RAJKO PETROV NOGO Skender i Spinoza

Piše Rajko Petrov Nogo

Kako se Skender Kulenović, u posthumno objavljenim sonetima „Baruh Benediktus de Spinoza brusač“ (1979) na fascinantan, poetski uzbudljiv način sreo sa tri stotine godina starijim holandskim filozofom jevrejskog porekla

Na samom početku, sasvim ću da ogolim strategiju ovoga zapisa. Prepisivaću, citirati ili parafrazirati delove teksta koji je, gotovo sam siguran, bio više nego povod za nastanak Kulenovićevih poznih soneta. To je enciklopedijska odrednica o Spinozi, u našoj do juče zajedničkoj enciklopediji. Ako taj tekst nazovemo neknjiževnim predloškom, nekom vrstom, uslovno govoreći, dokumenta od kojeg je pesnik krenuo, jasnije ćemo razaznati šta je, po zakonima verovatnosti i nužnosti, dodavao, te kad je dokumentarno krenulo ka izmišljenom, a kad izmišljeno dokumentarnom. Razabraćemo, možda, zašto se pesnik izrazitog uosećavanja i udvajanja – recimo, u zavičajno cveće (jagorčevine, primule), u majku (Stojanka), u pticu (ševa), u vojnika (Jovo Stanivuk) – pred kraj života udvojio sa Baruhom Spinozom i šta je smisao tog udvajanja. Svemu tome dodaću i po koju svoju opasku, da ne bude da je zapis puki kolaž inicijalnog teksta i Kulenovićevih stihova. Usput da kažem da je odrednica o Spinozi, po sažetosti i logičnosti kojom je pisana, gotovo komplementarna Kulenovićevim sonetima i ništa ne bi falilo da se štampa uz njih. Iako je naš pesnik u Travniku završio Isusovačku gimnaziju i tamo stekao klasično obrazovanje – znao je latinski i grčki, sa starogrčkog je prepevao i prvo pevanje „Ilijade“ – ipak mislim da nije iščitavao Spinozine tomove. A i zašto bi. Za ono što je njemu trebalo dovoljna mu je bila i ova odrednica (U tom smislu, neće biti na odmet da pripomenem kako je Skender češće pominjao uzdah svoga oca, bega koji je bio ostao bez kmetova i bez imanja, kada bi u kafani, na onom nosaču od trske, uzimao „Politiku“ i listajući je govorio: „Ja lijepe novine, da je ima ko čitati!“ Pročitao bi ponekad, kaže, tek poneki Balugdžićev uvodnik).

U TAMI PAKLA
U poznom Kulenovićevom vencu od pet soneta „Baruh Benediktus de Spinoza brusač“, četvrti je sonet najdramatičniji. Spinoza se, piše u onoj odrednici, u mladosti posvećenički bavio Biblijom i Talmudom, i to koliko posvećenički toliko i kritički, da je uskoro izazvao bes nikoga manje do jevrejskog crkvenog poglavara, a 1656. godine, posle bezuspešnog nagovora da se vrati sinagogi, proklet je najtežom anatemom:
„Neka je proklet danju i neka je proklet noću. Neka je proklet kad liježe i neka je proklet kad ustaje. Neka je proklet kad polazi i neka je proklet kad se vraća… Naređujemo vam da niko s njim ne progovori ni usmeno ni pismeno, da niko ne boravi s njim pod istim krovom, ili četiri lakta bliže od njega, da niko ne čita spis koji je on sastavio!“
A evo kako je ovu kletvu, u sonetu pod rimskim brojem IV, raspevao naš pesnik: „Proklet nek je danju, noću proklet da je, / proklet kada liježe, proklet kad se diže, / proklet kada nogom na kućni prag staje! // Proklet ko s njim i riječ, ko mu priđe bliže, / ko boravi dalje s njim pod istim krovom, / i ko se povede za kužnim mu slovom!“
Progonjen, zatim, i ponižavan kao „prvak ateista“, „otpadnik“ i „inkarnacija satane“, čija dela „zaslužuju da budu bačena u tamu pakla“, Spinoza odbija 1673. godine da napusti svoj stav, kao i poziv da bude profesor na filozofskoj katedri u Hajdelbergu. Izdržava se napornim radom brušenja optičkih stakala, da bi tako osigurao sebi intelektualnu i moralnu nezavisnost. Umire u 45. godini od tuberkuloze. Ovde, kao izvesnu bizarnost, a možda, kroz mučnu istoriju i kao proveren metod, navešću opasku Bertranda Rasela o tome šta je, između ostalog, nuđeno Spinozi:
„Njegova porodica, bežeći od Inkvizicije, došla je u Holandiju iz Španije, a možda i iz Portugalije. On sam je bio vaspitan u jevrejskoj veri, ali je došao do zaključka da je nemoguće da ostane ortodoksan. Bilo mu je ponuđeno hiljadu florina godišnje da ćuti o svojim sumnjama. Kada je odbio, pokušali su da ga ubiju, a kada ni to nije uspelo, prokleli su ga svim kletvama iz Deuteronimije.“
Ovu izopšteničku dramu o „šugavoj ovci“ Skender Kulenović raspevava u sonetu pod rimskim brojem V. Na kraju ovog soneta pesnik se vraća početnim stihovima koji su pod navodnim znakovima, dakle kao citat uvedeni u prvi sonet, a pevaju o kamenu koji pada, kroz čije se padanje simbolično prelama udes, ali i ponos doslednog mislioca.
Kulenović, poput kakvog Spinozinog dvojnika iz ovih vremena, resko poentira, koliko saučesnički rezignirano, toliko pribrano i sa sudbinom pomireno: „Katedru mi daju neki sa daleka / Ako budem trezven ko svi što se kaju. / Neću, volim slušat noćne pse što laju / i hljeb tvrdi drobit u šerpicu mlijeka. // I ispljuvke krvi kupiti peškirom. / Uzmem pregršt neba, vagam, dah me pita: / je li ti rukopis stigo do zenita? // Već glavinja plamen svijeće nad papirom. / Neka. Ja sam kamen što svom mjestu pada, / bez straha, bez žala, bez tlapnje, bez jada.“
Ima proviđenja i u padu jednog vrapca, a kamoli u padu famoznog Spinozinog kamena, pogotovo što se u Kulenovićevom fokusu kroz taj pad prelama suma Spinozine filozofije, a možda i egzistencije našega pesnika. U onoj enciklopedijskoj odrednici, između ostalog, piše da je za Spinozu red i veza ideja isti kao red i veza stvari, da je ljudski duh strogo determinisan modus mišljenja i da ne postoji sloboda volje, već sloboda nužnosti. I uopšte, sama ideja slobode temelji se tek na nepoznavanju svih uzroka. A da bi se osnove ove Spinozine misli zorno potkrepile, dolazi krunski citat iz Spinozinog dela kojim je Skender Kulenović, rekoh, otpočeo svoj sonetni roman o Baruhu Spinozi u pet poglavlja:
„Kad bi kamen koji pada imao svijesti, on bi držao da je njegovo padanje rezultat njegove volje“, pisao je Spinoza.
A Skender:
„’Kad bi bio svjestan, kamen koji pada / mislio bi padam slobodom svoje volje.’ / Te pijemo mlijeko iz nebeske šolje / misleć da je vino naših vinograda. // (…) Tek, kopaču misli, kad ispod svog čela / kresneš dragulj-miso, priroda bez vela / skočiće ti na dlan, sverotkinja sinja.“
Šta su, dakle, „slepcu vasione“ – čoveku, filozofu, pesniku, svejedno – rekla dva kamena? Onaj koji pada, nije sebe pomislio, niti uobrazio, već po zakonu gravitacije prosto svome mestu pada. I onaj drugi, brušeni dragulj, kroz koji, kao kroz kakav savršen medijum, liju čas svetlost, a čas mrak, što je, dakle, svetlu ili mraku, spoljnjem ili unutarnjem, samo škrinja. A možda i onaj treći, dragulj, što sine kad ispod čela kresne otkrivalačka misao o prirodi kao sverotkinji. Priroda kao sverotkinja, i alegorijski i bukvalno, na hiljade je načina opsedala pesnika svakojakog, a naročito jezičkog obilja. Srpska poezija nema pesnika koji je, recimo, akustičku i svaku drugu silinu prirode tako upečatljivo verbalizovao kao Kulenović.

TEOLOŠKA I IDEOLOŠKA DOGMA
U tekstu na koji se stalno vraćam citirana je i Hajneova egzaltacija Spinozinim spisima:
„Čitajući Spinozu obuzima nas osjećanje kao da promatramo prirodu u punoj živosti njenoga mira. To je šuma misli do neba visokih, čiji se cvjetni vrhovi talasasto njišu, dok nesalomljiva stabla pružaju svoje korijenje u vječnu zemlju. Spinozini spisi zrače dahom koji se ne da objasniti. On nas blago dodiruje kao povjetarac budućih vremena. Možda se duh jevrejskih proroka smirio na njihovom zakašnjelom potomku.“
Hajneova oduševljenja – ona šuma misli do neba visokih sa korenjem u večnoj zemlji, ali i povetarac budućnosti, možda, u onoj olovci što sračuna galaksije i peru što piše poeziju – ostavili su, čini se, izvesnog traga na drugi i treći Kulenovićev sonet o Spinozi: „Te zađoh za čelo, u prašumu uma: / on, mezgra pojilja iz bezdanskih ruda, / vršike joj tjera put zvjezdanog spruda, / tu da cvate mirna, bez zmija i puma.“
Sumnje koje potresaju Spinozu kao proučavaoca Biblije i Talmuda tiču se teoloških dogmi. Kulenović je, zacelo, te sumnje rimovao koliko sa teološkom, još više sa ideološkom dogmom:
„Nema drugog boga ni iza mog čela / osim nje sve-boga što kroza me djela. / Laž je raj i pakao, laž je sinagoga.“
A šta je istina? Da postoji samo jedna supstancija, uzrok same sebe (causa sui). Odbacujući svaki spoljni uzrok, Spinoza se držao teze o autonomnosti prirode i jedinstvu sveta, a svakojake antinomije premošćavao pojmom slobodne nužnosti. Bog ili priroda (Deus sive natura) nije izvan ili iznad stvari, već je u njima. Najveći stepen saznanja kojim se dopire do same biti, do spoznaje Boga ili prirode, jeste ono prozrenje kada se posmatraju stvari pod vidom večnosti (sub specie aeternitatis). Na tom stepenu uzdižemo se do ljubavi prema Bogu (amor Dei intellectualis), do istinske spoznaje prirode gde se nalazi mir i nepomućenost duše. Videti stvari pod vidom večnosti, dakle, simbolično, eshatološki, onako kako ih vide verujući, u onoj za njih poslednjoj stvarnosti, eto taj epifanijski trenutak raspevan je u trećem Kulenovićevom sonetu koji sve što postoji – ispod i izvan čela – čini smislenim, i gde je zaista red i veza stvari isti kao i red i veza ideja:
„I olovka oštra što u ponoć uma / sračuna brzine galaksija sviju / i kolika im je težina i suma. // I od zlata pero što piše poeziju. / Dobrota što kane na rane nam mana. / O slava joj, slava! Hosana! Hosana!“
Na kraju, da se ne bih ponavljao, citiraću šta sam zapisao kada su obelodanjeni ovi Kulenovićevi soneti. Pozni Kulenovićevi soneti („Soneti“, Matica srpska, 1968. godine i „Soneti II“, Matica srpska, 1974. godine) u stih su saželi i neobuzdanog i sumornog Kulenovića i postali mera njegovog talenta do koje je on stigao, kako bi to stari pesnik rekao, „sa pelenom na čelu ledenom“. Taj pelen po ledenom pesnikovom čelu spleo se u trnov venac od ovih pet soneta koje je Kulenović za života sredio i predao u časopis „Glas SANU“, a surovom igrom sudbine, posthumno su se pojavili 1979. godine i tako zatvorili Kulenovićev sonetni i životni krug. „Baruh Benediktus de Spinoza Brusač“ zajednički je naslov drame izopštenika. „U ovom najhrišćanskijem od svetova, svaki je pesnik Jevrejin“, pisala je, takođe izopštena, Marina Cvetajeva. Ali Spinoza je bio ekskomuniciran od svojih, te kao Jevrejin, dakle, dvostruko anatemisan. Ko je, kada i kako na Skendera bacao anatemu, i zašto je i on nekoliko puta anatemisan od „svojih“, mogli bismo tek nagađati, mada bi se i o tome imalo ponešto reći (Recimo, kad je kao musliman otišao u komuniste, pa u rat među Srbe, pa sa Stojankom u srpske pesnike, a naročito kad je kao član redakcije Đilasove „Nove misli“ bio ideološki prokažen). Bilo kako bilo, pred kraj života Kulenović se na fascinantan, poetski uzbudljiv način sreo sa Spinozom. Napokon, između njih je svega trista godina.

PAD SPINOZINOG KAMENA
Spinoza je, ponovimo, da bi sačuvao slobodu misli, da ne bi bio „trezven ko svi što se kaju“, odbio ponuđenu katedru, izdržavajući se brušenjem sočiva. Skender je iz sličnih razloga ostao bez posla, jedno vreme bio bukvalno na ulici, a onda, na zalaganje Dobrice Ćosića, radio kao korektor u listu „Borba“. U zrelosti, da ne kažem u starosti, Kulenović je pisao sonete i voleo da kaže kako je za zaobljenost osećanja sonet bogomdana forma, gotovo formula. Sonet je, takoreći, brušeno sočivo.
Osnovno Spinozino načelo da postoji samo jedna supstancija moralo je osupnuti pesnika obilja i rasapa materije. Znao je on za zamke ljudskih konstrukcija i konvencija, za naivne utehe i razne pričine. Ako je priroda izvan nas „beslovesna, /gluhonijema, slijepa prašuma prašuma“, ništa manja nije ni „prašuma uma“ iza našeg čela. Onaj koji je sebe pomislio, najčešće je tek uobrazio. Kako se onda – Njegošem se pitajući – razabrati u ovim besporecima? Erosom intelekta. Spinozina maksima amor Dei intellectualis kod Kulenovića se poetski ovaploćuje u apoteozi i epifaniji rodnom, stvaralačkom načelu prirode. Da ovi besporeci, vratimo se opet Njegošu, po poretku nekome sleduju, i da se uvek nađe „za grbe nepravdi pravedna libela“ – eto o tome zanosno peva treći Skenderov sonet, i to na crti onog misticizma, koji je ovde poetski dejstven, pa ako hoćete i uporišan.
U četvrtom sonetu Skender Kulenović je, kao što je očigledno, u stihove pretočio dokumenat o Spinozinoj ekskomunikaciji. Sada je to, dakako, i poetski dokumenat – pa zato dvostruko snažniji – o udesnosti svake čiste misli i doslednog moralnog stava koje na kraju uvek čeka izopštenje iz raznoraznih crkvi i sinagoga. Reći ću da sam ove stihove čitao, a ovde i citirao kao nešto što mi se čini da pomalo i sopstvenom kožom razumem. Pa eto, kužno slovo je odolelo baš tom svojom apokrifnom snagom.
Iako je – ili baš zato što je – peti sonet u ovom dramatičnom trnovom vencu Skendera Kulenovića napisan o „šugavoj ovci“, iako su – ili baš zato što su – u ove stihove provalili surovi prizori izopštenosti – Skender Kulenović je, baš kao i Spinoza, u dostojanstvenoj samoći i askezi umeo naći poetske snage da strofe ozari rezigniranom vedrinom i vedrim očajništvom. A to nisu i prvi put vrhunci poezije. Prihvatiti pad onog Spinozinog kamena, ne kao roptanje na sudbinu, već kao njeno ispunjenje – „i hljeb tvrdi drobit u šerpicu mlijeka / i ispljuvke krvi kupiti peškirom“ – eto u tome čujem zaveštanje, ponorni glas Skendera Kulenovića.
Nisam se nadao da će takav glas pasti u programirani zaborav iz kojeg smo ga prenuli tek o stogodišnjici rođenja. Valjda se neće čekati iduća stogodišnjica za novi razgovor o poeziji Skendera Kulenovića.

Један коментар

  1. Avatar
    Љубомор

    Трагедија, за сто нових година
    неће претећи једног Србина,
    нит се чути српског језика,
    да помене нашег књижевника.
    Српске гене, српску душу,
    злотвори одавно тероришу,
    помогли им многи издајници,
    на крају их алалили петооктобарци.
    …………………….ЉуКец

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *