Reforma pravosuđa na popravnom

Piše Kosta Čavoški

Izgleda da su i naši vajni reformatori pravosuđa konačno dobili slabe ocene, pa su prinuđeni da sa svojom nakaznom reformom idu na popravni. U ovom času oni zato nastoje da kroz parlament proguraju čak pet zakona o izmenama i dopunama, zamajavajući javnost da će time ispraviti brljotine zahvaljujući kojima je naše pravosuđe uništeno

Kada loši đaci dobiju veći broj slabih ocena oni idu na popravni, pa ako i tada ne pokažu minimum potrebnog znanja ponavljaju razred. Izgleda da su i naši vajni reformatori pravosuđa konačno dobili slabe ocene, pa su prinuđeni da sa svojom nakaznom reformom idu na popravni. Jedino što ih izgleda još neće snaći zla sudbina ponavljača. Jer, dok se lošim đacima za kaznu obično uskraćuju džeparac, izlazak s vršnjacima i letovanje na moru da bi utuvili u glavu da moraju vrednije da uče i nadoknade propušteno, našim dičnim reformatorima pravosuđa ništa neće biti uskraćeno. Ostaće na ministarskim i drugim položajima; neće im za kaznu biti smanjene pozamašne plate i mnoge privilegije; ostaće im na raspolaganju luksuzna kola s plaćenim vozačem; pa će i dalje moći da nas lažu i mažu kako će izmenama važećih zakona biti savršeno ispravljeno ono što su baš tim zakonima upropastili.
U toj veri da im baš niko u ovoj zemlji ništa ne može, u ovom času nastoje da s autoritetom Vlade kroz parlament proguraju čak pet zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, Zakona o Visokom savetu sudstva, Zakona o uređenju sudova, Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o Državnom veću tužilaca. Pri tom stavljaju u izgled da će predloženim izmenama i dopunama pomenutih zakona pravosudno nedonošče postati zdravo i napredno dete.

PRIZNANJE GRDNIH GREŠAKA
Kada loš đak očekuje uspeh na popravnom, nevoljno prihvata sve stroge ocene o svom prethodnom radu u nadi da će na popravnom ispitu bolje proći. To upravo čine predlagači ovih zakona, a autoritet pred kojim metanišu jeste Evropska komisija, svojevrsna vlada Evropske unije. Tako se u obrazloženju zakona o izmenama i dopunama zakona o sudijama i javnom tužilaštvu navodi procena Evropske komisije da neki aspekti provedene reforme pravosuđa izazivaju ozbiljnu zabrinutost. Zatim se veli da je postupak izbora sudija, tužilaca i njihovih zamenika izvršen na netransparentan način, čime je ugroženo načelo nezavisnosti sudija; da sudijama, tužiocima i njihovim zamenicima nije data prilika da budu saslušani tokom postupka, a nisu im data ni adekvatna obrazloženja na odluke o prestanku dužnosti; te da su sudije, tužioci i njihovi zamenici, koji nisu ponovo izabrani, mogli da ulože žalbu samo Ustavnom sudu, koji nema dovoljno kapaciteta da u potpunosti razmatra ove žalbe.
Jedva da treba reći da posle ovako nepovoljnih ocena provedene reforme pravosuđa dičnim reformatorima nije preostalo ništa drugo, nego da se povuku sa svojih javnih položaja u najdublju anonimnost i da kao ponovci iznova upišu pravni fakultet. Njima to naravno ne pada na pamet, pa eto koriste drugu priliku da poprave svoje slabe ocene koje im je dala Evropska komisija, iako će verovatno još jednom ići na popravni u duhu one narodne izreke „treća sreća“.
Valja ipak primetiti u kojem trenutku su naši „reformatori“ pravosuđa priznali da su počinili grdne greške i izrazili udvoričku spremnost da idu na popravni. To su učinili tek kad je stigao izveštaj o njihovom nedelu iz Evropske komisije. Pre toga dok još ubogaljivanje pravosuđa pod vidom reforme nije započelo, veći broj najuglednijih profesora prava i drugih vrsnih stručnjaka oglasio se u štampi i stručnim časopisima s dobro promišljenom kritikom predložene reforme pravosuđa. Potom je ugledno i uporno Društvo sudija sa svojom predsednicom Draganom Boljević, u više navrata izložilo temeljito obrazloženo neslaganje s pomenutom reformom. Ništa nije vredelo, pošto su se „reformatori“ pravosuđa, verovatno s prezrenjem, oglušili o sud starijih profesora i većine kolega sudija i tužilaca, jer su dobro znali da njihov položaj ne zavisi od stava i suda stručne javnosti. I tek kad se oglasila Evropska komisija, ispravno su zaključili da moraju popustiti, jer će inače ostati bez položaja koje nezasluženo zauzimaju. Time su svima nama stavili do znanja da se ministarska i druga visoka zvanja dobijaju i gube odlukom stranaca, a ne zahvaljujući podršci domaće političke i stručne javnosti. Upravo zbog toga o ponovljenoj reformi već „reformisanog“ pravosuđa nije zatraženo mišljenje Društva sudija i drugih stručnih udruženja i ustanova, niti je vođena bilo kakva javna rasprava, ali su nacrti pomenutih zakona izrađeni u saradnji sa predstavnicima Evropske komisije i Venecijanske komisije Saveta Evrope, koji su o tim nacrtima dali povoljno mišljenje.

