel nazvao: neprekidni rat za neprekidni mir. Činjenica je da su se ljudi navikli da prihvataju ovakve stvari u svakoj zemlji na svetu, ne samo u zemljama koje su izložene napadu već i u SAD i Evropi i to što se čini da izgleda kao da je Novi svetski poredak prihvatljiv, rezultat je kriminalnog odustajanja od lične odgovornosti.

_____________

Ponizna Rusija?

Najvažnijim pitanjem čini se odnos NATO-a i Rusije. Novinari stacionirani u Prizu, održali su nedavno konferenciju za novinare, na kojoj su ovo pitanje dramatično razmatrali. Zaključak koji su oni doneli bio je da su SAD pozvale Rusiju u svoj program raketnog sistema kako bi je neutralisali. Tom prilikom Dajana Džonston je izjavila da je Rusija sada ponizna pred NATO i podređena NATO. Kako vi komentarišete zaključak Dajane Džonston i kako predviđate razvoj događaja posle ovog približavanja Rusije i NATO?
Složio bih se sa Dijanom Džonston, veoma hrabrom, pametnom ženom, američkom novinarkom koja živi u Parizu posle napuštanja SAD, što pokazuje kakva je politička klima u SAD.
Tok samog samita, Obamin privatni susret sa Mihailom Sakašvilijem, ruskim javnim neprijateljem br.1, predstavljao je, ništa drugo do šamar opaljen Rusiji posred lica; slaganje Medvedeva sa svime što je Amerika želela i ne postavljanje nikakvih uslova ili zahteva, sve to je stvorilo utisak o kojem je govorila Dajana Džonston: utisak o potčinjavanju I ponovnom uspostavljanju atmosfere bezuslovnog pristajanja Rusije. Rusija dozvoljava  povećani obim vojnog tranzita, dozvoljava i oklonim vozilima da iz Evrope  prelaze preko teritorije Rusije na putu za Avganistan; Rusija odustaje od protivljenja američkom instaliranju protivraketnih sistema u Evropi, što uključuje, između ostalog, instaliranje tri raketna sistema „Patriot“ („Patriot Advanced Capability-3“) u Poljskoj, 35 milja od Ruske teritorije, u gradu Miraž, i razmeštanje usavršenih standardnih raketnih presretača u Poljskoj i u Rumuniji. Uz to, kako je u svojim analizama pokazao Viktor Kovaljov, dopisni član ruske Vojne akademije nauka, ovo približavanje će pokrenuti lavinu negativnih konsenkvenci u smislu pogrešnih odgovora Rusije na globalne procese, nove ratove i regionalne sukobe. Odnosi sa Kinom, Iranom, potencijalno distanciranje od istorijskih saveznika u arapskom svetu kao što su Sirija i Libija i moguće napuštanje trenda rasta u odnosima sa latinoameričkim partnerima kao što su Argentina, Bolivija, Kuba, Ekvador, Nikaragva i Venecuela, sve će to imati negativne efekte. Rusija bi mogla da se suoči i sa teritorijalnim pretenzijama Estonije, Letonije, Finske, Gruzije i Ukrajine i biti primorana da napravi ustupke u Kaspijskom moru. Enklava Kaljingrada mogla bi lako biti izložena potraživanjima  Poljske, Litvanije, čak i Nemačke. I sve to u vreme kada su SAD orkestrirale novu političku i vojnu krizu u Aziji. Jasno je da pristajanjem uz NATO i SAD, Rusija može mnogo da izgubi i baš ništa da dobije.