SMANDRLJAVANJE ZAKONODAVNOG POSTUPKA
Pre godinu i po dana započela je takozvana „reforma“ koja je ubogaljila naše pravosuđe. Tokom sprovođenja ove reforme, sem u hitnim slučajevima, niko ništa u sudstvu nije ozbiljno radio u očekivanju da vidi da li će uopšte biti ponovno izabran za sudiju, tako da su se predmeti neprestano nagomilavali. A kako su u isto vreme ukidani postojeći i obrazovani novi sudovi, trebalo je dosta vremena da se predmeti iz jedne zgrade prebace u drugu i dodele odgovarajućim sudijama, tako da danas u Beogradu sudije imaju i po 800 umesto ranijih 300 predmeta. To je razlog što se u beogradskim, a verovatno i u drugim sudovima postupak odvija mnogo sporije nego što je to ranije bilo, iako je reforma navodno izvedena da bi sudstvo bilo bolje i delotvornije, to jest da bi se brže dolazilo do pravde.
Potom je veliki broj neizabranih sudija pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom Srbije, pa je ovaj Sud, umesto da po kratkom postupku usvoji sve ove žalbe zbog bitnog formalnog nedostatka – nepostojanja obrazloženja u odlukama o neizboru – naložio Visokom savetu pravosuđa (jer je to zahtevala i Evropska komisija) da retroaktivno unese u svoje odluke individualizovana obrazloženja, što je bilo nedopustivo. To je upravo bio razlog zbog kojeg su zvaničnici EU preporučili Ministarstvu pravde da i dalje isplaćuje zarade neizabranim sudijama.
Presudan činilac koji je prekinuo ovo zamajavanje bile su dve konačne odluke Ustavnog suda kojima su usvojene žalbe neizabranih sudija. A kako je ovaj Sud obavezan da u istovetnim slučajevima presuđuje na isti način, s pravom se očekivalo da će i sve ostale istovetne žalbe biti usvojene. Tog trenutka su negdašnji, sadašnji, a ne daj Bože, i budući reformatori našeg pravosuđa krenuli u odlučnu akciju. Pošlo im je za rukom da se odlukom Vlade njihovi predloženi zakoni donose po hitnom postupku. A to je bilo toliko hitno da su 21. decembra 2010. godine u 21 čas, predlozi zakona dostavljeni poslaničkim klubovima – kao da poslanici nemaju noću drugog posla nego da čitaju službene spise – da bi već sutradan bili razmatrani na sednici Skupštine Srbije, a eventualno usvojeni uoči same Nove godine. Tako će popravna „reforma“ pravosuđa započeti smandrljavanjem zakona kojima će se izvesti. Ni većeg bezobrazluka, ni goreg početka!

POVRATNO DEJSTVO ZAKONA
Izmenama i dopunama zakona o sudijama i javnom tužilaštvu predviđa se da će stalni sastav Visokog saveta sudstva, odnosno stalni sastav Državnog veća tužilaca, preispitati sve odluke prvog sastava Visokog saveta sudstva, odnosno prvog sastava Državnog veća tužilaca, o prestanku zvanja sudija, odnosno zvanja javnih tužilaca i njihovih zamenika. Uz to se utvrđuje da se postupci po ustavnim žalbama koje su neizabrane sudije, odnosno tužioci i njihovi zamenici, podneli Ustavnom sudu okončavaju i svi predmeti ustupaju Visokom savetu sudstva, odnosno Državnom veću tužilaca, a da se ustavne žalbe smatraju prigovorom na odluku Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca. To znači da će ove zakonske odredbe imati retroaktivno dejstvo, što se u pravnoj teoriji i dobro utemeljenim pravnim porecima smatra nedopustivim. Nije stoga nimalo slučajno što američki Ustav od 1787. godine članom I odeljkom 9. alinejom trećom izričito zabranjuje donošenje zakona sa povratnom snagom (ex post facto). No, ono što nije dozvoljeno civilizovanim Amerikancima dopušteno je balkanskim domorodcima.
Još je gore što su ustavne žalbe neizabranih sudija i tužilaca, povodom kojih Ustavni sud već vodi postupak, preobraćene u prigovore istom organu koji je doneo osporene odluke, čime im se oduzima devolutivno, a pridaje remonstrativno dejstvo. Pri tom su sastavljači ovih zakona namerno prećutali šta će biti sa već donetim odlukama Ustavnog suda u ovim slučajevima. U načelu, kako je to res iudicata odluke Ustavnog suda morale bi biti konačne i nedodirljive. Ali nije isključeno da će pravosudna uprava odbiti da, suprotno članu 171 stavu 1 Ustava Republike Srbije, izvrši ove odluke i vrati sudije u odgovarajuće sudove, ne bi li ih prisilila da povodom navodnog prigovora, u koji se preobraća njihova već prihvaćena ustavna žalba, sačekaju novu odluku Visokog saveta pravosuđa.
Posebno podozrenje izaziva odredba da će stalni sastav Visokog saveta sudstva, odnosno stalni sastav Državnog veća tužilaca preispitati odluke prvog sastava Visokog saveta sudstva, odnosno prvog sastava državnog veća tužilaca o izboru na stalnu sudsku funkciju, odnosno izboru zamenika javnih tužilaca na stalnu funkciju, kao i da će preispitati odluke o predlogu za izbor sudija koje se prvi put biraju, odnosno odluke o predlogu za izbor javnih tužilaca i njihovih zamenika koji se prvi put biraju, radi utvrđivanja postojanja razloga koji ukazuju na sumnju u stručnost, osposobljenost i dostojnost pojedinog sudije, odnosno tužioca i njegovog zamenika, odnosno postojanja razloga koji ukazuje na povredu postupka u donošenju odluke o izboru ili predlogu za izbor pojedinog sudije, odnosno tužioca i njegovog zamenika.
Iako bi se na prvi pogled reklo da je i ovakva retroaktivnost logična, jer ako se preispituje valjanost izbora sudija i tužilaca koji nisu izabrani, po analogiji bi trebalo ispitati valjanost izbora i onih izabranih, to jest sve vratiti na početak. Nije, međutim, tako, pošto se dopušta selektivan izbor samo onih slučajeva u kojima postoji sumnja da izbor nije na valjan način izvršen, što će pružiti mogućnost Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca, čiji će sastav samo delimično biti promenjen, da birkaju koga se od izabranih sudija i tužilaca dovesti u pitanje i, shodno datoj političkoj potrebi, sprovesti još jednu čistku u pravosuđu. A time će se iznova narušiti sigurnost sudija koje su već pomislile da im posle izbora odnosno reizbora više niko ništa ne može, pa mogu da sude isključivo po svojoj savesti. Nije isključeno da su žuto-ružičasti pokrovitelji ove „reforme“, već uzeli na zub sudiju koji je doneo oslobađajuću presudu u slučaju navodnih Mladićevih jataka i predsednika suda koji nije hteo da ga izuzme.
Nije na odmet da se kaže da je sastavljačima ovih zakona sa povratnim dejstvom promaklo i izuzetno važno pitanje: šta će biti sa presudama sudije, za koga se posle tri ili pet godina retroaktivno utvrdi da nije zaslužio sudijsko zvanje zahvaljujući kojem je presuđivao? I da li će nezadovoljne stranke imati pravo na obnovu postupka, u međuvremenu možda okončanog pravosnažnom presudom? Sve su to naši ponavljači iz pukog neznanja prosto smetnuli s uma.

GUBITAK KOSMETA – OPŠTI INTERES
Kod nas je izgleda uobičajeno da ne samo političari, nego i sastavljači zakona ne čitaju Ustav ili se prave da ne znaju šta u njemu piše. Prema članu 197 stavu 2 Ustava pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. Toga radi se u obrazloženju predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu navodi da je opšti interes Republike Srbije, zbog kojeg bi pojedine odredbe trebalo da imaju povratno dejstvo, pridruživanje Evropskoj uniji. To ne samo da je sporno, nego je i protivustavno.
Ako je suditi po anketama koje se sprovode novcem iz inostranstva, naša javnost je podeljena u pogledu prihvatanja ili neprihvatanja ulaska u EU pod njenim uslovima. Uz to je u međuvremenu postalo savršeno jasno da u EU Srbija može ući samo bez Kosova i Metohije kao samozvane države, po zvaničnim dokumentima EU takođe na evropskom putu. Stoga se ovaj sraman zaključak da je ulazak u EU opšti interes Srbije, može predstaviti i kao svojevrstan silogizam. Ako je ulazak u EU opšti interes Srbije, a taj ulazak nužno podrazumeva priznanje samozvane kosmetske države, onda je i gubitak Kosova i Metohije takođe opšti interes Srbije. Već iz ovoga se da razabrati namera žuto-ružičaste vladajuće koalicije, da iz preambule Ustava izbaci Kosovo i Metohiju da bi mogla i de iure da prizna samozvanu državu kosmetskih Arbanasa.

NEDOPUSTIVA RETROAKTIVNOST
Za razliku od američkog Ustava, naš Ustav izuzetno dopušta da samo pojedine odredbe zakona – dakle, jedino zakona, a ne i podzakonskog akta – mogu imati povratno dejstvo. Sastavljači ovih predloga zakona bili su toliko nesmotreni (da ne kažemo tupi i glupi) da nisu razabrali da se zakonom ne može davati povratno dejstvo aktima nižim od zakona. Zato su u predloge zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu uneli odredbu da će stalni sastav Visokog saveta pravosuđa, odnosno stalni sastav Državnog veća tužilaca preispitati odluke prvog sastava Visokog saveta pravosuđa, odnosno Državnog veća tužilaca i da će pri tom primenjivati kriterijume i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, koje će tek doneti stalni sastav ovog Saveta odnosno Veća. A potom su još dodali da će se ovi kriterijumi i merila doneti u roku od 15 dana od izbora stalnog sastava Visokog saveta iz reda sudija, odnosno Državnog veća iz reda javnih tužilaca i njihovih zamenika.
Pomenuti kriterijumi i merila nisu čak ni podzakonski akt nego jedna vrsta internog akta, skup uputstava o načinu korišćenja diskrecione vlasti prilikom izbora kandidata za zvanje sudije, odnosno tužioca i njegovog zamenika. Stoga je apsolutno nedopustivo da ovakav interni akt ima bilo kakvo povratno dejstvo. I što je još gore, prilikom donošenja ovih zakona sadržina tog akta neće biti poznata, tako da će se retroaktivno primenjivati propis koji još niko nije video, niti je mogao videti u trenutku kada je dobio povratno dejstvo.
Isto se može reći i za odredbe ovih zakona koje predviđaju obustavljanje već započetih postupaka pred Ustavnim sudom i prekvalifikovanja ustavne žalbe u prigovor istom organu koji je doneo osporenu odluku. U sudski postupak koji je u toku u načelu se ne sme zadirati potonjim zakonom sa povratnim dejstvom, a to naročito važi za postupak pred Ustavnim sudom čija je nadležnost utvrđena Ustavom, a ne običnim zakonom. Otuda kada Ustavni sud zakorači u svoju nadležnost, ona se više ne može i ne sme dovoditi u pitanje, što se praktično čini predloženim zakonima. I to je razlog što bi oni morali biti ukinuti zbog neustavnosti odmah po donošenju, da ne bi proizveli neke veće povrede ljudskih prava.

DRŽANJE SUDIJA NA KRATKOM LANCU
Jedan od načina držanja pasa u apsolutnoj poslušnosti jeste njihovo vezivanje kratkim lancem, tako da pas odmah ispravno reaguje čim njegov gazda malo cimne takav lanac. Na sličan način se postupa i sa ljudima kada se želi da uvek čine ono što gospodar ljudskih duša u datom trenutku poželi. Najvažnije od svega jeste da se podanici i poslušnici drže u potpunoj nesigurnosti, tako da nikad ne znaju šta će ih snaći ako ne učine ono što se od njih očekuje. Upravo se ovim predlozima zakona u takvo stanje vremenski neomeđene nesigurnosti dovode sve izabrane i neizabrane sudije, tužioci i njihovi zamenici.
Već na prvoj godini studija studenti prava uče da za sve procesne radnje moraju da se utvrde odgovarajući rokovi, te da se njihovim protekom zbog pravne sigurnosti priznaje valjanost zatečenog stanja čak i kad se post festum utvrdi da je ono manjkavo. Izgleda, međutim, da ono što bi trebalo da znaju studenti već na prvoj godini prava ne znaju tvorci ovih predloga zakona. Da li iz neznanja ili zle namere, nije nam poznato, ali je činjenica da za preispitivanje odluka o izboru ili neizboru sudija, tužilaca i njihovih zamenika nisu utvrđeni nikakvi rokovi, tako da će to preispitivanje trajati od konstituisanja stalnog sastava Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca pa do večnosti. To će sve sudije, tužioce i njihove zamenike dovesti u veliku pravnu nesigurnost i stanje nepodnošljive egzistencijalne neizvesnosti.
Najgore će naravno biti neizabranim sudijama, tužiocima i njihovim zamenicima. Pošto 830 doskorašnjih sudija nije ponovo izabrano, a njih oko 90% je podnelo ustavnu žalbu, očekuje se da će se pred Visokom savetom pravosuđa voditi oko 800 pojedinačnih postupaka. Budući da svaki neizabrani sudija ima pravo da se upozna sa predmetom, pratećom dokumentacijom i tokom postupka i da se usmeno obrati Savetu, to samo znači da će se za svakog od njih održati bar dva ročišta, pod uslovom da niko od njih, na šta inače mora imati pravo, ne poziva svedoke i veštake. Ukoliko Visoki savet pravosuđa bude zasedao u plenumu, a mora tako, za rešavanje 800 slučajeva biće mu potrebno bar dve godine, pod uslovom da bez prekida zaseda osam sati dnevno i da ima na raspolaganju veći broj stručnih saradnika.
Postavlja se odmah pitanje od čega će sve to vreme neizabrane sudije živeti i plaćati putne troškove i prenoćište u Beogradu, ako su iz unutrašnjosti. Doduše, do sada su neizabrane sudije primale platu, ali ne zbog toga što su na to imale pravo, nego zato što su to zahtevali zvaničnici EU, a nema nikakve izvesnosti da će to oni ponovo tražiti. Konačno, nije svejedno da li se plata prima kao pravo ili kao nečija milost koja se u svakom trenutku može uskratiti.
Već reizabrane i izabrane sudije biće izložene vremenski neograničenoj nesigurnosti, pošto se uvek može pokrenuti postupak kojim bi se utvrdilo da iz ovih ili onih razloga ne zaslužuju sudijsko zvanje. Što je još gore, prve dve godine će se kao hitniji rešavati slučajevi neizabranih sudija, da bi tek treće ili pete godine došli na red sporni slučajevi izabranih sudija, a da se unapred ne zna ko će od njih biti sporan. Sve to vreme sadašnje sudije, umesto da u savršenom miru presuđuju i dele pravdu, sedeće na žeravici nespokoja i egzistencijalne nesigurnosti. Pa zar se od takvih sudija i može očekivati da isključivo sude po svojoj savesti? Sada smo sigurni da se ovim predlozima zakona upravo takva nesigurnost htela.

POVEĆANI RIZIK
U obrazloženju zakona o izmenama i dopunama zakona o Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca njihovi sastavljači izričito priznaju da je prilikom prvog izbora i reizbora sudija, tužilaca i njihovih zamenika „rizik od političkog uticaja bio visok“. Koliko je to nama poznato, ne samo da je ovaj rizik bio veliki nego su postojali i unapred pripremljeni spiskovi u žuto-ružičastoj kuhinji, koga treba, a koga ne treba izabrati. Strepimo da će prilikom preispitivanja svih ovih izbora rizik od političkog uplitanja biti znatno veći.

3 коментара

  1. Avatar

    Ni jedan ZAKON u sustini svojoj nije tako los, da on nebi prihvacen bio od gradjana bilo koje zemlje, koji o zakonima neznaju obicno nista, a ponajmanje da se on pise po shvacanjima i potrebama vladajuce garniture koja putem zakona zeli da ozakoni svoje bezakonje: pljacku, otimacinu, nasilje itd.

    Tako je isto i sada sa Novim zakonom kojeg Srbija kao zemlja “blagostanja” treba da dobije, i da se preko njega ozakoni sva zla ovog svijeta koja su nama Srbima u ime Zapadne “demokratije” nanijeli sadasnji vlastodrsci, koji bi trebali da odgovaraju pred ZAKONOM za svoje pljacke, prevare i izdaje. Medjutim, najverovatnije da se to nece nikada desiti jer oni zakon prave za sebe, a ne za narod kojega tlace, plackaju i prodaju po pijacama Novog svetskog poretka, isto onako kao sto su nekada Jevreji u Americi prodavali Crnce.

    Zato su svi zakoni svijeta slicni jedan drugom, jer svi oni imaju zajednicki cilj, ZASTITU postojece vladajuce garniture ili klase po svaku cijenu na stetu naroda koji se iskoriscava i tlaci, i koji samo sluzi kao sredstvo za proizvodnju kapitala od kojeg ce moci samo da prezivi, a visak ce da trose veliki i mocni.

    Zbog toga, umjesto da stalno izmisljamo “nove” zakone sa kojima se narodu samo oci mazu, bilo bi pametnije i bolje da u praksi i svakodnevnom zivotu primjenimo vec postojece zakone, i tako na SUD PRAVDE da izvedemo svoje srbske IZDAJNIKE I LOPOVE, koji sada zele preko Novog Zakona da izbjegnu krivicno gonjenje za pocinjene zlocine svoje!

  2. Avatar

    Glavni “deformator” i njegovi aparatčici unazadiše pravosuđe Srbije toliko da će decenije proći dok se stepen poverenja građana ne vrati na onaj iz 2009. godine, iako ni tada pravosuđe nije uživalo naročito poverenje građana (beše “zrelo” za reformu).
    “Reforma” pravosuđa je pala na procedurama, zbog neuvažavanja stručnih mišljenja, pa i pravničke elite Srbije (sudija i tužilaca).
    “Deformatori” su prepoznati kao veoma neodgovorne osobe, spremne da i dalje nanose štetu interesima građana Srbije i interesima Srbije kao države.
    Povrede odredaba Ustava i zakona Srbije namerno su činili u realizaciji sramnog čina farbanja pravosuđa u žuto i krađe radnih mesta sudija izabranih na stalnu sudijsku dužnost, javnih tužilaca i sudija za prekršaje. NAMERA je očevidna, imajući u vidu BROJ odredaba koje su “deformatori”, uz podršku glavnog, načinili.
    Zato Srbiju treba podsećati na to da postoje pismeni dokazi da su počinjene najmanje ove povrede Ustava i zakona Srbije:
    USTAV REPUBLIKE SRBIJE
    – čl. 21. st. 3. (zabrana diskriminacije – videti zapisnik sa 18. sednice VSS);
    – čl. 36. st. 2. (pravo na pravno sredstvo);
    – čl. 146. st. 1. (stalnost sudijske funkcije);
    – čl. 150. st. 1. i st. 2. (nepremestivost sudije);
    – čl. 153. st. 2, 3 i 4. (ukupan broj članova VSS i broj i struktura izbornih članova VSS);
    – čl. 155. (pravo na žalbu protiv odluke VSS – što je potvrđeno stavovima Ustavnog suda od 25.03.2010.);
    USTAVNI ZAKON ZA SPROVOĐENJE USTAVA REPUBLIKE SRBIJE
    – čl. 6. st. 4. (član VSS po položaju, do izbora predsednika VKS je PREDSEDNIK Vrhovnog suda Srbije – budući da je Nata Mesarović bila samo v.d. predsednika NIJE MOGLA biti član VSS po položaju – a BILA JE);
    – čl. 6. st. 5 (VSS se 06.04.2009.g. “konstituisao” bez izbora OBAVEZNIH svih izbornih članova (advokat i profesor pravnog fakulteta, i bez predsednika Vrhovnog suda Srbije kao člana po položaju, jer Nata Mesarović kao v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije nije mogla biti član VSS po položaju);
    – čl. 7. st. 1. (izbor predsednika VKS i prvi izbor sudija VKS nije izvršen do KRAJNJEG zakonskog roka koji je istekao 05.07.2009.g. kako je to ovom odredbom propisano);
    – čl. 9. st. 2. (imenovanje sudija Ustavnog suda nije izvršeno u roku od 30 dana, a po ovom zakonu to je MORALO biti izvršeno NAJKASNIJE do 04.08.2009.g.);
    ZAKON O VISOKOM SAVETU SUDSTVA
    – čl. 5. st. 1, 2 i 3 (ukupan broj članova, broj i struktura OSAM OBAVEZNIH izbornih članova);
    – čl. 17. st. 2. (obaveza da odluke VSS budu obrazložene – što nije bio slučaj ni kod jedne odluke o izboru sudija, niti kod donošenja odluke o prestanku sudijske dužnosti);
    – čl. 51. st. 1. (propisano je da je predsednik Vrhovnog suda Srbije član VSS po položaju, pa Nata Mesarović kao v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije NIJE po zakonu mogla biti član VSS – a BILA JE nezakonito);
    – čl. 54. st. 1. (konstitutivna sednica je morala da se održi u roku od 7 dana od izbora SVIH OSMORO OBAVEZNIH izbornih članova, a učinjeno je to sa samo šest izbornih članova);
    – čl. 54. stav. 2. (konstitutivnu sednicu je mogao zakazati samo predsednik Vrhovnog suda Srbije, ne i Nata Mesarović koja to NIJE bila, već samo v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije, a još manje je to mogla ministarka Malović koja je “konstitutivnu” sednicu VSS zakazala za 06.04.2009.);
    – čl. 57. (rok za izbor STALNOG sastava VSS bio je 30.06.2010. – postupak nije ni bio pokrenut u tom roku, pa je jasno da se i ova odredba namerno krši);
    ZAKON O SUDIJAMA
    – čl. 49. st. 1 (obaveza VSS da pribavi OBAVEZNA mišljenja o stručnosti, dostojnosti i osposobljenosti kandidata iz reda sudija, budući da se ova odredba primenjuje od 06.04.2009.g. po čl. 107. ZoS – protivno ovoj odredbi VSS 13.07.2009. donosi ZAKLJUČAK na svojoj 13. sednici da ne postupi po ovoj odredbi zakona – videti zapisnik VSS);
    – čl. 50. st. 5. (odredba koja propisuje da odluka VSS mora biti obrazložena);
    – čl. 67. st. 1. (odredba koja propisuje pravo na žalbu – ova nezakonitost je potvrđena stavovima Ustavnog suda od 25.03.2010.g.);
    – čl. 100. st. 2. (rok za izbor svih sudija je bio 01.12.2009. a nisu izabrane SVE SUDIJE do danas koje su morale biti izabrane U SKLADU SA KONKURSOM – VSS je NEZAKONITO, iako je bilo 5030 kandidata ostavio “rezervu” za 78 sudijskih mesta (verovatno za slučajno izostavljene sinove, kćerke, kumove, rodbinu i sl. jer kod tako velikog broja kandidata za takvom “rezervom” nije bilo potrebe, niti ZAKONSKOG osnova, pa se može reći da izbor sudija nije izvršen do danas, a ne do 01.12.2009.g. koji je bio ZAKONSKI rok);
    – čl. 102. st. 4. (predsednici sudova su trebali biti izabrani do 31.03.2010. – do današnjeg dana nisu);
    – čl. 102. st. 5. (predsednik VKS je morao biti izabran NAJKASNIJE do 05.07.2009.g. a nije zbog neodgovornog odnosa Nate Mesarović kao samoproglašenog predsednika VSS (06.04.2009.g.), i
    – čl. 104. st. 2. (VSS je SVE podzakonske akte MORAO doneti najkasnije do 05.06.2009.g. – mnogi nisu doneti do danas, kasnilo se čak i sa SUDSKIM POSLOVNIKOM koji je donet krajem decembra 2009.g. sa ŠEST MESECI zakašnjenja što je dovelo do ORGANIZACIONOG HAOSA u sudovima.
    Samo se u Srbiji, zemlji privida demokratije, moglo dogoditi da se reforma pravosuđa (treća grana vlasti) poveri anonimusima u pravnoj struci, bez imalo iskustva u pravosuđu ili organizaciji državne uprave (vlasti).
    “Reforma” je zato skandalozna u svakom segmentu, a ne samo u personalnom. Stanje je unazađeno u organizacionom delu, ali i u normativnom.
    I, nije ni najmanje bitno što EK izražava “ozbiljnu zabrinutost” zbog bezakonja izvršenog u “reformi” pravosuđa Srbije. Bitno je da je učinjena neizmerna šteta Srbiji kao državi u svakom pogledu (ni finansijski ona nije zanemarljiva), pre svega u ČINJENICAMA da poverenje građana u sudstvo nikada nije bilo manje i da je dostupnost pravde građanima unazađena (“sudske dane” imamo u svim manjim gradovima Srbije, a trebalo bi ih imati u svakom većem selu Srbije – kao nekad). Dostupnost “pravde” građanima nikada ne beše skuplja. Ovde popravnog ne može biti jer se šteta koju “deformatori” načiniše ne može otkloniti, već samo ublažiti. Ugled pravosuđa Srbije sveden je na ugled dinara kao valute. A tako nije moralo biti.

  3. Avatar
    Љубомор

    Ех, кад би проблеми “независног” судства били највећи проблем ове Србијице ми би се некако извукли и можда стали на “зелену грану”.
    “Неподношљива екзистенцијална неизвесност” 800 судија и тужлаца (паса које намесници држе на кратком ланцу) могла би се средити и без судских фарси у покретању жалбених процедура (немају друго шта да раде). Када ће и који поступци бити покренути за 800.000 незапослених радника? Који поступци за ових 800.000 запослених са бедном платом (200 Е, нису урачунати министри, секретари, саветници, директори, агенције и високи службеноци) и коју не прима цела једна половина скоро никако? Који поступци ће се десити са 1,600.000 пензионера од којих половина умире од глади?
    Да ли да се верује “Тајном” договору са скупа вођа владајућих странака одржаног 30.12.10 по позиву просрпског нам председника, где од седам тачака прва гласи: “народу уливати оптимизам”.
    (Види “Блиц” од 04.01.11)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *